Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Јован Ћирић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tam ás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. В . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. јуна 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. В . и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Одељењем за имовинско-правне, грађевинске и комунално-стамбене послове градске општине Савски венац у предмету број 46-196/2012- IV-01 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. В . из Београда поднео је Уставном суду, 18. фебруара 2019. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року и права на накнаду штете , зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 35. став 2. Устава Републике Србије, у управном поступку који се води пред Одељењем за имовинско-правне, грађевинске и комунално-стамбене послове градске општине Савски венац у предмету број 46-196/2012-IV-01. Подносилац уставне жалбе је поднеском од 1. априла 2019. године оспорио пресуду Управног суда У. 14118/17 од 6. фебруара 2019. године, због повреде права на правично суђење, права на накнаду штете и права на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 35. став 2. и члана 36. став 2. Устава. Уставна жалба је допуњена поднесцима од 10. марта 2020, 31. августа 2021. и 10. фебруара 2022. године.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је отац подносиоца 9. децембра 2009. године поднео захтев надлежном органу за поништај правноснажног решења о изузимању земљишта из поседа и да је након очеве смрти подносилац ступио у оспорени поступак .
Подносилац уставне жалбе је детаљно изложи о т ок предметног управног поступка, за који је навео да траје девет година и два месеца.
Уставном жалбом се, поред осталог, предлаже да Уставн и суд утврди повреду права подноси оца на суђење у разумном року, као и право на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.100 евра у динарској противвредности.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије , уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена дру га правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставну жалбу, оспорени акт и достављену документацију, као и списе предмета број 46-196/2012-IV-01 Одељења за имовинско-правне, грађевинске и комунално-стамбене послове градске општине Савски венац, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
К. В . из Београда (отац подносиоца уставне жалбе) поднео је ,, 9. децембра 2009. године, Општинској управи општине Савски венац захтев за поништај правноснажног решења Одељења за послове друштвених служби Скупштине општине Савски венац у Београду 03 број 22367/1-67 од 27. марта 1096. године о изузимању грађевинског земљишта из поседа, због тога што највећи део к.п. … КО Београд није приведен намени. Предметним решењем је општини Савски венац додељено право трајног коришћења парцела које су изузете тим решењем, па и спорне парцеле, ради припреме и уређења земљишта за изградњу центра IX Месне заједнице, јер су за ту намену предвиђене урбанистичко-техничким условима издатим од стране Урбанистичког завода за град Београд.
Дописом Одељења за имовинско-правне и стамбене послове градске општине Савски венац о д 10. фебруара 2011. године подносилац захтева је об авештен о томе да је потребно да уреди захтев, тако што ће доставити лист непокретности за све парцеле, као и уверење о њиховом кретању, а да ће, у противном, захтев бити одбачен.
Подносилац уставне жалбе је поднеском од 15. априла 2011. године обавестио првостепени орган да је његов отац преминуо 29. јануара 2011. године. Првостепени орган је дописом од 31. маја 2011. године обавестио подносиоца уставне жалбе да је потребно да достави, поред већ тражених доказа, правноснажно решење о одређивању накнаде за спорну парцелу, извод из урбанистичког плана за к.п. број … КО Савски венац, решење о изузимању спорне парцеле, копију плана те парцеле и правноснажно решење о расправљању заоставштине после смрти његовог оца.
Закључком првостепеног органа од 18. октобра 2011. године прекинут је поступак у овој правној ствари до правноснажног окончања оставинског поступка, а у образложењ у је наведено: да се тај орган 31. маја 2011. године обратио подносиоцу уставне жалбе захтевом да допуни достављену документацију, те да у року од 15 дана достави правноснажно решење о наслеђивању иза смрти свог оца; да подносилац није у остављеном року поступио по налогу тог органа, те је одлучено као у диспозитиву.
Подносилац уставне жалбе је 17. августа 2012. године поднео предлог за наставак поступка, тражећи да му се призна својство странке у поступку, а уз предлог је приложио правноснажно решење о наслеђивању Првог основног суда у Београду.
Првостепени орган је дописом од 28. децембра 2012. године наложио подносиоцу уставне жалбе да, у року од 15 дана од дана пријема дописа, достави правноснажно решење о одређивању накнаде за спорну парцелу, лист непокретности за к.п. број … КО Савски венац и извод из урбанистичког плана за ту парцелу, под претњом одбацивања захтева.
Поднеском од 15. јануара 2013. године подносилац је затражио продужење рока за достављање доказа, а 18. јануара 2013. године доставио је део тражене документације.
