Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2009. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Не прихватају се иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба чл. 12, 36. и 37. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање ("Службени гласник РС", бр. 84/04, 61/05 и 62/06).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднете су иницијативе за оцену уставности одредаба чл. 12, 36. и 37. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање ("Службени гласник РС", бр. 84/04, 61/05 и 62/06).
У иницијативи којом се тражи оцена уставности одредаба члана 12. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање, наведено је да се оспореним одредбама уређује случај када је обвезник доприноса осигураник Фонда запослених, а самосталну делатност обавља као допунску делатност, тако што се прописује да се у том случају доприноси који се плаћају на приходе од допунске делатности уплаћују Фонду самосталних делатности, иако обвезник није његов осигураник. Даље се наводи да Закон искључује да осигураници Фонда запослених и самосталних делатности када обављају пољопривредну делатност плаћају доприносе на те приходе, чиме се у неравноправан положај доводе различите категорије осигураника, супротно уставном начелу равноправности.
Поводом иницијативе поднете за оцену уставности одредаба чл. 36. и 37. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање, првобитно је формиран предмет број IУ-130/2007, који је Закључком Суда спојен са раније формираним предметом број IУ – 115/2007. У овој иницијативи се, поред осталог, наводи да оспорене одредбе Закона нису у сагласности са одредбом члана 91. став 2. Устава, према којој је обавеза плаћања пореза и других дажбина општа и заснива се на економској моћи обвезника.
Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је оспореним одредбама члана 12. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање прописано да када осигураник остварује приходе по више различитих основа (радни однос, самостална делатност, уговори и др.), допринос за обавезно пензијско и инвалидско осигурање обрачунава се и плаћа по свим тим основима, до износа највише годишње основице доприноса, у складу са овим законом (став 1.) и да изузетно од одредбе става 1. овог члана, обавеза обрачунавања и плаћања доприноса за обавезно пензијско и инвалидско осигурање по основу запослења, односно по основу самосталне делатности искључује обавезу плаћања доприноса по основу пољопривредне делатности (став 2.). Оспореним одредбама члана 36. ст. 1. и. 2. Закона утврђено је да месечна основица доприноса не може бити нижа од најниже месечне основице доприноса (став 1.) и да ако је основица доприноса, прописана овим законом, нижа од најниже месечне основице доприноса, обрачун и плаћање доприноса врши се на најнижу месечну основицу доприноса, ако овим законом није друкчије уређено (став 2.), док је оспореном одредбом става 3. утврђено да се изузетно од ст. 1. и 2. овог члана, најнижа месечна основица доприноса не примењује код обрачуна и плаћања доприноса на основице из чл. 17. до 21. и члана 28. овог закона. Оспореним одредбама члана 37. Закона прописано је да најнижу месечну основицу доприноса чини износ од 35% просечне месечне зараде у Републици исплаћене у претходном кварталу за који су објављени подаци републичког органа надлежног за послове статистике, ако овим законом није друкчије одређено (став 1.) и да износ најниже месечне основице, из става 1. овог члана, утврђује и објављује министар надлежан за послове финансија, а примењује се од првог у наредном месецу по објављивању тог износа (став 2.).
Устав Републике Србије утврђује: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1, 2. и 3.); да се здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређују законом (члан 68. став 3.); да се права запослених и њихових породица на социјално обезбеђење и осигурање уређују законом, да запослени има право на накнаду зараде у случају привремене спречености за рад, као и право на накнаду у случају привремене незапослености, у складу са законом, да се фондови социјалног осигурања оснивају у складу са законом (члан 69. ст. 2, 3. и 5.); да се пензијско осигурање уређује законом (члан 70. став 1.); да је обавеза плаћања пореза и других дажбина општа и да се заснива на економској моћи обвезника (члан 91. став 2.); да Република Србија уређује и обезбеђује систем у области социјалног осигурања и других облика социјалне сигурности; друге економске и социјалне односе од општег интереса, развој Републике Србије, политику и мере за подстицање равномерног развоја појединих делова Републике Србије, укључујући и развој недовољно развијених подручја и друге односе од интереса за Републику Србију, у складу с Уставом (члан 97. тач. 8, 12. и 17.).
