Преглед документа Уж-4871/2020 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Гордана Ајншпилер Поповић , др Наташа Плавшић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. В . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. маја 2022. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба М. В . и утврђује да је пресудом Управног суда У. 5403/17 од 28. фебруара 2020. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Поништава се пресуда Управног суда У. 5403/17 од 28. фебруара 2020. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о тужби подноситељке уставне жалбе поднетој против решења Министарства одбране – Сектор за људске ресурсе – Одељење за опште послове УП-2 број 37-37/10 од 15. марта 2017. године.

3. Усваја се уставна жалба М. В . и утврђује да је у поступку који је вођен пред Управним судом у предмету У. 5403/17 повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

4. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћуј е на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

5. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду материјалне штете.

1. М. В . из Београда поднела је Уставном суду, 1 . јуна 2020. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 5403/17 од 28. фебруара 2020. године, због повреде права на правично суђење и права на суђење у разумном року, као и права на обавештеност и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 51. став 2. и члана 60. ст. 1. и 3. Устава Републике Србије.

У уставној жалби је хронолошки изложен ток поступка у коме је одлучивано о престанку службе подноситељке уставне жалбе у Војсци Србије и Црне Горе, који је био правноснажно окончан пресудом Управног суда У. 8737/12 од 20. марта 2014. године, као и ток поступка који је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-3455/2014 од 26. маја 2016. године и правноснажно окончан оспореном пресудом Управног суда У. 5403/17 од 28. фебруара 2020. године.

Подноситељка уставне жалбе је у прилог тврдње о повреди права на правично суђење навела: да нема доказа да је надлежни орган, пре престанка службе, покушао да јој обезбеди неко од права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије; да је другостепени орган седам година након доношења првог решења о престанку службе прибавио потврду Министарства одбране – Сектор за људске ресурсе – Управа за кадрове број 3945-2 од 16. маја 2012. године у којој је нетачно наведено да су укинута сва слободна (упражњена) радна места у Војсци и Министарству одбране; да је, поред тога , постојала обавеза да се покуша запослење подноситељке у другом предузећу, установи или државном органу или њена преквалификација, што није учињено; да из огласних новина Националне службе за запошљавање „Послови“ од 12, 19. и 26. јула 2005. године произлази да су у то време постојали интерни и јавни огласи о потреби запослења у органима локалне самоуправе и државним органима лица са VI степеном економско-финансијске струке ; да не постоје докази да се надлежни орган обраћао кадровској служби В ладе; да је у поступку извршења Одлуке Уставног суда прибављен акт Националне службе за запошљавање број 0110-1011-727/2016 од 9. децембра 2016. године у којој није наведено да се надлежни орган пре доношења првог решења о престанку службе од 1. августа 2005. године обратио Националној служби за запошљавање како би утврдио да ли постоји могућност запослења; да је стога нејасан и неутемељен закључак Управног суда изнет у оспореној пресуди да су предузете активности у циљу испитивања могућности да се подноситељки обезбеди једно од права из члана 144. став 1. Закона. Повреду истог права види и у томе што је Управни суд оспорену пресуду, супротно чл. 33. и 34. Закона о управним споровима, донео без одржавања усмене јавне расправе, иако је предмет спора био сложен и тражио боље разјашњење стања ствари.

Повреду права на суђење у разумном року образлаже тиме што је од изјављивања жалбе против првог решења о престанку службе од 1. августа 2005. године до доношења оспорене пресуде Управног суда од 28. фебруара 2020. године протекло 14 и по година, уз навођење разлога који се односе на поступање надлежних органа и суда, као и на њено понашање. При томе је истак ла да је поступак у извршењу Одлуке Уставног суда трајао три и по године.

Предложено је да Уставни суд поништи оспорену пресуду Управног суда и решење Војне поште 2977 Београд УП-1 број 1500-3/08 од 4. јануара 2017. године, те да се подноситељки одреди накнада у висини изгубљене зараде и доприноса за пензијско и инвалидско осигурање са припадајућим затезним каматама , за период од 1. септембра 2005. године до дана доношења одлуке. Такође је предложено да се подноситељки због утврђене повреде права на суђење у разумном року утврди право на накнаду нематеријалне штете у износу од 3.000,00 евра у динарској противвредности.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из списа предмета Војне поште 2977 Београд УП-1 број 1500-3/08 и Управног суда У. 5403/17, као и из документације приложене уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

3.1. Поступак престанка службе подноситељке уставне жалбе у Војсци Србије и Црне Горе без њене сагласности, због укидања радног места на које је распоређена, на основу одредбе члана 143. тачка 9) раније важећег Закона о Војсци Југославије, започео је доношењем решења Војне поште 3233 Београд 28-147 од 1. августа 2005. године, а био је правноснажно окончан доношењем пресуде Управног суда У. 8737/12 од 20. марта 2014. године.

Подноситељка уставне жалбе је 17 . априла 2014. године против наведене пресуде Управног суда изјавила уставну жалбу. Одлуком Уставног суда Уж- 3455/2014 од 2 6. маја 2016. године, у тачки 1. изреке, усвојена је уставна жалба подноситељке и утврђено да је пресудом Управног суда повређено њено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32 . став 1. Устава, те је у тачки 2. изреке иста пресуда поништена и одређено да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подноситељке поднетој против решења Министарства одбране – Сектор за људске ресурсе (у даљем тексту: другостепени орган) УП-2 број 37-15/10 од 4 . јуна 2012. године. Уставни суд је оценио да су разлози управних органа о испуњености услова за престанак службе подноситељке, које је у потпуности прихватио Управни суд, засновани на произвољној примени материјалног права на штету подноситељке. Наиме, Уставни суд је нашао да управни органи нису, на основу података којима располаже Национална служба за запошљавање, утврдили да ли је пре престанка службе постојала могућност заснивања радног односа подноситељке у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара њеној стручној спреми, у смислу одредбе члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије. При томе, Уставни суд није ценио закључак дат у другостепеном решењу од 4. јуна 2012. године да подноситељка пре престанка службе није могла да буде распоређена на одговарајуће радно место у оквир у Војске и Министарства одбране, заснован на потврди Министарства одбране – Сектор за људске ресурсе – Управа за кадрове број 3945-2 од 16. маја 2012. године, имајући у виду да у тужби којом је побијала законитост наведеног решења није оспорила пропуст другостепеног органа да јој наведену потврду достави на изјашњење.

У тачки 3. изреке Одлуке Уставног суда усвојена је уставна жалба подноситељке и утврђена повреда права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава , у управном поступку који је вођен пред Војном поштом 2977 Београд у предмету Уп-1 број 1500-2/08, при чему је оцењено трајање поступка у период у од 16. августа 2005. године, када је подноситељка изјавила жалбу против првостепеног решења од 1. августа 2005. године, до 20. марта 2014. године, када је донета тамо оспорена пресуда Управног суда, односно осам година и седам месеци. Имајући у виду да подноситељка уставне жалбе није истакла захтев за накнаду нематеријалне штете, а крећући се у оквиру захтева уставне жалбе, Уставни суд је, у ск ладу са одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, оценио да је утврђење повреде права на суђење у разумном року

довољан начин правичног задовољења подноситељке. Наведена одлука Уставног суда је 24. јуна 2016. године достављена Управном суду.

3.2. Поступајући у извршењу Одлуке Уставног суда, Управни суд је, на седници одржаној 5. септембра 2016. године, донео пресуду У. 9267/16 (2012) , којом је уважена тужба подноситељке, поништено другостепено решење од 4. јуна 2012. године и предмет враћен надлежном органу на поновно одлучивање, уз налог да се повреда правила поступка из члана 199. став 2. раније важећег Закона о општем управном поступку отклони тако што ће се у поновном поступку могућност заснивања радног односа подноситељке у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара њеној стручној спреми утврдити на основу података којима располаже Национална служба за запошљавање, као и да се подноситељки омогући да се изјасни о потврди Министарства одбране – Сектор за људске ресурсе - Управе за кадрове број 3945-2 од 16. маја 2012. године.

Решењем другостепеног органа УП-2 број 37-31/10 од 17. новембра 2016. године усвојена је жалба подноситељке, поништено решење Војне поште 2977 Београд (у даљем тексту: првостепени орган) УП-1 број 1500-2 од 1. октобра 2010. године и предмет враћен на поновни поступак и решавање.

Решењем првостепеног органа УП-1 број 1500-3/08 од 4. јануара 2017. године утврђено је да подноситељки уставне жалбе престаје служба у Војсци Србије и Црне Горе , са 31. августом 2005. године, због укидања радног места „референт у Клубу Одсека за морал“, на које је постављена, на основу одредбе члана 143. тачка 9) раније важећег Закона о Војсци Југославије (тачка 1. диспозитива) и да јој припада право на једнократну отпремнину у висини дванаестоструког износа бруто плате коју је остварила у месецу који претходи месецу у коме јој престаје служба (тачка 2. диспозитива).

Решењем другостепеног органа УП-2 број 37-37/10 од 15. марта 2017. године одбијена је као неоснована жалба подноситељке изјављена против наведеног првостепеног решења.

У образложењу решења управних органа је наведено: да је Одлуком министра одбране о организацијско-мобилизацијским променама у Министарству одбране и Војсци Србије и Црне Горе стр. пов. 1615-2 од 25. јула 2005. године у Управи Војне академије, Одсек Логистике, формација број 210.606, Одсек за морал, у Клубу, укинуто формацијско место референт, са елементима ЦЛ, ВЕС 61004, ВШС, ГРМ/бб 6/700, са роком реализације до 31. јула 2005. године, на које је била постављена подноситељка уставне жалбе ; да није постојало друго упражњено радно место на које би подноситељка могла бити постављена адекватно њеној стручној спреми и квалификацијама, што се доказује актом ВП 3233 Београд пов. број 28-180 од јуна месеца 2005. године којим је претпостављеној команди – Управи за људске ресурсе прослеђен упитник са подацима подноситељке поводом престанка службе због укидања радног места; да је уз акт Управе за кадрове пов. број 4264-2/9 од 29. јула 2005. године достављен списак цивилних лица који испуњавају услове за престанак службе у коме је под редним бројем 13. наведена подноситељка; да из потврде У праве за кадрове број 3945-2 од 16. маја 2012. године, о којој се подноситељка изјаснила, произлази да је укинуто радно место на коме је била постављена и да јој се није могло обезбедити једно од права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије, због тога што су, поред расформирања једног броја јединица и установа и укидања више формацијских места на која су била распоређена цивилна лица, односно смањења броја извршилаца, сагласно одлуци министра одбране пов. број 4229-1 од 4. априла 2005. године укинута и сва упражњена (непопуњена) формацијска и радна места цивилних лица у Војсци и установама Министарства одбране; да је у акту Националне службе за запошљавање – Филијала за град Београд број 0110-1011-727/2016 од 9. децембра 2016. године, о коме се подноситељка изјаснила, наведено да се подноситељка (по занимању економиста) налази на евиденцији незапослених лица од 8. с ептембра 2005. године и даље, да су са њом обављени индивидуални разговори 23. новембра 2010. и 17. октобра 2014. године, али да нису договорене никакве посебне мере нити активности, као и да је подноситељка у периоду од 1. септембра 2005. до 22. јуна 2006. године примала новчану накнаду за случај незапослености ; да се на основу наведеног акта Националне службе за запошљавање јасно може утврдити да у периоду када је подноситељки престала служба није постојала могућност да у складу са стручном спремом коју поседује заснује радни однос у другој установи, предузећу или државном органу, а и надаље будући да се још увек налази на евиденцији незапослених лица; да је реч о актима који се, иако су накнадно прибављени, заснивају на чињеницама о којима се води службена евиденција и које је првостепени орган имао у виду приликом доношења решења о престанку службе; да се на основу нових доказа могу утврђивати чињенице које су постојале у време доношења поништеног решења; да је „у тачки 5. диспозитива решења ВП 3233 Београд број 157-1 од 8. априла 2005. године, којим је првобитно одлучено о престанку службе именоване“, одређено да је подноситељка дужна да се у року од 30 дана од дана престанка службе пријави Националној служби за запошљавање, ради остваривања права за случај незапослености; да из тога произлази да је првостепени орган предузео све мере како би омогућио подноситељки да оствари „право на новчану накнаду за пензијско, инвалидско и здравствено осигурање“, као и друга права у складу са законом који регулише права незапослених лица.

Подноситељка уставне жалбе је 10. априла 2017. године поднела тужбу против наведеног другостепеног решења, у којој је истакла да се актима ВП 3233 Београд број 28-180 од јуна месеца 2005. године и Управе за кадрове пов. број 4264-2/9 од 29. јула 2005. године није могло доказати да је пре престанка службе покушано да се обезбеди распоређивање у оквиру Војске и Министарства одбране, имајући у виду да су оба акта сачињена пре него што је Одлука министра одбране о организацијско-мобилизацијским променама у Министарству одбране и Војсци Србије и Црне Горе стр. пов. 1615-2 од 25. јула 2005. године, којом је укинуто њено радно место, достављена првостепеном органу 1. августа 2005. године, од када је настала обавеза да се испита могућност њеног распоређивања због укидања радног места. Такође је оспорила тачност податка о укидању свих упражњених радних места у Војсци и Министарству одбране садржаног у потврди Управе за кадрове број 3945-2 од 16. маја 2012. године , као и релевантност чињеница наведених у акту Националне службе за запошљавање – Филијала за град Београд број 0110-1011-727/2016 од 9. децембра 2016. године за оцену да пре престанка службе није постојала могућност да се, у складу са њеном стручном спремом, обезбеди неко од права из члана 144. став 1. Закона.

Оспореном пресудом Управног суда У. 5403/17 од 28. фебруара 2020. године одбијена је тужба подноситељке поднета против наведеног другостепеног решења. У образложењу оспорене пресуде је наведено: да је суд решавао управни спор без одржавања усмене расправе, сагласно одредби члана 33. став 2. Закона о управним споровима („Службени гласник РС, број 111/09) , јер је оценио да је предмет спора такав да очигледно не изискује непосредно саслушање странака и посебно утврђивање чињеничног стања; да је другостепено решење правилно и засновано на закону и да је тужени орган правилно нашао да је првостепени орган у поновном поступку поступио по примедбама датим у другостепеном решењу од 17. новембра 2016. године, које је донето у извршењу пресуде Управног суда од 5. септембра 2016. године; да је подноситељки несумњиво омогућено учешће у поступку тако што се из јаснила о прибављеним доказима; да је пред управним органима несумњиво утврђено да није постојала могућност да се подноситељки, у складу са њеном стручном спремом, обезбеди неко од права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије. Управни суд је нашао да су без утицаја на другачије одлучивање наводи тужбе да је акт Националне службе за запошљавање од 9. децембра 2016. године тумачен произвољно и да из њега не произлази да се надлежни орган пре доношења првог решења о престанку службе од 1. августа 2005. године обратио Националној служби за запошљавање како би установио да ли постоји могућност запошљавања подноситељке у смислу члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије. Ово стога што из наведеног акта произлази чињеница да се подноситељка пријавила Националној служби за запошљавање након престанка радног односа у Војсци и да је остварила права из обавезног осигурања за случај незапослености у виду новчане накнаде, здравственог, пензијског и инвалидског осигурања, у периоду од 1. септембра 2005. до 22. јуна 2006. године, као и чињеница да се подноситељка и даље налази на евиденцији незапослених лица, па се несумњиво може закључити да су предузете активности у циљу испитивања могућности да се подноситељки обезбеди једно од права из члана 144. став 1. Закона, те да у периоду када је подноситељки престао радни однос није било могућности да буде запослена на другом радном месту у складу са њеном стручном спремом. Исти суд је оценио да су неосновани наводи тужбе којима се оспорава коришћење доказа који су прибављени 11 година после доношења првог решења о престанку службе, имајући у виду да се ти докази не могу сматрати новим јер се односе на чињенице из времена када је подноситељки престао радни однос и њима се само образлаже правилност и законитост првостепеног р ешења. У том смислу се позвао на свој правни став од 29. октобра 2012. године, који гласи: „ У предметима престанка радног односа цивилних лица у Војсци, када орган доноси ново решење у извршењу пресуде Управног суда, потврде надлежног органа у Министарству одбране и Националне службе за запошљавање донете у каснијем периоду у односу на датум престанка радног односа због нераспоређености, представљају валидан доказ да се то лице није могло распоредити на други посао или у други орган ако се ти докази односе на чињенице из периода када је лицу утврђен престанак радног односа“.

