Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. М . из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике С рбије, на седници Већа одржаној 19. маја 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба З. М . и утврђује да је у управном спору који је вођен пред Управним судом – Одељење у Новом Саду у предмету У. 12987/17 (раније предмет У. 17452/13) подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносиоцу уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 550 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. М . из Суботице , преко пуномоћника М. Б, адвоката из Суботице, поднео је Уставном суду, 14. јуна 2018. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 12983/17 од 24. новембра 2017. године и пресуде Врховног касационог суда Узп. 82/18 од 29. марта 2018. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, гарантованих одредбама члана 32. став 1. и чл . 36. и 58. Устава Републике Србије. Уставна жалба је, такође, изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у управном спору који је окончан оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 12983/17 од 24. новембра 2017. године.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи:
- да је подносилац 4. новембра 2013. године поднео тужбу Управном суду ради поништаја решењ а Владе 05 број 465 -8272/2011, којим је утврђен општи јавни интерес за експропријацију њ егових непокретности, да је за наведено решење сазнао у току поступка експропријације и да му исто никада није достављено;
- да је подносилац у тужби навео да је предметно решење Владе ништав управни акт, јер је одлуком Скупштине града Суботице, објављеном у „Службеном листу града Суботице“, број 7/13 „суспендовано“ и постало неизвршиво и истакао да Управни суд пази на ништавост по службеној дужности, сагласно одредб и члана 41. став 2. Закона о управним споровима;
- да је предметно решење Владе ништаво и због тога што није сагласно Генералном плану Суботица – П алић до 2020. године и противно је Одлуци о утврђивању непокретних културних добара од великог значаја („Службени лист Аутономне покрајине Војводина“, број 25/91), којом је градско језгро Суботице утврђено као непокретно културно добро од великог значаја;
- да се не може прихватити оцена Управн ог суд а да подносилац неосновано оспорава да није добио побијано решење Владе, будући да је имао прилику да се упозна са његовом садржином, што је и учинио, јер је поднео тужбу Управном суду у предмету У. 8500/12, која је одбачена као неблаговремена;
- да Врховни касациони суд није ценио наводе подносиоца који се односе на обавезу Управног суд а да по службеној дужности пази на ништавост акта, као и наводе да му није достављено предметно решење Владе, нити решење Управног суда о одбацивању његове тужбе у предмету У. 8500/12 ;
- да је у току поступка експропријације на непокретностима подносиоца донета Одлука Уставног суда IУз-17/2011 од 23. маја 2013. године, која је „дала за право“ подносиоцу да поново покрене „управни поступак“ против предметног решења Владе.
Подносилац уставне жалбе, такође, истиче да му је повређено право на суђење у разумном року у управном спору који је окончан оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 12983/17 од 24. новембра 2017. године , јер је тај суд одлучивао о његовој тужби четири године.
Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд утврди повреду означених права, поништи оспорене акте и утврди подносиоцу право на накнаду нематеријалне штете у износу од 1 .000 евра у динарској противвредности, као и право на накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , увидом у оспорене акте , списе предмета Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 8500/12, У. 17452/13 и У. 12983/17 и осталу документац ију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
3.1. Подносилац уставне жалбе је 28. јуна 2012. године, преко пуномоћника Д. М, адвоката из Суботице, поднео тужбу Управном суду против Републике Србије – Влада, ради поништаја решења Владе 05 број 465-8272/2011 („Службени лист Републике Србије“, број 83/11). Решењем Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 580012 од 5. септембра 2012. године одбачена је тужба подносиоца уставне жалбе као неблаговремена, јер је из доказа у списима предмета утврђено да је побијано решење објављено у „Службен ом гласнику Републике Србије“ 9. новембра 2011. године, а тужба је поднета 28. јуна 2012. године, дакле, по протеку 30 дана од дана објављивања. Наведено решење уручено је пуномоћнику подносиоца уставне жалбе 24. септембра 2012. године.