Оспореном одредбом члана 12. став 1. Закона утврђује се да се у случају када осигураник остварује приходе по више различитих основа (радни однос, самостална делатност, уговори и др.), допринос за обавезно пензијско и инвалидско осигурање обрачунава и плаћа по свим тим основима, до износа највише годишње основице доприноса. Дакле, једно лице може бити осигурано по основу запослења или обављања самосталне делатности или обављања пољопривредне делатности и по једном од тих основа има својство осигураника, али доприносе за обавезно пензијско и инвалидско осигурање плаћа и по свим другим основима по којима остварује приходе, уз изузетак из члана 12. став 2. истог Закона, чиме се лицима која остварују додатне, а тиме и веће приходе, обезбеђује и већи пензијски основ. Прописивање обавезе плаћања доприноса за обавезно пензијско и инвалидско осигурање по свим основима по којима осигураник остварује приходе, независно од тога по ком основу осигураник стиче редовне приходе, односно претежни део прихода, по оцени Уставног суда је у сагласности с овлашћењима законодавца утврђеним одредбама члана 68. став 3, члана 69, члана 70. став 1. и члана 97. тачка 8. Устава.
Оспореном одредбом члана 12. став 2. Закона уводи се изузетак од правила установљеног ставом 1. истог члана, тако што се искључује обавеза плаћања доприноса на приходе од пољопривреде за обвезнике који доприносе плаћају по основу запослења или по основу самосталне делатности. Прописивање наведеног изузетка, као стимулативне олакшице, има за циљ подстицање развоја пољопривреде, што представља један од дугорочних општих интереса друштва. Полазећи од наведеног, законодавац оспореном одредбом Закона није, по оцени Суда, изашао из оквира овлашћења утврђених одредбама члана 68. став 3, члана 70. став 1. и члана 97. тач. 8, 12. и 17. Устава. Уставни суд је такође оценио да се оспореном одредбом Закона не повређује ни принцип једнакости (забране дискриминације) из члана 21. став 3. Устава, јер се оспорена одредба односи једнако на све грађане који се налазе у истој правној ситуацији прописаној том одредбом, као и стога што се прописани изузетак од обавезе обрачунавања и плаћања доприноса заснива на легитимном циљу – подстицању развоја пољопривреде чије остваривање је, са једне стране, у ширем интересу свих грађана, и чијем остваривању се, са друге стране не доводи у питање остваривање зајемчених права и слобода других осигураника, као ни њихова једнакост пред Уставом и законом. Такође, Уставни суд указује да су садржина и облик стимулативних мера за које се законодавац опредељује у одређеној области ствар законодавне политике, коју Уставни суд, сагласно одредби члана 167. Устава, није надлежан да оцењује.
Оспореним одредбама чл. 36. и 37. Закона утврђује се правило према коме месечна основица доприноса не може бити нижа од најниже месечне основице доприноса, затим изузетак од тог правила, начин утврђивања најниже месечне основице доприноса и овлашћење за министра надлежног за послове финансија да утврди и објави износ најниже месечне основице доприноса. Уставни суд указује да се овим законским одредбама не утврђују обвезници уплате доприноса, већ само основна правила за утврђивање најниже основице доприноса које обвезници треба да плаћају. Обвезници доприноса одређени су другим одредбама овог, као и других закона. Имајући у виду да је оспореном одредбом члана 37. став 1. Закона прописано да је најнижа месечна основица доприноса износ од 35% просечне месечне зараде у Републици исплаћене у претходном кварталу, а да се у сваком конкретном случају висина месечне основице доприноса одређује на начин прописан другим, а не оспореним одредбама Закона, Уставни суд оцењује да начин уређивања основице, па тиме и обавезе плаћања доприноса за обавезно пензијско и инвалидско осигурање, као посебне врсте јавне дажбине, управо полази од Уставом утврђеног принципа да се обавеза плаћања дажбине заснива на економској моћи обвезника. Стога је Суд оценио да су оспорене одредбе Закона у сагласности са одредбом члана 91. став 2. Устава.
С обзиром на наведено, Уставни суд је нашао да нема основа за покретање поступка поводом поднетих иницијатива, па исте, сагласно одредби члана 53. став 3. Закона о Уставном суду, није прихватио.
На основу изложеног и одредбе члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), Уставни суд је решио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић