Преглед документа Уж-7196/2019 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Јован Ћирић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. С, М . Ј, Г . С, Р . С, Б. М, С . А, М . В, Д. П, Д. С .(1), Д. С .(2), С. Ђ . и Д . Т, свих из Смедерева, Ж . В . из села Мало Рујиште, градска општина Гроцка, град Београд, Б. В , И. Ј . и А. М, свих из села Пударци, градска општина Гроцка, З. Ђ . и Ј . Ј, обоје из села Раља код Смедерева, В. Р . и Д . Ј, обојице из села Умчари, градска општина Гроцка, Д. Б . из села Влашка, градска општина Гроцка, З . Ј . и Н . П, обојице из села Камендол, градска општина Гроцка, Г . Ј . из села Липе код Смедерева, Ј . М . из села Живковац, градска општина Гроцка, Г . Н . и Б. Ц , обојице из села Болеч, градска општина Гроцка, Ј. П . и Г . М, обојице из села Врчин, градска општина Гроцка, Н . М . из села Дражањ, градска општина Гроцка, З . С . и Ј . Р, обојице из села Бегаљица, градска општина Гроцка, Ј. Б, Ж . Т, Б. Ш, М. Б, Н . Р , Р. Р . и Б . П, свих из села Лештане, градска општина Гроцка, С . С, Ј . Ђ, С . Б, М . Ј, Б. Р, С . Д, М . Р, Д . М . и М . Ц, свих из Калуђерице, градска општина Гроцка, Р . Р . и Д . А, обоје из села Ритопек, градска општина Гроцка, Б . Б . и Н . Љ, обојице из села Заклопача, градска општина Гроцка, Б . М . и Н . Ј, обојице из Винче, градска општина Гроцка, Н . А . из Београда, Т. М . из Ресника, градска општина Раковица, З . Б, Љ . Б, Б . С, Б . П . и Г . М, свих из Гроцке, град Београд, и Д. Ђ . из Малог Пожаревца, градска општина Гроцка, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. јуна 2022. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба Н. С, М . Ј, Г . С, Р . С, Б . М, С . А, М. В, Д . П, Д . С .(1), Д. С .(2), С. Ђ, Д . Т, Ж . В, Б . В, И . Ј, А . М, З . Ђ, Ј . Ј, В . Р, Д . Ј, Д . Б, З . Ј, Н . П, Г . Ј, Ј . М , Г . Н, Б. Ц , Ј. П, Г . М, Н . М , З . С, Ј . Р, Ј . Б, Ж . Т, Б . Ш, М . Б, Н . Р, Р . Р, Б . П, С . С, Ј . Ђ, С . Б, М . Ј, Б . Р, С . Д, М . Р, Д . М, М . Ц, Р . Р, Д . А, Б . Б, Н . Љ, Б . М, Н . Ј, Н . А, Т . М, З . Б, Љ . Б, Б . С, Б . П, Г . М . и Д . Ђ . и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд у предмету број 120-894/21-1 и у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд у предмету број 120-894/21-4, подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

3. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд у предмету број 120-894/21-4 окончао у најкраћем року.

4. Одбија се као неоснована уставна жалба подносилаца уставне жалбе из тачке 1. изјављена против пресуде Управног суда У. 10906/21 од 8. октобра 2021. године.

1. Н. С . из Смедерева и остала лица наведена у уводу и у тачки 1. изреке поднели су Уставном суду, 10. јула 2019. године, преко пуномоћника Ј. М, адвоката из Ваљева, уставну жалбу, допуњену поднесцима од 24. децембра 2019. године, 3. јуна и 18. децембра 2020. године, као и од 2. фебруара 2022. године, због повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, „у поступку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд у предметима бр. 120-682/2013 и 120-894/19, Жалбеном комисијом Владе у предметима бр. 120-01-712/2013-01 и 120-01-1320/2018-01, Управним судом у предметима У. 10268/10, У. 16851/12 и У. 7182/17, Уставним судом у предметима Уж-38 17/2010 и Уж-4064/2015 и у поступку који је у време изјављивања ове уставне жалбе вођен пред Жалбеном комисијом Владе“. Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање поступка који је био правноснажно окончан пресудом Управног суда У. 10268/10 (2009) од 25. јуна 2010. године, поступка по уставној жалби у предмету Уж-3817/2010, потом поступка који је био правноснажно окончан пресудом Управног суда У. 2704/15 од 14. маја 2015. године, поступка по уставној жалби у предмету Уж-4064/2015 и поступка који се води у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-4064/2015 од 16. марта 2017. године.

