Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Јован Ћирић , Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. П . из Бање Ковиљаче код Лознице и Г . Н . из Лознице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. јуна 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба В. П . и Г . Н . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-1628/21 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 550 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. П . из Бање Ковиљаче код Лознице и Г . Н . из Лознице поднели су Уставном суду, 28 . новембра 2019. године, преко пуномоћника Ј. М, адвоката из Ваљева, уставну жалбу, допуњену поднес ком од 28. јула 2020. године, због повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у „поступку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-4139/19, Жалбеном комисијом Владе у предмету број 120-01-2513/2019-01, Управним судом у предметима У. 4022/10, У. 15446/12, У. 2419/15 и У. 15171/16 (2015), Уставним судом у предметима Уж-4574/2010 и Уж-3771/2015 и у време изјављивања ове уставне жалбе пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу“. Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање поступка који је вођен до доношења пресуде Управног суда У. 4022/10 од 14. јула 2010. године, којом је исти био правноснажно окончан, поступка по уставној жалби у предмету Уж-4574/2010, поступка који је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-4574/2010 од 31. октобра 2012. године, који је био правноснажно окончан пресудом Управног суда У. 2419/15 од 8. маја 2015. године, поступка по уставној жалби у предмету Уж-3771/2015 и поступка који се води у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-3771/2015 од 6. октобра 2016. године.
У уставној жалби је детаљно описан ток оспореног поступка, уз навођење разлога који се односе на сложеност предмета поступка, поступање надлежних управних органа и суда, као и на понашање подносилаца.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду права на правично суђење и права на суђење у разумном року, као и право подносилаца на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року сваком у износу од по 2.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу број 120-1628/21 и документације приложене уз уставну жалбу и њене допуне, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Подносиоци уставне жалбе су 27. октобра 2006. године Министарству унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу (у даљем тексту: првостепени орган) поднели захтев за исплату додатака на плату по основу прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, који нису исплаћени у последње три године до подношења захтева.
Поступак који је покренут и вођен поводом наведеног захтева правноснажно је окончан пресудом Управног суда У. 4022/10 од 14. јула 2010. године.
В. П, овде подносилац уставне жалбе, поднео је 22 . октобра 2010. године против означене пресуде уставну жалбу, која је Одлуком Уставног суда Уж-4574/2010 од 31. октобра 2012. године усвојена, те је утврђено да је том пресудом повређено његово право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, наложено Управном суду да, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак по тужби поднетој против решења Жалбене комисије Владе (у даљем тексту: другостепени орган) број 120-01-116/2008-01 од 14. маја 2008. године. Истом одлуком је одређено да она има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду.
3.2. Поступак који је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-4574/2010 од 31. октобра 2012. године правноснажно је окончан пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 2419/15 од 8. маја 2015. године, којом је одбијена тужба подносилаца поднета против решења другостепеног органа број 120-01-464/2014-01 од 19. јануара 2015. године.
В. П, овде подносилац уставне жалбе, поднео је 8. јуна 2015. године уставну жалбу против пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 2419/15 од 8. маја 2015. године, поводом које је Уставни суд донео Одлуку Уж-3771/2015 од 6. октобра 2016. године, којом је исту усвојио, утврдио да је том пресудом повређено право подносиоца на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, поништио пресуду и одредио Управном суду да поново одлучи о тужби наведеног подносиоца поднетој против решења другостепеног органа од 19. јануара 2015. године, утврђујући истовремено да Одлука има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији као и наведени подносилац, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду. Наведена одлука Уставног суда достављена је 2. новембра 2016. године Управном суду.
3.3. Поступајући у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-3771/2015 од 6. октобра 2016. године, Управни суд – Одељење у Новом Саду је, на седници одржаној 13. јануара 2017. године, донео пресуду У. 15171/16 (2015), којом је уважена тужба подносилаца, поништено другостепено решење од 19. јануара 2015. године и предмет враћен на поновно одлучивање.
