Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Татјана Ђуркић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З . В . из Лознице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 30. јуна 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба З. В . и утврђује да је решењем Прекршајног апелационог суда Прж. 26039/18 од 25. децембра 2018. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Прекршајног апелационог суда Прж. 26039/18 од 25. децембра 2018. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби браниоца кажњеног изјављеној против решења Прекршајног суда у Лозници Пр.5562/15 од 6. новембра 2018. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. В . из Лознице поднео је Уставном суду, 23. фебруара 2019. године, уставну жалбу против решења Прекршајног апелационог суда Прж. 26039/18 од 25. децембра 2018. године, због повреде права из члана 32. став 1. и чл. 34, 36. и 58. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да је „нејасно зашто поступајући суд поистовећује захтев за заштиту законитости и предлог за измену појединачног акта као посебног правног средства“; да се према члану 61. Закона о Уставном суду поступак за измену појединачног акта покреће подношењем предлога; да је оспорено решење неправилно и незаконито; да су прекршајни судови у истој ситуацији доносили различите одлуке.
Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права, те да поништи оспорено решење и одреди да се донесе нова одлука по жалби браниоца кажњеног, односно подносиоца уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из списа предмета Прекршајног суда у Лозници Пр. 5562/15, између осталог, утврдио:
- да је иницијатива М.Г. и П.Л. за оцену уставности и законитости Одлуке о јавним паркиралиштима, а коју је донела скупштина Града Лознице, поднета 20. априла 2017. године Уставном суду;
- да је Одлуком Уставног суда IУо-87/2017 од 24. маја 2018. године утврђено да одредба члана 25. став 1. у делу који гласи: „12, 13, 14. и 20. “ Одлуке о јавним паркиралиштима („ Службени лист града Лознице“, бр. 6/09, 3/11, 4/13, 2/14 и 1/15) није у сагласности са законом ; наведена одредба је престала да важи даном објављивања Одлуке Уставног суда у „Службеном Гласнику Републике Србије“, односно 18. јула 2018. године;
- да је пресудом Прекршајног суда у Лозници Пр. 5562/15 од 25. новембра 2015. године окривљени, овде подносилац уставне жалбе, оглашен одговорним да је учинио прекршај из члана 14. став 1. тачка а (20) у вези са чланом 25. став 4. и чланом 25. став 2. у вези става 1. Одлуке о јавним паркиралиштима („Службени лист града Лознице“, бр. 6/09, 3/11, 4/13, 2/14 и 1/15), те му је последично изречена опомена;
- да је напред наведена пресуда достављена подносиоцу 30. новембра 2015. године, а како то неспорно произлази из повратнице;
- да је бранилац окривљеног 27. августа 2018. године поднео Прекршајном суду у Лозници поднесак насловљен као „предлог – захтев за измену правноснажног појединачног акта – пресуде Прекршајног суда у Лозници Пр. 5562/15 од 25. новембра 2015. године“;
- да је решењем Прекршајног суда у Лозници Пр. 5562/15 од 6. новембра 2018. године одбијен као неоснован предлог – захтев за измену правноснажног појединачног акта – Пресуде Прекршајног суда у Лозници Пр. 5562/15 од 25. новембра 2015. године; у образложењу тог решења је, између осталог, наведено да је „поступајући по предлогу – захтеву за измену правноснажног појединачног акта – пресуде Прекршајног суда у Лозници Пр. 5562/15 од 25. новембра 2015. године окривљеног, а имајући у виду цитиране одредбе закона, суд (је) становишта да је захтев окривљеног неоснован и да је окривљени требао да поднесе предлог за подношење захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу како би дошло до измене појединачног акта у складу са правилима поступка у коме је исти донет“;
- да је оспореним решењем Прекршајног апелационог суда Прж. 26039/18 од 25. децембра 2018. године одбијена као неоснована жалба браниоца подносиоца, а решење Прекршајног суда у Лозници Пр. 5562/15 од 6. новембра 2018. године је потврђено; у образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да „правилно је по налажењу овог Суда поступио првостепени суд када је наведени предлог- захтев браниоца кажњеног одбио као неоснован полазећи од становишта да је кажњени требао да поднесе иницијативу за подношење захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу како је то регулисано одредбама члана 285. Закона о прекршајима којим чланом је прописано да у ситуацији када је повређен закон или други пропис о прекршају или примењен закон за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у складу са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима онда захтев за заштиту законитости подиже Републички јавни тужилац и то у року од три месеца од дана достављања пресуде, па је стога првостепени суд правилно, по налажењу овог Суда, поступио када је наведени захтев одбио као неоснован са напред датих разлога,…“.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију се повреду уставном жалбом указује, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 34. став 1. установљено је да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена.
