Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Лидија Ђукић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби П . Џ . из Зајечара, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. јуна 2022. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба П. Џ . изјављена против решења Вишег суда у Зајечару Кв. 17/18 од 12. фебруара 2018. године и решења Апелационог суда у Нишу Кж.2. 94/18 од 26. фебруара 2018. године у односу на истакнуту повреду права из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. П. Џ . из Зајечара, преко пуномоћника М. П, адвоката из Бора, поднео је Уставном суду, 17. марта 201 8. године, уставну жалбу против решења Вишег суда у Зајечару Кв. 17/18 од 12. фебруара 2018. године и решења Апелационог суда у Нишу Кж.2. 94/18 од 26. фебруара 2018. године, због повреде начела забране дискриминације и заштите људских и мањинских права и слобода из чл. 21. и 22. Устав а Републике Србије, као и повреде права на пр авично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство из чл . 32. и 36. Устава.
Уставном жалбом се оспоравају решења којима је према подносиоцу уставне жалбе, у фази главног претреса, продужен притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку.
У уставној жалби је, између осталог, наведено : да се притвор према подносиоцу уставне жалбе продужава у недоглед, из истих разлога који су апсолутно неосновани; да подносилац уставне жалбе не живи у Италији 17 година, те да, иако у иностранству живи 31 годину, није тачно да га за Србију не везује ништа, јер у Србији има живог оца који живи у Зајечару, са којим је у добрим односима, да има многобројну блиску родбину у Зајечару, Књажевцу и Бору, са којом одржава добре личне односе, а поред тога подносилац има стан у Зајечару; да суд у предметном кривичном поступку не поступа са нарочитом хитношћу, што произлази из чињенице да суд до подношења ове уставне жалбе није одржао три главн а претреса, који су одложени телефонским путем. Подносилац уставне жалбе, додатно, сматра да су испуњени и услови за замену притвора неком од блажих мера за обезбеђивање његовог присуства пред судом.
Подносилац уставне жалбе је истовремено поднео и предлог за одређивање привремене мере којом би му Уставни суд уместо притвора одредио једну или све друге мере за обезбеђење присуства окривљеног кривичном поступку. Предложено је и да Суд обавеже Републику Србију да подносиоцу уставне жалбе накнади и исплати трошкове уставносудског поступка у износу од 90.000,00 динара.
2. Сагласно одредбама члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из достављене документације и одговора Вишег суда у Зајечару К. 60/17 од 7. јуна 2021. године , утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари :
Решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Зајечару Кпп. 13/17 од 2. ју на 2017. године према осумњиченом, овде подносиоцу уставне жалбе, одређен је притвор, а који се рачуна од 31. маја 2017. године од 19 часова , када је лишен слободе.
Оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Зајечару Кт. 28/17-Кти. 17/17 од 18. септембра 201 7. године, која је потврђена решењем Вишег суда у Зајечару Кв. 130/17 од 4. октобра 2017. године, подносиоцу уставне жалбе је стављено на терет изв ршење кривично г дел а тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 5) Кривичног законика .
Припремно рочиште у предмету Вишег суда у Зрењанину К. 60/17 одржано је 14. новембра 2017. године, након чега је главни претрес заказан за 7. децембар 2017. године (није одржан), а започео је 19. децембра 2017. године. До дана подношења уставне жалбе (17. марта 2018. године) главни претрес је био заказан 31. јануара, 6. марта и 15. марта 2018. године , али није одржан ни једанпут. У одговор у Вишег суда у Зрењанину К. 60/17 од 7. јуна 2021. године је наведено да је главни претрес „презаказан“ 31. јануара и 15. марта 2018. године , без навођења разлога за то.
