Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Јован Ћирић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Б . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. јуна 2022. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. Б . изјављена против решења Привредног апелационог суда Пж. 3203/18 од 11. јула 2018. године због повреде слободе изражавања, из члана 46. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Б . из Београда је , 30. августа 2018. године , Уставном суду изјавио уставну жалбу против решења Привредног апелационог суда Пж. 3203/18 од 11. јула 2018. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1 . Устава Републике Србије и члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) , као и слободе изражавања из члана 46. Устава и члана 10. Европске конвенције . Наводе подносиоца о повреди означених права из Европске конвенције Уставни суд је ценио у односу на садржински готово идентичне одредбе члана 32. став 1. и члана 46. Устава.
Подносилац у уставној жалби истиче: да је због незаконитог и намерног одуговлачења поступка пред Привредним судом у Београду подносилац уставне жалбе, у својству пуномоћника тужиоца, предао поступајућем суду поднес ак којим је изнео критике поводом поступања судије; да је поступајући судија потом донео решење о кажњавању подносиоца, образлажући да је поднеском он као судија вређан; да је другостепени суд најпре укинуо поменуто решење, те да је по доношењу другог по реду решења о кажњавању, исто решење потврђено овде оспореним решењем Привредног апелационог суда; да је подносиоцу правноснажно изречена новчана казна у износу од 35.000 динара; да другостепени суд у оспореном решењу не даје суштинске разлоге и образложење зашто не прихвата жалбене наводе, већ стереотипно наводи да је у питању увреда судије; да другостепени суд није ценио наводе жалбе да је кажњавање адвоката за изјаве пред судом у надлежности Дисциплинског суда, као и да навод да је судија у суштини судио у сопственој ствари, а што је неправично; да подносиоцу прети затвор од 35 дана уколико не може да плати новчану казну, због чега предметни поступак заправо има пенални карактер, што је изричито искључено одредбом члана 33. Закона о адвокатури; да ништа што је написано у поднеску не омаловажава судију, већ осликава његова дела која пуномоћник оцењује као незаконита, „од закона одметнута, безобзирна, шиканозна“, те као „интелектуално фалсификовање“, одуговлачење поступка и одсуство воље да се ради; да околност да су наводи подносиоца код судије створили осећај омаловажавања није довољна; да ни изјава да је судија „изгледа олако изабран“ не представља омаловажавање са становишта општег схватања; да оцене и мишљења нису изнета у намери омаловажавања поступајућег судије; да је одредбом члана 33. Закона о адвокатури искључено прекршајно или кривично кажњавање адвоката за изнето мишљење пред судом или другим органом; да и међународне конвенције које обавезују Републику Србију спречавају гоњење и кажњавање адвоката за изговорене речи у судници (Основни принципи о улози адвоката усвојени на Осмом конгресу Уједињених нација о превенцији криминала и поступању према учиниоцима кривичних дела, одржаном од 27. августа до 7. септембра 1990. године у Хавани; Међународна конвенција о заштити права одбране од 26. јуна 1987. године); да је првостепени суд пропустио да примени одредбу члана 10. став 2. Европске конвенције; да оспорено решење представља мешање у право подносиоца уставне жалбе на слободу изражавања; да то мешање није било предвиђено законом, а нарочито да није било предвиђено довољно прецизним и предвидивим законским одредбама, имајући у виду да је одредбама чл. 186. и 190. Закона о парничном поступку прописано кажњавање физичког или правног лица, односно странке или другог учесника у поступку, али да је чланом 33. Закона о адвокатури искључено прекршајно или кривично кажњавање адвоката за изражено мишљење пред судом; да је редован правни пут за дисциплиновање адвоката за изговорену или написану реч пред судом дисциплински поступак, који се иницира подношењем пријаве дисциплинском тужиоцу; да се у конкретном случају може применити пракса Европског суда за људска права у предметима Лепојић против Србије (број представке 13909/05, пресуда од 6. новембра 2007. године) и Филиповић против Србије (представка број 27935/05 , пресуда од 20. новембра 2007. године); да подносилац уставне жалбе ниједном речју није задирао у околности приватног живота судије; да мешање суда у слободу изражавања подносиоца није било неопходно у демократском друштву; да је другостепени суд потпуно произвољно применио материјално право.