У уставној жалби и њеним допунама је детаљно описан ток оспореног поступка, уз навођење разлога који се односе на сложеност предмета поступка, поступање надлежних управних органа и суда, као и на понашање подносилаца. Поводом наведене уставне жалбе формиран је предмет Уж-7196/2019.

Предложено је да Уставни суд утврди повреду права на суђење у разумном року и право подносилаца на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року сваком у износу од по 2.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.

Н. С, овде подносилац уставне жалбе, поднео је Уставном суду 18. новембра 2021. године, преко истог пуномоћника, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 10906/21 од 8. октобра 2021. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава. Поводом наведене уставне жалбе формиран је предмет Уж-15856/2021.

2. Уставни суд је, сагласно члану 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), спојиo предмет Уж-15856/2021 са предметом Уж-7196/2019 и поступак водиo под бројем раније формираног предмета Уж-7196/2019.

3. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

4. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд бр. 120-894/21-1 и 120-894/21-4 и целокупне документације приложене уз уставну жалбу и њене допуне , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

4.1. Подносиоци уставне жалбе су 23. фебруара 2009. године Министарству унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд (у даљем тексту: првостепени орган) поднели захтев за исплату додатака на плату по основу прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, који нису исплаћени у последње три године до подношења захтева , као и захтев за исплату регреса за коришћење годишњег одмора и накнаде трошкова за исхрану у току рада, за период од 1. јануара 2006. године.

Поступак који је покренут и вођен поводом наведеног захтева правноснажно је окончан пресудом Управног суда У. 10268/10 (2009) од 25. јуна 2010. године.

Н. С , овде подносилац уставне жалбе, је поднео Уставном суду 16. августа 2010. године уставну жалбу против означене пресуде. Одлуком Уставног суда Уж-3817/2010 од 22 . новембра 2012. године, у првом делу тачке 1. изреке, усвојена је наведена уставна жалба и утврђено да је том пресудом у делу којим је одлучено о исплати додатака на плату за прековремени рад, рад ноћу и на дане државних и верских празника, повређено право подносиоца на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, у тачки 2. изреке, наложено надлежном суду да у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда понови поступак по тужби поднетој против коначног решења Жалбене комисије Владе (у даљем тексту: другостепени орган) број 120-01-229/2009-01 од 19. јуна 2009. године . У тачки 3. изреке одређено је да одлука из тачке 2. има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду. Истом одлуком је у другом делу тачке 1. изреке одбијена као неоснована уставна жалба подносилаца изјављена против наведене пресуде Управног суда у делу који се односи на одлучивање о захтеву за исплату регреса за коришћење годишњег одмора и накнаде трошкова за исхрану у току рада, те о том делу захтева више није одлучивано.

4.2. Поступак који је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-3817/2010 од 22 . новембра 2012. године правноснажно је окончан пресудом Управног суда У. 2704/14 од 14. маја 2015. године.

Н. С, овде подносилац уставне жалбе, је Уставном суду, 22. јуна 2015. године, поднео уставну жалбу против означене пресуде. Одлуком Уставног суда Уж-4064/2015 од 16. марта 2017. године, у првом делу тачке 1. изреке, усвојена је наведена уставна жалба и утврђено да је том пресудом повређено право подносиоца на правично суђење , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, у тачки 2. изреке, поништена поменута пресуда и одређено да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца поднетој против решења другостепеног органа број 120-01-712/2013-01 од 6. децембра 2013. године. У тачки 3. изреке одређено је да одлука из тачке 2. има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији као и подносилац Н . С, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду. Истом одлуком је у другом делу тачке 1. изреке одбачена као очигледно неоснована уставна жалбе наведеног подносиоца изјављена због повреде права на суђење у разумном року у поступку који је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда Уж- 3817/2010 од 22 . новембра 2012. године, а који је трајао две године и пет месеци. Наведена одлука Уставног суда је 9. маја 2017. године достављена Управном суду.

4.3. Поступајући у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-4064/2015 од 16. марта 2017. године , Управни суд је, на седници одржаној 29. јуна 2017. године, донео пресуду У. 7182/17 (2014), којом је уважена тужба подносилаца, поништ ено решење другостепеног органа од 6. децембра 2013. године и предмет враћен надлежном органу на поновно одлучивање.

