Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Лидија Ђукић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. Ј, Р. З, С . Ј, Р . М, Ч. К, Ж. Н, М. Т, Д. П, Д . С, З. Ј, В . П, Д. В, М. Н, Д . Б, Д . Т, М . С, Љ . Д, Р. М, Д . Р, Б . К, М . М, Ж . М, З . М, М . П, Д. В, Н . Т, М . А, З. С, С. С, Р. Ђ, Ј . Н, Р . Д, С . М, М . С, Ј . М, М. Н, Д . М, С. Т . Д, Д. Ј, Р. Н, М . Р, Д . Ј, Г . П, М . Р . и С . С, свих из Шапца, Р. Ј, О . Б, С . С, М . Ђ . и М . Б, свих из Мајура код Шапца , Ж. Ђ. и Љ . С, обојиц е из Јеленче код Шапца , М. Ј . из Десића код Шапца , М. М, М . П . и С. С, свих из Варне код Шапца , В. М . из Прњавора код Шапца , М. Л . и Д . Р, обојиц е из Штитара код Шапца , Г. Т . из Горње Врањске код Шапца , С. Т, Р . М . и Р . Д, свих из Јевремовца код Шапца , З. Б . из Богатића, М. Л. и Љ . П, обојиц е из Мишара код Шапца , М. С . из Поцерског Причиновића код Шапца и Р . К . из Табановића код Шапца , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. јуна 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба В. Ј, Р . З, С . Ј, Р . М, Ч . К, Ж . Н, М . Т, Д . П, Д . С, З . Ј, В . П, Д . В, М . Н, Д . Б, Д . Т, М . С, Љ . Д, Р . М, Д . Р, Б . К, М . М, Ж . М, З . М, М . П, Д . В, Н. Т, М . А, З . С, С . С, Р . Ђ, Ј . Н, Р . Д, С . М, М . С, М . Н, Д . М, С . Т Д, Д . Ј, Р . Н, М . Р, Д . Ј, Г . П, М . Р , С. С, Р. Ј, О . Б, С . С, М . Ђ, М . Б, Ж . Ђ, Љ . С, М . Ј, М . М, С . С, В . М, М . Л, Д . Р, Г . Т, С . Т, Р . М, Р . Д, З . Б, М . Л, Љ . П, М . С . и Р . К . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-1634/21 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе из тачке 1. на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
4. Одбацује се уставна жалба М. П . и Ј . М . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-1634/21.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. Ј . из Шапца и остала лица наведена у уводу и у тач. 1. и 4. изреке поднели су Уставном суду, 28 . августа 2019. године, преко пуномоћника Ј. М, адвоката из Ваљева, уставну жалбу , допуњену поднесцима од 14. јануара и 9. јуна 2020. године, 29. јануара 2021. и 11. марта 2022. године, због повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у „поступку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу у предметима бр. 120-1-1710/17 и 120- 2096/19, Жалбеном комисијом Владе у предметима бр. 120-01-300/2016-01 и 120-01-2189 /2019-01, Управним судом у предмету У. 4147/16 и у време изјављивања ове уставне жалбе пред Жалбеном комисијом Владе“. Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање поступка који се води у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-2188/2013 од 26 . фебруара 2016. године.
У уставној жалби и њеним допунама је детаљно описан ток оспореног поступка, уз навођење разлога који се односе на сложеност предмета поступка, поступање надлежних управних органа и суда, као и на понашање подносилаца.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду права на правично суђење и права на суђење у разумном року, наложи да се оспорени поступак што пре оконча и утврди право на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року, и то подносиоцу В. Ј . у износу од 2.500 евра, подносиоцу М . А . у износу од 3.000 евра и осталим подносиоцима уставне жалбе сваком у износу од по 2 .000 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби ce, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли je у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд je, у спроведеном поступку , из списа предмета Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу број 120-1634/21 и целокупне документације приложене уз уставну жалбу и њене допуне, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Подносиоци уставне жалбе из тачке 1. изреке, подносилац М. П . и сада пок. Х . М . су 6. октобра 2006. године поднели захтев за исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дани, који нису исплаћени у последње три године до подношења захтева.
