Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Јован Ћирић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. М . из Бања Луке, Република Српска, Босна и Херцеговина, држављанина Босне и Херцеговине и Републике Хрватске, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. јуна 2022. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба З. М . изјављена против решења Вишег суда у Сремској Митровици Кв. 149/18 од 13. марта 2018. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 362/18 од 29. марта 2018. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. М . из Бања Луке, Република Српска, Босна и Херцеговина, држављанин Босне и Херцеговине и Републике Хрватске , поднео је Уставном суду, 24. априла 2018. године, преко пуномоћника И. М , адвоката из Панчева, уставну жалбу против решења Вишег суда у Сремској Митровици Кв. 149/18 од 13. марта 2018. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 362/18 од 29. марта 2018. године, због повреде права на ограничено трајање притвора зајемченог одредб ама члана 3 1. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, између осталог, наводи: да се налази у екстрадиционом притвору од 27. септембра 2017. године; да се не види крај колико ће притвор бити продужаван очигледним пропустима у погледу битних повреда одредаба у кривичном поступку од стране првостепеног суда, који очигледно не поштујући одлуке суда правног лека, непотребно одуговлачи овај поступак у погледу захтева за екстрадицију државе молиље Републике Хрватске; да његово држање у притвору може трајати у недоглед због очигледно супротстављених ставова првостепеног и суда правног лека, чиме су на директан начин повређене одредбе које се односе на трајање притвора.
Предложио је да Уставни суд утврди да је дошло до повреде означен ог уставног права , поништи оспорена решења и подносиоца упути да накнаду штете даље захтева и оствари у складу са законом.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Сремској Митровици К ре. 15/17 од 27. септембра 201 7. године, према подносиоцу уставне жалбе, кога потражују по међународној потерници Националног централног бироа Интерпола Загреб – Хрватска надлежни органи Републике Хрватске, ради вођења кривичног поступка због кривичног дела превара у пословним трансакцијама из члана 293. ст. 1. и 2. КЗ Републике Хрватске, на основу одредбе члана 22. став 1. тачка 1) Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима, одређен је притвор, а који се рачуна од 27. септембра 2017. године од 22:00 часа, када је лишен слободе.
Оспореним првостепеним решењем Вишег суда у Сремској Митровици Кв. 149/18 од 13. марта 2018. године, донетим поводом предлога судије за претходни поступак Вишег суда у Сремској Митровици, о продужењу екстрадиционог притвора, према подносиоцу уставне жалбе је, на основу одредбе члана 22. став 1. тачка 1) Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима, продужен екстрадициони притвор за још два месеца и одређено је да исти може трајати најдуже до извршења одлуке о изручењу, али не дуже од годину дана од дана притварања лица чије се изручење захтева, као и да ће по истеку свака два месеца од правноснажности решења о одређивању притвора, суд, по службеној дужности, испитати да ли постоје разлози за продужење или укидање притвора.