Другостепени орган је, у извршењу наведене пресуде Управног суда, донео решење број 120-01-523/2017-01 од 15 . августа 2017. године, којим је усвојена жалба подносилаца, поништено првостепено решење број 120-682/13 од 12. септембра 2013. године и предмет враћен првостепе ном органу на поновни поступак.

Како првостепени орган у поновном поступку није одлучио о захтеву у законом прописаном року, подносиоци су 8. децембра 2017. године изјавили жалбу због „ћутања администрације“, коју је другостепени орган решењем број 120-01-810/2017-01-1 од 20. децембра 2017. године усвојио и наложио првостепеном органу да без одлагања, а најкасније у року од пет дана донесе одговарајуће решење и о томе обавести другостепени орган. Првостепени орган није поступио по наведеном решењу другостепеног органа, те су подносиоци 2. фебруара 2018. године изјавили другу жалбу због даљег „ћутања“ првостепеног органа.

У даљем току поступка, решења првостепеног органа број 120-1728/18 од 2. марта 2018 . године, број 120-1728/18-1 од 27. јуна 2018. године, број 120-1728/18-2 од 1. октобра 2018. године, број 120-894/19 од 22. јануара 2019. године, број 120-894/19-1 од 24 . маја 2019. године, број 120-894/19-2 од 30. августа 2019. године и број 120-894/19-3 од 6. јануара 2020. године, којима је одбијен као неоснован захтев подносилаца, поништена су решењима другостепеног органа број 120-01-939/2018-01 од 3. маја 2018. године, број 120-01-1193/2018-01 од 31. августа 2018. године, број 120-01-1320/2018-01 од 14. новембра 2018. године, број 120-01-2039/2019-01 од 12. априла 2019. године, број 120-01-2090/2019-01 од 18. јула 2019. године, број 120-01-2718/2019-01 од 12. новембра 2019. године и број 120-01-135/2020-01 од 25 . фебруара 2020. године, којима су усвојене жалбе подносилаца и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак.

Решења првостепеног органа број 120-894/2020-1 од 27. маја 2020. године и број 120-894/2020-2 од 28. августа 2020. године, којима је захтев подносилаца одбачен као недозвољен, поништена су решењима другостепеног органа број 120-01-335/2020-01 од 20. јула 2020. године и број 120-01-690/2020-01 од 27 . новембра 2020. године, којима су усвојене жалбе подносилаца и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак.

Решењем првостепеног органа број 120-894/21-1 од 4. јануара 2021. године, у тачки 1. диспозитива, одбијен је захтев подносилаца за исплату додатака на плату за период од 27. јуна 2006. до 23. фебруара 2009. године, док је у тачки 2. диспозитива одређено да ће о захтеву за исплату додатака на плату за период од 23. фебруара до 26. јуна 2006. године, као и о трошковима управног поступка, бити накнадно одлучено.

Решењем другостепеног органа број 120-01-201/2021-01 од 15 . априла 2021. године одбијена је жалба подносилаца изјављена против наведеног првостепеног решења.

Оспореном пресудом Управног суда У. 10906/21 од 8. октобра 2021. године одбијена је тужба подносилаца поднета против наведеног другостепеног решења. У образложењу оспорене пресуде је наведено: да је првостепени орган извршио упоређивање додатних коефицијената плата подносилаца, који су таксативно наведени, а који не обухватају додатне коефицијенте за звање/чин и припадајући минули рад, са додатним коефицијентом плате упоредног радника Ј.Т, полицијског службеника распоређеног на радно место послови странаца, сузбијање илегалних миграција и трговине људима, са статусом овлашћеног службеног лица, са истом стручном спремом као и подносиоци, а без нередовности у раду; да је на основу извршеног упоређивања утврђено да су додатни коефицијенти подносилаца увећани у односу на упоредног радника за 50,82 до 62,80%; да је правилан закључак управних органа да су нередовности у раду полицијских службеника вредноване кроз додатне коефицијенте њихових радних места, а који су утврђени у складу са одредбама тада важећих Правилника о платама запослених у Министарству унутрашњих послова и Закона о полицији, тако да је кроз редовну плату остварена накнада за прековремени рад, ноћни рад и рад у дане празника; да су без утицаја на другачије одлучивање о законитости побијаног решења наводи тужбе којима се указује да тужени орган није навео који основни коефицијент плате има упоредни радник, будући да подносиоци оспоравају додатни коефицијент, који је наведен у образложењима решења управних органа и за упоредног радника износи 4,61 а за подносиоце знатно више.