Оспореним првостепеним решењем Вишег суда у Зајечару Кв. 17/18 од 12. фебруара 2018. године према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, продужен је притвор за још 60 дана због постојања притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку. У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено : да по оцени кривичног већа и даље стоје разлози за притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, имајући у виду то да постоји основана сумња да је окривљени извршио кривично дело тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 5) Кривичног законика, за које дело је прописана казна затвора од најмање десет година или казна затвора од 30 до 40 година; да је кривично дело извршено 2000. године, а да је окривљени од 2000. године , дакле последњих 17 година, боравио у иностранству у Италији, где је засновао породицу, која и даље живи у Италији, тако да не постоји обавеза нити неки други интерес који би га везао да остане у Републици Србији; да по становишту кривичног већа, висина запрећене казне и чињеница да је окривљени 17 година боравио у иностранству, где је засновао породицу, јесу разлози који указују на реалну опасност од бекства окривљеног чиме би могао осујетити вођење кривичног поступка.
Оспореним другостепеним решењем Апелационог суда у Нишу Кж2. 94 /18 од 26. фебруара 2018. године одбијена је као неоснована жалба браниоца оптуженог, овде подносиоца уставне жалбе, и потврђено је решење Вишег суда у Зајечару 17/18 од 12. фебруара 2018. године. У образложењу овог другостепеног оспореног решења наведено је: да је насупрот жалбеним наводима браниоца да нису испуњени законски разлози за продужење притвора према оптуженом, овај суд нашао да је првостепени суд правилно, одлучујући о продужењу притвора након потврђивања оптужнице, сходно члан у 21 6. став 3. у вези ст. 1. и 2. Законика о кривичном поступку, према оптуженом продужио притвор, по основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, о чему је у образложењу решења дао довољне и јасне разлоге, које у свему прихвата и овај суд; да по налажењу Апелационог суда и даље стоје разлози за продужење притвора против оптуженог прописани у члану 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, имајући у виду да је оптужени лице које је боравило 17 година у Републици Италији, где је засновао породицу, која још увек живи у наведеној земљи, те да не постоје интереси који оптуженог везују за Републику Србију; да је 31. маја 2017. године депортован из Републике Италије, због оправдане сумње да је извршио предметно кривично дело, при чему је, по сопственим наводима , знао да је за њим расписана потерница у Републици Србији, што му је приликом доласка у Републици Србиј и саопштено на граничном прелазу уз налог да се јави Полицијској управи у Зајечару; да је упркос наведеном оптужени напустио територију Републике Србије и поново отишао у Републику Италију; да све ове околности у стицају указују на реалну опасност од бекства оптуженог , уколико би се нашао на слободи, па су супротни наводи жалбе браниоца којима се указује да нису дати јасни и довољни разлози за закључак суда да је продужење притвора по наведеном основу оправдано, оцењени неоснованим; да у конкретном случају притвор представља нужну меру према оптуженом за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка и да се исто не може постићи неком другом блажом мером предвиђеном одредбом члана 188. З аконика о кривичном поступку; да су околности које стоје на страни оптуженог такве да су неосновани и жалбени наводи браниоца да оптужени поседује стан у Зајечару, у насељу Краљевица, те да се његово присуство може обезбедити и неком блажом мером, с обзиром на то да постоје сви технички услови за контролу његовог поштовања; да ни жалбени наводи браниоца којима се указује на другачију праксу пред другим судовима у Републици Србији, уз позивање на конкретне случајеве нису од утицаја на другачију одлуку суда у овој кривичној ствари.
Увидом у одговор Вишег суда у Зајечару К. 60/17 од 7. јуна 2021. године утврђено је да је пресудом Вишег суда у Зајечару К. 60/17 од 8. фебруара 2019. године подносилац уставне жалбе оглашен кривим за извршење кривичног дела тешко убиств о из члана 114. став 1. тачка 5) Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од 20 година. Наведена пресуда је потврђена пресудом Апелационог суда у Нишу Кж1. 508/19 од 25. јуна 2019. године.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки (члан 21.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале и да грађани имају право да се обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом (члан 22.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. (члан 36.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13, 45/13 , 55/2014, 35/2019, 27/2021 (Одлука Уставног суда) и 62/2021 (Одлука Уставног суда)) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (члан 211. став 1. тачка 1) ); да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (члан 216. став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (члан 216. став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (члан 216. став 3.); да ако након потврђивања оптужнице притвор буде укинут због тога што нема основа за сумњу о постојању кривичног дела, суд ће испитати оптужницу у складу са чланом 337. овог законика (члан 216. став 4.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора. Жалба, решење и остали списи достављају се одмах већу. Жалба не задржава извршење решења (члан 216. став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (члан 216. став 6.).