Подносилац уставне жалбе је тражио да Уставни суд утврди да му је оспореним решењ ем повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција), као и слобода изражавања из члана 46. Устава и члана 10. став 2. Европске конвенције, да се оспорено решење поништи и да Уставни суд одреди да другостепени суд донесе нову одлуку о жалби.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из навода уставне жалбе и увидом у списе предмета Привредног суда у Београду П. 4350/16, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном уставносудском предмету:
Пред Привредним судом у Београду у предмету П. 4350/16 вођен је парнични поступак по тужби „L.“ а.д. Стара Пазова против туженог „ K.“ д.о.о. Београд, ради накнаде штете. Тужиоца је у наведеном поступку заступао адвокат Д . Б . из Београда, овде подносилац уставне жалбе.
У поднеску од 23. децембра 2016. године означеном као „Примедбе на руковођење рочиштем и управљање предметом“ , а који је упућен поступајућем судији у предметном парничном поступку, подносилац уставне жалбе је изнео примедбе на руковођење рочиштем и управљање тим парничним поступком, тако што је, између осталог, навео следеће:
„Припремно рочиште у овој парници заказали сте први пут за 1. новембар 2016. године.
По приступу на то рочиште, уручили сте ми поднесак који је супротна страна пред рочиште предала и Ви сте иницирали да се рочиште одложи због тог поднеска, упркос правилу ЗПП-а да се о неблаговремено поднетим поднесцима (15 дана) не расправља, нити изјашњава на том рочишту.
Потом сте ми предочили да Вас не „затрпавам“ опширним поднесцима, јер нисте ни овај последњи стигли да прочитате.
Наредно рочиште сте заказали за 52 дана и то за дан 22. децембар 2016. године.
Два дана пред то рочиште предао сам припремни поднесак у којем сам ставио оно што ћу у усменој речи, у складу са обавезом прописаном ЗПП-ом на припремном рочишту да констатујем и предложим.
Предочавање колеге који ме је мењао да није реч о поднеску са чињеничним наводима већ о поднеску који служи суду ради економичности поступка и који ће од стране тужиоца свакако бити прочитан ... грубо сте игнорисали и потом још грубље, а надасве незаконито, одбили сте његов предлог да се припремно рочиште одржи и образложење зашто се мора одржати, унесете у записник, а на његово инсистирање да то учините изговорили сте: „Нећете Ви да диктирате записник ...“.
Наредно рочиште заказали сте за 2. фебруар 2017. године, за 41 дан…
Имајући све виђено у виду, пошто сам мало дуже у судницама широм Србије, слободан сам, а свакако и дужан предочити Вам.
Суд, особито Привредни суд у Београду који баштини традицију Окружног привредног суда у Београду (чије судије су биле правничке громаде и личности од стварног ауторитета) није приватна институција ниједног појединца, па ни Ваша, иако то споља по Вашем опхођењу према, изгледа олако повереној функцији судије, тако наликује.
Вама се не ради, не поступа Вам се у овом предмету (или је по среди нешто још горе) па сте незаконито одложили припремно рочиште, чиме поступак намерно и без оправданих разлога Ви одуговлачите. Ви се не обазирете ни на чињеницу да је тужилац компанија страног капитала и да је вредност предмета спора преко 500.000 евра ... То само указује на Вашу безобзирност и упорност у намери да истрајете у свом науму, и то да се странке поравнају како Ви не бисте радили.
Даље, на рочишту суд општи са странкама и решењима управља поступком тако што све битне изјаве странака и предлоге, као и своје констатације уноси у записник … Супротно, поред правног и фактичког насиља, представља и злоупотребу судијске функције, али и интелектуално фалсификовање, јер у записник уносите неистиниту садржину ...
Уместо да сада (са странком):
- поднесем иницијативу за Ваше разрешење;
- поднесем притужбу Високом савету судства који тек треба да одлучи о Вашем избору на сталну судијску функцију;
- о свему обавестимо управе друштвених организација којима је по слову члана 5. став 1. Устава зајамчена и призната улога у демократском обликовању политичке воље грађана, а како би се осигурало да случајно неким путевима политика опет не обезбеди избор оних које треба разрешити;
ми, за сада, само захтевамо да своје поступање ускладите са Законом о парничном поступку и са Законом о судијама и Законом о уређењу судова…
У супротном, даље одуговлачење поступка, кршење права странака и других учесника у поступку, њихово шиканирање у судници, интелектуално фалсификовање и слично од закона одметнуто понашање, сматраћемо рецидивима неких прошлих времена у Привредном суду у Београду, када се радило како се радило и када се прошло како се прошло ...“.
