Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Лидија Ђукић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби П. Ж . из Алибунара , М. М . из Коцељеве, Н. М . и Д. Б, об ојице из Зрењанина, М. Р . из Чачка , Н. П . из Ћуприје, И . В . из Младеновца, С . Т . и Ј . Ј, обојице из Шапца, С. М, Д . Б . и М . П, свих из Београда, Н. Б . из Пожаревца, М . Т . из Борика, Д. Ђ . из Смедерева, И . С . из Матарушке Бање код Краљева, С . Д . из П етровца на Млави и Д . М . из Крупња, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. јуна 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба П. Ж, М . М, Н . М, Д . Б, М . Р, Н . П, И . В, С . Т, Ј . Ј, С . М, Д . Б, М . П, Н . Б, М . Т, Д . Ђ, И . С, С . Д . и Д . М . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе – Одељење за плате и бенефиције у предмету број 3126-1/20, подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 1.300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
О б р а з л о ж е њ е
1. П. Ж . из Алибунара и остала лица наведена у уводу и у тачки 1. изреке поднели су Уставном суду, 14. фебруара 2019. године, преко пуномоћника Ј. М, адвоката из Ваљева, уставну жалбу, допуњену поднесцима од 8. јануара и 12 . јуна 2020. године, као и 24. фебруара 2021. године, због повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, „у поступцима који су вођени пред Министарством унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе и заједничке послове – Управа за људске ресурсе у предмету број 120-1-680/2009, Жалбеном комисијом Владе у предмету број 117-00-1/ 2009-01, Врховним судом Србије у предмету У. 227/07, Управним судом у предметима У. 9296/10 (2009), У. 13598/11 и У. 1 7885/13 и у поступку који је у време изјављивања ове уставне жалбе вођен пред Жалбеном комисијом Владе у предмету број 120-01-450/2019-01“. Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање јединственог поступка у коме се одлучује о праву подносилаца уставне жалбе на исплату додатака на плату за прековремени рад, рад ноћу и на дане државних и верских празника.
У уставној жалби и њеним допунама је детаљно описан ток управног поступка који се води поводом захтева подносилаца од 9. новембра 2006. године, уз навођење разлога који се односе на сложеност предмета поступка, поступање надлежних управних органа и суда, као и на понашање подносилаца.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду права на правично суђење и на суђење у разумном року, наложи окончање поступка и утврди право подносилаца на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року сваком у износу од по 2.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета Министарства унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе – Одељење за плате и бенефиције број 3126-1/20 и целокупне документације приложене уз уставну жалбу и њене допуне, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносиоци уставне жалбе су 9. новембра 2006. године Министарству унутрашњих послова – Управа за обезбеђење поднели захтев за исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада на дане државних и верских празника и рада ноћу, који нису исплаћени у последње три године до подношења захтева.
Како првостепени орган није одлучио о захтеву у законом прописаном року, подносиоци су 14. децембра 2006. године поднели жалбу због „ћутања администрације“, коју је дру гостепени орган решењем број 117-00-57/2006-01 од 29. децембра 2006. године одбио као неосновану.
Пресудом Врховног суда Србије У. 227/07 од 10. априла 2008. године уважена је тужба подносилаца и поништено наведено другостепено решење. Ово из разлога што је другостепени орган донео побијано решење са позивом на одредбу члана 236. став 2. раније важећег Закона о општем управном поступку, али је диспозитивом тог решења одлучено само о жалби подносилаца, а не и о њиховом захтеву за исплату додатака на плату. Поред тога је оцењено да у образложењу побијаног решења нису наведени разлози и утврђене чињенице за сваког подносиоца појединачно, на основу којих је одлучено као у диспозитиву решења.
Поступајући у извршењу наведене пресуде Врховног суда Србије, другостепени орган је донео решење број 117-00-1/2009-01 од 26. јануара 2009. године, којим је усвојена жалба подносилаца због „ћутања администрације“ поднета 14. децембра 2006. године и наложено првостепеном органу да без одлагања, а најкасније у року од 30 дана спроведе поступак и донесе одговарајуће решење.
Решењем Министарства унутрашњих послова – Сектор финансија, људских ресурса и заједничких послова – Управа за људске ресурсе (у даљем тексту: првостепени орган) број 120-1-680/09 од 12. марта 2009. године одбијен је као неоснован захтев подносилаца, док је решењем другостепеног органа број 120-01-108/2009-01 од 22. априла 2009. године одбијена као неоснована жалба подносилаца изјављена против наведеног првостепеног решења.