Решењем првостепеног орган од 5. септембра 2013. године одбијен је предметни захтев као неоснован.
Подносилац уставне жалбе је 25. септембра 2013. године изјавио жалбу против тог решења првостепеног органа, која је уважена решењем Министарства финансија од 29. априла 2014. године П обијано решење је поништено, како би се у поновном поступку вештачењем утврдило да ли је земљиште на к.п. број 1548 приведено намени .
Првостепени орган је закључком од 3. децембра 2014. године одредио извођење доказа вештачењем од стране Градског завода за вештачење у Београду, које ће обавити вештаци геодетске и грађевинске струке, ради идентификације спорне парцеле и утврђења чињенице да ли је предметно земљиште приведено намени.
Подносилац уставне жалбе је 15. децембра 2014. године поднео жалбу због непоступања првостепеног органа у поновном поступку, као и представку поводом које је извршен инспекцијски надзор од стране Одељења за управну инспекцију градске управе града Београда. По окончању инспекцијског надзора, н ачелнику управе градске општине Савски венац је наложено да поступи по другостепеном решењу доношењем одговарајућег управног акта.
Закључком првостепеног органа од 23. јануара 2015. године прекинут је предметни поступак, „до извођења доказа вештачењем“, јер је оцењено да вештачење које ће обавити вештаци геодетске и грађевинске струке представља претходно питање за одлучивање тог органа.
Подносилац уставне жалбе је у поднесцима од 25. јануара и 1. фебруара 2016. године изнео примедбе на налаз и мишљење вештака од 4. јануара те године , наводећи да се у конкретном случају не ради о планском озелењавању и да вештак није извршио увид у пројекат озелењавања, да би се изјаснио шта је пројектовано, а шта урађено, те да није наведен број грађевинске дозволе која је издата од стране надлежног органа.
У изјашњењу вештака геодетске и грађевинске струке од 14. септембра 2016. године одговорено је на примедбе подносиоца уставне жалбе и оцењено да изнете примедбе не могу утицати на другачији налаз и мишљење . Решењем Министарства финансија од 26. августа 2016. године наложено је првостепеном органу да у року од 30 дана од дана пријема тог решења, донесе одговарајућу одлуку, поступајући по решењу тог министарства од 29. априла 2014. године.
Решењем првостепеног органа од 12. септембра 2016. године поново је одбијен предметни захтев као неоснован. У образложењу решења је наведено да је на основу налаза и мишљења вештака утврђено да је предметно земљиште приведено намени према решењ у којим је изузето из поседа, будући да је на њему изведено планско озелењавање, у склопу уређења центра IX Месне заједнице, те да је целина – центар IX Месне заједнице изведена у већој мери у складу са урбанистичко-техничким условима број 6227/62 из новембра 1962. године, издатим од стране Урбанистичког завода града Београда . Подносилац је против тог решења изјавио жалбу 21. септембра 2016. године.
Решењем Министарства финансија од 9. августа 2017. године одбијена је жалба подносиоца уставне жалбе изјављена против новодонетог решења првостепеног органа , из разлога који су наведени у побијаном решењу.
Оспореном пресудом Управног суда У. 14118/17 од 6. фебруара 2019. године, донетом након одржане усмене јавне расправе, одбијена је као неоснована тужба поднета 19. септембра 2017. године, којом је подносилац уставне жалбе побијао законитост предметног коначног управног акта.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се, поред осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање Уставног суда по предметној уставној жалби од значаја су и следеће одредбе закона:
Законом о општем управном поступку („Службени лист СРЈ “, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС “, број 30/10), који се примењивао до 31. маја 2017. године, било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења ( члан 14.) ; .); да ако другостепени орган својим решењем поништи првостепено решење и врати предмет првостепеном органу на поновни поступак, првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од дана пријема предмета, донесе ново решење, против кога странка има право на жалбу (ч лан 232. став 2.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најкасније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.) .
Важећи Закон о општем управном поступку („ Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18 – аутентично тумачење) у чл. 9. став 2, члану 171. став 3. и члану 174. садржи суштински исте одредбе о потреби брзог и ефикасног одлучивања и роковима за доношење решења у поновном поступку и решења по жалби.
Одредбом члана 19. став 1. Закона о управним споровима ( „Службени лист РС“, број 111/09) прописано је да а ко другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта.
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је повређено право на суђење у разумном року у управном поступку који је вођен пред Одељењем за имовинско-правне, грађевинске и комунално-стамбене послове градске општине Савски венац у предмету број 46-196/2012-IV-01.