Допунска решењ а првостепеног органа број 120-894/21-2 од 26. маја 2021. године , број 120-894/21-3 од 13. августа 2021. године и број 120-894/21-4 од 4. новембра 2021. године, којима је одбијен као неоснован захтев подносилаца за исплату додатака на плату за период од 23. фебруара до 26. јуна 2006. године, поништена су решењима другостепеног органа број 120-01-345/2021-01 од 27. јула 2021. године, број 120-01-426/2021-01 од 15. октобра 2021. године и број 120-01-513/2021-01 од 31. децембра 2021. године, те је предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак.

5. Одредбом члан 32. став 1. Устава, на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18 - аутентично тумачење), које се примењују од 1. јуна 2017. године, прописано је: да се поступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања (члан 9. став 2.); да другостепени орган сам или преко првостепеног или замољеног органа допуњава поступак ако нађе да је чињенично стање погрешно или непотпуно утврђено или понавља цео поступак или његов део ако нађе да је учињена повреда правила поступка која је утицала на законитост и правилност побијаног решења, да у том случају другостепени орган поништава побијано решење и сам одлучује о управној ствари ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем (члан 171. став 2.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од пријема предмета, донесе ново решење, да против новог решења странка има право на жалбу (став 3.); да ће по поништавању побијаног решења другостепени орган проследити предмет на поновни поступак првостепеном органу, само ако је потребно да се у тој управној ствари донесе ново решење (став 4.); да ако после почетка примене овог закона решење првостепеног органа буде поништено или укинуто, даљи поступак спроводи се према одредбама овог закона (члан 213. став 2.). У основи истоветне одредбе биле су садржане и у Закону о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), које су се примењивале до 31. маја 2017. године.

Одредбом члана 19. став 1. Законом о управним споровима („Службени гласник РС“ , број 111/09) прописано је да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта.

6. Испитујући истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује на то да управни поступци који су били правноснажно окончан пре изјављивања уставних жалби у предметима Уж-3817/2010 и Уж-4064/2015, нису део поступка који је пред Управним судом и управним органима уследио након што је Управном суду достављена Одлука Уставног суда Уж-4064/2015 од 16. марта 2017. године, већ се ради о посебном поступку у коме се та одлука Суда извршава. Стога је Уставни суд, у конкретном случају, ценио период од достављања Одлуке Уставног суда Уж-4064/2015 од 16. марта 2017. године Управном суду, односно од 9. маја 2017. године. Уставни суд је констатовао да је доношењем оспорене пресуде Управног суда У. 10906/21 од 8. октобра 2021. године постало правноснажно првостепено решење од 4. јануара 2021. године, у тачки 1. диспозитива, којим је одбијен захтев подносилаца за исплату додатака на плату за период од 27. јуна 2006. до 23. фебруара 2009. године, те је поступак у том делу окончан након четири године и пет месеци. Са друге стране, поступак поводом захтева подносилаца за исплату додатака на плату за период од 23. фебруара до 26. јуна 2006. године још увек није правноснажно окончан и предмет се у том делу налази у фази првостепеног решавања, те период меродаван за оцену повреде права на суђење у разумном року у том делу траје пет година.

Имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на трајање поступка.

У погледу значаја предмета поступка, Уставни суд налази да подносиоци уставне жалбе имају легитиман интерес да надлежни органи о њиховом захтеву у целини одлуче у оквиру стандарда разумног рока, поготово због тога што се ради о потраживањима из радног односа и што се поступак води у извршењу Одлуке Уставног суда.

Уставни суд је оценио да је овај предмет у одређеној мери чињенично сложен, имајући у виду већи број странака у поступку. Са друге стране, правна питања која се постављају у току поступка већ су у довољној мери разјашњена у одлукама Уставног суда Уж-3817/2010 од 22 . новембра 2012. године и Уж-4064/2015 од 16. марта 2017. године, заснованим на правном схватању овог суда израженом у одлукама Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године и Уж-2188/2013 од 26. фебруара 2016. године. Из наведених одлука Уставног суда произлази да подносиоцима уставне жалбе за обављени рад на извршењу задатака преко пуног радног времена, рад ноћу и током државног или верског празника, у периоду до 30. јуна 2006. године не може бити ускраћено право на увећану зараду која им је у том случају припадала у складу са Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), док је за период од 1. јула 2006. године утврђено да је коефицијент подносилаца за обрачун плате увећан за 30 до 50% у односу на друге државне службенике.

