Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Јован Ћирић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа , у поступку по уставној жалби Р. Б . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. јуна 2022. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Р. Б . изјављена против решења Вишег суда у Београду Кв. 3854/18 од 8. новембра 2018. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 1826/18 од 22. новембра 2018. године због повреде права из чл. 27. став 1. и члана 31. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. Б . из Београда поднео је Уставном суду, 30. новембра 201 8. године, преко пуномоћника М. М, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Кв. 3854/18 од 8. новембра 2018. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 1826/18 од 22. новембра 2018. године, због повреде права из чл. 25, 27, 28, 30. и 31 . и члана 34. став 3. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како се наведено право из Европске конвенције садржински не разликује од права зајемчених одговарајући одредбама Устава, то је Уставни суд наводе о повреди овог права ценио у односу на одредбе Устава.
Уставном жалбом су оспорене одлуке који ма је према подносиоцу уставне жалбе правноснажно продужен притвор, због постојања притворских разлога прописаних одредбама члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку.
У уставној жалби је, са позивом на праксу Уставног суда, између осталог наведено: да се окривљени, овде подносилац уставне жалбе, налази у притвору од 27. марта 2018. године, дакле до момента писања уставне жалбе већ пуних осам месеци; да првостепени суд упорно понавља исте разлоге за продужење притвора по законском основу из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП; да је апсолутно неприхватљиво да се разлози за одређивање притвора понављају и после осам месеци, те да се притвор продужава, иако нема ниједне нове чињенице или околности које указују да је то неопходно; да првостепени суд за продужење притвора по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП наводи разлоге и околности које нису довољне да би се применила најтежа мера као што је притвор; да првостепени суд није ценио неколико чињеница које је одбрана истакла на рочишту за одређивање притвора; да судови у оспореним решењима нису исказали брижљив однос према притвору; да првостепени суд у погледу основа за притвор из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП није дао убедљиве и индивидуализоване разлоге за даље задржавање подносиоца у притвору; да притвор, у конкретном случају, због свог трајања, прераста у својеврсну врсту казне; да је нарочито и очигледно прекршена одредба члана 25. Устава, као и члана 28. Устава, јер је окривљени приликом лишења слободе „брутално претучен“.
Предложио је да Уставни суд поништи оспорена решења и објави одлуку у средствима јавног информисања.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду К. 667/19 (250/18) од 9. фебруара 2022. године и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету :
- решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 129/18 од 29. марта 2018. године, преиначеним решењем Вишег суда у Београду Кпп. 129/18 Кв. 1228/18 од 5. априла 2018. године, према двојици окривљених, међу којима и према овде подносиоцу уставне жалбе, одређен је притвор по законском основу из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку, који им се рачуна од 27. марта 2018. године, када су лишени слободе;
- оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Београду Кто. 207/18 од 18. априла 2018. године, оптуженима, међу којима и овде подносиоцу уставне жалбе као првоокрив љеном, стављено је на терет извршење кривичног дела неовлашћена производња и стављање у пр омет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика, у вези члана 30. Кривичног законика, кривичног дела спречавање службеног лица у вршењу службене радње из члана 322 . став 3. у вези става 1 . у вези чл. 30. и 33. Кривичног законика и кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 1 . Кривичног законика;
- оспореним првостепеним решењем Вишег суда у Београду Кв. 3854/18 од 8. новембра 2018. године одлучивано је о продужењу притвора у односу на оба окривљена, те је и према окривљеном Р . Б . (подносиоцу уставне жалбе) продужен притвор по законском основу из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку, а који му се рачуна од 27. марта 2018. године, када су окривљени лишени слободе и који је по овом решењу могао трајати најдуже 60 дана;
- у образложењу оспореног првостепеног решења, поред осталог, наведено је да: стоји законски разлог за даље задржавање окривљених у притвору прописан одредбом члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, имајући у виду да из списа предмета произлази постојање оправдане сумње да су окривљени извршили кривична дел а која им се стављају на терет, затим чињеницу да окривљени Б. Р . непријављено борави у Београду у улици Ј . број …, стан број 5, а да је пријављен са боравиштем за странце на адреси у Београду, улица В. број …, дакле да нову адресу није пријавио; да се ради о држављанима Црне Горе који немају непокретну имовину на територији Републике Србије нити је центар њихових животних активности ничим трајније везан за територију Републике Србије ; да стоји законски разлог за даље задржавање окривљеног Б. Р . и окривљеног К .Р. у притвору прописан и одредбом члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, имајући у виду да из списа предмета произлази постојање оправдане сумње да су окривљени извршили кривична дела која им се стављају на терет, на начин ближе описан у диспозитиву оптужнице; да количине, врсте и места проналаска предметне опојне дроге, начин извршења кривичног дела спречавање службено г лица у вршењу службене радње, испољена нарочит а упорност, дрскост и безобзирност предузимањем радњи извршења, а на страни окривљеног Б. Р . и чињен ица да је у стану који он користи пронађена једна дигитална електронска вагица са траговима опојне дроге кокаин, ТХ Ц, кофеина, парацетамола и левамисола, а чије поседовање и коришћење указује да је неспорно служила за размеравање опојне дроге, те чињеница да је приликом претреса стана пронађена и једна ПВЦ кеса са 35 комада муниције и један оквир са девет комада муниције , по налажењу већа представљају особите околности које, у својој међусобној повезаности, указују на опасност да ће окривљени, сваки понаособ, у случају боравка на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело, због чега је њихово задржавање у притвору и по овом законском основу нужно и неопходно у циљу несметаног вођења кривичног поступка; да је, доносећи одлуку као у изреци решења, веће имало у виду одредбу члана 189. став 1. Законика о кривичном поступку, затим одредбу члана 210. Законика о кривичном поступку, те личност окривљених и време које су провели у притвору, међутим, да по налажењу већа, све напред наведене околности, у својој међусобној повезаности, представљају о собите околности које указују да ће се окривљени, у случају боравка на слободи, крити или дати у бекство и тако постати недоступни суду, односно да ће, у кратком временском периоду, поновити кривично дело, те да су те околности по својој тежини и значају и даље таквог интензитета да оправдавају даље трајање мере притвора по законским основ има из члана 211. став 1. тач . 1) и 3) Законика о кривичном поступку, односно да се сврха несметаног вођења овог кривичног поступка за сада може обезбедити једино мером притвора, а не и неком другом - блажом мером;
- оспореним другостепеним решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 1826/18 од 22. новембра 2018. године, одбијена је као неоснована, између осталих, и жалба браниоца окривљеног Р. Б . изјављена против оспореног првостепеног решења Вишег суда у Београду Кв. 3854/18 од 8. новембра 2018. године;
- у образложењу оспореног другостепеног решења, поред осталог, наведено је: да су оцењени као без утицаја на другачију одлуку суда у овој кривичноправној ствари жалбени наводи о томе да окривљени јесу држављани Републике Србије који дуго година живе у овој држави, будући да је окривљени Р. Б . завршио средњу школу у Панчеву, јер је првостепени суд правилно закључио да окривљени јесу држављани Републике Црне Горе који немају непокретну имовину у Републици Србији, при чему код чињенице да не живе на адреси пријављеног боравка у Републици Србији, правилно закључује да све напред наведене околности јесу оне које указују на опасност од бекства окривљених и чине трајање притвора према окривљенима, сваком понаособ, нужном и неопходном мером ; да су и жалбени наводи бранилаца о томе да би се иста сврха могла остварити изрицањем друге, блаже мере, оцењени као неосновани, јер је према налажењу овог суд а, првостепени суд правилно закључио да степен опасности да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело и опасност од бекства окривљених, још увек таквог интензитета да се може спречити једино притвором, а не неком другом, блажом мером;
- пресудом Вишег суда у Београду К. 250/18 од 17. јула 2019. године, окривљени Р. Б. и Р.К. оглашени су кривим због извршења кривичног дела спречавање службеног лица у вршењу службене радње из члана 322. став 3. у вези става 1 . у вези чл . 30 . и 33. Кривичног законика, а окривљени Р. Б. и за кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246 . став 1. и кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348 . став 1 . Кривичног законика, за која дела је окривљени Р. Б. осуђен на јединствену казну затвора у трајању од пет година, у коју казну му се урачунава време проведено у притвору и изречене су му мере безбедности одузимања предмета извршења кривичног дела и протеривања странца из земље ;
- у образложењу наведене првостепене пресуде је, поред осталог, наведено и да је суд имао у виду медицинску документацију за оптуженог Р. Б . у којој су констатоване повреде које је задобио дана 27. марта 2018. године, међутим, како су наведене повреде несумњиво задобијене након што је оптужени извршио кривично дело из члана 322. Кривичног законика и њихово наношење ни на који начин није провоцирало оптуженог да изврши предметно кривично дело, то суд сматра да ова околност није могла бити разматрана у овом кривичном поступку, већ у посебном поступку у којем би се утврђивале околности под којима су повреде настале, одговорност за нанете повреде и све друге релевантне чињенице;
- пресудом Апелационог суда у Београду Кж.1. 899/19 од 5. новембра 2019. године, у ставу другом изреке пресуде, поводом жалби браниоца окривљеног Р. Б, преиначена је пресуда Вишег суда у Београду К. 250/18 од 17. јула 2019. године и окривљени Р . Б . за кривично дело из члана 246 . став 1. Кривичног законика, за кој е је првостепеном пресудом оглашен кривим, осуђен је на казну затвора у трајању од три године, а у ставу трећем изреке те другостепене пресуде, уважавањем жалби бранилаца окривљених, укинута је првостепена пресуда у односу на кривична дела из члана 322. став 3. у вези става 1. у вези чл. 30. и 33. Кривичног законика и из члана 348. став 1. Кривичног законика и у том делу предмет враћен првостепеном суду на поновно одлучивање;
- након доношења наведене другостепене одлуке, кривични поступак против подносиоца уставне жалбе је наставио да се води под новим бројем К. 667/19;
- решењем Вишег суда у Београду К. 667/19 од 3. фебруара 2020. године Виши суд у Београду огласио се стварно ненадлежним за поступање у кривичном предмету К. 667/19 против окривљених Р. Б. и Р.К. због кривичних дела из члана 322 . став 3. у вези става 1 . у вези чл . 30 . и 33. Кривичног законика и кривичног дела из члана 348. став 1 . Кривичног законика, те су након правноснажности овог решења списи предмета достављени Првом основном суду у Београду као стварно и месно надлежном суду;
- након правноснажности пресуде Вишег суда у Београду К. 250/18 од 17. јула 2019. године , у делу у којем је окривљени Р. Б. правноснажно осуђен због извршења кривичног дела из члана 246 . став 1 . Кривичног законика, овај осуђени је спроведен на издржавање казне у Казнено поправни завод у Сремск ој Митровици;
- у допису Вишег суда у Београду К. 667/19 (250/18) од 9. фебруара 2022. године, којим је Уставном суду достављено изјашњење на наводе уставне жалбе, између осталог, наведено је и да је „зависно од фазе поступка, у законом прописаним роковима (на 30 дана до потврђивања оптужнице, односно на 60 дана од потврђивања оптужнице), кривично ванпретресно веће Вишег суда у Београду, у смислу одредбе члана 216. став 3. Законика о кривичном поступку, испитивало да ли и даље стоје разлози за притвор према окривљенима“, као и да је „током поступка, трајање мере притвора, као најстрожије мере обезбеђења присуства окривљених, сведено на најкраћи нужни период, те да су разлози за одређивање и продужавање притвора у свему на закон у били засновани, а што је потврђивано и редовним контролама мере притвора и одлукама другостепеног суда по изјављеним жалбама“.