Решењем Привредног суда у Београду П. 4350/16 од 29. децембра 2016. године пуномоћник тужиоца, овде подносилац уставне жалбе, кажњен је новчаном казном у износу од 35.000 динара, на основу одредбе члана 186. став 1. Закона о парничном поступку, због садржине поднеска од 23 . децембра 2016. године.
Решењем Привредног апелационог суда Пж. 625/17 од 5. априла 2018. године укинуто је решење Привредног суда у Београду П. 4350/16 од 29. децембра 2016. године и предмет је враћен првостепеном суду на наставак поступка.
Решењем Привредног суда у Београду П. 4350/16 од 16. априла 2018 . године пуномоћник тужиоца, овде подносилац уставне жалбе, кажњен је новчаном казном у износу од 35.000 динара, на основу одредбе члана 186. став 1. Закона о парничном поступку, јер је утврђено да је у поднеску од 23 . децембра 2016. године на најгрубљи начин вређао судију. У првостепеном решењу је, поред осталог, детаљно констатована садржина спорног поднеска, којим се, према оцени првостепеног суда, вређа суд и судија, да су објективно у питању „тешке увреде“ за које је подносилац кажњен новчаном казном у износу до 35.000,00 динара, при чему суд овај износ сматра минималним за оно што је изречено у предметном поднеску, као и због чињенице да адвокат који је написао предметни поднесак није ни био присутан на рочишту од 22. децембра 2016. године.
Оспореним решењем Привредног апелационог суда Пж. 3203/18 од 11. јула 2018. године одбијена је као неоснована жалба пуномоћника тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе и потврђено је првостепено решење Привредног суда у Београ ду П. 4350/16 од 16. априла 2018. године. У оспореном решењу је наведено да из одредбе члана 186. Закона о парничном поступку произлази да је на суду дискреционо овлашћење да у сваком конкретном случају цени да ли неко вређа суд, странку или другог учесника у поступку, те да суд може казнити сваког ко изнесе увреде, па и пуномоћника парничне странке. Даље је наведено да су неосновани наводи у жалби да суд није могао донети решење као у изреци, јер је подносилац као пуномоћник користио своје законско право сходно слободном изражавању мишљења у складу са Европском конвенцијом. Истакнуто је и да је неоснована жал бена аргументација да наводи у поднеску нису увреде, већ аргументоване чињенице , с обзиром на то да, према оцени суда, наводи који се односе на личне околности, односно биографију судија, објективно представљају увредљиво изражавање о том судији. У образложењу оспореног другостепеног решења је истакнуто да није спорно да свака странка има право да за заштиту своји х права ко ристи законска средства, приговоре, предлоге за из узеће и жалбе на решења и пресуде, али не и да омаловажава и вређа судију и да на увредљив начин износи чињенице које се односе на поступање. У оспореном другостепеном решењу је наведено и да се слобода мишљења и изражавања из члана 46. Устава може законом ограничити ако је то неопходно ради заштите права и угледа других и чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије, а да са друге стране суд мора да остварује своју улогу са интегритетом, достојанством и части и у обавези је да штити достојанство суда. Стога је другостепени суд нашао да је побијано решење донето на основу правилне примене члана 186. став 1. Закона о парничном поступку, те да је новчана казна примерено одмерена. Оспорено другостепено решење достављено је подносиоцу уставне жалбе 31. јула 2018. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава се јемчи сваком право да независтан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега. Одредбама члана 46. Устава је утврђено: да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје (став 1 .); да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (став 2.).