Након што је другостепени орган решењем број 120-01-225/2017-01 од 14. марта 2017. године усвојио жалбу подносилаца, поништио првостепено решење број 120-11710/14 од 27. новембра 2014. године и вратио предмет на поновни поступак, у даљем току поступка решења првостепеног органа број 120-2746/17 од 21. априла 2017. године, број 120-5004/17 од 3. августа 2017. године, број 120-6742/17 од 23. октобра 2017 . године, број 120-479/18 од 16. јануара 2018. године, број 120-3015/18 од 7. маја 2018. године, број 120-5598/18 од 15. августа 2018. године, број 120-7374/18 од 5. новембра 2018. године, број 120- 2134/19 од 27. марта 2019. године, број 120-4139/19 од 7. јула 2019. године, број 120-6453/19 од 18. новембра 2019. године, број 120-1257/20 од 24. фебруара 2020. године и број 120-2803/20 од 18. јуна 2020. године, којима је одбијен као неоснован захтев подносилаца, поништена су решењима другостепеног органа број 120-01-380/2017-01 од 30. маја 2017. године, број 120-01-660/2017-01 од 29. септембра 2017. године, број 120-01-820/2017-01 од 20 . децембра 2017. године, број 120-01-764/2018-01 од 10. априла 2018. године, број 120-01-1128/2018-01 од 3. јула 2018. године, број 120-01-1233/2018-01 од 28. септембра 2018. године, број 120-01-681/2019-01 од 11. фебруара 2019. године, број 120-01- 2191/2019-01 од 27. маја 2019. године, број 120-01-2513/2019-01 од 1. октобра 2019. године, број 120-01-36/2020-01 од 16. јануара 2020. године, број 120-01-229/2020-01 од 15. маја 2020. године и број 120-01-377/2020-01 од 10. августа 2020. године, којима су усвојене жалбе подносилаца и предмет враћен на поновни поступак.
Решењем првостепеног органа број 120-5668/20 од 27. новембра 2020. године: у тачки 1. диспозитива, одбијен је као неоснован захтев подносилаца за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 1. јула до 27. октобра 2006. године; у тачки 2. диспозитива, одбијен је захтев подносилаца за накнаду трошкова управног поступка; у тачки 3. диспозитива, одређено је да ће о захтеву подносилаца за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 27. октобра 2003. до 26. јуна 2006. године бити накнадно одлучено.
Решењем другостепеног органа број 120-01-29/2021-01 од 22. јануара 2021. године одбијена је жалба подносилаца изјављена против наведеног првостепеног решења.
Допунским решењем првостепеног органа број 120-1628/21 од 31. марта 2021. године: у тачки 1. диспозитива, допуњено је првостепено решење од 23. новембра 2020. године; у тачки 2. диспозитива, утврђено је право подносилаца на додатке на плату у периоду од 27. октобра 2003. до 26. јуна 2006. године; у тачки 3. диспозитива, упућени су подносиоци да евентуално потраживање по основу права утврђеног у тачки 2. диспозитива остваре пред судовима опште надлежности, као стварно надлежним за поступање у овој правној ствари, у складу са општим правилима облигационог права; у тач. 4. и 5. диспозитива, одлучено је о захтевима подносилаца за накнаду трошкова управног поступка.
Решењем другостепеног органа број 120-01-245/2021-01 од 21. маја 2021. године поништена је тачка 3. диспозитива допунског решења првостепеног органа и предмет у том делу враћен на поновни поступак, док је одбијена жалба подносилаца изјављена против тачке 5. диспозитива допунског решења.
3.4. Решењем Уставног суда Уж-2138/2013 од 6. фебруара 2014. године одбачена је као неблаговремена уставна жалба подносилаца у делу у коме је изјављена због повреде права на суђење у разумном року у управном поступку који је био правноснажно окончан пресудом Управног суда У. 4022/10 од 14. јула 2010. године, док је уставна жалба у делу у коме је изјављена због повреде права на суђење у разумном року у поступку извршења Одлуке Уставног суда Уж-4574/2010 од 31. октобра 2012. године одбачена јер нису биле испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, имајући у виду кратак временски период који је протекао од доношења Одлуке Уставног суда Уж-4574/2010 до подношења наведене уставне жалбе.