О тужби подносилаца поднетој 22. маја 2009. године Врховном суду Србије, након успостављања нове мреже судова у Републици Србији, одлучио је Управни суд пресудом У. 9296/10 (2009) од 14. априла 2011. године, којом је тужба уважена и поништено наведено другостепено решење. Управни суд је нашао да се управни спор за сада не може са сигурношћу решити на основу чињеница утврђених у управном поступку, имајући у виду да у списима предмета нема појединачних решења из којих би се могло несумњиво утврдити да су подносиоци остварили право на коефицијенте за обрачун плате који су 30 до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, због чега суд није у могућности да оцени ни правилну примену материјалног права. Исти суд је такође нашао да тужени орган у образложењу побијаног решења није навео све жалбене наводе подносилаца, нити је дао разлоге због којих није уважен који од њихових захтева.
Другостепени орган је у извршењу наведене пресуде Управног суда донео решење број 120-01-444/2011-01 од 16. јуна 2011. године, којим је усвојена жалба подносилаца, поништено првостепено решење од 12. марта 2009. године и предмет враћен на поновни поступак.
Решење првостепеног органа број 120-1-33/11 од 29. јуна 2011. године, којим је одбијен као неоснован захтев, поништено је у поступку по жалби подносилаца решењем другостепеног решења број 120-01-996/2011-01 од 19. августа 2011. године.
Решењем првостепеног органа број 3126 од 9. септембра 2011. године одбијен је као неоснован захтев подносилаца, док је решењем другостепеног решења број 120-01-1363/2011-01 од 31. октобра 2011. године одбијена њихова жалба изјављена против наведеног првостепеног решења.
Пресудом Управног суда У. 13598/11 од 1. фебруара 2013. године уважена је тужба подносилаца, поништено наведено другостепено решење и предмет враћен надлежном органу на поновно одлучивање. Управни суд је утврдио да у образложењима првостепеног и другостепеног решења није наведен основни коефицијент за обрачун плате подносилаца, као ни проценат увећања плата по основу посебних услова рада, из чега би се могао извести закључак о основаности односно неоснованости захтева подносилаца.
Другостепени орган је, у извршењу наведене пресуде Управног суда, донео решење број 120-01-128/2013-01 од 16. априла 2013. године, којим је усвојена жалба подносилаца, поништено првостепено решење од 9. септембра 2011. године и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак.
Првостепени орган је решењем број 3126/11-1 од 22. јула 2013. године одбио као неоснован захтев подносилаца, док је другостепени орган решењем број 120-01-469/2013-01 од 17. октобра 2013. године одбио као неосновану жалбу подносилаца изјављену против наведеног првостепеног решења.
Пресудом Управног суда У. 17885/13 од 1 . марта 2016. године уважена је тужба подносилаца, поништено наведено другостепено решење и предмет враћен на поновно одлучивање. У образложењу пресуде је наведено да су полицијски службеници и овлашћена службена лица за време важења Закона о унутрашњим пословима, до ступања на снагу Правилника о платама радника у МУП од 26. јуна 2006. године, имали право на увећану плату због тзв. нередовности у раду, у складу са чланом 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама, Општег колективног уговора и члана 108. Закона о раду, као и да наведена лица у периоду од 26. јуна 2006. године до примене измењеног Закона о полицији (2011. године) немају право на увећање плате по основу нередовности ако је њихова плата увећана од 30 до 50% у односу на друге државне службенике, што није утврђено у управном поступку.
Поступајући у извршењу наведене пресуде Управног суда, другостепени орган је донео решење број 120-01-124/2016-01 од 19. априла 2016. године, којим је усвојена жалба подносилаца, поништено првостепено решење од 22. јула 2013. године и предмет враћен на поновни поступак.
Како првостепени орган у поновном поступку није одлучио о захтеву у законом прописаном року, подносиоци су 16. новембра 2016. године изјавили жалбу због „ћутања администрације“, коју је другостепени орган решењем број 120-01-1372/2016-01 од 15. децембра 2016. године усвојио и наложио првостепеном органу да без одлагања, а најкасније у року од пет дана донесе одговарајуће решење. С обзиром на то да првостепени орган није поступио по наведеном решењу другостепеног органа, подносиоци су 31. марта 2017. године изјавили другу жалбу због „ћутања администрације“ и накнадне захтеве од 7. јуна и 22. августа 2017. године.
Решење првостепеног органа број 3126/17-1 од 11. октобра 2017. године, којим је одбијен као неоснован захтев подносилаца, поништено је решењем другостепеног органа број 120-01-766/2017-01 од 15. новембра 2017. године, којим је усвојена жалба подносилаца и предмет враћен на поновни поступак.