Одредбама члана 186. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр.72/11,49/2013-Одлука УС,74/13-Одлука УС и55/14) прописано је: да ће суд у току поступка да казни новчаном казном од 10.000 до 150.000 динара физичко, односно 30.000 до 1.000.000 динара правно лице, које у поднеску вређа суд, странку или другог учесника у поступку (став 1.); да ће се новчаном казном из става 1. овог члана казнити и странка и други учесници у поступку који своја процесна овлашћења користе противно циљу због кога су прописана (став 2 .). Одредбама члана 190. Закона о парничном поступку прописано је: да се у решењу о кажњавању из чл. 186, 188. и 189. овог закона одређује рок за уплату новчане казне (став 1 .); да се на извршење новчане казне из става 1. овог члана сходно примењују одредбе закона који уређује извршење кривичних санкција (став 2).
Одредбом чла на 33. Закона о адвокатури („Службени гласник РС “, бр. 31/11 и 24/12-Одлука УС) прописано је да а двокат не може бити позван на кривичну или прекршајну одговорност за правно мишљење изнето у поступку пружања правне помоћи пред судом или другим органом. Одредбама члана 75. Закона о адвокатури прописано је: да су адвокати и адвокатски приправници одговорни за стручно и савесно бављење адвокатуром и чување њеног угледа (став 1.); да адвокати и адвокатски приправници дисциплински одговарају за лакше и теже повреде дужности и угледа адвокатуре, које се уређују Статутом Адвокатске коморе Србије (став 2.). Одредбом члана 76. став 1. Закона о адвокатури прописано је да дисциплински поступак покрећу и воде дисциплински органи надлежне адвокатске коморе, односно Адвокатске коморе Србије.
5. Оцењујући основаност уставне жалбе у погледу истакнуте повреде слободе изражавања из члана 46. Устава и члана 10. Европске конвенције , Уставни суд најпре констатује да подносилац сматра да оспорено решење, којим му је правноснажно изречена новчана казна у износу од 35.000 динара због увреде суда и поступајућег судије, представља ограничење слободе изражавања које није било предвиђено законом и које није било неопходно у демократском друштву, те да другостепени суд у оспореном решењу није дао суштинске разлоге и образложење зашто не прихвата жалбене наводе.
Имајући у виду наведене тврдње подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли је дошло до ограничења слободе изражавања , као и да ли је та слобода ограничена супротно одредби члана 46. став 2. Устава. Уставни суд је и у овом предмету пошао од тога да се чланом 46. Устава не јемчи апсолутна слобода изражавања, јер се слобода изражавања може ограничити под следећим условима: 1) да је такво ограничење прописано законом; 2) да је сврха и легитимни циљ ограничења, између осталог, заштита права и угледа других и чување ауторитета и непристрасности суда ; 3) да је ова слобода ограничена у оном обиму који је неопходан да се сврха ограничења задовољи у демократском друштву , односно да је ограничење пропорционално и да су разлози које су навели судови у вези ограничења релевантни и довољни .
Уставни суд указује на свој став да слобода изражавања из члана 46. став 1. Устава у демократском друштву представља право да се неометано од било кога изражавају мишљења, информације и идеје, без обзира на садржину и њихово дејство (независно од тога да ли информација представља чињенични, вредносни или мешовити суд, да ли је информација политичка, образовна, информативна, са научном, уметничком или неком другом вредношћу), а да при томе слобода изражавања може обухватати и одређен степен претеривања или чак провоцирања. Уставни суд даље констатује да се према пракси Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), слобода изражавања, која је заштићена чланом 10. Европске конвенције, примењује не само на информације или идеје које се повољно прихватају или се сматрају неувредљивим или индиферентним, већ и на оне информације које вређају, шокирају или узнемиравају државу или неки део популације. Међутим, овај члан не јамчи потпуно неограничену слободу изражавања, јер уживање те слободе носи са собом „дужности и одговорности“ (видети пресуду ЕСЉП у предмету Жугић против Хрватске, број представке 3688/08, од 31. маја 2011. године, став 41.).
Уставни суд указује и на то да се према пракси ЕСЉП слобода изражавања јемчи и адвокатима, који свакако имају право да коментаришу спровођење правде, с тим да њихова критика не сме да пређе одређене границе (видети пресуду ЕСЉП у предмету Nikula против Финске, број представке 31611/96, од 21. марта 2002. године, став 46. и одлуку у предмету Wingerter против Немачке, број представке 43718/98, од 21. марта 2002. године). Питање слободе изражавања адвоката везано је за независност адвокатске професије, која је кључна за ефикасно функционисање правичног управљања правдом. Само у изузетним случајевима ограничење слободе изражавања браниоца/пуномоћника – чак и путем благе кривичне санкције – може бити прихваћено као неопходно у демократском друштву (видети пресуде ЕСЉП у предметима Morice против Француске, број представке 29369/10, од 23. априла 2015. године, став 135. и Nikula против Финске, став 55.).