4. Одредбом члан 32. став 1. Устава, на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о општем управном поступку („Службени гласник РС", бр. 18/16 и 95/18 – аутентично тумачење) прописано је: да се поступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања (члан 9. став 2.); да другостепени орган сам или преко првостепеног или замољеног органа допуњава поступак ако нађе да је чињенично стање погрешно или непотпуно утврђено или понавља цео поступак или његов део ако нађе да је учињена повреда правила поступка која је утицала на законитост и правилност побијаног решења, да у том случају другостепени орган поништава побијано решење и сам одлучује о управној ствари ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем (члан 171. став 2.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од пријема предмета, донесе ново решење, да против новог решења странка има право на жалбу (став 3.); да ће по поништавању побијаног решења другостепени орган проследити предмет на поновни поступак првостепеном органу, само ако је потребно да се у тој управној ствари донесе ново решење (став 4.); да ако после почетка примене овог закона решење првостепеног органа буде поништено или укинуто, даљи поступак спроводи се према одредбама овог закона (члан 213. став 2.). У основи истоветне одредбе које се односе на поништавање побијаног решења и одлучивање о жалбеном захтеву или управној ствари биле су садржане и у члану 232. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10).
5. Како се свим наводима уставне жалбе образлаже искључиво повреда права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је наводе и разлоге уставне жалбе разматрао са становишта тог елемента права на правично суђење. Уставни суд указује на то да управни поступак који је правноснажно окончан пре изјављивања уставне жалбе од 22. октобра 2010. године, поводом које је донета Одлука Уставног суда Уж-4574/2010 од 31. октобра 2012. године, и поступак који је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-4574/2010, а који је правноснажно окончан пре изјављивања уставне жалбе од 8. јуна 2015. године, поводом које је донета Одлука Уставног суда Уж-3771/2015 од 6. октобра 2016. године, нису део поступка који је пред Управним судом и управним органима уследио након што је Управном суду достављена Одлука Уставног суда Уж-3771/2015, већ се ради о посебним поступцима у којима се те одлуке Суда извршавају. При томе у уставним жалбама у предметима Уж-4574/2010 и Уж-3771/2015 није истицана повреда права на суђење у разумном року. Стога је Уставни суд истакнуту повреду права на суђење у разумном року у односу на подносиоце уставне жалбе ценио у периоду од 2. новембра 2016. године, када је Одлука Уставног суда Уж-3771/2015 од 6. октобра 2016. године достављена Управном суду. Сагласно својој устаљеној пракси, Уставни суд је у оквиру наведеног периода, који траје пет година и седам месеци, управни поступак и управни спор, посматрао као јединствену целину.
Уставни суд је констатовао да је тачком 2. диспозитива допунског решења првостепеног органа од 31. марта 2021. године, које је у том делу постало правноснажно, подносиоцима уставне жалбе утврђено право на додатке на плату по наведеним основима за период од 27. октобра 2003. до 26. јуна 2006. године, али није одлучено о њиховом захтеву за исплату додатака на плату, те се предмет у том делу налази у фази првостепеног решавања. Захтев подносилаца за исплату додатака на плату за период од 1. јула до 27. октобра 2006. године одбијен је тачком 2. диспозитива решења првостепеног органа од 27. новембра 2020. године, које је у том делу постало коначно.
Имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
У погледу значаја предмета поступка, Уставни суд налази да подносиоци уставне жалбе имају легитиман интерес да надлежни органи о њиховом захтеву у целини одлуче у оквиру стандарда разумног рока, поготово због тога што се ради о потраживањима из радног односа и што се поступак води у извршењу Одлуке Уставног суда.
Уставни суд је оценио да овај предмет није чињенично и правно сложен, посебно ако се има у виду да су правна питања која се постављају у току поступка већ у довољној мери разјашњена у одлукама Уставног суда Уж-4574/2010 од 31. октобра 2012. године и Уж-3771/2015 од 6. октобра 2016. године, заснованим на правном схватању овог суда израженом, између осталог, у одлукама Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године и Уж-2188/2013 од 26. фебруара 2016. године. Из наведених одлука Уставног суда произлази да подносиоцима уставне жалбе за обављени рад на извршењу задатака преко пуног радног времена, рад ноћу и током државног или верског празника, у периоду до 30. јуна 2006. године не може бити ускраћено право на увећану зараду која им је у том случају припадала у складу са Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), док би подносиоцима за период од 1. јула 2006. године припадало право на увећање плате уколико би се утврдило да им коефицијент за обрачун плате није увећан за 30 до 50% у односу на друге државне службенике.