Поступак који је покренут и вођен поводом наведеног захтева правноснажно je окончан пресудом Врховног суда Србије У. 2458/08 од 13. маја 2009. године у односу на подносиоце из тачке 1. изреке и сада пок. Х . М .
В. Ј, овде подносилац уставне жалбе, поднео је 21. децембра 2009. године уставну жалбу против означене пресуде. Одлуком Уставног суда Уж-2608/2009 од 30. септембра 2010. године је усвојена уставна жалба, утврђено да је том пресудом повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава , поништена наведена пресуда и одређено да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца изјављеној против решења Жалбене комисије Владе (у даљем тексту: другостепени орган) број 120-01-31/2008-01 од 26. фебруара 2008. године, при чему је одређено да Одлука Уставног суда има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду.
3.2. Поступак који је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-2608/2009 од 30. септембра 2010. године правноснажно је окончан пресудом Управног суда - Одељење у Новом Саду У. 8775/12 од 16. јануара 2015. године у односу на подносиоце уставне жалбе из тачке 1. изреке и сада пок. Х . М .
Одлуком Уставног суда Уж-4936/2011 од 24. априла 2014. године је усвојена уставна жалба В. Ј . поднета 17. октобра 2011. године , утврђено да је у дотадашњем току тог поступка повређено његово право на суђење у разумном року , утврђено право на накнаду нематеријалне штете у износу од 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, и наложено надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак окончао у најкраћем року.
Одлуком Уставног суда Уж-2188/2013 од 26. фебруара 2016. године: у тачки 1. изреке, усвојена је уставна жалба В. Ј . поднета 12. фебруара 2015. године и утврђено да је пресудом Управног суда - Одељење у Новом Саду У. 8775/12 од 16. јануара 2015. године повређено његово право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава ; у тачки 2. изреке, поништена је наведена пресуда и одређено да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца поднетој против решења другостепеног органа број 120-01-506/2012-01 од 20. маја 2012. године; у тачки 3. изреке, одређено је да одлука из тачке 2. има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу против наведене пресуде, а налазе се у истој правној ситуацији као и подносилац В. Ј, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду; у првом делу тачке 4. изреке, усвојена је уставна жалба ближе наведених подносилаца поднета 12. фебруара 2015. године и утврђена повреда права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава; у другом делу тачке 4. изреке, одбачена је као очигледно неоснована уставна жалба В. Ј . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, а уставна жалба М. П . изјављена због повреде истог уставног права је одбачена јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка; у тачки 5. изреке, утврђено је право подносилаца наведених у првом делу тачке 4. изреке на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
3.3. Поступајући у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-2188/2013 од 26. фебруара 2016. године, Управни суд – Одељење у Новом Саду је, на седници одржаној 11. априла 2016. године, донео пресуду У. 4147/16 (2012), којом је уважена тужба подносилаца из тачке 1. изреке (у даљем тексту: подносиоци) , поништено решење другостепеног органа од 20. маја 2012. године и предмет враћен надлежном органу на поновно одлучивање.
Другостепеним решењем број 120-01- 155/2016-01 од 5. маја 2016. године је поништено решење Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу (у даљем тексту: првостепени орган) број 120-29/13 од 11. априла 2012. године и предмет враћен на поновни поступак.