Такође, Уставни суд указује и на то да треба направити разлику у зависности од тога да ли се адвокат изражава у судници или негде другде. Што се тиче „понашања у судници“, будући да слобода изражавања адвоката може довести до питања права његовог клијента на правично суђење, принцип правичности, стога, иде у корист слободне, па чак и грубље размене правних аргумената између странака. Адвокати имају дужност да „ревносно бране интересе својих клијената“, што значи да понекад морају да одлуче да ли треба да приговоре или да се жале на поступање суда (видети пресуде ЕСЉП у цитираним предметима Morice против Француске, ст. 136. и 137. и Радобуљац против Хрватске, број представке 51000/11, од 28. јуна 2016. године, став 61). Међутим, Уставни суд наглашава да слобода изражавања у судници није неограничена, те су одређени интереси, као што је ауторитет судства, довољно битни да би се могло оправдати ограничење ове слободе (видети пресуду ЕСЉП у цитираном предмету Радобуљац против Хрватске, став 58.).
Са друге стране, рад судова, који су гарант правде и који имају фундаменталну улогу у правној држави, мора да ужива поверење јавности, те их треба заштити ти од неоснованих напада. Уставни суд констатује да, као и све друге јавне институције, ни судови немају имунитет у погледу критика и преиспитивања, а ограничење прихватљиве критике је шире у односу на судије које обављају слу жбену дужност него у односу на обичне грађане, при чему се мора направити јасна разлика између критике и увреде. С тим у вези, Уставни суд наглашава да, ако је једина намера било ког облика изражавања адвоката, увреда суда или чланова тог суда, изрицање одговарајуће/адекватне казн е, у принципу, не би представљало повреду члана 10. став 2. Европске конвенције и члана 46. Устава (видети пресуде ЕСЉП у предметима Skalka против Пољске, број представке 43425/98, од 27. маја 2003. године, став 34. и Радобуљац против Хрватске, број представке 51000/11, од 28. јуна 2016. године, став 59.).
Уставни суд даље констатује да је ЕСЉП у својој пракси истицао да је спорно ограничење слободе изражавања адвоката потребно сагледати у светлу предмета у целини, укључујући садржај навода који се адвокату стављају на терет и контекст у коме су исти истакнути. Конкретно, потребно је утврдити да ли је мешање у питању било „пропорционално легитимним циљевима којима се тежило” и да ли су разлози које су национални органи навели да би га оправдали „релевантни и довољни”. Чинећи то, Уставни суд мора да се увери да су поступајући судови применили стандарде који су у складу са принципима садржаним у члану 46. Устав а и члану 10. Европске конвенције и, штавише, да су оцену засновали на прихватљивој процени релевантних чињеница (видети наведене пресуде ЕСЉП у предметима Nikula против Финске, став 44, Skalka против Пољске, став 38. и Радобуљац против Хрватске, став 57.).
Примењујући све напред наведено на конкретан случај, а полазећи пре свега од одредби члана 46. Устава, Уставни суд је најпре утврдио да је оспореним решењем Привредног апелационог суда Пж. 3203/18 од 11. јула 2018. године неспорно дошло до ограничења слободе изражавања подносиоца, имајући у виду да је подносиоцу од стране парничног суда изречена новчана казна због навода из поднеска од 23. децембра 2016. године. Одговор на питање да ли таква врста ограничења представља повреду слободе изражавања зависи од испуњености горе наведених услова – постојања законитости, легитимног циља и неопходности ограничења у демократском друштву.
Насупрот ставу подносиоца уставне жалбе, Уставни суд сматра да је у конкретном случају испуњен услов постојања законитости (услов прописан законом) , јер је оспорено решење донето на основу одред аба члана 186. Закона о парничном поступку, које су, по оцени Уставног суда, довољно јасне, одређене и предвидљиве. Наиме, наведеним законским одредбама је недвосмислено прописано овлашћење суда да новчано казни физичко или правно лице које у поднеску вређа суд, странку или другог учесника у поступку, као и странку или другог учесника у поступку који своја процесна овлашћења користи противно циљу због кога су прописана, при чему је неспорно да је адвокат физичко лице и учесник у поступку, што значи да спада у круг лица којима може бити изречена новчана казна у складу са цитираним одредбама Закона о парничном поступку .
Према оцени Уставног суда, на наведени закључак о испуњености услова законитости не утиче ни одредба члана 33. Закона о адвокатури, којом је прописано да адвокат не може бити позван на кривичну или прекршајну одговорност за правно мишљење изнето у поступку пружања правне помоћи пред судом или другим органом. Ово из разлога што у конкретном случају против подн осиоца није покренут прекршајни, нити кривични поступак због правног мишљења изнетог у току поступка, већ му је изречена новчана казна у парничном поступку са циљем обезбеђивања процесне дисциплине учесника у поступку , а поводом увреда које су изнете на рачун поступајућег судије. Уставни суд је стога оценио да предметно решење није донето противно наведеној одредби Закона о адвок атури.
У погледу навода подносиоца да је редован правни пут за дисциплиновање адвоката за изговорену или написану реч пред судом дисциплински поступак, Уставни суд констатује да је одредбама чл. 75. и 76. Закона о адвокатури прописано да адвокати дисциплински одговарају за лакше и теже повреде дужности и угледа адвокатуре, које се уређују Статутом Адвокатске коморе Србије, те да дисциплински поступак покрећу и воде дисциплински органи надлежне адвокатске коморе, односно Адвокатске коморе Србије. Уставни суд, међутим, наглашава да је наведеним одредбама установљена одговорност адвоката за повреде дужности и угледа адвокатуре, те да исте не утичу на право и дужност парничног суда да управља процесном дисциплином и да, на основу дискреционог овлашћења, изриче новчане казне учесницима у поступку, а све у складу са одредбама члана 186. Закона о парничном поступку.
Имајући наведено у виду, а посебно закључак да је оспорено решење донето на основу одредаба члана 186. Закона о парничном поступку, које су, према оцени Уставног суда, довољно јасне, одређене и предвидљиве, Уставни суд је оценио да је ограничење слободе изражавања подносиоца уставне жалбе у конкретном случају било у складу са законом.
Испитујући услов постојања легитимног циља за ограничење слободе изражавања подносиоца, Уставни суд указује на то да из садржине оспореног решења недвосмислено произлази да је до ограничења дошло ради заштите угледа поступајућег судије и ради очувања ауторитета суда, а што је у складу са одредбом члана 46. став 2. Устава.
Уставни суд даље констатује да је његов задатак да утврди да ли је предметно ограничење слободе изражавања било пропорционално легитимном циљу чијем се постизању тежило, односно да ли је било неопходно у демократском друштву, те да ли су разлози који су наведени у оспореном решењу, у циљу оправдања предметног ограничења, били релевантни и довољни , при чему је овај услов неопходно сагледати у светлу предмета у целини, укључујући садржај навода који се адвокату стављају на терет и контекст у коме су исти истакнути.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је у првостепеном решењу које је потврђено овде оспореним решењем, утврђено да је подносилац уставне жалбе, адвокат, у поднеску од 23. децембра 2016. године, у својству пуномоћника тужиоца, грубо вређао поступајућег судију, тако што је, између осталог, навео „да је судија безобзиран и да му је функција олако поверена “, те да „сумња да је овде посреди нешто још горе, а не само нерад и одуговлачење поступка“. У првостепеном решењу је констатовано и да је подносилац у свом поднеску навео „да је судија извршио више тежих дисциплинских преступа који представљају разлог за разрешење, али да он за сада неће подносити иницијативу за разрешење судије, нити притужбу Високом савету судства који тек треба да одлучи о избору судије на сталну судијску функцију, нити ће користећи лични и пословни ауторитет обавестити друштвене организације да осигура да политика не обезбеди избор оних које треба разрешити“. Уставни суд даље констатује да је у оспореном другостепеном решењу оцењено да је неоснована жалбена аргументација подносиоца да наводи у његовом поднеску нису увреде, већ аргументоване чињенице, јер, према оцени другостепеног суда, наводи који се односе на личне околности, односно биографију судија, објективно представљају увредљиво изражавање о том судији, из ког разлога је другостепени суд закључио да је првостепено решење донето на основу правилне примене члана 186. став 1. Закона о парничном поступку, као и да је новчана казна примерено одмерена.
