Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Јован Ћирић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Ш, С . Х, В . Ц, Р. К, А . С , Ј. П, И . М . и Д . Ц, свих из Бачког Петровца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. јуна 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. Ш, С . Х, В . Ц, Р. К, А . С , Ј. П, И . М . и Д . Ц . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе – Одељење за плате и бенефиције у предмету број 532/20-1 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Ш . из Бачког Петровца и остала лица наведена у уводу и у тачки 1. изреке поднели су Уставном суду, 12. јула 2019. године, преко пуномоћника Ј . М, адвоката из Ваљева, уставну жалбу, допуњену поднес цима од 15. јануара и 29. јуна 2020. године, као и од 27. јануара 2021. године, због повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у „поступку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Управа за људске ресурсе у предметима бр. 120-463/09 и 117-2470/19 , Жалбеном комисијом Владе у предметима бр. 120-01-71/2009-01 и 120-01-2170/2019-01, Управним судом у предметима У. 8643 /10 (2009), У. 16859/12, У. 11897/15 и У. 5664/18 и који се у време изјављивања ове уставне жалбе води пред Министарством унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе“. Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање поступка који је био правноснажно окончан пресудом Управног суда У. 8643/10 (2009) од 16. септембра 2010. године, поступка по уставној жалби у предмету Уж-4593/2010 и поступка који се води у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-4593/2010 од 15. новембра 2012. године.
У уставној жалби и њеним допунама је детаљно описан ток оспореног поступка, уз навођење разлога који се односе на сложеност предмета поступка, поступање надлежних управних органа и суда, као и на понашање подносилаца.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду права подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, наложи да се оспорени поступак што пре оконча и утврди право подносилаца на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року сваком у износу од по 2.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби ce, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли je у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд je, у спроведеном поступку , из списа предмета Министарства унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе – Одељење за плате и бенефиције број 532/20-1 и целокупне документације приложене уз уставну жалбу и њене допуне, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Подносиоци уставне жалбе су 16. децембра 2008. године Министарству унутрашњих послова – Сектор за заштиту и спасавање поднели захтев за исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада на дане државних и верских празника и рада ноћу, који нису исплаћени у последње три године до подношења захтева, као и за исплату накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, за период од 1. јануара 2006. године до подношења захтева.
Поступак који је покренут и вођен поводом наведеног захтева био је правноснажно окончан пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 8643/10 (2009) од 16. септембра 2010. године.
М. Ш, овде подносилац уставне жалбе, поднео је Уставном суду 22. октобра 2010. године уставну жалбу против означене пресуде Управног суда. Одлуком Уставног суда Уж-4593/2010 од 15. новембра 2012. године, у првом делу тачке 1. изреке, усвојена је уставна жалба наведеног подносиоца и утврђено да је том пресудом повређено његово право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је у тачки 2. изреке наложено надлежном суду да у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда понови поступак по тужби поднетој против решења Жалбене комисије Владе (у даљем тексту: другостепени орган) број 120-01-74/2009-01 од 2. априла 2009. године. У тачки 3. изреке је одређено да Одлука има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду. Наведена одлука Уставног суда је 14. децембра 2012. године достављена Управном суду.
3.2. Поступајући у извршењу Одлуке Уставног суда, Управни суд – Одељење у Крагујевцу је, на седници одржаној 4. априла 2013. године, донео пресуду У. 16859/12, којом је поновио поступак завршен правноснажном пресудом тог суда од 16. септембра 2010. године, укинуо наведену пресуду, уважио тужбу подносилаца уставне жалбе и поништио другостепено решење од 2. априла 2009. године у делу који се односи на остваривање права подносилаца на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада на дане државних и верских празника и рада ноћу, док је прихватио разлоге другостепеног органа о законитости првостепеног решења у делу којим је одбијен захтев подносилаца за исплату накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора.
Другостепени орган је решењем број 120-01-368/2013-01 од 10. јула 2013. године усвојио жалбу подносилаца, поништио решење Министарства унутрашњих послова – Сектор финансија, људских ресурса и заједничких послова – Управа за људске ресурсе (у даљем тексту: првостепени орган) број 120-1-463/09 од 26. фебруара 2009. године у делу којим је одбијен захтев подносилаца за исплату додатака на плату и предмет у том делу вратио на поновни поступак.
Решење првостепеног органа број 120-1-463/09-1 од 27. априла 2015. године, којим је одбијен као неоснован захтев подносилаца , потврђено је у поступку по жалби подносилаца решењем другостепеног органа број 120-01-241/2015-01 од 27. јула 2015. године.
Пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 11897/15 од 22. децембра 2015. године уважена је тужба подносилаца, поништено наведено другостепено решење и предмет враћен надлежном органу на поновно одлучивање, из разлога што у оквиру периода за који су подносиоци тражили исплату увећане зараде у виду додатака на плату по наведеним основима није раздвојено време у коме се примењивао правни режим Закона о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“, бр. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 и 106/03) и време у коме се примењивао правни режим Закона о полицији („Службени гласник РС“, бр. 101/05, 63/09, 92/11 и 64/15).
Решењем другостепеног органа број 120-01-36/2016-01 од 18. фебруара 2016. године усвојена је жалба подносилаца, поништено првостепено решење од 27. априла 2015. године и предмет враћен на поновни поступак.
Како првостепени орган у поновном поступку није одлучио о захтеву у законом прописаном року, подносиоци су 30. новембра 2016. године изјавили жалбу због „ћутања администрације“, коју је другостепени орган решењем број 120-01-1396/2016-01 од 21. децембра 2016. године усвојио и наложио првостепеном органу да без одлагања, а најкасније у року од пет дана донесе одговарајуће решење. С обзиром на то да првостепени орган није поступио по наведеном решењу другостепеног органа, подносиоци су 29. марта 2017. године изјавили другу жалбу због „ћутања администрације“ и накнадне захтеве за одлучивање о тој жалби од 7. јуна и 13. децембра 2017. године. Тужбу због „двоструког ћутања управе“ су поднели 3. априла 2018. године.
Пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 5664/18 од 8. фебруара 2019. године уважена је тужба подносилаца због „ћутања управе“ и наложено другостепеном органу да у року од 30 дана од дана пријема ове пресуде донесе одлуку о жалби због „ћутања администрације“ од 29. марта 2017. године.
Првостепено решење број 117-2470/19 од 27. марта 2019. године, којим је одбијен као неоснован захтев подносилаца, поништено је другостепеним решењем број 120-01-2170/2019-01 од 10. маја 2019. године.
Како првостепени орган ни овај пут није донео решење у законом прописаном року, подносиоци су 4. октобра 2019. године изјавили жалбу због „ћутања администрације“, коју је другостепени орган решењем број 120-01-2543/2019-01 од 18. октобра 2019. године усвојио и наложио првостепеном органу да без одлагања, а најкасније у року од 15 дана донесе одговарајуће решење. Подносиоци су изјавили другу жалбу због „ћутања администрације“ од 14. јануара 2020. године и накнадни захтев од 26. јуна 2020. године.
Решењем првостепеног органа број 532/20-1 од 6. јула 2020. године, у тачки 1. диспозитива, одбијен је као неоснован захтев подносилаца за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 27. јуна 2006. до 1. јануара 2009. године, док је у тачки 2. диспозитива одређено да ће о захтеву подносилаца за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 1. јануара до 26. јуна 2006. године, као и о трошковима управног поступка, бити накнадно одлучено.
Решењем другостепеног органа број 120-01-370/2020-01 од 31. јула 2020. године одбијена је жалба подносилаца изјављена против наведеног првостепеног решења.
Подносиоци су 9. новембра 2020. године изјавили жалбу због недоношења решења о преосталом делу захтева наведеног у тачки 2. диспозитива првостепеног решења од 6. јула 2020. године. Другостепени орган је решењем број 120-01-642/2020-01 од 4. децембра 2020. године наложио првостепеном органу да најкасније у року од 15 дана донесе одговарајуће решење.
