Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби A. П . из Шапца и С. П . Ц . из Лесковца , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. маја 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба A. П . и С . П . Ц . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Одељењем за финансије Градске управе града Шапца у предмету број 464-16/2017-03 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 950 евра , у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
О б р а з л о ж е њ е
1. A. П . из Шапца и С. П . Ц . из Лесковца , преко пуномоћника Д. М, адвоката из Шапца, поднели су Уставном суду, 23. јануара 201 8. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку наведеном у изреци.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да су подносиоци 6. марта 2006. године поднели надлежном органу управе захтев за поништај правноснажног решења о изузимању грађевинског земљишта из поседа њиховог правног претходника; да је захтев поднет на основу одредбе члана 86. тачка 7) 3акона о планирању и изградњи; да предметно земљиште није прив едено намени за коју је изузето; да је Одлуком Уставног суда Уж-528/2011 од 19. фебруара 2014. године утврђено да је подносиоцима повређено право на суђење у разумном року у предметном управном поступку.
Подносиоци уставне жалбе су изложили ток поступка пред управним органима и Управним судом у периоду који је уследио после доношења наведене одлуке Уставног суда и истакли да се ни четири године након доношења те одлуке „не види крај“ предметног поступка.
Уставном жалбом је траж ено да Уставни суд утврди повреду означеног права, као и право подносиоцима на накнаду нематеријалне штете у износу од по 5.000 евра у динарској противвредности, те да објави одлуку у „Службеном гласнику Републике Србије“. Подносиоци уставне жалбе су , такође, тражили накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увид ом у уставну жалбу и достављену документацију , као и списе предмета број 464-16/2017-03 Одељења за финансије Градске управе града Шапца, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Подносиоци уставне жалбе су 6. марта 2006. године поднели захтев за поништај правноснажног решења Секретаријата за стамбено-комуналне и имовинско-правне послове Скупштине општине Шабац број 464-140/77-08 од 17. јануара 1978. године, којим је изузето из поседа Д. П . национализовано неизграђено грађевинско земљиште означено у решењу, у корист општине Шабац.
Даљи ток предметног управног поступка, до подношења жалбе подносилаца против решења првостепеног органа број 464-6/20 13-03 од 17. маја 2013. године, био је предмет разматрања Уставног суда у поступку по уставној жалби истих подносилаца у предмету Уж-528 /2011. Одлуком донетом у том предмету 15. јануара 2014. године утврђено је да је подносиоцима повређено право на суђење у разумном року и наложено надлежним органима да окончају поступак који се води у предмету број 464-6/2013-03 Одељења за финансије Градске управе града Шапца у најкраћем року.
Решењем другостепеног органа од 14. новембра 2013. године поништено је побијано решење и предмет враћен првостепеном органу на поновно одлучивање, ради обављања новог вештачења од стране вештака геодетске и грађевинске или урбанистичке струке.
Првостепени орган је у поновном поступку донео решење од 25. априла 2014. године, којим је одбио предметни захтев као неоснован, уз оцену да се не може прихватити мишљење вештака да предметно земљиште није приведено планираној намени. Првостепени орган је истакао да се предметне парцеле налазе у индустријској зони, за коју су и предвиђене, „без конкретно приказаних намена“ и да су „поједине изграђене, асфалтиране, ограђене, као и да су насуте и изравнане, што доказује да су у радној зони, те их као такве треба посматрати“. У вези са деловима парцела које нису приведене намени, оцењено је да не могу бити враћени, јер је такву одлуку немогуће спровести у пракси.
Решењем другостепеног органа од 5. децембра 2014. године одбијена је као неоснована жалба подносилаца уставне жалбе изјављена против решења од 25. априла 2014. године.
Подносиоци уставне жалбе су 22. децембра 2014. године поднели тужбу Управном суду, која је уважена пресудом тог суда У. 16555/14 од 3. фебруара 2017. године и побијано решење туженог органа поништено, како би се у поновном поступку ваљано оценили наводи подносилаца да предметно земљиште није приведено намени, што је потврђено и у налазу и мишљењу вештака.
Решењем другостепеног органа од 13. марта 2017. године, донетим у извршењу наведене пресуде, поништено је решење првостепеног органа од 25. априла 2014. године.
Закључком првостепеног органа број 464-16/2017-03 од 31. маја 2017. године п рекинут је предметни поступак до оконча ња поступка формирања к.п. …/17 КО Шабац, а подносиоци уставне жалбе су против наведеног закључка изјавили жалбу 23. јуна 2017. године.
