Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д . П . из Чачка, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. маја 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. П . и утврђује да је у поступку по жалби на решење Апелационог суда у Крагујевцу Кжр. 15/17 од 7. априла 2017. године у коме су донета решења Апелационог суда у Крагујевцу Кж.2. 248/17 од 24. априла 2017. године и Кж.2. 269/17 од 27. априла 2017. године, повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. П . из Чачка поднео је Уставном суду, 4. маја 2017. године, преко пуномоћника Д . Ђ, адвоката из Чачка, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Крагујевцу Кж.2. 248/17 од 24. априла 2017. године и решења истог суда Кж.2. 269/17 од 27. априла 2017. године, због повреде права на хитно одлучивање о жалби против решења о продужењу притвора из члана 27. став 3. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 30. став 3. и члана 32. став 1. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је „окривљени, овде подносилац уставне жалбе, жалбу на решење којим му је продужен притвор изјавио лично 10. априла 2017. године и преко браниоца 11. априла 2017. године, а Апелациони суд у Крагујевцу је о жалби окривљеног одлучио тек 27. априла 2017. године, а о жалби браниоца 24. априла 2017. године на начин да је одбио жалбе и потврдио првостепено решење. Истовремено наведена решења су достављена окривљеном и његовом браниоцу тек 3. маја 2017. године. Дакле, поступак по жалби изјављеној против решења Апелационог суда у Крагујевцу Кжр. 15/17 од 7. априла 2017. године о продужењу притвора трајао је 23, односно 22 дана, чиме је прекорачен Уставом зајемчен рок да ће се о жалби одлучити у року од 48 часова, а из чега последично следи повреда права из члана 27. став 3. Устава у вези члана 30. став 3. Устава“; да „у конкретном случају није постојао ни један једини разлог који би оправдао основ за одређивање и продужење притвора окривљеном по члану 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, јер не постоји ни једна једина и најмања околност која би на било који начин указала на сумњу да постоји опасност да ће окривљени Д . П . поновити извршење кривичног дела за које се терети у конкретном поступку“; да је важан разлог за продужење притвора подносиоцу чињеница да још увек нису изведене све доказне радње у току истраге (ДНК вештачење и вештачење трагова папиларних линија) , те да је нејасно из којих разлога поступајући суд у томе види важан разлог за продужење притвора; да истрага у овом случају неоправдано дуго траје; да је „безразложним продужавањем притвора Апелациони суд у Крагујевцу повредио право окривљеног на правично и непристрасно суђење“.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, поништи оспорена решења , те да одреди да Апелациони суд у Крагујевцу донесе нову одлуку којом ће укинути притвор подносиоцу. Такође, подносилац је тражио и трошкове састава уставне жалбе.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из достављене документације и одговора Вишег суда у Чачку Су. VIII 92/20 од 20. маја 2020. године, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
- да је решењем Вишег суда у Чачку Кпп. 1/17 од 15. јануара 2017. године одређен притвор окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, са законских разлога из члана 211. став 1. тач. 2) и 3 ) Законика о кривичном поступку, а који притвор се рачуна од 13. јануара 2017. године кад је подносилац лишен слободе;
- да се против подносиоца, по наредби Вишег јавног тужиоца у Чачку, води истрага због постојања основане сумње да је извршио кривично дело неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09);
- да је притвор подносиоцу продужаван неколико пута;
- да је решењем Апелационог суда у Крагујевцу Кжр. 15/17 од 7. априла 2017. године против окривљеног Д. П . продужен притвор са законских разлога и з члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку за два месеца, тако да притвор по овом решењу може најдуже трајати до 7. јуна 2017. године; у образложењу решења је, између осталог, наведено да „по оцени Апелационог суда и даље стоје законски разлози из члана 211. став 1. тачка 3 ) Законика о кривичном поступку са којих је окривљеном притвор одређен и продужаван, а истрага из оправданих разлога још није окончана, због чега је усвојен предлог Вишег јавног тужиоца у Чачку за продужење притвора са напред наведеног законског основа за још два месеца. По налажењу Апелационог суда, и даље стоје разлози за продужење притвора према окривљеном прописани чланом 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, с обзиром да постоје особите околности које указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити исто или уско повезано кривично дело, са делом за које се води овај кривични поступак. Ово стога што окривљени обавља аутопревозничку делатност у међународном транспорту – на територији разних држава, а преносио је велику количину опо јне дроге 'хашиш' – упаковану у 10 пакета у количини бруто масе око једног килограма. Наведене чињенице, по оцени Апелационог суда, представљају особите околности које указују да ће окривљени ако се нађе на слободи у кратком временском периоду поновити кривично дело. По оцени Апелационог суда, за продужење притвора према окривљеном Д . П . постоје важни разлози у смислу члана 215. став 2 . Законика о кривичном поступку, јасно наведени у образложеном предлогу Вишег јавног тужиоца, па је продужење притвора за још два месеца нужно. Ово стога, по оцени Апелационог суда, што је нужно да се обаве у поступку истраге доказне радње, и то изврши ДНК вештачење од стране Биолошког факултета Универзитета у Б.– Центар за хуману молекуларну генетику и обави вештачење од стране МУП-а Србије, НКТ Центар, Одељење у Ужицу ради утврђивања порекла трагова пронађених на одузетим предметима, а ове доказне радње до сада нису изведене из оправданих разлога“;
- да је окривљени напред наведено решење Апелационог суда у Крагујевцу примио 7. априла 2017. године, а да је жалбу изјавио 10. априла 2017. године, док је његов бранилац изјавио жалбу 11. априла 2017. године преко поште Чачак;
- да је Више јавно тужилаштво у Чачку 19. априла 2017. године упутило акт Кти. 1/17 Апелационом суду у Крагујевцу у коме је, између осталог, наведено: „у прилогу вам достављам списе ВЈТ у Чачку Кт. 1/17 (Кти. 1/17) који се односе на П. Д, на вашу надлежност,… Апелациони суд у Крагујевцу је вратио жалбу са назнаком да се доставља на надлежност Вишем јавном тужилаштву у Чачку. Сматрам да је жалба услед очигледне грешке достављена нама, па вам заједно са списима достављам…“;
- да је окривљени Д. П . 26. априла 2017. године доставио Апелационом суду у Крагујевцу поднесак насловљен као „жалба“, у коме је наведено да му је „по решењу број Кжр. 15/17 дана 7. априла 2017. године продужен притвор у трајању од два месеца који сте ми послали факсом у Окружни затвор у Чачку и још нисам добио оригинално ваше решење. Поднео сам жалбу на ваше решење дана 10. априла 2017. године коју још нисам добио Ваш одговор зато Вас молим да у најкраћем року одговорите на моју жалбу коју сам Вам поднео“;
- да је оспореним решењем Апелационог суда у Крагујевцу Кж.2. 248/17 од 24. априла 2017. године одбијена као неоснована жалба браниоца окривљеног Д. П . изјављена против решења Апелационог суда у Крагујевцу Кжр. 15/17 од 7. априла 2017. године; у образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да „овакви жалбени наводи оцењени су као неосновани, с обзиром да се у изреци првостепеног решења јасно и недвосмислено наводи да се притвор према окривљеном, продужава по законском основу прописаном одредбом члана 211. став 1. тачка 3 ) ЗКП, о чему се у образложењу дају правилни, потпуни и убедљиви разлози, које у свему прихвата и овај суд, а наводи жалбе да окривљени, услед одузимања путне исправе нема никакву могућност напуштања Републике Србије, те, обављања аутопревозничке делатности у међународном транспорту, па следствено томе, нема ни опасности од понављања предметног кривичног дела, оцењени су као без основа, будући да се државна граница Републике Србије са појединим државама у суседству може легално прећи и без такве исправе, док се поменута вештачења наводе само као додатни важни разлози за продужење притвора окривљеном у истрази, које овај суд такође прихвата као правилне, па је, због свега наведеног, жалба браниоца окривљеног оцењена као неоснована“;
- да је оспореним решењем Апелационог суда у Крагујевцу Кж.2. 269/17 од 27. априла 2017. године одбијена као неоснована жалба окривљеног изјављена против решења Апелационог суда у Крагујевцу Кжр. 15/17 од 7. априла 2017. године;
- да је окривљени оспорена решења Апелационог суда у Крагујевцу Кж.2. 248/17 и Кж.2. 269/17 примио 3. маја 2017. године, као и његов бранилац.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30. став 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (члан 210. став 2.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче, да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (члан 210. став 1. тач. 2) и 3)); да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.), да против решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.), да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу, те да жалба не задржава извршење решења (члан 214. ст. 1. и 3.).