Испитујући поступање надлежног суда и управних органа, Уставни суд је констатовао да је Управни суд у кратком временском периоду донео пресуду од 29. јуна 2017. године у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-4064/2015 од 16. марта 2017. године. Међутим, у наставку поступка је донето 1 2 првостепених и 13 другостепених решења. Из тога се може уочити да је поступак у делу који је правноснажно окончан оспореном пресудом Управног суда од 8. октобра 2021. године, као и у делу који је и даље у току, обележ ен континуираним враћање м предмета на поновно решавање првостепеном органу, који не поступа по примедбама из другостепених решења. У таквим околностима, другостепени орган је пропустио да допуни поступак и отклони његове недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, те да ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, својим решењем поништи првостепено решење и сам реши управну ствар, у смислу одредбе члана 171. став 2. Закона о општем управном поступку. С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права, да понављање истих налога нижестепеном органу у оквиру једног поступка указује на недостатке у процесном систему (пресуда Wierciszewska против Пољске, представка број 41431/98, од 25. новембра 2003. године, став 46.). Уставни суд је посебно имао у виду да је првостепени орган, након што је поништено осам решења тог органа, којима је захтев подносилаца у целини био одбијен или одбачен, почео одвојено да одлучује о делу захтева који се односи на период од 27. јуна 2006. до 23. фебруара 2009. године и о делу захтева који се односи на период од 23. фебруара до 26. јуна 2006. године, при чему је потом оба дела захтева одбио као неоснована. Такође, оспорена пресуда Управног суда од 8. октобра 2021. године је донета непуних пет месеци од подношења тужбе.

Када је у питању понашање подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је нашао да су они користили правна средства за убрзање поступка, у складу са законом, када су за то постојали услови .

Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је оценио да је у управном поступку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд у предмету број 120-894/21-1 и у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд у предмету број 120-894/21-4, повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу у овом делу и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.

7. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцима уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања предметног поступка, неефикасно поступање управних органа, животни стандард у држав и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права.

Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) изражену у одлукама Синђелић и други против Србије, од 19. септембра 2019. године (број представке 7129/15) и Стојановић и други против Србије, од 14. јануара 2021. године (број представке 19322/18), које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року у управним поступцима који се, као и оспорени поступак, воде поводом захтева полицијских службеника за исплату додатака на плату. Европски суд је одбацио наведене представке, уз оцену да подносиоци представки више немају права да тврде да су жртве у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року и доделио подносиоцима ближе означене новчане износе на име накнаде нематеријалне штете, који су нижи од износа које је додељивао Европски суд, али су ипак разумни услед великог броја подносилаца представки и прилично ограниченог значаја предмета поступка.

8. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд у предмету број 120-894/21-4 окончао у најкраћем року.

9. Разматрајући уставну жалбу у делу у коме је оспорено трајање поступка који је правноснажно окончан доношењем пресуде Управног суда У. 10268/10 (2009) од 25. јуна 2010. године, Уставни суд је констатовао да је одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду прописано да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.

Уставни суд је констатовао да је пресуда Управног суда У. 10268/10 (2009) од 25. јуна 2010. године достављена пуномоћнику подносилаца уставне жалбе свакако пре 16. августа 2010. године, када је против наведене пресуде поднета уставна жалба у предмету Уж-3817/2010.

Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је ова уставна жалба изјављена 10. јула 2019. године, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио као неблаговремену, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

10. Разматрајући уставну жалбу у делу у коме је оспорено трајање поступка који је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-3817/2010 од 22 . новембра 2012. године, а који је био правноснажно окончан пресудом Управног суда У. 2704/14 од 14. маја 2015. године, Уставни суд је констатовао да је Одлуком Уж-4064/2015 од 16. марта 2017. године већ одбацио као очигледно неосновану уставну жалбу подносилаца изјављену због повреде права на суђење у разумном року у том поступку. Самим тим, Уставни суд налази да је наведеним решењем одлучио о делу захтева који је истакнут и у овој уставној жалби.