4. Одредбом члан 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе следећих прописа:

Законом о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и „Службени лист СЦГ“, бр. 7/05 и 44/05), који је био на снази у време престанка службе подноситељке уставне жалбе, било је прописано: да цивилном лицу у Војсци престаје служба без његове сагласности, поред осталог, ако се укида радно место на које је распоређено или се смањује број извршилаца на једном радном месту (члан 143. тачка 9)); да цивилном лицу у Војсци чије се радно место укида или се смањује број извршилаца на једном радном месту престаје служба ако му се претходно није могло обезбедити једно од следећих права – заснивање радног односа у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара његовој стручној спреми или стицање стручне оспособљености, доквалификације или преквалификације за рад у Војсци или заснивање радног односа у предузећу, установи, односно државном органу (члан 144. став 1. тач. 1) и 2)), а да цивилно лице коме се није могло обезбедити једно од наведених права, има право на једнократну отпремнину у висини дванаестоструког износа бруто плате са даном престанка службе, коју је лице остварило за месец који претходи месецу у коме му престаје служба, као и новчану накнаду и друга права по прописима о запошљавању државе чланице на чијој територији је било у служби (став 2. тач. 1) и 2)).

Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/2001 и „Службени гласник РС“, број 30/10), које су се примењивале до 31. маја 2017. године, било је прописано: да се у поступку морају утврдити правилно и потпуно све чињенице и околности које су од значаја за доношење законитог и правилног решења (одлучне чињенице) (члан 8.); да овлашћено службено лице по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа посебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка, одлучује које ће чињенице узети као доказане (члан 10.); да ће другостепени орган кад утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, а ако другостепени орган нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар (члан 232. став 1.);

5. Подноситељка уставне жалбе повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава образлаже, поред осталог, тиме што надлежни орган није покушао да јој пре престанка службе обезбеди неко од права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије, нити је накнадно утврђено да јој се пре престанка службе није могло обезбедити неко од тих права.

Уставни суд најпре констатује да је одредбама члана 166. Устава утврђено да је Уставни суд самосталан и независан државни орган који, поред осталог, штити и обезбеђује заштиту људских и мањинских права и слобода, те да се непосредна уставносудска заштита појединца, у складу са чланом 170. Устава, обезбеђује и остварује у поступку по уставној жалби пред Уставним судом.

Одредбама члана 171. Устава је утврђено да је свако дужан да поштује и извршава одлуку Уставног суда, те да Уставни суд може одредити начин извршења своје одлуке, као и да је одредбом члана 104. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 9 9/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), поред осталог, прописана обавеза државних и других органа да, у оквиру својих права и дужности, извршавају одлуке и решења Уставног суда. С тим у вези, Суд даље указује да је, на основу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, овлашћен да у поступку по уставној жалби, као начин отклањања штетних последица, поништи одлуку суда којом је повређено право на правично суђење подносиоца и одреди доношење нове одлуке од стране надлежног суда. Ово даље значи да у ситуацији када је због утврђене повреде права поништена одлука надлежног суда у управном спору и одређено доношење нове одлуке о тужби подносиоца, извршење одлуке Уставног суда не подразумева само формално доношење нове одлуке надлежног суда, већ поступање и одлучивање суда треба да буде у складу са оценама и ставовима изнетим у одлуци Уставног суда која се извршава (видети Одлуку Уставног суда Уж - 224/2013 од 6. јуна 2013. године).

Уставни суд указује да се уставна гаранција права на правично суђење , поред осталог, састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда. При томе, Уставни суд подсећа да није надлежан да преиспитује правилност закључака надлежних органа и судова о појединим изведеним доказима или о неприхватању њиховог извођења, нити да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су тумачени и примењени меродавни прописи. Међути м, произвољност у оцени доказа и примени прописа, на штету подносиоца уставне жалбе, може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење, те у одређеним ситуацијама које првенствено зависе од околности конкретног случаја, као и наведених уставноправних разлога, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда наведеног уставног права цени и са стан овишта произвољне оцене доказа и произвољне примене меродавног права.