3.2. Подносилац уставне жалбе је 4. новембра 2013. године поднео тужбу Управном суду против Републике Србије – Влада, „ради ништавости решења “, у којој је навео : да му никада није достављено решење Владе 05 број 465-8272/2011 („Службени гласник Републике Србије“, број 83/11), којим је утврђен јавни интерес за експропријацију његов их непокретности; да је наведено решење Владе ништав управни акт, јер је одлуком Скупштине града Суботице, објављеној у „Службеном ли сту града Суботице“, број 7/13, предвиђено да ће се приступити стручном преиспитивању концепта свих планских докумената који су донети или су у фази припреме, а односе се на зону ужег и ширег градског језгра; да је „даља примена побијаног решења Владе суспендована“, ш то то решење чини неизвршивим; да на ништавост управног акта суд пази по службеној дужности, сагласно одредби члана 41. став 2. Закона о управним споровима; да постоји још један разлог „ништавости“, јер предметно решење Владе није сагласно Генералном плану Суботица – Палић до 2020. године и противно је Одлуци о утврђивању непокретних културних добара од великог значаја („Службени лист Аутономне покрајине Војводина“, број 25/91). Тужбом је предложено да се огласи ништавим „решење Владе 05 број 465-8272/2011 („Службени гласник Републике Србије“, број 83/12 ) или решење Владе 05 број 465-8272/2011 („Службени гласник Републике Србије“, број 29/11) или решење Владе 05 број 465-8272/2011 („Службени гласник Републике Србије“, број 83/11)“.
Управни суд је решењем У. 17452/13 од 7. марта 2014. године наложио подносиоцу уставне жалбе да у остављеном року уреди тужбу, тако што ће прецизно означити коначни управни акт чији поништај тужбом тражи, а да ће, у противном тужба бити одбачена.
Подносилац уставне жалбе је у поднеску од 1. априла 2014. године навео да тужбу подноси против решења Владе 05 број 465-8272/2011 од 3. новембра 2011. године („Службени гласник Републике Србије“, број 83/11). Подносилац је обавестио суд да је на длежни покрајински секретаријат решењем од 13. фебруара 2014. године поништио решење донето у предметном поступку експропријације, налазећи да је започети поступак експропријације требало прекинути, будући да подносиоцу није уручено побијано решење Владе.
Управни суд – Одељење у Новом Саду је решењем У. 17452/13 од 28. новембра 2016. године наложио подносиоцу да уреди тужбу , тако што ће у остављеном року доставити решење Владе чији поништај тужбом тражи, а да ће, у противном тужба бити одбачена.
Подносилац уставне жалбе је у поднеску од 19. децембра 2016. године навео да му никада није достављено решењ е Владе 05 број 465-8272/2011 од 3. новембра 2011. године и да је то истакао у поступку експропријације, али да је првостепени орган оценио да лично достављање није потребно , јер је решење објављено у „Службеном гласнику Републике Србије“.
Решењем Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 17452/13 од 27. децембра 2016. године одбачена је тужб а подносиоца уставне жалбе као неуредн а.
Решењем Управног суда Ув. 58/17 од 21. јула 2017. године уважен је приговор подносиоца уставне жалбе, поништено решење Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 17452/13 од 27. децембра 2016. године и одређено да ће се поступак по тужби наставити. У образложењу решења је наведено да подносилац није доставио решење које побија тужбом, јер му никада није достављено, а да неприлагање побијаног акта не спречава рад суда, ако је у тужби назначен назив органа који је акт донео, датум и број под којим је тај акт донет, те да је тужени дужан да достави побијани акт уз одговор на тужбу.
Управни суд је дописом од 4. октобра 2017. године затражио од Владе да достави решење 5 број 465-8272/2 011 од 3. новембра 2011. године, одговор на тужбу, као и списе предмета.
Министарство финансија је поднеском од 31. октобра 2017. године доставило списе предмета и одговор на тужбу.