Полазећи од изложеног, Уставни суд сматра да су разлози који су наведени у првостепеном решењу о новчаном кажњавању подносиоца и оспореном другостепеном решењу релевантни и довољни да оправдају ограничење права подносиоца на слободу изражавања , с обзиром на то да су детаљно описани наводи подносиоца који су оцењени за увредљиве, при чему је од посебног значаја оцена другостепеног суда да се наводи подносиоца односе на личне околности, односно биографију судије, те да такво поступање објективно представља увредљиво изражавање о том судији. Према оцени Уставног суда, одлуке судова о ограничењ у слободе изражавања подносиоца и висина новчане казне засновани су на релевантним и довољним разлозима који су сагледани и у светлу предмета у целини, укључујући садржај навода који се подносиоцу/адвокату стављају на терет, као и контекст у коме је тај садржај дат.
Оваква оцена Уставног суда је заснована и на пракси ЕСЉП који, поред осталог, сматра да је потребно разликовати критику изречену на рачун носиоца правосудних функција која је стриктно ограничена на поступање у конкретном предмету, од ситуациј е када се критика однос и на опште професионалне и друге квалитете носиоца правосудних функција (видети цитирану пресуду у предмету Nikula против Финске, став 51.).
Уставни суд наглашава да је оспорено другостепено решење управо засновано на оцени да се наводи подносиоца из спорног поднеска односе на личне околности, односно биографију судије, те да такво поступање објективно представља увредљиво изражавање о том судији . Уставни суд, у наведеном смислу, посебно указује на наводе подносиоца „да је судија безобзиран“ и „да му је функција олако поверена“, а који, према оцени овог с уда, представљају коментаре опште и личне природе који нису ограничени на поступање судије у конкретном парничном поступку.
Уставни суд, затим, указује да је имао у виду целокупан контекст навода подносиоца истакнутих у поднеску од 23. децембра 2016. године, односно чињеницу да је разлог упућивања поднеска био његово незадовољство начином на који је судија руководио конкретним поступком (заказивање и одлагање заказаних рочишта), те да је у истом, поред спорних навода који су оцењени за увредљиве, изнео и конкретне кри тике на рад поступајућег судије у конкретном предмету. Међутим, Уставни суд је становишта да наведено не може оправдати изрицање више спорних изјава кој е су од стране поступајућег суда оцењене за увредљиве, од којих су неке опште и личне природе и не односе се на руковођење конкретним парничним поступком. Штавише, Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе у конкретном случају могао да изнесе критику и укаже на евентуалне пропусте у раду поступајућег судије без употребе увредљивих коментара, као што су наводи „да је судија безобзиран“ и „да му је функција олако поверена“ (видети пресуду у предмету Kincses против Мађарске (број представке 66232/10, пресуда од 27. јануара 2015. године, став 40 .).
Надаље, Уставни суд још једном указује на то да судове треба заштити ти од неоснованих напада, те да ако је једина намера било ког облика изражавања увреда суда или чланова тог суда, одговарајућа казна, у принципу, не представља повреду слободе изражавања из члана 46. Устава и члана 10. став 2. Европске конвенције (видети цитирану пресуду ЕСЉП у предмету Skalka против Пољске, став 34.). Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да су у оспореном решењу детаљно цитирани наводи подносиоца који су оцењени за увредљиве, при чему Уставни суд посебно указује на наводе подносиоца „да је судија безобзиран“ и „да му је функција олако поверена“, из којих јасно произлази да је главна намера истих била омаловажавање поступајућег судије , при чему је подносилац у конкретном случају могао да изнесе критику и укаже на евентуалне пропусте у раду поступајућег судије у вези конкретног предмета без употребе увредљивих коментара.