У даљем току поступка, решења првостепеног органа број 120-29/12 од 3. јуна 2016. године, број 120-8212/16 од 1 2. децембра 2016. године, број 120-1710/17 од 2. марта 2017. године, број 120-3864/17 од 9. јуна 2017. године, број 120-5409/17 од 23. августа 2017. године, број 120-7235/17 од 10. новембра 2017. године, број 120-999/18 од 2. фебруара 2018. године, број 120-2549/18 од 17. априла 2018. године, број 120-5142/18 од 26. јула 2018. године, број 120-7377/18 од 5 . новембра 2018. године, број 120-2096/19 од 27. марта 2019. године, број 120- 4157/19 од 7. јула 2019. године, број 120-6450/19 од 18. новембра 2019. године, број 120-1034/20 од 21. фебруара 2020. године и број 120-2800/20 од 18. јуна 2020. године, којима је захтев подносиоца одбијен као неоснован, поништена су решењима другостепеног органа број 120-01-1299/2016-01 од 3. новембра 2016. године, број 120-01-106/2017-01 од 26. јануара 2017. године, број 120-01-300/2016-01 од 11. априла 2017. године, број 120-01-512/2017-01 од 28. јула 2017. године, број 120-01-710/2017-01 од 11. октобра 2017. године, број 120-01-851/2017-01 од 29. децембра 2017. године, број 401-00-105/2018-01 од 28. марта 2018. године, број 401-00-1091/2018-01 од 23. јуна 2018. године, број 120-01-1228/2018-01 од 23. септембра 2018. године, број 120-01-674/2019-01 од 11. фебруара 2019. године, број 120-01-2189/2019-01 од 27. маја 2019. године, број 120-01-2491/2019-01 од 30. септембра 2019. године, број 120-01-31/2020-01 од 15. јануара 2020. године, број 120-01-238/2020-01 од 21. маја 2020. године и број 120-01-373/2020-01 од 6. августа 2020. године, којима су усвојене жалбе подносилаца и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак.
Решењем првостепеног органа број 120-5733/20 од 25. новембра 2020. године: у тачки 1. диспозитива, одбијен је као неоснован захтев подносилаца за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 1 . јула до 6. октобра 2006. године; у тачки 2. диспозитива, одбијен је захтев подносилаца за накнаду трошкова управног поступка; у тачки 3. диспозитива, одређено је да ће о захтеву подносилаца за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 6. октобра 2003. до 26. јуна 2006. године бити накнадно одлучено.
Решењем другостепеног органа број 120-01-32/2021-01 од 22. јануара 2021. године одбијена је жалба подносилаца изјављена против наведеног првостепеног решења.
Допунским решењем првостепеног органа број 120-1634/21 од 31. марта 2021. године: у тачки 1. диспозитива, допуњено је првостепено решење од 25. новембра 2020. године; у тачки 2. диспозитива, утврђено је право подносилаца на додатке на плату у периоду од 6. октобра 2003. до 26. јуна 2006. године; у тачки 3. диспозитива, упућени су подносиоци да евентуално потраживање по основу права утврђеног у тачки 2. диспозитива остваре пред судовима опште надлежности , као стварно надлежним за поступање у овој правној ствари, у складу са општим правилима облигационог права; у тач. 4. и 5. диспозитива, одлучено је о захтевима подносилаца за накнаду трошкова управног поступка.
Решењем другостепеног органа број 120-01-255/2021-01 од 24. маја 2021. године поништена је тачка 3. диспозитива допунског решења првостепеног органа и предмет у том делу враћен на поновни поступак, док је одбијена жалба подносилаца изјављена против тачке 5. диспозитива допунског решења.
Првостепени орган је дописом од 6. октобра 2021. године тражио од подносилаца уставне жалбе да доставе документацију којом би доказали да су остварили право на исплату тражених додатака на плату за период од 6. октобра 2003. до 26. јуна 2006. године.
Подносиоци су 12. октобра 2021. године другостепеном органу изјавили жалбу због недоношења новог првостепеног решења, а истог дана су првостепеном органу доставили поднесак у коме је наведено да се редне листе – евиденција присутности на послу која се односи на време за које се потражују додаци на плату и платне листе налазе код првостепеног органа.
Решењем другостепеног орган број 120-01-438/2021-01 од 15. новембра 2021. године усвојена је жалба подносилаца због „ћутања администрације“ и наложено првостепеном органу да најкасније у року од 15 дана донесе одговарајуће решење.
Како првостепени орган није у остављеном року поступио по налогу другостепеног органа, подносиоци су 26. јануара 2022. године изјавили нову жалбу због „ћутања администрације“.