Полазећи од изнетог, а имајући у виду да се према одредби члана 8. став 1. Закона о Уставном суду на питања поступка пред Уставним судом која нису уређена овим законом сходно примењују одредбе одговарајућих процесних закона, због чега се сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 - Одлука УС, 74/13 - Одлука УС, 55/14, 87/18 и 18/20), чијом одредбом члана 294. став 1. тачка 4) је прописано да суд доноси решење којим се тужба одбацује ако утврди да је ствар правноснажно пресуђена, Уставни суд је у том делу одбацио уставну жалбу подносилаца као недозвољену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

11. У погледу дела уставне жалбе којим је оспорено трајање поступака по уставним жалбама у предметима Уж-3817/2010 и Уж-4064/2015, Уставни суд указује на то да из одредбе члана 170. Устава произлази да је Уставни суд у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода до којих је дошло актима и радњама државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, што, по природи ствари, искључује могућност да се уставном жалбом оспоравају акти или радње Уставног суда. Стога је Уставни суд утврдио да је уставна жалба у овом делу недопуштена, због чега ју је одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

12. Испитујући уставну жалбу подносилаца у делу у коме је оспорена пресуда Управног суда У. 10906/21 од 8. октобра 2021. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је из садржине уставне жалбе и оспорене пресуде утврдио да су наведени подносиоци у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе од 18. новембра 2021. године били у битно сличној чињеничној и идентичној правној ситуацији као и подносилац уставне жалбе у предмету Уж-5522/2013.

Уставни суд је на седници одржаној 14. априла 2016. године донео Одлуку Уж-5522/2013, којом је одбио као неосновану уставну жалбу М.К. из села В. код Зајечара, јер је утврдио да пресудом Управног суда У. 14264/11 од 18. априла 2013. године нису повређена права наведеног подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава.

Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је најпре нашао да би доношење различитих одлука у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији од стране редовних судова у парничном поступку и управних органа у управном поступку, односно суда у управном спору, могло довести до повреде права на једнаку заштиту права пред судовима и другим државним органима из члана 36. став 1. Устава. (У вези различите праксе парничних судова и суда у управном спору видети Одлуке Уставног суда Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године и Уж-8405/2013 од 4. децембра 2013. године.)

У том смислу, Уставни суд је испитивао да ли у конкретном случају постоји идентитет чињеничног и правног стања у управном спору окончаном оспореном пресудом Управног суда и у парницама које су окончане пресудама достављеним уз уставну жалбу, те да ли су суд у управном спору и парнични судови донели другачије одлуке о основаности тужбе, односно тужбених захтева у тим предметима.

Уставни суд се у погледу достављених пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1457/13 од 10. јануара 2014. године и Гж1. 1460/13 од 27. јануара 2014. године изјаснио у Oдлуци Уж-5522/2013 од 14. априла 2016. године, док се у погледу достављених пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 606/16 од 3. марта 2016. године и Врховног касационог суда Рев2. 892/2015 од 10. јуна 2015. године и Рев2. 1431/2016 од 8. септембра 2016. године изјаснио у Одлуци Уж-9755/2016 од 18. априла 2019. године.

Уставни суд је нашао да се ни остале достављене судске одлуке не могу прихватити као докази о повреди означеног уставног права. Наиме, пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 2699/18 од 21. августа 2018. године потврђена је пресуда Првог основног суда у Београду П1. 3356/17 од 26. априла 2018. године у делу у коме је усв ојен тужбен и захтев за исплату додатака на плату по наведеним основима, из разлога што је утврђено да додатни коефицијент тужиоца није био увећан за најмање 30% у односу на додатни коефицијент упоредног радника, који је истог степена и врсте стручне спреме, има статус овлашћеног службеног лица и обавља послове полицајца. У пресуди Врховног касационог суда Рев2. 1345/2016 од 21. децембра 2016. године је наведено да као упоредни радник не може бити узет радник са истом стручном спремом, који ради у писарници, архиви или обавља административно-техничке послове и нема статус овлашћеног службеног лица. Са друге стране, у оспореној пресуди Управног суда је наведено да су подносиоци уставне жалбе у периоду за који потражују исплату додатака на плату већ остварили право на додатне коефицијенте, на основу донетих решења, који су од 30 до 50% номинално већи од додатног коефицијента упоредног радника са статусом овлашћеног службеног лица, са истом стручном спремом као и подносиоци, без нередовности у раду.

Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Управног суда У. 10906/21 од 8. октобра 2021. године нису повређена права подносилаца на правично суђење, на једнаку заштиту права и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава. Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у том делу одбио као неосновану уставну жалбу подносилаца, одлучујући као у тачки 4. изреке. Оваква одлука је утемељена на разлозима датим у образложењима одлука Уставног суда Уж-3827/2012 од 12. децембра 2012. године и Уж-5522/2013 од 14. априла 2016. године, које су објављена на веб-сајту Уставног суда (www.ustavni.sud.rs).

13. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.