С обзиром на то да је оспореном пресудом Управног суда У. 5403/17 од 28. фебруара 2020. године правноснажно окончан поступак који је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-3455/2014 од 26. маја 2016. године, Суд је пошао од тога да је наведеном одлуком усвојена уставна жалба подноситељке и утврђено да је пресудом Управног суда У. 8737/12 од 20. марта 2014. године повређено њено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Наиме, Уставни суд је нашао да управни органи нису, на основу података којима располаже Национална служба за запошљавање, утврдили да ли је пре престанка службе постојала могућност заснивања радног односа подноситељке у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара њеној стручној спреми, у смислу одредбе члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије. Стога је Уставни суд оценио да су разлози управних органа о испуњености услова за престанак службе подноситељке, које је у потпуности прихватио Управни суд, засновани на произвољној примени материјалног права на њену штету.

Поступајући у складу са становиштем Уставног суда да се утврђена повреда права на правично суђење отклони тако што ће се утврдити да ли је постојала могућност да се подноситељки пре престанка службе обезбеди једно од права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије , Управни суд је пресудом У. 9267/16 (2012) од 5. септембра 2016. године уважио тужбу подноситељке и поништио коначно решење другостепеног органа, уз налог да се поступи у складу са изнетим уставноправним оценама , као и да се подноситељки омогући да се изјасни о потврди Министарства одбр ане – Сектор за људске ресурсе – Управа за кадрове број 3945-2 од 16. маја 2012. године. У поновном поступку је прибављен акт Националне службе за запошљавање – Филијала за град Београд број 0110-1011-727/2016 од 9. децембра 2016. године . На основу садржине наведене потврде Управе за кадрове и акта Националне службе за запошљавање, које је подноситељка у својим изјашњењима и изјављеним правним средствима оспорила, другостепени орган и Управни суд су закључили да „у периоду када је подноситељки престала служба “ није постојала могућност да се обезбеди једно од права из члана 144. став 1. Закона.

Полазећи од изложеног, Уставни суд сматра да је потребно поново указати на то да се пре престанка службе подноситељке у Војсци Србије и Црне Горе морало утврдити да ли је радно место на које је била распоређена укинуто или је смањен број извршилаца на том радном месту и да ли је било могуће да јој се пре престанка службе обезбеди неко од права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије. У конкретном случају, пре доношења првог решења о престанку службе подноситељке од 1. августа 2005. године нису биле утврђене наведене чињенице, те су управни органи имали задатак да, поступајући по примедбама надлежног суда у управном спору, у допуњеном поступку утврде те чињенице и донесу нова решења заснована на закону. Уставни суд констатује да је у поступку који је претходио подношењу ове уставне жалбе утврђено да је укинуто радно место на коме је подноситељка била распоређена , што није било спорно ни у поступку по ранијој уставној жалби подноситељке.

Уставни суд је потом констатовао да подноситељки уставне жалбе као цивилном лицу чије се радно место укида није покушано да се, пре престанка службе у Војсци, обезбеди неко од права из члана 144. став 1. Закона – заснивање радног односа у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара његовој стручној спреми (тачка 1.) или стицање стручне оспособљености, доквалификације или преквалификације за рад у Војсци или заснивање радног односа у предузећу, установи, односно државном органу (тачка 2.) . Пропуст надлежног органа да покуша да цивилном лицу обезбеди наведена права у случају укидања његовог радног места није од утицаја на одлуку о престанку службе, уколико се у поновном поступку утврди да пре престанка службе нису ни постојале могућност и за остваривање тих права. Међутим, уколико се у поновном поступку утврди да је пре престанка службе цивилног лица постојала могућност остваривања неког од прописаних права, а то , супротно одредби члана 144. став 1. Закона, није покушано да му се обезбеди, наведена чињеница је од значаја за оцену законитости одлуке о престанку службе. У поступку који је правноснажно окончан оспореном пресудом Управног суда , задатак управних органа је био да утврде да ли је постојала могућност остваривања наведених права у периоду пре престанка службе подноситељке уставне жалбе , на основу извештаја и потврда надлежних органа и организација о подацима о којима се води службена евиденција.

Уставни суд и овом приликом понавља да прибављање потврда и извештаја након датума када је утврђен престанак службе има упориште у одредбама меродавног процесног права. Наиме, из цитираних одредаба члана 232. раније важећег Закона о општем управном поступку следи да се чињенице које су биле од значаја за доношење првостепеног решења могу утврђивати у поступку пред другостепеним органом, као и да се оне могу поново утврђивати у поступку доношења новог првостепеног решења, након поништаја ранијег, у складу са примедбама другостепеног органа, односно суда у управном спору.