3.4. Када је у питању подносилац уставне жалбе М. П, Уставни суд је констатовао : да у управном поступку који је био правноснажно окончан пресудом Врховног суда Србије У. 2458/08 од 13. маја 2009. године, нити у управном поступку који је био правноснажно окончан пресудом Управног суда - Одељење у Новом Саду У. 8775/12 од 16. јануара 2015. године, није било одлучено о захтеву тог подносиоца за исплату додатка на плату; да је првостепени орган, у поступку извршења Одлуке Уставног суда Уж-2188/2013 од 26. фебруара 2016. године, у периоду од 3. јуна 2016. до 18. јуна 2020. године , донео 15 решења којима није одлучено о захтеву наведеног подносиоца за исплату додатака на плату; да је први пут у жалби изјављеној против првостепеног решења од 18. новембра 2019. године , а потом и у жалбама против првостепених решења од 21. фебруара и 18. јуна 2020. године, истакнуто да ожалбеним решењи ма није одлучено о захтеву подносиоца М. П; да другостепени орган није поводом тих жалби наложио првостепеном органу да одлучи о захтеву подносиоца, нити је подносилац даље користио правна средства због „ћутања управе“; да је првостепени орган први пут одлучио о захтеву наведеног подносиоца решењем од 25. новембра 2020. године, а потом допунским решењем од 31. марта 2021. године.
3.5. Када је у питању подноситељка уставне жалбе Ј . М, Уставни суд је констатовао :
Решењем Основног суда у Шапцу О. 761/15 од 30. марта 2015. године за законског наследника на заоставштини иза пок. Х. М, бившег из Шапца, који је преминуо 28. фебруара 2015. године, оглашена је супруга оставиоца Ј . М, овде подноситељка уставне жалбе.
Адвокат Ј. М . је, као пуномоћник подноситељке уставне жалбе Ј . М, поднеском од 6. јуна 2018. године обавестила другостепени орган, пре доношења другостепеног решења број 401-00-1091/2018-01 од 23. јуна 2018. године, да је Х . М, који је био странка у поступку, преминуо и да је његов законски наследник Ј . М, која као његов правни следбеник ступа у својству странке у конкретни управни поступак, предлажући да се донесе одлука о прекиду поступка у односу на преминулог подносиоца захтева и да у поступак ступа наведена подноситељка уставне жалбе . Другостепени орган је наведени поднесак доставио првостепеном органу.
Решењима управних органа донетим у наставку поступка и даље је одлучивано о захтеву и жалбама сада пок. Х. М, који је и даље у жалбама у управном поступку означаван као странка, док подноситељка уставне жалбе Ј . М . ни једном није означена као странка у решењима управних органа, нити је због тога користила одговарајућа правна средства.
4. Одредбом члан 32. став 1. Устава, на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18 - аутентично тумачење), које се примењују од 1. јуна 2017. године, прописано је: да се поступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања (члан 9. став 2.); да другостепени орган сам или преко првостепеног или замољеног органа допуњава поступак ако нађе да је чињенично стање погрешно или непотпуно утврђено или понавља цео поступак или његов део ако нађе да је учињена повреда правила поступка која је утицала на законитост и правилност побијаног решења, да у том случају другостепени орган поништава побијано решење и сам одлучује о управној ствари ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем (члан 171. став 2.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од пријема предмета, донесе ново решење, да против новог решења странка има право на жалбу (став 3.); да ће по поништавању побијаног решења другостепени орган проследити предмет на поновни поступак првостепеном органу, само ако је потребно да се у тој управној ствари донесе ново решење (став 4.); да ако после почетка примене овог закона решење првостепеног органа буде поништено или укинуто, даљи поступак спроводи се према одредбама овог закона (члан 213. став 2.). У основи истоветне одредбе биле су садржане и у Закону о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), које су се примењивале до 31. маја 2017. године.
5. Како се свим наводима уставне жалбе образлаже искључиво повреда права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је наводе и разлоге уставне жалбе разматрао са становишта тог елемента права на правично суђење. Разматрајући истакнуту повреду права на суђење у разумном року у односу на подносиоце из тачке 1. изреке, Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање поступка који се води у извршењу Одлуке овог суда Уж-2188/2013 од 26. фебруара 2016. године. Стога је, у конкретном случају, цењен период од 15. марта 2016. године , када је наведена одлука Уставног суда достављена Управном суду, а који до одлучивања о овој уставној жалби траје шест година и три месеца.