Oспореном пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 12987/17 од 24. новембра 2017. године одбијена је као неоснована тужба подносиоца уставне жалбе, а у образложењу је, поред осталог, наведено: да је предлог за утврђивање јавног интереса за експропријацију, односно административни пренос непокретности, поднео овлашћени предлагач; да предлог садржи податке прописане Законом о експропријацији и да је за корисника одређен град Суботица; да је, по оцени тог суда, тужени правилно утврдио јавни интерес за експропријацију, односно админи стративни пренос непокретности, будући да је о истом решио сагласно Плану детаљне регулације центра града Суботица – зона I, који је израђен у складу са Генералним планом Суботица – Палић до 2020. године, у циљу обезбеђења простора за формирање коридора две нове „слепе“ снабдевачке саобраћајнице, које обезбеђују приступ р. „Б .“ и двориштима објеката који су оријентисани на улице К. и М . У правни суд је даље навео да су неосновани наводи тужбе да подносилац није добио побијани акт, будући да се исти може донети и без саслушања странака и да се објављује у „Службеном гласник у Републике Србије“, на који начин је подносилац имао могућност да се упозна са истим, што је и уч инио, јер је против истог поднео тужбу у предмету У. 8500/12, која је одбачена као неблаговремена. Управни суд је оценио да нису од утицаја наводи тужбе да је донета Одлука о обустави поступка израде Плана генералне регулације за зону градског језгра и ужег градског језгра и да је њеним доношењем суспендовано побијано решење.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Узп. 82/18 од 29. марта 2018. године одбијен је захтев подносиоца уставне жалбе за преиспитивање пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 12987/17 од 24. новембра 2017. године. По налажењу тог суда, Управни суд је оспорено м пресуд ом о тужби подносиоца одлучио у границама захтева тужбе и дао довољне, јасне и на закону засноване разлоге, уз оцену свих навода тужбе, које је као правилне прихватио и тај суд. Полазећи од наведеног, Врховни касациони суд је оценио да нису од утицаја наводи захтева којима се указује на то да је оспорена пресуда Управног суда у супротности са одлуком Уставног суда I Уз-17/2011 од 23. маја 2013. године.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, те да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не м оже бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине и да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.).
За оцену основаности уставне жалбе, у конкретном случају, од значаја су и одредбе следећих закона:
Чланом 20. Закона о експропријацији („Службени гласник РС“, бр. 53/95, 23/01 и 20/09), у тексту који је био на снази на дан доношења предметног решења Владе, уређен је поступак утврђивања јавног интереса од стране Владе, а одредбама ст. 12. и 13. тог члана закона прописано је: да се решење Владе којим је усвојен предлог за утврђивање јавног интереса објављује у „Службеном гласнику Републике Србије“ и да се сматра да је достављено странкама у поступку даном објављивања (став 12.); да се против решења Владе којим се одлучује о предлогу за утврђивање јавног интереса, може, у року од 30 дана од дана његовог достављања, односно објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“, покренути управни спор код надлежног суда (став 13.).
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97, 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) било је прописано: да се ништавим оглашава решење – које је у управном поступку донесено у ствари из судске надлежности или у ствари о којој се уопште не може решавати у управном поступку, које би својим извршењем могло проузроковати неко дело кажњиво по кривичном закону, чије извршење није могуће, које је донео орган без претходног захтева странке, а на то странка није накнадно изричито или прећутно пристала, односно које садржи неправилност која је по некој изричитој законској одредби предвиђена као разлог ништавости (члан 257. тач. 1) до 5)); да се решење може у свако доба огласити ништавим по службеној дужности или по предлогу странке или јавног тужиоца (члан 258. став 1.).
Одредбама Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је: да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи (члан 2.); да з аконитост оспореног управног акта суд испитује у границама захтева из тужбе, али при том није везан разлозима тужбе (члан 41. став 1.); да н а ништавост управног акта суд пази по службеној дужности (члан 41. став 2.); да а ко суд нађе да је оспорени акт ништав, донеће пресуду којом тај акт оглашава ништавим (члан 42. став 3.).