Чланом 36. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 1.), и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 2.).
Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Законoм о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС , 40/15 – др. закон и 103/15) прописано је: да кад Уставни суд утврди да општи акт или колективни уговор није у сагласности са законом, тај општи акт или колективни уговор престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“ (члан 58. став 3.); да кад Уставни суд одреди начин отклањања последица које су настале услед примене општег акта који није у сагласности са Уставом или законом, одлука Уставног суда има правно дејст во од дана њеног објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“ (члан 59.); да се закони и други општи акти за које је одлуком Уставног суда утврђено да нису у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, не могу примењивати на односе који су настали пре дана објављивања одлуке Уставног суда, ако до тог дана нису правноснажно решени , да се извршење правноснажних појединачних аката донетих на основу прописа који се више не могу примењивати, не може ни дозволити ни спровести, а да ће се започето извршење обуставити (члан 60. ст. 1. и 3.); да свако коме је повређено право коначним или правноснажним појединачним актом, донетим на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, има право да тражи од надлежног органа измену тог појединачног акта, у складу са правилима поступка у коме је појединачни акт донет, да се предлог за измену коначног или правноснажног појединачног акта, донетог на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, може поднети у року од шест месеци од дана објављивања одлуке у „Службеном гласнику Републике Србије“, ако од достављања појединачног акта до подношења предлога или иницијативе за покретање поступка није протекло више од две године (члана 61. ст. 1. и 2.); да ако се утврди да се изменом појединачног акта не могу отклонити последице настале услед примене општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, Уставни суд може одредити да се ове последице отклоне повраћајем у пређашње стање, накнадом штете или на други начин (члана 62.).
Чланом 285. Закона о прекршајима („Службени гласник РС“, бр. 65/13, 13/16 и 98/16) прописано је: да се против правноснажне пресуде може поднети захтев за заштиту законитости ако је повређен зак он или други пропис о прекршају, или ако је примењен закон за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима (став 1. тач. 1) и 2)), те да захтев за заштиту законитости подиже Републички јавни тужилац у року од три месеца од дана достављања пресуде (став 2.).
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореним решењем повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Из навода уставне жалбе неспорно произлази да подносилац сматра да му је означено уставно право повређено тиме што је Прекршајни апелациони суд правноснажно одбио као неоснован предлог за измену појединачног акта - пресуде Прекршајног суда у Лозници Пр. 5562/15 од 25. новембра 2015. године (која је донета на основу делимично неуставног прописа) и зауз ео став да је З. В . требало да поднесе предлог за подношење захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужилаштву, позивајући се при томе на одредбу члана 285. став 1. тачка 2) Закона о прекршајима. Дакле, поступајући прекршајни суд сматра да у конкретном случају подносилац уставне жалбе није требало да поднесе предлог за измену правноснажног појединачног акта донетог на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом.
Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби у погледу повреде права на правично суђење, Уставни суд полази од тога да је Законом о Уставном суду прецизно регулисан поступак отклањања последица насталих услед примене општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом. Правни пут за отклањање последица неуставног или незаконитог општег акта почиње предлогом странке, којој је повређено право, да се измени коначни или правноснажни појединачни правни акт, као посебним правним средством предвиђеним Законом о Уставном суду. Предлог се подноси суду или другом органу који је појединачни акт донео, у року од шест месеци од дана објављивања утврђујуће одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, а може се односити само на појединачне акте који су достављени најкасније две године пре подношења предлога или иницијативе Уставном суду за оцену уставности и/или законитости предметног општег акта.
Oдлука Уставног суда којом је утврђено да један закон или други општи акт, односно поједине његове одредбе нису у сагласности са Уставом и законом, има две врсте правног дејства. Таква одлука најпре делује erga omnes, у складу са одредбом члана 166. став 2. Устава, по којој су одлуке Уставног суда коначне, извршне и општеобавезујуће. Потом остварује појединачно дејство према доносиоцу закона, односно другог општег акта, затим према субјектима који су га извршавали (спроводили), а на крају и према појединцима на које се тај акт непосредно примењивао. Сагласно одредбама члана 61. Закона о Уставном суду, свако коме је повређено право коначним или правноснажним појединачним актом донетим на основу закона или другог општег акта за који је утврђено да је несагласан Уставу и закону, има право да од надлежног органа тражи измену тог појединачног акта, у складу са правилима поступка у коме је појединачни акт донет.
С обзиром на претходно утврђено, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, подносилац уставне жалбе неспорно имао право да поднесе предлог за измену правноснажног појединачног акта – пресуде Пре кршајног суда у Лозници Пр. 5562/15 од 25. новембра 2015. године, а на основу одредбе члана 61. Закона о Уставном суду. Уставни суд нарочито напомиње да је подносилац надлежном прекршајном суду 27. августа 2018. године доставио поднесак насловљен као предлог – захтев за измену правноснажног појединачног акта – пресуде Прекрш ајног суда у Лозници Пр. 5562/15 од 25. новембра 2015. године, при чему се изричито позвао на члан 61. Закона о Уставном суду. Подносилац је правилно изабрао правни пут за отклањање последица неуставности. Став Прекршајног апелационог суда у оспореном решењу да је подносилац требало да поднесе предлог за подношење захтева за заштиту законитости је крајње произвољан и арбитреран. Наиме, чињеница је да је одредбом члана 285. став 1. тачка 2. Закона о прекршајима прописано да се против правноснажне пресуде може поднети захтев за заштиту законитости ако је примењен закон за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима. Не упуштајући се у целисходност оваквог законског решења, Уставни суд констатује да из означене одредбе Закона о прекршајима произлази да се захтев за заштиту законитости може поднети искључиво ако је реч о неусаглашености закона са Уставом и релевантним међународним правилима. У конкретном случају реч је о незаконитости дела општег правног акта јединице локалне самоуправе - Одлуке о јавним паркиралиштима, а на основу које је и проистекао прекршајни поступак вођен против подносиоца.
Дакле, у конкретном случају Прекршајни апелациони суд није поступио на уставноправно прихватљив начин, те није правилно применио релевантне одредбе Закона о Уставном суду, погрешно се позивајући на одредбу ч лана 285. Закона о прекршајима.
Како је у конкретном случају Прекршајни апелациони суд погрешно утврдио да је подносилац требало да изјави предлог за подношење захтева за заштиту законитости уместо предлога за измену појединачног правноснажног акта донетог на основу незаконитог прописа (а који предлог је одбијен оспореним решењем), Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде права могу отклонити само поништајем оспореног решења Прекрша јног апелационог суда Прж. 26039/18 од 25. децембра 2018. године и одређивањем да наведенни другостепени суд донесе нову одлуку о жалби браниоца кажњеног изјављеној против решења Прекрш ајног суда у Лозници Пр. 5562/15 од 6. новембра 2018. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. Имајући у виду да је Уставни суд усвојио уставну жалну и поништио оспорено решење, Суд се није посебно бавио оценом да ли су у конкретном случају повређена права из чл. 34, 36. и 58. Устава.
8. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члан 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.