У образложењу оспореног првостепеног решења о продужењу притвора је, поред осталог, наведено: да из списа предмета произлази да је за окривљеним, овде подносиоцем уставне жалбе, расписана међународна потерница Националног централног бироа Интерпола Загреб - Хрватска , поводом захтева надлежних органа Републике Хрватске за изручење, а у вези са вођењем кривичног поступка; да је неспорно да окривљени има држављанство Босне и Херцеговине и Републике Хрватске, што је потврђено кроз започети екстрадициони поступак, односно кроз одбрану окривљеног, коју је дао пред судијом за претходни поступак тог суда, 27. септембра 2017. године; да, надаље произлази да окривљени М. З . није везан за територију Републике Србије, а адреса пребивалишта му је у Бања Луци, ул. К . бр. …; да из наведеног произлази да је центар његових животних, пословних и породичних веза на територији Босне и Херцеговине, али и Републике Хрватске, чији је држављанин; да је податак да је поднео захтев за пријем у држављанство Републике Србије ирелевантан за овај поступак, јер је и сам окривљени изјавио да о захтеву још није одлучено; да је питање специјалних веза Републике Србије и Републике Српске, које се поставља од стране одбране у сп ису предмета, питање које не утиче на правно питање постојања међунар одно-правних обавеза Републике Србије, у вези са вођењем екстрадиционог поступка, конкретно у случају према М. З , односно не поставља се као одлучујућа чињеница у вези са околностима које указују на постојање основа за даље пр одужење екстрадиционог притвора; да су разлози за подношење захтева за пријем у држављанство Републике Србије такође ирелевантни за одлучивање о продужењу ек страдиционог притвора према окривљеном М. З, с обзиром на то да то није потенцирао ни сам окривљени приликом давања своје одбране пред судијом за претходни поступак тог суда, а чињенице које наводи одбрана у спису предмета, у вези са питањем породичних и имовинских веза у Републици Србији, такође , нису одлучујуће, с обзиром на то да главно питање – питање држављанств а Републике Србије, окривљеног М. З, није регулисано, тако да из списа предмета произлази да је центар породич них и пословних веза усмерен ка територији Босне и Херцеговине и Републике Хрватске; да је, имајући у виду све напред наведене околности, те да се окривљени М. З . потражује од стране надлежних органа Републике Хрватске, основан предлог судије з а претходни поступак да и даље постоје околности које оправдавају постојање притворског основа из члана 22 став 1. Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима, тј. постоји опасност да би окривљени, уколико би се нашао на слободи, могао напустити територију Републике Србије и на тај начин отежати или онемогућити поступак екстрадиције, тј. изручења надлежним органима Републике Хрватске, односно ометати поступак одлучивања по замолници, или само спровођење изручења, па је окривљеном продужен притвор, а све у циљу обезбеђења присуства окривљеног у предметном екстрадиционом поступку, с обзиром на то да се мера обезбеђења не може остварити другом, блажом мером .
Оспореним другостепеним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 362/18 од 29. марта 2018. године одбијен а је као неоснован а жалб а брани оца окривљен ог изјављен а против оспореног првостепеног решења о продужењу притвора.
У образложењу оспореног другостепеног решења је , поред осталог, н аведено: да из побијаног решења и списа предмета произлази да је окривљени држављанин Босне и Херцеговине и Републике Хрватске, да на територији Републике Србије нема пријављено ни пребивалиште ни боравиште; да је, имајући у виду наведено, а с обзиром на чињеницу да окривљени није ни пословно ни животно чвршће везан за Републику Србију, као и чињеницу да је окривљени знао да је поступак због предметног кривичног дела вођен пред Општинским судом у Карловцу, Република Хрватска, и да се сада води, због истог кривичног дела, пред Општинским судом у Загребу, даље задржавање окривљеног у притвору, у смислу одредбе члана 22 став 1. тачка 1) Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима, и према становишту другостепеног суда, неопходно и оправдано, а ради несметаног спровођења поступка изручења; да наведене околности, у конкретном случају , представљају управо околности које указују на опасност од бекств а или скривања окривљеног у циљу ометања поступка изручења; да је, насупрот жалбеним наводима, задржавање окривљеног у притвору нужно и из разлога што се иста сврха не може остварити другом мером, док наводи које истиче бранилац окривљеног у жалби да је бивша жена окривљеног власник стана у Београду и да ћерка окривљеног студира у Београду, не утичу на правилност и законитост одлуке првостепеног суда.