5. Полазећи од садржине уставне жалбе , Уставни суд је оценио да подносилац повреду права на суђење у разумном року истиче у вези са поступањем Управног суда по његовој тужби поднетој 4. новембра 2013. године против решења Владе 05 број 465-8272/2011 од 3. новембра 2011. године .
Оцењујући ове наводе подносиоца са становишта означеног права, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је најпре констатовао: да је предметни управни спор започео у предмету Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 17452/13; да је уважен приговор подносиоца изјављен против решења тог суда о одбацивању тужбе и да је поступак по тужби настављен у предмету истог суда У. 12987/17 ; да је у наведеном предмету 24. новембра 2017. године донета оспорена пресуда, којом је предметни управни спор правноснажно окончан .
Уставни суд је имао у виду да чињеница да је оспорени поступак трајао четири године, сама за себе, указује на то да предметни управни спор није окончан у разумном року. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа који су водили поступак и суда у управном спору , као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
По оцени Уставног суда, у предметном управном спору није било сложених чињеничних и правних питања.
Оцењујући поступање надлежног суда у конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је Управни суд четири месеца након подношења тужбе наложио подносиоцу уставне жалбе да уреди тужбу, тако што ће прецизно означити коначни управни акт чији поништај тражи. Управни суд је две године и осам месеци касније поново наложио уре ђење тужбе достављањем решења чији је поништај тражен, иако је то решење објављено у „Службеном гласнику Републике Србије“, а подносилац је већ у поднеску од 1. априла 2014. године истакао да му оно није достављено . Наведено поступање Управног суда имало је за последицу додатно прод ужење предметног управног спора, због одлучивања о приговору подносиоца уставне жалбе изјављеном против решења Управног суда о одбацивању тужбе.
Испитујући значај предмета поступка за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је закључио да је он имао правни интерес да надлежни суд у разумном року оцени законитост решења Владе о утврђивању јавног интереса за административни пренос његових непокретности .
Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе својим радњама није значајније допринео трајању предметног управног спора , иако је поднео неуредну тужбу, будући да је исту уредио у року од 23 дана од пријема налога суда, означавајући управни акт чији поништај тражи, чиме је отклонио недостатке у тужби који су спречавали рад Управног суда.
Полазећи од свега наведеног, а крећући се у границама захтева уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе у управном спору који је вођен пред Управним судом – Одељење у Новом Саду у предмету У. 12987/17 (раније предмет У. 17452/13) повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Уставни суд је, стога , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да на име правичног задовољења због утврђене повреде права на суђење у разумном року подносиoцу уставне жалбе утврди право на накнаду нематеријалне штете у износу од 550 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности значајне у овом уставносудском спору и нашао да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је подносилац претрпео. Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
Закона о општем управном поступку Уставни суд је, поред тога, имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године (представкe бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.
7. Подносилац уставне жалбе , такође, сматра да је предметно решење Владе ништаво, јер је одлуком Скупштине града Суботице, „суспендовано“ и постало неизвршиво , због чега је Управни суд морао да га огласи ништавим по службеној дужности. Позивајући се на Одлуку Уставног суда IУз-1772011 од 23. маја 2013. године, подносилац истиче да с е не може прихватити оцена Управног суда изнета у оспореној пресуди у вези са достављањем предметног решења Владе и, с тим у вези, истиче да оспорена пресуда Врховног касационог суда не садржи оцену његових навода.
Уставни суд констатује да из наведене одредбе члана 170. Устава произлази да је Уставни суд у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода. Стога се и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
Уставни суд је, увидом у оспорене акте, утврдио да је законитост предметног решења Владе оцењена применом одредаба Закона о експропријацији на уставноправно прихватљив начин, као и законитост правноснажне пресуде којом је окончан предметни управни спор .