Уставни суд је констатовао да је тачком 2. диспозитива допунског решења првостепеног органа од 31. марта 2021. године, које је у том делу постало правноснажно, подносиоцима уставне жалбе утврђено право на додатке на плату у периоду од 6. октобра 2003. до 26. јуна 2006. године, али није одлучено о њиховом захтеву за исплату додатака на плату, те се предмет у том делу налази у фази првостепеног решавања. Захтев подносилаца за исплату додатака на плату за период од 1. јула до 6. октобра 2006. године одбијен је тачком 2. диспозитива решења првостепеног органа од 25. новембра 2020. године, које је у том делу постало коначно.
Имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
У погледу значаја предмета поступка, Уставни суд налази да подносиоци уставне жалбе имају легитиман интерес да надлежни органи о њиховом захтеву одлуче у оквиру стандарда разумног рока, поготово због тога што се ради о потраживањима из радног односа и што се поступак води у извршењу Одлуке Уставног суда.
Уставни суд је оценио да је овај предмет у одређеној мери чињенично сложен, имајући у виду већи број странака у поступку. Са друге стране, правна питања која се постављају у току поступка већ су у довољној мери разјашњена у одлукама Уставног суда Уж-2608/2009 од 30. септембра 2010. године и Уж-2188/2013 од 26. фебруара 2016. године. Из наведених одлука Уставног суда произлази да подносиоцима уставне жалбе за обављени рад на извршењу задатака преко пуног радног времена, рад ноћу и током државног или верског празника, у периоду до 30. јуна 2006. године не може бити ускраћено право на увећану зараду која им је у том случају припадала у складу са Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), док би подносиоцима за период од 1. јула 2006. припадало право на увећање плате уколико би се утврдило да им коефицијент за обрачун плате није увећан за 30 до 50% у односу на друге државне службенике.
Испитујући поступање надлежног суда и управних органа, Уставни суд је констатовао да је Управни суд у кратком временском периоду донео пресуду поступајући у извршењу наведене одлуке Уставног суда. Међутим, у наставку поступка је донето 17 првостепених и 18 другостепених решења којима је одлучено о жалбама против првостепених решења. Из тога се може уочити да посматрани поступак обележава континуирано враћање предмета на поновно решавање првостепеном органу, који не поступа по примедбама из другостепених решења. У таквим околностима, другостепени орган је пропустио да допуни поступак и отклони недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, те да ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, својим решењем поништи првостепено решење и сам реши управну ствар, у смислу одредбе члана 232. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку и 171. став 2. важећег Закона о општем управном поступку. С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права, да понављање истих налога нижестепеном органу у оквиру једног поступка указује на недостатке у процесном систему (пресуда Wierciszewska против Пољске , представка број 41431/98, од 25. новембра 2003. године, став 46.). Уставни суд је посебно имао у виду да је првостепени орган, након што је поништено 15 решења тог органа, којима је у целини био одбијен захтев подносилаца, донео допунско решење од 31. марта 2021. године, којим је подносиоцима утврђено право на тражене додатке на плату за период од 6. октобра 2003. до 1. јула 2006. године, али су упућени да евентуално потраживање по основу тог права остваре пред судом опште надлежности.
Када је у питању понашање подносилаца уставне жалбе из тачке 1. изреке , Уставни суд је констатовао да су они користили правна средства за убрзање поступка, у складу са законом, када су за то постојали услови.
Уставноправна оцена поступка чије трајање је узето у обзир у овом предмету, заснована на пракси и критеријумима Уставног суда и Европског суда за људска права, потврђује да је повређено право подносилаца уставне жалбе из тачке 1. изреке на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), усвојио њихову уставну жалбу и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцима уставне жалбе из тачке 1. изреке због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава - раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања управног поступка, неефикасно поступање управних органа, животни стандард у држави и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) изражену у одлукама Синђелић и други против Србије , од 19. септембра 2019. године (представка број 7129/15) и Стојановић и други против Србије, од 14. јануара 2021. године (представка број 19322/18), које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року у управним поступцима који се, као и оспорени поступак, воде поводом захтева полицијских службеника за исплату додатака на плату. Европски суд је одбацио наведене представке, уз оцену да подносиоци представки више немају права да тврде да су жртве у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року и доделио подносиоцима ближе означене новчане износе на име накнаде нематеријалне штете, који су нижи од износа које је додељивао Европски суд, али су ипак разумни услед великог броја подносилаца представки и прилично ограниченог значаја предмета поступка.