Одредбом члана 114. став 1. тачка 5) Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 104/2013, 108/2014, 94/2016 и 35/2019) прописано је кривично дело тешко убиство, па је предвиђено да ће се казнити затвором од најмање десет година или затвором од 30 до 40 година ко другог лиши живота из користољубља, ради извршења или прикривања другог кривичног дела, из безобзирне освете или из других ниских побуда.
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на правично суђење из члана 3 2. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да уставна гаранција означеног права подразумева, поред осталог, да судска одлука о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом меродавног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у супротном могла сматрати резултатом арбитрарног поступања и одлучивања надлежног суда.
Полазећи од чињеница утврђених у предметном уставносудском поступку, Уставни суд констатује следеће :
Подносилац уставне жалбе се до подношења уставне жалбе (17. марта 2018. године) налазио у притвору непуних десет месеци, рачунајући од 31. маја 2017. године, када је лишен слободе.
Надлежни суд је , по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног испитао оправданост продужења притвора и у оспореним решењима утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да је продужење притвора оправдано.
Надлежни судови су, на уставноправно прихватљив начин , утврди ли да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору. При томе, оспорена решења садрже јасно образложење, засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу релевантних одредаба Законика о кривичном поступку, о постојању притворског основа на страни подносиоца уставне жалбе. Уставни суд указује да је Апелациони суд у Нишу, у оспореном другостепеном решењу, додатно образложио разлоге због којих нису испуњени услови за примену блаже мере – забране напуштања стана, иако је окривљени у жалби навео да у Зајечару поседује стан , сматрајући да околности да је окривљени одмах након извршења кривичног дела отишао у Италију, где је формирао породицу и боравио 17 година, све док није депортован у Републику Србију, иако је знао да се у Србији против њега води кривични поступак и да је за њим расписана потерница , имају такав значај да указују на реалну опасност од бекства оптуженог, уколико би се нашао на слободи, чиме би поста о недоступан органима кривичног гоњења, због чега се и притвор показао као нужна мера за несметано вођење конкретног кривичног поступка.
Поред наведеног, Уставни суд је оценио да се конкретно трајање притвора објективно не може сматрати ни неразумно дугим, имајући у виду све околности, трајање и исход предметног кривичног поступка.
Полазећи од свега истакнутог, Уставни суд је оценио да су оспорена решења о продужењу притвора донета из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да су у њима наведени релевантни и довољни разлози због којих су надлежни судови сматрали да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који се, до тада, водио са примереном хитношћу.
Следом свега наведеног, Уставни суд је оценио да осп ореним решењима подносиоцу уставне жалбе није повређен о прав о на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. У односу на истакнуту повреду права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, Уставни суд констатује да уставна жалба не садржи уставноправно прихватљиве разлоге за тврдњу о повреди означеног права, већ се истицање повреде овог означеног права заснива на наводима којима се образлаже повреда прва на правично суђење . Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу у односу на истакнуту повреду права из члана 36. став 1. Устава, решавајући као у другом делу изреке.
Што се тиче истакнуте повреде начела из чл. 21. и 22. Устава, Уставни суд указује да су наведена начела Уставом утврђена и у складу са којима се остварују сва Уставом зајемчена права и слободе, те је стога повреда означен их уставн их начела акцесорне природе, што значи да може бити везана само за истовремено учињену повреду или ускраћивање неког одређеног уставног права или слободе, што у конкретном није случај.
Имајући у виду то да је Уставни суд мериторно одлучио о овој уставној жалби, то није посебно одлучивао о поднетом предлогу за одређивање привремене мере којом би Суд уместо притвора против подносиоца уставне жалбе одредио једну или све друге мере за обезбеђење присуства окривљеног кривичном поступку.
7. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато , поред других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.