У вези са навод има уставне жалбе којима се указује на разлоге ништавости предметног решења Владе , Уставни суд констатује да, сагласно одредби члана 41. став 2. Закона о управним споровима, Управни суд на ништавост акта пази по службеној дужности, при чему су разлози ништавости управног акта одређени законом којим се уређује општи управни поступак. По оцени Уставног суда, немају уставноправног утемељења наводи уставне жалбе да је предметно решење постало неизвршиво у смислу одредбе члана 257. тачка 3) раније важећег Закона о општем управном поступку, тиме што, по уверењу подносиоца , није сагласно са општим актима из области просторног планирања и урбанизма. Уставни суд, такође, констатује да је одредбом члана 29. став 4. Закона о експропријацији прописано да је ништаво решењ е о експропријацији, односно административном преносу, донето без решења којим је утврђен јавни интерес. С обзиром на то да је посебним законом предвиђена ни штавост само у наведеном случају, а имајући у виду да се подносилац није позивао на постојање другог узрока ништавости предме тног решења Владе , прописаног Законом о општем управном поступку , овај суд налази да нема уставноправних разлога за тврдњу подносиоца да је Управни суд био дужан да огласи ништавим побијани управн и акт.
Оцењујући наводе уставне жалбе који се односе на достављање решења Владе којим се утврђује јавни интерес, Уставни суд констатује да је Одлуком IУз-17/2011 од 23. маја 2013. године утврдио да одредбе члана 20. став 12. Закона о експропријацији („Службени гласник РС“, бр. 53/95, 23/01 и 20/09), у делу који гласи: „и сматра се да је достављено странкама у поступку даном објављивања“ и члана 20. став 13. тог закона у делу који гласи: „односно објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“ нису у сагласности са Уставом и потврђеним међународним уговором. Уставни суд је у тој одлуци , поред осталог, оценио да одредба члана 20. став 12. Закона, у наведеном делу, није у сагласности са одредбама члана 4. став 1, члана 36. став 1. и члана 198. став 2. Устава, као ни са чланом 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер се на прописани начин доводи у питање покретање управног спора, као дозвољеног начина правне заштите против Владиног акта о утврђивању јавног интереса.
Уставни суд је даље констатовао да је подносилац уставне жалбе најпре побијао законитост предметног решења Владе тужбом поднетом 28. јуна 2012. године, да је Управни суд одбацио тужбу као неблаговремену и да је решење уручено пуномоћнику подносиоца 24. септембра 2012. године. Управни суд је испитивао законитост предметног решења Владе и у управном спору покренутом ради утврђења ништавости тог решења, оцењујући неоснованим наводе тужбе да подносилац није добио побијани акт, јер је имао могућност да се упозна са садржином тог акта, који је објављен у „Службеном гласнику Републике Србије“ .
Полазећи од разлога изнетих у наведеној одлуци IУз-17/2011 од 23. маја 2013. године, Уставни суд је оценио уставноправно неприхватљивим становиште Управног суда које се односи на достављање предметног решења Владе , будући да се власнику непокретности мора омогућ ити да се на примерен начин фактички упозна са актом којим је посредно одлучено и о његовом правном интересу, како би квалитетно и у року могао сачинити тужбу, којом ће покренути управни спор и тако заштити свој интерес, на начин утврђен Уставом. Овај суд, међутим, налази да наведено становиште није имало последице на остваривање подносиочевих права зајемчених Уставом у управном спору који је правноснажно окончан оспореном пресудом Управног суда, будући да је тај суд мериторно одлучио о тужби подносиоца . Уставни суд стога сматра уставноправно прихватљивом оцену изнету у оспореној пресуди Врховног касационог суда, да нису од утицаја наводи подносиоца којима се указује на одлуку Уставног суда IУз-17/2011 од 23. маја 2013. године.
С обзиром на све наведено, Уставни суд је оценио да нема уставноправних разлога за тврдњу да је оспореним актима подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, право на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 32. став 1. и члана 36. Устава.
По налажењу Уставног суда, наводи уставне жалбе о повреди права на имовину не могу се довести у везу са садржином оспореног акта, којим је одлучено о законитости решења Владе о утврђивању јавног интереса.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је уставну жалбу у преосталом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.