5. Разматрајући основаност тврдњи о повреди права на хитно одлучивање о жалби против решења о продужењу притвора из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд најпре указује да је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-687/2008 од 25. децембра 2008. године, Одлуку Уж-1254/2009 од 9. октобра 2009. године, Одлуку Уж-5509/2011 од 26. септембра 2012. године) заузео ставове о критеријумима на основу којих у сваком конкретном случају оцењује да ли постоји или не повреда права на хитно одлучивање о жалби против решења о продужењу притвора из члана 27. став 3. Устава.
Тако, приликом оцене да ли је одлучивање о жалби на решење о продужењу притвора у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд полази од тога да је у Уставу јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора, те да свака следећа одлука којом се одлучује о жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева хитности. Овај захтев хитности произлази и из одредбе члана 210. став 2. Законика о кривичном поступку којом је налажено свим органима који учествују у кривичном поступку да поступају са нарочитом хитношћу, ако се окривљени налази у притвору. Поред тога, Уставни суд има у виду и то да суд који одлучује о жалби на одлуку о постојању даљих разлога за притвор одлуку мора донети хитно, али да је стандард хитности мање захтеван када се у другостепеном поступку преиспитује одлука суда о продужењу притвора, јер одлучивање о жалби заправо представља додатно испитивање његове оправданости. Коначно, Уставни суд указује да се стандард хитности мора процењивати и у зависности од фазе кривичног поступка у којој је донето првостепено решење, односно на који временски период је притвор продужен.
Поред ових критеријума и ставова, за одлучивање Уставног суда у конкретном случају од значаја је и пракса Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) која се односи на члан 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) и питање хитности испитивања законитости лишења слободе/притвора, а која је систематизована и детаљно изложена у пресуди Великог већа у предмету Ilnseher против Немачке , (представке бр. 10211/12 и 27505/14, од 4. децембра 2018. године, ст. 251-256.). Тако члан 5. став 4. Европске конвенције гарантује притвореним лицима право на судски поступак ради оспоравања законитости одлуке о одређивању/продужавању притвора и успоставља и право на брзу судску одлуку у погледу законитости притвора. Према пракси Европског суда, питање да ли је право на хитно одлучивање поштовано одређује се у светлу околности сваког појединачног случаја, па се као и у случају одредби о „разумном року“ из члана 6. став 1. Европске конвенције, и код члана 5. став 4. Европске конвенције мора ценити сложеност поступка, начин на који је поступак спроведен од стране домаћих органа, понашање подносиоца, као и значај поступка за самог подносиоца. Члан 5. став 4. Европске конвенције не обавезује стране уговорнице да успоставе више од једног нивоа надлежности за испитивање законитости притвора и испитивање захтева за пуштање из притвора. Ипак, према пракси Европског суда, свака држава која предвиђа жалбени поступак, у начелу, мора дати притвореницима исте гаранције у жалбеном поступку као оне које су дате у првом степену, укључујући ту и хитност испитивања притвора од стране другостепеног суда. Да би се утврдило да ли је поступљено у складу са захтевом хитности, неопходно је извршити свеобухватну оцену ако је поступак спроведен у више степена, при чему је Европски суд спреман да толерише дуже трајање одлучивања о жалби у поступку пред другостепеним судом.
Из изложеног произлази да приликом оцене навода о повреди права на хитно одлучивање о жалби против решења о продужењу притвора из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд мора, поред трајања жалбеног поступка, узети у обзир околности сваког конкретног случаја, а које обухватају сложеност самог поступка, начин спровођења поступка од стране поступајућих судова и понашање подносиоца, као и од каквог је то значаја за подносиоца. У сваком случају, стандард хитности одлучивања о жалби против решења о продужењу притвора је мање захтеван, јер одлучивање о жалби заправо представља додатно испитивање оправданости притвора.
