Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д . Р . из села Прекодолце код Владичиног Хана, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. маја 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Р . и утврђује се да је у поступку који је вођен пред Основним судом у Сурдулици – Судска јединица у Владичином Хану у предмету К. 145/16 (раније пред Основним судом у Врању у предмету К. 4031/10 , односно у предмету Основног суда у Сурдулици – Судска јединица у Владичином Хану К. 4031/10) повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Р . из села Прекодолце код Владичиног Хана поднео је Уставном суду, 10. септембра 2018. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који је вођен у предмету К. 145/16 Основног суда у Сурдулици – Судска јединица у Владичином Хану.
У уставној жалби је наведено: да је оспорени кривични поступак трајао девет година; да је главни претрес одржаван 12 пута пред првостепеним судом, од чега је седам пута одложен, као и да су сведоци избегавали да се појаве пред поступајућим судом.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означеног уставног права, као и да се подносиоцу призна право на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из списа предмета К. 145/16 Основног суда у Сурдулици – Судска јединица у Владичином Хану, утврдио:
- да је Основно јавно тужилаштво 8. октобра 2010. године поднело оптужни предлог Основном суду у Врању Кт. 151/09-1 против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, због кривичног дела учествовање у тучи из члана 123. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09);
- да се кривични поступак водио у предмету К. 4031/10 Основног суда у Врању;
- да главни претрес 16. фебруара 2011. године није одржан због недоласка окривљеног и јавног тужиоца, а поступајући суд је истог дана донео наредбу за привођење окривљеног К. 4031/10; такође, претрес није одржан ни 26. априла 2011. године, а до краја те године је одржан три пута;
- да је главни претрес одржан 23. јануара и 21. марта 2012. године, а 30. маја 2012. године није одржан;
- да 16. јула 2012. године главни претрес није одржан услед недоласка јавног тужиоца, окривљеног и његовог браниоца, а који су уредно позвани; такође, позиву се није одазвало више сведока који су уредно позвани, а један сведок није уредно позван;
- да је Основно јавно тужилаштво у Врању актом Кт. 151/09-1 од 20. јула 2012. године изменило диспозитив и правну квалификацију дела у оптужном предлогу;
- да главни претрес 21. августа 2012. године није одржан услед недоласка окривљеног и његовог браниоца, који су уредно позвани, као и сведока В.Т. који није уредно позван; окривљени је доставио доказ поступајућем суду којим је оправдао свој изостанак;
- да је решењем Основног суда у Врању VII Су. 126/12 од 7. септембра 2012. године одбијен као неоснован захтев за изузеће судије Б.К. од даљег поступања у предмету К. 4031/10;
- да 17. октобра 2012. године није одржан главни претрес услед недоласка окривљеног, сведока и јавног тужиоца, а бранилац окривљеног је оправдао свој изостанак; такође, ни 26. децембра 2012. године претрес није одржан услед недоласка јавног тужиоца, браниоца, окривљеног и више сведока;
- да је 8. фебруара 2013. године Основни суд у Врању донео наредбу за привођење окривљеног;
- да у току 2013. године главни претрес није одржан пет пута; такође, претрес није одржан ни 18. фебруара 2014. године, док је 24. априла исте године одржан;
- да до краја 2014. године главни претрес није одржан три пута из разлога штрајка адвоката, док је у току 2015. године главни претрес одржан четири пута, а једном није одржан;
- да је пре доношења пресуде Основног суда у Сурдулици – Судска јединица у Владичином Хану К. 4031/10 од 2. марта 2016. године одржан главни претрес; наведеном пресудом је окривљени ослобођен од оптужба да је учино кривично дело тешке телесне повреде из члана 121. став 1. Кривичног законика;
- да је решењем Вишег суда у Врању Кж. 162/16 од 17. маја 2016. године усвојена жалба Основног јавног тужилаштва у Владичином Хану, те је укинута пресуда Основног суда у Сурдулици – Судска јединица у Владичином Хану К. 4031/10 од 2. марта 2016. године, а предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење;
- да је у току 2016. године главни претрес одржан два пута, док једном није одржан;
- да је пресудом Основног суда у Сурдулици – Судска јединица у Владичином Хану К. 145/16 од 8. децембра 2016. године окривљени ослобођен од оптужбе да је учинио кривично дело тешке телесне повреде из члана 121. став 1. Кривичног законика;
- да је 3. јула 2018. године одржан претрес пред Вишим судом у Врању;
- да је пресудом Вишег суда у Врању Кж. 326/17 од 3. јула 2018. године одбијена као неоснована жалба Основног јавног тужилаштва у Владичином Хану, а пресуда Основног суда у Сурдулици – Судска јединица у Владичином Хану К. 145/16 од 8. децембра 2016. године је потврђена.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се позива подноситељка у устав ној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
5. Испитујући основаност навода о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. Устава, Уставни суд је утврдио да је кривични поступак према подносиоцу уставне жалбе покренут 8. октобра 2010. године, када је надлежно тужилаштво поднело оптужни предлог Основном суду у Врању, а да је правноснажно окончан пресудом Вишег суда у Врању Кж. 326/17 од 3. јула 2018. године, из чега следи да је оспорени кривични поступак трајао седам година и осам месеци.
Наведено трајање кривичног поступка, само по себи, може указивати на то да предметни поступак није окончан у оквиру разумног рока. При том, појам разумне дужине трајања једног судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца – сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, по ступања надлежних судова који воде поступак и значаја права о коме се у поступку расправља за подносиоца. Међутим, Уставни суд сматра да и поред тога што је појам разумне дужине трајања судског поступка релативна категорија која зависи од наведених чиналаца, трајање предметног кривичног поступка седам година и седам месеци не може се оправдати било којим од претходно наведених чинилаца.
При томе, Уставни суд напомиње да је главни претрес одржан 14 пута од укупно 32 пута заказаног претреса, при чему је Уставни суд имао у виду динамику заказивања претреса и чињеницу штрајка адвоката , а која чињеница се не може ставити на терет поступајућем суду , али ни самом подносиоцу. Такође, Уставни суд констатује да постоји одређени допринос подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца дужини трајања оспореног кривичног поступка, али тај допринос није одлучујуће утицао на дужину трајања оспореног поступка.
Уставни суд је имао у виду чињеничну и правну сложеност кривичног поступка, да је надлежно тужилаштво изменило оптужни предлог, те да је првостепени суд два пута мериторно пр есудио у конкретном случају, али налази да је све наведено , у конкретном случају, било од значаја само за утврђење висине накнаде нематеријалне штете.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је подносилац уставне жалбе претрпео због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања кривичног поступка и допринос самог подносиоца трајању поступка, као и животни стандард у држави, те чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Усклађујући своју досадашњу праксу са ставовима Европског суда за људска права , Уставни суд је одлучио као у тачки 2. изреке (видети О длуку Уставног суда Уж-2936/2016 од 24. маја 2018. године).
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.