Оцењујући основаност уставне жалбе са становишта означеног права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава , Уставни суд је најпре констатовао да је предметни управни поступак започео 9. децембра 2009. године, подношењем захтева пок. оца подносиоца уставне жалбе, а да је подносилац 17. августа 2012. године поднео захтев за признавање својств а странке у поступку . Иако првостепени орган није посебним актом одлучио о том захтеву подносиоца уставне жалбе, Суд је почев од наведеног датума испитивао трајање оспореног поступка у односу на подносиоца, јер је тада првостепеном органу достављен доказ о његовој активној легитимацији у том поступку. Предметни поступак правноснажно је окончан доношењем оспорене пресуде Управног суда У. 14118/17 од 6. фебруара 2019. године, из чега следи да је укупно трајао девет година и два месеца, а у односу на подносиоца уставне жалбе шест година и осам месеци .
Уставни суд констатује да наведено трајање оспореног поступка указује на то да је он изашао из оквира који се може сматрати разумним за одлучивање. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да у овом управном поступку није било посебно сложених чињеничних и правних питања.
Испитујући значај предмета поступка за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је закључио да је он имао значајан правни и материјални интерес да се у разумном року одлучи о захтеву за поништавање акт а којим је предметно грађевинс ко земљиште изузето из поседа његовог оца .
Испитујући поступање органа управе и Управног суда у овој правној ствари, Уставни суд је констатовао да је предметни захтев био непотпун, али да првостепени орган није одмах по његовом пријему, већ тек после 15 месеци наложио подносиоцу захтева да достави потребну документацију. Овај суд је имао у виду да је у току оспореног поступка подносилац захтева преминуо и да је вођење оставинског поступка после његове смрти, као и поступање по налогу за уређење захтева у извесној мери продужило период до доношења првог решења првостепеног органа. Уставни суд, такође, констатује да је другостепени орган то решење поништио 29. априла 2014. године, али да је одлучивање првостепеног органа у поновном поступку трајало до 12. септембра 2016. године, дакле, дуже од две године и четири месеца. Другостепени орган је одлуку о жалби изјављеној против новодонетог решења првостепеног органа донео после 11 месеци , што је додатно продужило део поступка који је вођен пред органима управе. Управни суд је о тужби подносиоца уставне жалбе одлучио у року од годину дана и пет месеци, што се, по оцени Уставног суда, може сматрати ефикасним поступањем.
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је најпре констатовао да је његов правни претходник пропустио да у периоду који је трајао годину дана поднесе жалбу због ћутања администрације ради убрзања предметног поступка, што би омогућило раније уређење захтева и стварање претпоставки за одлучивање. Суд, такође, констатује да је подносилац уставне жалбе изјавио жалбу због непоступања првостепеног органа у поновном поступку, али потом није поднео тужб у Управном суду, што је имало за последицу одуговлачење поступка од стране првостепеног органа у трајању од две године и четири месеца. Некоришћење тог правног средства због кашњења у одлучивању другостепеног органа о жалби против новог решења продужило је поступак за још девет месеци. Уставни суд је, међутим, оценио да наведени допринос подноси оца, у конкретном случају, не може утицати на одлуку Суда о постојању истакнуте повреде права на суђење у разумном року.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је утврдио повреду означеног права зајемченог чланом 32. став 1. Устава и усвојио уставну жалбу, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Одлучујући о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете, а посебно чињеницу да је подноси лац ступи о у оспорени поступак 17. августа 2012. године, при чему је имао у виду праксу овог суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због наведеног поступања надлежних органа управе и Управног суда .
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године ( представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.
7. Оцењујућу уставну жалбу у делу у коме је изјављена против пресуде Управног суда У. 14118/17 од 6. фебруара 2019. године, Уставни суд је констатовао да из наведене одредбе члана 170. Уст ава произлази да је Уставни суд у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
Имајући у виду садржину оспореног акта, Уставни суд налази да је Управни суд навео детаљне и јасне разлоге з бог којих је оценио да решењем чију је законитост испитивао није повређен закон на штету подносиоца. По оцени овог суда, уставна жалба не садржи уставноправне разлоге за тврдњу о повр еди права на правично суђење, зајемченог одредб ом члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је нашао да се ни наводи уставне жалбе којима се указује на повреду права на накнаду штете и права на правно средство не могу сматрати уставноправним разлозима који би указивали на повреду тих права зајемчених одредбама члана 35. и члана 36. став 2. Устава.
Уставни суд није посебно разматрао захтев за накнаду материјалне штете, јер из садржине уставне жалбе произлази да подносилац тај захтев везује за истакнуту повреду права из члана 35. Устава.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка , решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Служб ени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.