Првостепени орган у поновном поступку није донео решење у законом прописаном року, те су подносиоци 2. фебруара 2017. године изјавили жалбу због „ћутања администрације“, коју је другостепени орган решењем број 120-01-00126/2018-01 од 22. фебруара 2017. године усвојио и наложио првостепеном органу да без одлагања, а најкасније у року од 15 дана донесе одговарајуће решење, сагласно одредби члана 173. став 2. Закона о општем управном поступку. Подносиоци су 11. априла 2018. године изјавили још једну жалбу због недоношења првостепеног решења, а потом и три накнадна захтева од 29. јуна, 6. септембра и 9. октобра 2018. године.
Решење првостепеног органа број 2604/18-1 од 27. септембра 2018. године, којим је одбијен као неоснован захтев подносилаца, поништено је решењем другостепеног органа број 120-01-1316/2018-01 од 14. новембра 2018. године, којим је усвојена жалба подносилаца и предмет враћен на поновни поступак.
Како првостепени орган у поновном поступку није одлучио о захтеву у законом прописаном року, подносиоци су 30. јануара 2019. године изјавили жалбу због „ћутања администрације“, коју је другостепени орган решењем број 120-01-450/2019-01 од 13. фебруара 2019. године усвојио и наложио првостепеном органу да без одлагања, а најкасније у року од 15 дана донесе одговарајуће решење. Подносиоци су 29. марта 2019. године изјавили још једну жалбу због „ћутања администрације“, а потом накнадни захтев од 21. јуна 2019. године и тужбу због „двоструког ћутања управе“ од 22. новембра 2019. године.
Решењем првостепеног органа број 40157/20 од 2. марта 2020. године одбијен је захтев подносилаца за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 27. јуна до 9. новембра 2006. године, док је у погледу захтева за исплату додатака на плату за период од 9. новембра 2003. до 26. јуна 2006. године одређено да ће о њему бити накнадно одлучено.
Решењем другостепеног органа број 120-01-194/2020-01 од 27. априла 2020. године усвојена је жалба подносилаца, поништено наведено првостепено решење и предмет враћен на поновни поступак.
Подносиоци су 29. јула 2020. године поднели жалбу због „ћутања администрације“, коју је другостепени орган решењем број 120-01-367/2020-01 од 10. августа 2020. године усвојио и наложио првостепеном органу да без одлагања, а најкасније у року од 15 дана донесе одговарајуће решење.
Првостепени орган је решењем број 3126-1/20 од 14. августа 2020. године одбио као неоснован захтев подносилаца за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 27. јуна до 9. новембра 2006 . године, док је у погледу захтева за исплату додатака на плату за период од 9. новембра 2003. до 26. јуна 2006. године одређено да ће о њему бити накнадно одлучено.
Другостепени орган је решењем број 120-01-491/2020-01 од 11. септембра 2020. године одбио као неосновану жалбу изјављену против наведеног првостепеног решења.
Подносиоци су 6. новембра 2020. године изјавили жалбу због недоношења првостепеног решења о захтеву за исплату додатака на плату за период од 9. новембра 2003. до 26. јуна 2006. године , коју је другостепени орган решењем број 120-01-636/2020-01 од 4. децембра 2020. године усвојио и наложио првостепеном органу да без одлагања, а најкасније у року од 15 дана донесе одговарајуће решење. Потом су 3. фебруара 2021. године изјавили још једну жалбу због „ћутања администрације“ .
Према стању у достављеним списима предмета, о захтеву подносилаца за исплату додатака на плату за период од 9. новембра 2003. до 26. јуна 2006. године још увек није одлучено.