Примењујући напред наведено на конкретан случај, Уставни суд најпре констатује да је решењем Апелационог суда у Крагујевцу Кжр. 15/17 од 7. априла 2017. године притвор продужен подносиоцу уставне жалбе који је по том решењу могао трајати најдуже до 7. јуна 2017 . године. Уставни суд даље констатује да је подносилац изјавио жалбу 10. априла 2017. године, док је бранилац подносиоца против овог решења о продужењу притвора изјавио жалбу 11. априла 2017. године . Уставни суд је даље утврдио да су након пријема наведених жалби, списи предмета омашком достављени Вишем јавном тужилаштву у Чачку, а које тужилаштво је актом Кти. 1/17 од 19. априла 2017. године доставило списе Апелационом суду у Крагујевцу на даљу надлежност. Апелациони суд у Крагујевцу је оспореним решењима Кж.2. 248/17 од 24. априла 2017. године и Кж.2. 269/17 од 27. априла 2017. године одлучио о жалбама окривљеног, односно његовог браниоца. Уставни суд даље констатује да је наведена другостепена решења подносилац примио 3. маја 2017. године, односно након 23 од дана подношења ж албе, а да је његов бранилац ова решења примио исто 3. маја 2017. године, односно 22 дана од дана подношења жалбе.
Уставни суд је нарочито имао у виду да подносилац својим понашањем није допринео дужини трајања жалбеног поступка. Наиме, у одговору Вишег суда у Чачку Су. VIII 92/20 од 20. маја 2020. године је наведено да је подносилац поднео допуну жалбе 26. априла 2017. године. Међутим Уставни суд је утврдио да, иако је поднесак подносиоца насловљен као „жалба“, суштински представља ургенцију да се што пре одлучи о његовој жалби од 10. априла 2017. године.
Уставни суд сматра да у оваквим околностима случаја, пре свега због временског периода на који је притвор био продужен, те чињенице да је притвор продужаван према једном једином окривљеном лицу, жалба подносиоца , односно браниоца подносиоца на решење о продужењу притвора није била „хитно“ размотрена, како то изричито налаже одредба члана 27. став 3. Устава. Стога рок од 22, односно 23 дана за доношење одлуке о жалби на решење о продужењу притвора и достављање ове одлуке подносиоцу /његовом браниоцу, у конкретном случају, представља несразмерно дуг период за преиспитивање законитости, односно оправданости одлуке о продужењу притвора.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да је у поступку по жалби на решење Апелационог суда у Крагујевцу Кжр. 15/17 од 7. априла 2017. године, у коме је донето решење Апелационог суда у Крагујевцу Кж.2. 248/17 од 24. априла 2017. године, као и решење истог суда Кж.2. 269/17 од 27. априла 2017. године, повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), у овом делу уставну жалбу усвојио, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење због утврђене повреде права из члана 27. став 3. Устава, у овом случају, оствари објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду.
7. Имајући у виду садржину уставне жалбе и оспорених решења, Уставни суд констатује да се одредбом члана 30. став 3. Устава пружа заштита у фази иницијалног одређивања притвора, те се ова уставна норма не може довести у везу са оспореним решењима којима је одлучивано о продужењу притвора (в идети Решење овог суда Уж-10659/18 од 29. октобра 2019. године).
Испитујући основаност тврдњи подносиоца о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је, увидом у оспорена решења, утврдио да она садрже детаљно и јасно образложење, засновано на уставноправно прихватљивом т умачењу меродавног права, те је, стога, полазећи од претходно наведеног, оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђење, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост решења Апелационог суда у Крагујевцу Кж.2. 248/17 од 24. априла 2017. године и Кж.2. 269/17 од 27. априла 2017. године.
Подносилац уставне жалбе сматра да му је повређено и право на суђење у разумном року јер „постоји кривица Вишег јавног тужилаштва у Чачку зашто истрага у овом случају неоправдано дуго траје“. Уставни суд констатује да из навода уставне жалбе и достављене документације несумњиво произлази да у време подношења уставне жалбе није био окончан кривични поступак који се води о против подносиоца . Уставни суд указује да је Законом о изменама и допунама Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 101/13) од 21. маја 2014. године, у правни систем Републике Србије уведено ново правно средство – захтев за заштиту права на суђење у разумном року о коме одлучују надлежни редовни судови, а да је од 1. јануара 2016. године ступио на снагу Закон о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), којим је такође предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни редовни суд, а не Уставни суд.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато , поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
9. Уставни суд је, на основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.