Испитујући поступање надлежног суда и управних органа, Уставни суд је констатовао да је Управни суд у кратком временском периоду донео пресуду поступајући у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-3771/2015 од 6. октобра 2016. године . Међутим, у наставку поступка је донето 14 првостепених и 15 другостепених решења којима је одлучено о жалбама изјављеним против првостепених решења. Из тога се може уочити да посматрани поступак обележава континуирано враћање предмета на поновно решавање првостепеном органу, који не поступа по примедбама из другостепених решења. У таквим околностима, другостепени орган је пропустио да допуни поступак и отклони недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, те да ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, својим решењем поништи првостепено решење и сам реши управну ствар, у смислу одредаба члана 232. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку и члана 171. став 2. важећег Закона о општем управном поступку. С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права, да понављање истих налога нижестепеном органу у оквиру једног поступка указује на недост атке у процесном систему (пресуда Wierciszewska против Пољске , број представке 41431/98, од 25. новембра 2003. године, став 46.). Уставни суд је посебно имао у виду да је првостепени орган, након што је поништено 12 решења тог органа, којима је у целини био одбијен захтев подносилаца, донео допунско решење од 31. марта 2021. године, којим је подносиоцима утврђено право на тражене додатке на плату за период од 27. октобра 2003. до 26. јуна 2006. године, али није одлучено о њиховом захтеву за исплату тих додатака.
Када је у питању понашање подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је констатовао да су они користили правна средства за убрзање поступка, у складу са законом, када су за то постојали услови.
Уставноправна оцена поступка чије трајање је узето у обзир у овом предмету, заснована на пракси и критеријумима Уставног суда и Европског суда за људска права, потврђује да је повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу у овом делу и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцима уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 550 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања управног поступка, неефикасно поступање управних органа, животни стандард државе и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) изражену у одлукама Синђелић и други против Србије , од 19. септембра 2019. године (представка број 7129/15) и Стојановић и други против Србије, од 14. јануара 2021. године (представка број 19322/18), које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року у управним поступцима који се, као и оспорени поступак, воде поводом захтева полицијских службеника за исплату додатака на плату. Европски суд је одбацио наведене представке, уз оцену да подносиоци представки више немају права да тврде да су жртве у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року и доделио подносиоцима ближе означене новчане износе на име накнаде нематеријалне штете, који су нижи од износа које је додељивао Европски суд, али су ипак разумни услед великог броја подносилаца представки и прилично ограниченог значаја предмета поступка.
7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року.
8. Разматрајући уставну жалбу подносилаца у делу у коме је оспорено трајање поступка који је правноснажно окончан пресудом Управног суда У. 4022/10 од 14. јула 2010. године, Уставни суд је констатовао да је Решењем Уж-2138/2013 од 6. фебруара 2014. године већ одбацио као неблаговремену уставну жалбу подносилаца изјављену због повреде права на суђење у разумном року у том поступку. Самим тим, Уставни суд налази да је наведеним решењем одлучио о делу захтева који су подносиоци поставили и у овој уставној жалби.
Полазећи од изнетог, а имајући у виду да се према одредби члана 8. став 1. Закона о Уставном суду на питања поступка пред Уставним судом која нису уређена овим законом сходно примењују одредбе одговарајућих процесних закона, због чега се сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 - Одлука УС, 74/13 - Одлука УС, 55/14, 87/18 и 18/20), чијом одредбом члана 294. став 1. тачка 4) је прописано да суд доноси решење којим се тужба одбацује ако утврди да је ствар правноснажно пресуђена, Уставни суд је у том делу одбацио уставну жалбу подносилаца као недозвољену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
9. Разматрајући уставну жалбу подносилаца у делу у коме је оспорено трајање поступка који је правноснажно окончан доношењем пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 2419/15 од 8. маја 2015. године, Уставни суд је констатовао да је одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду прописано да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Уставни суд је констатовао да је пресуда Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 2419/15 од 8. маја 2015. године свакако достављена пуномоћнику подносилаца уставне жалбе пре 8. јуна 2015. године, када је против наведене пресуде поднета уставна жалба у предмету Уж-3771/2015.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је ова уставна жалба изјављена 28. новембра 2019. године, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио као неблаговремену, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
10. У погледу дела уставне жалбе којим је оспорено трајање поступака по уставним жалбама у предметима Уж-4574/2010 и Уж-3771/2015, Уставни суд указује на то да из одредбе члана 170. Устава произлази да је Уставни суд у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода до којих је дошло актима и радњама државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, што, по природи ствари, искључује могућност да се уставном жалбом оспоравају акти или радње Уставног суда. Стога је Уставни суд утврдио да је уставна жалба у овом делу недопуштена, због чега ју је одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
11. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.