4. Одредбом члан 32. став 1. Устава, на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18 - аутентично тумачење), које се примењују од 1. јуна 2017. године, прописано је: да се поступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања (члан 9. став 2.); да другостепени орган сам или преко првостепеног или замољеног органа допуњава поступак ако нађе да је чињенично стање погрешно или непотпуно утврђено или понавља цео поступак или његов део ако нађе да је учињена повреда правила поступка која је утицала на законитост и правилност побијаног решења, да у том случају другостепени орган поништава побијано решење и сам одлучује о управној ствари ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем (члан 171. став 2.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од пријема предмета, донесе ново решење, да против новог решења странка има право на жалбу (став 3.); да ће по поништавању побијаног решења другостепени орган проследити предмет на поновни поступак првостепеном органу, само ако је потребно да се у тој управној ствари донесе ново решење (став 4.); да кад првостепени орган није издао решење у законом одређеном року, другостепени орган захтева да му првостепени орган саопшти зашто благовремено није издао решење, да ако другостепени орган нађе да првостепени орган није издао решење у законом одређеном року из оправданог разлога, продужава рок за издавање решења за онолико колико је трајао оправдани разлог, а најдуже за 30 дана (члан 173. став 1.); да ако другостепени орган нађе да не постоји оправдани разлог због кога решење није издато у законом одређеном року, он сам одлучује о управној ствари или налаже првостепеном органу да изда решење у року не дужем од 15 дана (став 2.); да ако првостепени орган поново не изда решење у року који је одредио другостепени орган, он сам одлучује о управној ствари (став 3.); да ако после почетка примене овог закона решење првостепеног органа буде поништено или укинуто, даљи поступак спроводи се према одредбама овог закона (члан 213. став 2.). У основи истоветне одредбе биле су садржане и у Закону о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), које су се примењивале до 31. маја 2017. године.
Одредбом члана 19. став 1. Законом о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта.
5. Испитујући истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује на то да управни поступак који је био правноснажно окончан пре изјављивања уставне жалбе од 22. октобра 2010. године поводом које је донета Одлука Уставног суда Уж-4593/2010 од 15. новембра 2012. године, није део поступка који је пред Управним судом и управним органима уследио након што је Управном суду достављена наведена одлука Уставног суда, већ се ради о посебном поступку у коме се та одлука Суда извршава. Стога је Уставни суд, у конкретном случају, ценио период од достављања Одлуке Уставног суда Уж-4593/2010 од 15. новембра 2012. године Управном суду, односно од 14. децембра 2012. године, што износи девет година и шест месеци.
Уставни суд је оценио да наведено трајање поступка, само по себи, указује да он није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
У погледу значаја предмета поступка, Уставни суд налази да подносиоци уставне жалбе имају легитиман интерес да надлежни органи о њиховом захтеву одлуче у оквиру стандарда разумног рока, поготово због тога што се ради о потраживањима из радног односа и што се поступак води у извршењу Одлуке Уставног суда.
Уставни суд је оценио да овај предмет није чињенично и правно сложен, посебно ако се има у виду да су правна питања која се постављају у току поступка већ у довољној мери разјашњена у Одлуци Уставног суда Уж-4593/2010 од 15. новембра 2012. године, заснованој на правном схватању израженом у Одлуци Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године. Из наведених одлука Уставног суда произлази да подносиоцима уставне жалбе за обављени рад на извршењу задатака преко пуног радног времена, рад ноћу и током државног или верског празника, у периоду до 30. јуна 2006. године не може бити ускраћено право на увећану зараду која им је у том случају припадала у складу са Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), док је за период од 1. јула 2006. године утврђено да је коефицијент подносилаца за обрачун плате увећан за 30 до 50% у односу на друге државне службенике.
Испитујући поступање надлежног суда и управних органа, Уставни суд је најпре нашао да је Управни суд поновио поступак по тужби и донео пресуду у извршењу Одлуке Уставног суда, у року који се може сматрати разумним. Уставни суд је констатовао да су у наставку поступка донета три решења првостепеног органа, пет решења другостепеног органа којима је одлучено о жалбама против првостепених решења и једна пресуда Управног суда којом је о тужби против другостепеног решења одлучено око четири месеца након њеног подношења . Уставни суд је утврдио да посматрани поступак обележава значајно кашњење првостепеног органа са доношењем решења о захтеву подносилаца у поновном поступку и непоступање тог органа по обавезујућим примедбама из другостепених решења. Наиме, првостепени орган није поштовао рок за доношење новог решења у извршењу другостепеног решења прописан одредбом члана 232. став 2. раније важећег Закона о општем управном поступку, нити поштује исти рок прописан одредбом члана 171. став 3. важећег Закона о општем управном поступку. Првостепени орган је решење од 27. априла 2015. године донео након једне и по године, решење од 27. марта 2019. године након три године, а решење од 6. јула 2020. године након једне године по протеку наведеног рока, при чему према стању у списима предмета још није донео решење у извршењу другостепеног решења од 10 . маја 2019. године којим би одлучио о преосталом делу захтева подносилаца, како је то одређено у тачки 2. диспозитива првостепеног решења од 6. јула 2020. године. Уставни суд је утврдио да је и другостепени орган значајно допринео дугом трајању поступка тиме што је пропустио да допуни поступак и отклони његове недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, те да ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, својим решењем поништи првостепено решење и сам реши управну ствар, у смислу одредбе члана 232. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку и члана 171. став 2. важећег Закона о општем управном поступку. С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права, да понављање истих налога нижестепеном органу у оквиру једног поступка указује на недостатке у процесном систему (пресуда Wierciszewska против Пољске , број представке 41431/98, од 25. новембра 2003. године, став 46.). Допринос другостепеног органа огледа се, такође, у томе што о жалбама због „ћутања администрације“, није одлучио у складу са законом. Наиме, другостепени орган је доносио решења којима је само налагао првостепеном органу доношење нових решења у одређеном року, пропуштајући да, по истеку тог рока у коме првостепени орган из неоправданих разлога није донео решења, сам одлучи о управној ствари, у складу са одредбама члана 236. став 2. раније важећег Закона о општем управном поступку и члана 173. став 3. важећег Закона о општем управном поступку.