4. Одредбама Устава, релеватним за мериторну оцену навода подносииоца уставн е жалбе, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.).
Осталим одредбама Устава, чије повреде истиче подносилац уставне жалбе, утврђене су гаранције неповредивости физичког и психичког интегритета (члан 25.), поступања с лицем лишеним слободе (члан 28.), као и гаранције у вези са притвором (члан 30.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, поред осталог: се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (тачка 3)).
Одредбама члана 216. ЗКП прописано је: да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да ако након потврђивања оптужнице притвор буде укинут због тога што нема основа за сумњу о постојању кривичног дела, суд ће испитати оптужницу у складу са чланом 337. овог законика (став 4 .); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се ж алба, решење и остали списи достављају одмах већу, те да жалба не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе, Уставни суд је, најпре, утврдио да се обједињени наводи подносиоца уставне жалбе којима се образлажу повреде права на слободу и безбедност и права на ограничено трајање притвора, зајемчених одредбама чл. 27. и 31. Устава темеље, у суштини, на две тврдње: првој, да поступајући судови нису адекватно ценили, нити образложили и индивидуализовали све околности и разлоге за продужење притвора по законским основима из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП; и другој, да притвор, у конкретном случају , после подизања оптужнице Вишег јавног тужилаштва у Београду Кто. 207/18 од 18. априла 2018. године, траје неоправдано дуго .
Имајући у виду наводе подносиоца уставне жалбе у овом делу , Уставни суд је повреде ових уставних права на које подносилац указује ценио с аспекта и у оквиру садржине права на слободу и безбедност и права на ограничено трајање притвора после подизања оптужнице, из члана 27. став 1. и члана 3 1. став 2. Устава, при чему је имао у виду и ставове Европск ог суд а за људска права.
У односу на повреду права из члана 27. став 1. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету , као и у својим ранијим одлукама, наглашава да је, с аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења (видети, поред осталих, одлуке Уставног суда Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године, тачка 5. образложења и Уж-4256/2012 од 9. октобра 2015. године, тачка 5. образложења) .
У том смислу, надлежни судови су дужни да пажљиво испитају оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврде и наведу даље постојање законских основа за притвор, те да подробно аргументују разлоге због којих сматрају да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико поступајући суд оцени да окривљеног треба задржати у притвору, у решењу мора навести детаљне и индивидуализоване разлоге за такву одлуку.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да из достављене документације произлази да су надлежни судови размотрили све до тада прикупљене и расположиве доказе, на основу којих је подносилац уставне жалбе био основано сумњив да је извршио предметна кривична дела. С тим у вези, Уставни суд је, даље, утврдио да је поступајућем суду, након подизања оптужнице Вишег јавног тужилаштва у Београду Кто. 207/18 од 18. априла 2018. године, био доступан велики број материјалних доказа којима се поткрепљује сумња да је подносилац уставне жалбе извршио кривична дела за која се терети, као и да је тај суд оценио да је постојање одговарајућег степена сумње потврђено. Уставни суд је оценио да образложења оспорених решења у погледу постојања основане сумње, сама по себи и prima facie, не делују произвољно.
Уставни суд је, надаље, увидом у садржину оспорених решења, утврдио да је према подносиоцу уставне жалбе притвор продужен из разлога прописаних одредбама члана 211. тач. 1) и 3) ЗКП. У оспореним решењ има детаљно је образложено да, поред основане сумње да је осумњичени извршио дела која му се ставља ју на терет, постоје такве околности које, у својој међусобној повезаности, представљају особите околности које указују да ће се подносилац уставне жалбе, у случају боравка на слободи, крити или дати у бекство и тако постати недоступан суду, због чега је и његово задржавање у притвору по законском основу из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП оцењено као и даље нужна и неопходна мера за обезбеђење његовог присуства и несметано вођење кривичног поступка. Додатно, поступајући судови су веома детаљно образложили и разлоге за продужење притвора по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, наиме, да је подносилац лице без имовине и сталних извора прихода, да је предметна опојна дрога била намењена даљој продаји, да је инкриминисане радње предузео у стицању материјалне добити, посебно имајући у виду то да је приликом предузимања појединих инкриминисаних радњи извршења која му се стављају на терет, испољио нарочиту упорност, дрскост и безобзирност , што су све по оцени судова биле особите околности које указују да ће боравком на слободи поновити дело.