Подносиоци уставне жалбе су 10. априла 2018. године Управном суду поднели тужбу због непоступања другост епеног органа по њиховој жалби, након чега је другостепени орган донео решење од 5. јуна 2018. године, којим је одбио као неосновану жалбу подносилаца. Поступајући по налогу суда, подносиоци су истакли да нису задовољни новодонетим решењем и да су против њега под нели тужбу 3. јула 2018. године. Управни суд – Одељење у Новом Саду је пресудом У. 5962/18 од 30. маја 2019. године одбио тужбу као неосновану, будући да је тужени орган донео решење о жалби подносилаца.
Пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У.11531/18 од 15. новембра 2021. године обустављен је поступак по тужби подносилаца уставне жалбе поднетој 3. јула 2018. године против решења другостепеног органа од 5. јуна 2018. године , због тога што су подносиоци одустали од тужбе у поднеску од 29. октобра 2021. године .
У службеној белешци лица које води поступак констатовано је да је следећа усмена расправа у овом предмету заказана за 10. март 2022. године .
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање Уставног суда по предметној уставној жалби од значаја су и следеће одредбе закона:
Законом о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), који се примењивао до 31. маја 2017. године, било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.).
Законом о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18 – аутентично тумачење) прописано је: да се п оступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања (члан 9. став 2.).
Чланом 2. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи.
5. Подносиоци уставне жалбе сматрају да им је повређено право на суђење у разумном року услед дугог трајања управног п оступка који се води по њиховом захтеву за поништај правноснажног решења о изузимању земљишта из поседа њиховог правног претходника. Пре испитивања основаности уставне жалбе са становишта означеног уставног права, Уставни суд је констатовао да је Одлуком Уж-528/2011 од 15. јануара 2014. године утврдио да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у поступку чија је оправданост трајања оспорена овом уставном жалбом и наложио надлежним органима да окончају предметни поступак у најкраћем року.
Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да је период меродаван за оцену о повреди права подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року започео 20. фебруара 2014. године, када је првостепеном органу достављена Одлука Уж-528/2011 од 15. јануара 2014. године.
Уставни суд констатује да сама чињеница да поступак траје осам година након утврђивања повреде означеног права и да још није окончан указује на то да је изашао изван граница одлучивањ а у разумном рок у. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа који су водили поступак и суда у управном спору , као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да у овом управном поступку није било посебно сложених чињеничних и правних питања, те да је првостепени орган био дужан да утврди каква је била намена грађевинског земљишта изузетог из поседа правног претходника подносилаца уставне жалбе, будући да ту чињеницу није било могуће утврдити из решења о изузимању предметног земљишта и да ли је земљиште приведено намени за коју је изузето.
Испитујући значај предмета поступка за подносиоце уставне жалбе, Уставни суд је закључио да они имају значајан правни и материјални интерес да се поништи акт на основу кога је предметно грађевинско земљиште изузето из поседа њиховог правног претходника.
Уставни суд је из приложене документације и достављених списа предмета утврдио да су у посматраном периоду донета два управна акта првостепеног органа, четири решења другостепеног органа и да су вођена три управна спора. Уставни суд је, с тим у вези, оценио да органи управе нису у већој мери каснили са доношењем одлука, али да се одлучивање Управног суда не може сматрати ефикасним јер је трајало укупно пет и по година, у ситуацији када је предметни управни поступак био у току већ 12 година.
Оцењујући понашање подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је нашао да они нису допринели дугом трајању оспореног поступка у делу који се оцењује у овом уставносудском поступку.
Уставноправна оцена поступка у овој правној ствари, заснована на досадашњој пракси Уставног суда, потврђује да је, у конкретном случају, повређено право подноси лаца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио повреду наведеног уставног права и усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке, док је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15).
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 950 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности значајне у овом уставносудском спору и нашао да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју су подносиоци претрпели. Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.
У вези са захтевом да се објави одлука у „Службеном гласнику Републике Србије“, Уставни суд је оценио да утврђење повреде права на суђење у разумном року, као и права на накнаду не материјалне штете, представљају адекватан вид правичног задовољења подносилаца уставне жалбе.
7. У вези са захтевом за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Суд указује да нема основа за накнаду трошкова поступка пред овим судом, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (с тим у вези видети, поред других, Одлуку Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године, на интернет страници: www.ustavni.sud.rs).
8. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.