7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року.
8. Разматрајући истакнуту повреду права на суђење у разумном року у односу на подносиоца М. П, Уставни суд је констатовао да су захтев за исплату додатака на плату од 6. октобра 2006. године поднели подносиоци из тачке 1. изреке и наведени подносилац. Међутим, о захтеву подносиоца М . П . је, за разлику од подносилаца из тачке 1. изреке, први пут одлучено тек решењем првостепеног органа од 25. новембра 2020. године, а потом и допунским решењем тог органа од 31. марта 2021. године. Из тога следи да пресудом Врховног суда Србије У. 2458/08 од 13. маја 2009. године и пресудом Управног суда - Одељење у Новом Саду У. 8775/12 од 16. јануара 2015. године нису били правноснажно окончан и поступци у односу на подносиоца М. П, као што је то био случај са подносиоцима из тачке 1. изреке.
Одлуком Уставног суда Уж-2188/2013 од 26. фебруара 2016. године, у другом делу тачке 4. изреке, одбачена је уставна жалба М. П . изјављена због повреде права на суђење у разумном року јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка. Наиме, Уставни суд је утврдио да наведени подносилац против негативне радње тј. због непоступања Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције -Полицијска управа у Шапцу по његовом захтеву, није користио правна средства због „ћутања управе“ , у складу са законом, због чега није могао приговарати дужини управног поступка.
Полазећи од тога да се овом уставном жалбом оспорава трајање поступка који се води у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-2188/2013 од 26. фебруара 2016. године, Уставни суд је и у односу на подносиоца М. П . ценио период од шест година и три месеца. Уставни суд је потом констатовао да је првостепени орган у том периоду донео 15 решења којима није одлучено о захтеву наведеног подносиоца за исплату додатака на плату. При томе је први пут у жалби изјављеној против првостепеног решења од 18. новембра 2019. године, а потом и у жалбама против првостепених решења од 21. фебруара и 18. јуна 2020. године, истакнуто да ожалбеним решењима није одлучено о захтеву подносиоца М . П, али другостепени орган није поводом тих жалби наложио првостепеном органу да одлучи о захтеву подносиоца, нити је подносилац даље користио правна средства због „ћутања управе“.
Имајући у виду да је првостепени орган тек једну и по годину пре доношења одлуке о овој уставној жалби први пут одлучио о захтеву подносиоца М. П, који због претходног четрнаестогодишњег пропуштања првостепеног органа да одлучи о његовом захтеву није користио сва правна средства за убрзање поступка, у складу са законом, Уставни суд указује на праксу Европског суда за људска права, према којој, подносилац треба да покаже марљивост у вршењу процесних радњи које се односе на њега и да искористи обим који му домаћи закон пружа за скраћивање поступка (видети пресуду Union Alimentaria Sanders Sa против Шпаније , 11681/85, став 35, од 7. јула 1989. године), као и да уколико подносилац не користи правна средства која му омогућавају да настави поступак пред Управним судом, не може приговарати дужини поступка пред управним органом (видети одлуку Штајцар против Хрватске , број 46279/99, од 20. јануара 2000. године). Уставни суд је оценио да су наведене околности од таквог значаја у конкретном случају да уставну жалбу М. П . изјављену због повреде права на суђење у разумном року чине очигледно неоснованом, те је одбацио његову уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, решавајући као у тачки 4. изреке.
9. Разматрајући уставну жалбу подноситељке Ј . М, Уставни суд је констатовао да је она поднеском од 6. јуна 2018. године обавестила другостепени орган да ступа у својству странке у конкретни управни поступак као правни следбеник пок. Х . М, који је био странка у поступку. Међутим, наведена подноситељка уставне жалбе ниједном није означена као странка у решењима управних органа донетим у наставку поступка, нити је због тога користила одговарајућа правна средства. Из тога следи да надлежни органи наведеној подноситељки још увек нису признали својство странке.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да наведена подноситељка није активно легитимисана за подношење уставне жалбе, те је одбацио њену уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 4. изреке.
10. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.