По оцени Уставног суда, ставови изражен и кроз оспорена решења не мо гу се сматрати произвољним поступањем судова, с обзиром на то да је у образложењу тих решења наведено довољно конкретних околности, које међусобно посматрано оправдавају закључак о постојању сумње да ће се подносилац, у случају боравка на слободи, крити или дати у бекство и тако постати недоступан суду, односно да ће, боравком на слободи, у кратком врем енском периоду, поновити кривичн а дела за која је основано сумњив да је извршио. По стојање појединих од тих околности, као разлог а за продужење притвора наведених у оспореним решењима, не спори ни сам подносилац у уставној жалби, попут чињенице да нема стално формално запослење, нити сталне изворе прихода, али им подносилац одриче значај довољних разлога за продужење притвора, износећи сопствено тумачење шта су високи и стабилни приходи .
Уставни суд, супротно оваквим тврдњама подносиоца уставне жалбе, налази да су поступајући судови утврдили постојање и на уставноправно прихватљив начин образложили значај наведених околности, у контексту са осталимрелевантним околностима (попут околности да је окривљени основано сумњив да је извршио више кривичних дела истог дана, у саизвршил аштву). Уставни суд указује и на то да поједине чињенице, које подносилац наводи у уставној жалби, поступајући судови нису ценили изоловано од свих осталих околности, како то он чини, већ управо у контексту са свим другим релевантним околностима, те је Суд нашао да су ове тврдње подносиоца неосноване. Такође, поступајући судови у оспореним решењима нису пропустили да размотре могућност, али и да истовремено образложе немогућност, да се мера притвора, у том тренутку, замени неком блажом мером обезбеђења присуства окривљеног.
Коначно, Уставни суд је утврдио да су неосноване и тврдње подносиоца да поступајући судови нису ценили засебно околности за притвор везане за подносиоца, јер из образложења оспорених решења јасно произлази да, иако су ти судови разматрали релевантне околности у одређеној мери обједињено, што је и логично имајући у виду околности конкретног случаја, исте су ценили индивидуализовано, изричито и експлицитно наводећи да су утврдили постојање тих околности за „сваког понаособ“ окривљеног . Стога, по оцени Уставног суда, оспорена решења садрже уставноправно прихватљива образложења за постојање оба притворска разлога прописана одр едбама члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП.
На основу изложеног, Уставни суд је оценио да су оспорена решења о продужењу притвора донета у законито спроведеном поступку, да су заснована на законом прописаним разлозима због којих се лицу против кога се води кривични поступак може продужити притвор, да су судови дали уставноправно прихватљива образложења свих битних разлога, због чега Суд налази да су неосновани наводи уставне жалбе којима се аргументује повреда означеног права на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава.
У односу на повреду права из члана 31. став 2. Устава, Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде зајемченог права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и исказују посебну хитност у вођењу поступка (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења). У односу на аспект протека времена, Уставни суд истиче да је у надлежности поступајућих судова да осигурају да притвор према оптуженом лиц у не прелази разумни временски рок. Наводе о повреди права из члана 31. Устава, подносилац уставне жалбе, превасходно, заснива на томе ,,да се окривљени налази у притвору од 27. марта 2018. године, дакле до момента писања уставне жалбе већ пуних осам месеци“ и да ,, притвор, у конкретном случају, због свог трајања, прераста у својеврсну врсту казне“.
Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на повреду права из члана 31. став 2. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Уставни суд констатује да трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка кривичног поступка Уставом и Закоником није ограничено, али је надлежни суд, сагласно управо одредбама члана 31. став 2. Устава , као и члана 210. ст. 2. и 3. и члана 216. ЗКП, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом, и да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, односно да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја и да подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико такви разлози и даље постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда, а најдуже док не истекне казна затвора изречена првостепеном пресудом. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима.
Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права из члана 31. став 2. Устава, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законск их основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да је продужење притвора оправдано. Надлежни суд је , како је то већ претходно наведено, на уставноправно прихватљив начин утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље за државање окривљеног у притвору.
Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца то се исто мора проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да се конкретно трајање притвора од осам месеци, до тренутка подношења уставне жалбе, објективно не може сматрати неразумно дугим, посебно имајући у виду даљи ток и исход предметног кривичног поступка. Стога је Уставни суд и ове изнете навод е уставне жалбе , којима се аргументује повреда означеног права из члана 31. став 2. Устава, оценио као неоснованене.
Следом свега претходно наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређен а права подносиоца из чл ана 27. став 1. и члана 31. став 2. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС “, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одбио у овом делу уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. У уставној жалби су истакнуте и повре де права из чл. 25, 28. и 30. и члана 34. став 3. Устава. Разматрајући наводе којима се образлажу повреде ових означених уставних права, Уставни суд и у овом уставносудском предмету наглашава да се наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању. То истовремено значи да формално позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.
У односу на истакнуте повреде гаранција неповредивости физичког и психичког интегритета и поступања с лицем лишеним слободе, зајемчених одредбама чл. 25. и 28. Устава, не улазећи посебно у питање благовремености уставне жалбе у овом делу, јер се наводни поступак десио приликом лишења слободе подносиоца, Уставни суд указује на то да наводе уставне жалбе у том делу није могао да доведе у непосредну везу са предметним поступком продужења притвора, нити да их мериторно разматра. Наиме, уз уставну жалбу није достављен ниједан доказ да је подносилац покренуо било какав поступак у коме би се утврђивале како околности под којима су повреде настале, тако и евентуална одговорност неког лица за нанете му повреде, као и све друге релевантне чињенице. Стога , Уставни суд ове тврдње подносиоца није могао да прихвати као уставноправне разлоге за изјављивање уставне жалбе у овом делу, посебно јер исти не могу ни да се доведу у везу с оспореним актима.
У односу на истакнуту повреду гаранција у вези са притвором, зајемчених одредбама члана 30. Устава, Уставни суд констатује да се, имајући у виду фазу кривичног поступка у којој су донета оспорена решења, у конкретном случају, не може поставити питање повреде права подносиоца уставне жалбе из члана 30. Устава, с обзиром на то да су тим одредба ма Устава утврђени услови под којима неком лицу може бити одређен притвор као кривичнопроцесна мера, која се састоји у лишењу слободе, тако да се ове одредбе Устава однос е на доношење решења о одређивању притвора, а не на решење о продужењу притвора, којим се преиспитује да ли и даље постоје разлози за задржавање окривљеног у притвору (видети Одлуку Уставног суда Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године). Стога, ни ове наводе Уставни суд није мериторно разматрао, јер исти не могу да се доведу у везу с оспореним актима нити са поступком у коме су донети .
Коначно, по оцени Уставног суда, очигледно су неосновани и наводи уставне жалбе којима се образлаже повреда права на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава. Увидом у садржину оспорених решења, Уставни суд је утврдио да су и Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду, образлажући постојање притворских разлога, користили термине које је прописао законодавац, а којима се , по дефиницији, не повређује претпоставка невиности, те у оспореним решењима нису изнете тврдње да је подносилац крив за извршење кривичног дела које му је стављено на терет, из чега произлази и да суд није прејудицирао постојање кривичног дела, које већ самим тим што представља предмет кривичног поступка ( causa criminalis), егзистира само на нивоу одређеног процесно релевантног степена сумње. Стога је ове тврдње подносоца уставне жалбе Уставни суд оценио као очигледно неосноване.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 36. став 1. тач. 5) и 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу и решио као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.