Уставни суд даље наглашава и да је ЕСЉП указао на то да је дужност судова и председавајућег судије да руководе поступком на такав начин да обезбеде правилно понашање странака и пре свега правичност суђења – уместо да у посебном поступку исп итују прикладност изјава странке у судници. С тим у вези, Уставни суд констатује да у конкретном случају против подносиоца уставне жалбе, поводом спорних коментара, није вођен посебан кривични или прекршајни поступак, већ да је подносиоцу новчана казна изречена у самом парничном поступку, а у оквиру овлашћења и обавезе поступајућег судије да руководи поступком и обезбеди процесну дисциплину, чиме је испуњен наведени стандард из пресуде Nikula против Финске.
Коначно, Уставни суд констатује да је приликом оцене пропорционалности, потребно узети у обзир и природу и озбиљност изречене казне (видети цитиране пресуде ЕСЉП у предметима Skalka против Пољске, став 38. и Радобуљац против Хрватске, став 57.). Уставни суд је у наведеном смислу, полазећи од праксе ЕСЉП, оценио да је новчана казна од 35.000 динара, која је изречена подносиоцу уставне жалбе због изречених увреда на рачун судије првостепеног суда , пропорционална, односно да је иста била неопходна ради заштите легитимног интереса у конкретном случају. Штавише, Уставни суд указује да је чланом 186. став 1. Закона о парничном поступку, на основу кога је подносиоцу изречена казна, запрећена новчана казна у распону од 10.000 до 150.000 динара, што значи да је подносиоцу изречена новчана казна у износу који је знатно ближи законском минимуму. У погледу навода подносиоца да изречена казна има пенални карактер, јер се иста може заменити казном затвора у трајању од 35 дана, Уставни суд истиче да предметна чињеница не утиче битно на наведени закључак о пропорционалности изречене мере, имајући у виду да наведена околност да ли ће изречена новчана казна бити замењена казном затвора зависи искључиво од понашања подносиоца , односно од чињенице да ли ће подносилац казну платити у одређеном року.
Приликом оцене да је спорна мера (новчана казна у износу од 35.000 динара) била неопходна ради заштите легитимног интереса (заштита угледа поступајућег судије и очување ауторитета суда) , Уставни суд је, у складу са цитираном праксом ЕСЉП, имао у виду и чињеницу да је подносилац уставне жалбе, у својству пуномоћника тужиоца, предметне коментаре изнео у оквиру самог парничног поступка, односно да исти нису објављени у јавност и. Међутим, имајући у виду све околности случаја, а посебно озбиљност спорних коментара који су од стране поступајућег суда оцењени за увредљиве, као и чињеницу да је подносиоцу изречена блага новчана казна, и то од стране поступајућег парничног суда, а у циљу обезбеђивања п роцесне дисциплине странака, при чему против подносиоца није вођен посебан прекршајни или кривични поступак, Уставни суд је оценио да је предметно ограничење слободе изражавања подносиоца било неопходно ради заштите означеног легитимног интереса.
Имајући све наведено у виду, Уставни суд је оценио да су неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе да му је оспореним решењем Привредног апелационог суда Пж. 3203/18 од 11. јула 2018. године повређена слобода изражавања из члана 46. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13- Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану у овом делу, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Како је претходно испитао основаност навода подносиоца уставне жалбе са аспекта слободе изражавања из члана 46. Устава, Уставни суд је становишта да није неопходно посебно разматрати већину тврдњи подносиоца уставне жалбе о по вреди права на правично суђење, која се суштински заснива на идентичној аргументацији.
У вези тврдње подносиоца да је неправично то што је судија првостепеног суда судио у сопственој ствари приликом доношења првостепеног решења о новчаном кажњавању, Уставни суд указује да је подносилац имао право да изјави жалбу против предметног решења, а што је и учинио, те да је овде оспореним решењем Привредног апелационог суда, који је поступао у трочланом судијском већу, одлучено о основаности жалбених навода подносиоца.
У погледу позивања подносиоца на праксу ЕСЉП у предметима Лепојић против Србије (број представке 13909/05, пресуда од 6. новембра 2007. године) и Филиповић против Србије (представка број 27935/05, пресуда од 20. новембра 2007. године), Уставни суд констатује да се цитиране пресуде тичу другачије чињеничне и правне ситуације, те да се стога не могу применити на конкретан предмет пред Уставним судом.
Имајући у виду напред изложено, Уставни суд је , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, решавајући као у другом делу изреке, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео О длуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.