4. Одредбом члан 32. став 1. Устава, на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18 - аутентично тумачење), које се примењују од 1. јуна 2017. године, прописано је: да се поступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања (члан 9. став 2.); да другостепени орган сам или преко првостепеног или замољеног органа допуњава поступак ако нађе да је чињенично стање погрешно или непотпуно утврђено или понавља цео поступак или његов део ако нађе да је учињена повреда правила поступка која је утицала на законитост и правилност побијаног решења, да у том случају другостепени орган поништава побијано решење и сам одлучује о управној ствари ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем (члан 171. став 2.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од пријема предмета, донесе ново решење, да против новог решења странка има право на жалбу (став 3.); да ће по поништавању побијаног решења другостепени орган проследити предмет на поновни поступак првостепеном органу, само ако је потребно да се у тој управној ствари донесе ново решење (став 4.); да кад првостепени орган није издао решење у законом одређеном року, другостепени орган захтева да му првостепени орган саопшти зашто благовремено није издао решење, да ако другостепени орган нађе да првостепени орган није издао решење у законом одређеном року из оправданог разлога, продужава рок за издавање решења за онолико колико је трајао оправдани разлог, а најдуже за 30 дана (члан 173. став 1.); да ако другостепени орган нађе да не постоји оправдани разлог због кога решење није издато у законом одређеном року, он сам одлучује о управној ствари или налаже првостепеном органу да изда решење у року не дужем од 15 дана (став 2.); да ако првостепени орган поново не изда решење у року који је одредио другостепени орган, он сам одлучује о управној ствари (став 3.); да ако после почетка примене овог закона решење првостепеног органа буде поништено или укинуто, даљи поступак спроводи се према одредбама овог закона (члан 213. став 2.). У основи истоветне одредбе биле су садржане и у Закону о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), које су се примењивале до 31. маја 2017. године.
Одредбама Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је: да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи (члан 2.); да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта (члан 19. став 1.).
5. Како се свим наводима уставне жалбе образлаже искључиво повреда права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је наводе и разлоге уставне жалбе разматрао са становишта тог елемента права на правично суђење. Полазећи од тога да управни поступак и управни спор представљају јединствену целину, Уставни суд је сматрао да је период меродаван за оцену о повреди означеног права почео да тече 9. новембра 2006. године, када је поднет захтев за исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада на дане државних и верских празника и рада ноћу. Дакле, оспорени поступак траје 15 година и седам месеци .
Уставни суд је констатовао да је решењем првостепеног органа од 14. августа 2020. године, које је постало коначно, одбијен захтев подносилаца у делу који се односи на исплату додатака на плату за период од 27. јуна до 9. новембра 2006. године, док је у погледу дела захтева који се односи на исплату додатака на плату за период од 9. новембра 2003. до 26. јуна 2006. године, који чини највећи део периода од три године за који је тражена исплата, одређено да ће о њему бити накнадно одлучено, те се предмет у том делу налази у фази првостепеног решавања.
Уставни суд је оценио да наведено трајање поступка, само по себи, указује да он није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
У погледу значаја предмета поступка, Уставни суд налази да подносиоци уставне жалбе имају легитиман интерес да надлежни органи о њиховом захтеву одлуче у оквиру стандарда разумног рока, поготово због тога што се ради о потраживањима из радног односа.
Уставни суд је оценио да овај предмет није чињенично и правно сложен, посебно ако се има у виду да су правна питања која се постављају у току поступка већ разјашњена у раније донетим одлукама Уставног суда, као што је Одлука Уж-2188/2013 од 26. фебруара 2016. године. Из наведене одлук е Уставног суда произлази да подносиоцима уставне жалбе за обављени рад на извршењу задатака преко пуног радног времена, рад ноћу и током државног или верског празника, у периоду до 30. јуна 2006. године не може бити ускраћено право на увећану зараду која им је у том случају припадала у складу са Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), док би подносиоцима за период од 1. јула 2006. припадало право на увећање плате уколико би се утврдило да им коефицијент за обрачун плате није увећан за 30 до 50% у односу на друге државне службенике.
Испитујући поступање надлежних управних органа и судова у овој правној ствари, Уставни суд је констатовао да је у досадашњем току поступка донето осам првостепених решења, 11 другостепених решења којима је одлучено о жалбама подносилаца против наведених првостепених решења и четири пресуде надлежних судова. Уставни суд је нашао да је поступак обележило значајно кашњење првостепеног органа са доношењем решења о захтеву подносилаца и непоступање тог органа по обавезујућим примедбама из другостепених решења. Наиме, првостепени орган је прво решење о захтеву подносилаца донео тек након две године и четири месеца од његове предаје , иако је био дужан да то учини најкасније у року од два месеца од дана предаје захтева, у складу са одредбом члана 208. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку. Исти орган у наставку поступка углавном није поштовао рок од 30 дана од пријема предмета за доношење новог решења у извршењу другостепеног решења, прописан одредбом члана 232. став 2. раније важећег Закона о општем управном поступку, нити поштује исти рок прописан одредбом члана 171. став 3. важећег Закона о општем управном поступку. Тако је решење од 11. октобра 2017. године донео након једне године и три месеца, решење од 27. септембра 2018. године након осам месеци и решење од 2. марта 2020. године након једне године и једног месеца по протеку наведеног рока, а према стању у списима предмета још није донео решење у извршењу другостепеног решења од 27. априла 2020. године којим би одлучио о преосталом делу захтева подносилаца. Уставни суд је утврдио да је и другостепени орган значајно допринео дугом трајању поступка тиме што је пропустио да допуни поступак и отклони његове недостатке, у складу са примедбама из пресуда Управног суда, сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, те да ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, својим решењем поништи првостепено решење и сам реши управну ствар, у смислу одредбе члана 232. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку и члана 171. став 2. важећег Закона о општем управном поступку. С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права, да понављање истих налога нижестепеном органу у оквиру једног поступка указује на недостатке у процесном систему (пресуда Wierciszewska против Пољске , број представке 41431/98, од 25. новембра 2003. године, став 46.). Допринос другостепеног органа огледа се, такође, у томе што о жалбама подносилаца због „ћутања администрације“ , није одлучио у складу са законом. Наиме, другостепени орган је доносио решења којима је само налагао првостепеном органу доношење нових решења у одређеном року, пропуштајући да, по истеку тог рока у коме првостепени орган из неоправданих разлога није донео решења, сам одлучи о управној ствари, у складу са одредбама члана 236. став 2. раније важећег Закона о општем управном поступку и члана 173. став 3. важећег Закона о општем управном поступку. Уставни суд сматра да је и Управни суд, који је четири пута одлучивао о тужбама подносиоца, допринео дужем трајању оспореног поступка, тиме што је четврти управни спор трајао две године и три месеци, иако је због чињенице да су у истој правној ствари већ вођена три управна спора било потребно да се брже одлучи о последњој тужби.
Када је реч о понашању подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је констатовао да су они изјављивали жалбе због сваког кашњења првостепеног органа са доношењем решења. Како другостепени орган о тим жалбама није одлучио, већ је првостепеном органу само одредио накнадни рок за доношење решења, који није поштован, подносиоци су након протека остављеног рока могли да поднесу тужбу због „двоструког ћутања управе“, у складу са одредбом члана 19. став 1. Закона о управним споровима. Уместо тога, подносиоци су, по истеку накнадног рока за доношење првостепеног решења, изјављивали нову жалбу због истог, неоправданог „ћутања“ првостепеног органа, о којој другостепени орган такође није одлучио, због чега су подносили накнадне захтеве за одлучивање о жалби. Према околностима конкретног случаја, тужба због „двоструког ћутања управе“ је објективно могла да утиче на брже доношење првостепених решења од 11. октобра 2017. и 2. марта 2020. године , с обзиром на то да је од истека остављеног рока до доношења тих првостепених решења протекло десет месеци, односно једна година. Подносиоци су тужбу због „двоструког ћутања управе“ поднели 22. новембра 2019. године, тек пошто другостепени орган није одлучио ни о њиховој другој жалби изјављеној због недоношења првостепеног решења у извршењу другостепеног решења од 14. новембра 2018. године, а то су могли да учине још у марту 2019. године, након што другостепени орган није одлучио о њиховој првој жалби због истог непоступања првостепеног органа. Коначно, подносиоци су тужбу због неодлучивања другостепеног органа о њиховој жалби изјављеној због недоношења првостепеног решења у извршењу другостепеног решења од 27. априла 2020. године, могли да поднесу у августу 2020. године, што нису учинили, већ су изјавили још две жалбе због „ћутања администрације“. Према томе, подносиоци су у периоду од две и по године пропустили да користе правна средства у складу са законом којима би утицали на брже одлучивање управних органа.
Уставноправна оцена поступка чије трајање је узето у обзир у овом предмету, заснована на пракси и критеријумима Уставног суда и Европског суда за људска права, потврђује да је повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцима уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријал не штете сваком у износу од по 1.300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања управног поступка, неефикасно поступање управних органа, спорије одлучивање Управног суда о четвртој тужби у управном спору, пропуштање подносилаца да у периоду од две и по године користе правна средства за убрзање поступка у складу са законом, животни стандард у држави и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) изражену у одлукама Синђелић и други против Србије , од 19. септембра 2019. године (представка број 7129/15) и Стојановић и други против Србије, од 14. јануара 2021. године (представка број 19322/18), које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року у управним поступцима који се, као и оспорени поступак, воде поводом захтева полицијских службеника за исплату додатака на плату. Европски суд је одбацио наведене представке, уз оцену да подносиоци представки више немају права да тврде да су жртве у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року и доделио подносиоцима ближе означене новчане износе на име накнаде нематеријалне штете, који су нижи од износа које је додељивао Европски суд, али су ипак разумни услед великог броја подносилаца представки и прилично ограниченог значаја предмета поступка.
7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.