4. Одредбама члана 31. Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби , утврђено је : да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да се, ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени пушта на слободу (став 1.); да, после подизања оптужнице, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Одредбама Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима („Службени гласник РС“, број 20/09) је прописано: да међународна правна помоћ обухвата и изручење окривљеног или осуђеног (члан 2. став 1.); да су органи надлежни за пружање међународне правне помоћи домаћи судови и јавна тужилаштва (у даљем тексту: домаћи правосудни органи) одређени законом (члан 4. став 1.); да се ако овим законом није друкчије одређено, у поступку пружања међународне правне помоћи сходно примењују одредбе Законика о кривичном поступку и закона којима се уређује организација и надлежност судова и јавних тужилаштава (члан 12.); да након саслушања истражни судија може одредити притвор ако постоје околности које указују да ће се лице чије изручење се захтева сакрити или побећи у циљу ометања поступка одлучивања о замолници или спровођења изручења (члан 22. став 1. тачка 1)); да ако то оправдавају посебни разлози, истражни судија може уместо притвора одредити другу меру за обезбеђење присуства лица чије изручење се захтева (члан 22. став 3.); да у хитним случајевима надлежни орган државе молиље може поднети захтев за притварање пре подношење замолнице (члан 24. став 1.); да се под условом узајамности, расписана међународна потерница сматра захтевом (члан 24. став 4.); да полиција лишава слободе лице на које се односи захтев из члана 24. овог закона и одмах га спроводи истражном судији (члан 25. став 1.); да након саслушања доведеног лица истражни судија може одредити притвор (члан 26. став 1.); да ће истражни судија укинути притвор ако престану разлози због којих је одређен притвор (члан 27. став 3. тачка 2) ).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био од ређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
5. Уставни суд, најпре, констатује да се суштина навода уставне жалбе о повреди права из члана 31. Устава у односу на оспорена решења, заснива на тврдњама да поступајући судови нису свели трајање екстрадиционог притвора одређеног према подносиоцу на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге за притвор. Имајући у виду садржину уставне жалбе, као и наводе којима се образлаже повреда уставног права на ограничено трајање притвора, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 31. Устава ценио у оквиру одредбе става 1. члана 31. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима правноснажно продужен, пошто су надлежни судови оценили као основан предлог судије за претходни поступак Вишег суда у Сремској Митровици, о продужењу екстрадиционог притвора , на основу одредбе члана 22. став 1. тачка 1) Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима. Из оспорених решења произлази да су те особите околности чињениц е да окривљени „ на територији Републике Србије нема пријављено ни пребивалиште ни боравиште и да није ни пословно ни животно чвршће везан за Републику Србију“, па су судови закључили да „наведене околности, у конкретном случају, представљају управо околности које указују на опасност од бекства или скривања окривљеног у циљу ометања поступка изручења и да је задржавање окривљеног у притвору нужно и из разлога што се иста сврха не може остварити другом мером.“.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, те да су надлежни судови поступали у складу са Законом о међународној правној помоћи у кривичним стварима, када су утврдили да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеном законском основу. Наиме, постојање околности које указују да ће се подносилац уставне жалбе, као лице чије изручење се захтева, сакрити или побећи у циљу ометања поступка одлучивања о замолници или спровођења изручења је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено у оспореним решењима . Чињенице да је окривљени двојни страни држављанин, односно држављанин како Босне и Херцеговине, тако и Републике Хрватске, који у Републици Србији нема пријављено ни пребивалиште ни боравиште, дају основа за закључак да је у питању окривљени који ј е животно везан за друге земље, те су по оцени Уставног суда, надлежни судови на одговарајући начин те чињенице ценили и образложили као релевантне и довољне разлоге за продужење притвора по наведеном законском основу .
Полазећи од напред утврђеног, Уставни суд сматра да судови у оспореним решењима нису исказали површан однос према притвору подносиоца уставне жалбе, већ је, штавише, Апелациони суд у Новом Саду разматрао и алтернативне могућности за задржавање окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, али није могао да усвоји такав предлог, већ је оценио да је задржавање окривљеног у притвору нужно из разлога што се иста сврха не може остварити другом мером. Уставни суд, надаље, сматра да оспорено другостепено решење Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 362/18 од 29. марта 2018. године управо потврђује да надлежни судови показују довољно брижљив однос код продужења притвора према подносиоцу уставне жалбе и воде рачуна о динамичном приступу који захтева Европски суд за људска права код процене довољних и релевантних околности.
Коначно, Уставни суд је оценио да се конкретно трајање екстрадиционог притвора, од дана лишења слободе подносиоца (27. септембра 2017. године) до дана подношења уставне жалбе, објективно не може сматрати ни неразумно дугим, имајући у виду све околности, комплексност и специфичности поступка међународне правне помоћи у кривичним стварима.
Имајући у виду све изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да су повређене одредбе које се односе на трајање притвора.
Стога је Уставни суд оценио да оспореним решењима није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на ограничено трајања притвора из члана 31. став 1. Устава , па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.