Када је реч о понашању подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је констатовао да су они користили правна средства за убрзање поступка, али не увек када су се за то стекли услови и на начин прописан законом. Суд је, пре свега, имао у виду да подносиоци нису изјавили жалбу због једноипогодишњег кашњења првостепеног органа са доношењем решења у извршењу другостепеног решења од 10. јула 2013. године , као и да су у даљем току поступка због кашњења са доношењем првостепених решења изјављивали по две жалбе због „ћутања администрације“, иако је било довољно да изјаве једну жалбу због „ћутања администрације“, а потом да по протеку рока који је одредио другостепени орган за доношење првостепеног решења и рока у коме је другостепени орган био дужан да уместо првостепеног органа одлучи о управној ствари, поднесу тужбу због „двоструког ћутања управе“, у складу са чланом 19. Закона о управним споровима. У том смислу, подносиоци су тужбу због „двоструког ћутања управе“ поднели 3. априла 2018. године, иако су то могли да учине једну годину раније, а поменуту тужбу нису поднели због недоношења првостепеног решења о преосталом делу захтева одређеног у тачки 2. диспозитива првостепеног решења од 6. јула 2020. године, иако су то могли да учине пре више од једне године. Према томе, подносиоци су у периоду од три и по године пропустили да користе правна средства у складу са законом којима би утицали на брже одлучивање управних органа.
Уставноправна оцена поступка чије трајање је узето у обзир у овом предмету, заснована на пракси и критеријумима Уставног суда и Европског суда за људска права, потврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе – Одељење за плате и бенефиције у предмету број 532/20-1 повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу у овом делу и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцима уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања управног поступка, неефикасно поступање управних органа, пропуштање подносилаца да у периоду од три и по године користе правна средства за убрзање поступка у складу са законом, животни стандард у држави и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) изражену у одлукама Синђелић и други против Србије , од 19. септембра 2019. године (број представке 7129/15) и Стојановић и други против Србије, од 14. јануара 2021. године (број представке 19322/18), које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року у управним поступцима који се, као и оспорени поступак, воде поводом захтева полицијских службеника за исплату додатака на плату. Европски суд је одбацио наведене представке, уз оцену да подносиоци представки више немају права да тврде да су жртве у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року и доделио подносиоцима ближе означене новчане износе на име накнаде нематеријалне штете, који су нижи од износа које је додељивао Европски суд, али су ипак разумни услед великог броја подносилаца представки и прилично огранич еног значаја предмета поступка.
7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року.
8. Разматрајући уставну жалбу у делу у коме је оспорено трајање поступка који је правноснажно окончан доношењем пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 8643/10 (2009) од 16. септембра 2010. године, Уставни суд је констатовао да је одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду прописано да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Уставни суд је констатовао да је пресуда Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 8643/10 (2009) од 16. септембра 2010. године достављена пуномоћнику подносилаца уставне жалбе свакако пре 22. октобра 2010. године, када је против наведене пресуде поднета уставна жалба у предмету Уж-4593/2010.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је ова уставна жалба изјављена 12. јула 2019. године, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио као неблаговремену, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
9. У погледу дела уставне жалбе којим је оспорено трајање поступка по уставној жалби у предмету Уж-4593/2010, Уставни суд указује на то да из одредбе члана 170. Устава произлази да је Уставни суд у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода до којих је дошло актима и радњама државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, што, по природи ствари, искључује могућност да се уставном жалбом оспоравају акти или радње Уставног суда. Стога је Уставни суд утврдио да је уставна жалба у овом делу недопуштена, због чега ју је одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
10. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.