Када су у питању разлози због којих се, по оцени управних органа и Управног суда, подноситељки пре престанка службе није могло обезбедити распоређивање на друго одговарајуће радно место у Војсци и Министарству одбране, Уставни суд констатује да су они у оспореној пресуди засновани на чињеницама које произлазе из потврде Министарства одбране – Сектор за људске ресурсе – Управа за кадрове број 3945-2 од 16. маја 2012. године. Према тој потврди, подноситељки се наведено распоређивање није могло обезбедити, јер су сагласно Одлуци министра одбране пов. број 4229-1 од 4. априла 2005. године укинута сва упражњена (непопуњена) формацијска и радна места цивилних лица у Војсци и установама Министарства одбране. С тим у вези, Уставни суд констатује да је у својој Одлуци Уж-6597/2012 од 9. јула 2015. године утврдио да се у наведеној одлуци министра одбране ни једном речју не спомиње укидање упражњених формацијских и радних места цивилних лица у Војсци и Министарству одбране. У том смислу, Уставни суд указује на то да очигледно постоји противречност између садржине тог дела наведене потврде и садржине наведене одлуке министра одбране. Уставни суд је, при томе, имао у виду да је подноситељка током поступка који је претходио уставносудском оспоравала тачност података садржаних у тој потврди, али управни органи и Управни суд нису испитали ове наводе подноситељке, због чега су пропустили да утврде да ли подаци у тој потврди заиста проистичу из наведене одлуке министра одбране.

Када су у питању разлози због којих се, по оцени управних органа и Управног суда, подноситељки пре престанка службе није могло обезбедити заснивање радног односа у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара ње ној стручној спреми, изван Војске и Министарства одбране, Уставни суд констатује да су они засновани на чињеницама које произлазе из акта Националне службе за запошљавање – Филијала Београд број 0110-1011-727/2016 од 9. децембра 2016. године. У том акту Националне службе за запошљавање су наведене чињенице о томе од када се подноситељка налази на евиденцији незапослених лица, када су са њом обављени индивидуални разговори и у ком периоду је после престанка службе у Војсци остваривала право на новчану накнаду за случај незапослености и, с тим у вези, права из пензијског, инвалидског и здравственог осигурања. Међутим, поменуте чињенице које се односе на период након што је подноситељки 31. августа 2005. године престала служба у Војсци, нису могле бити од значаја за оцену о томе да ли је постојала могућност да подноситељка пре престанка службе заснује радни однос или да јој се обезбеди стицање стручне оспособљености, доквалификације или преквалификације за рад ван Војске и Министарства одбране. Према томе, у акту Нац ионалне службе за запошљавање је било неопходно навести да ли је пре престанка службе подноситељке, 31. августа 2005. године, постојало слободно радно место које одговара њеној стручној спреми, односно да ли је постојала могућност стицања стручне оспособљености, доквалификације или преквалификације за заснивање радног односа. Уставни суд указује на то да се без података којима располаже Национална служба за запошљавање не може испитати да ли су пре престанка службе постојале могућности за остваривање права из члана 144. став 1. Закона (видети, на пример, одлуке Уставног суда Уж-3617/2010 од 9. октобра 2013. године, Уж-4110/2012 од 2. априла 2015. године, Уж - 2017/2012 од 9. априла 2015. године, Уж-6908/2012 од 15. јула 2015. године и Уж-5074/14 од 9. јуна 2016. године). У случају да је, према подацима Националне службе за запошљавање, пре престанка службе, постојало слободно радно место које одговара стручној спреми подноситељке, при оцени законитости одлуке о престанку службе морао се уважити значај чињенице постојања одговарајућег радног места и утврдити да ли је подноситељка испуњавала услове које је одредио послодавац за заснивање радног односа. Ово из разлога што у време накнадног утврђивања чињеничног стања које је постојало у периоду до престанка службе, није било могуће проверити да ли би дошло до заснивања радног односа на слободном радном месту (видети, на пример, одлуке Уставног суда Уж-1754/2015 од 8. децембра 2016. године и Уж-7229/2015 од 22. јуна 2017. године). Будући да подноситељки пре престанка службе у Војсци није покушано да се обезбеди остваривање права из члана 144. став 1. Закона, а у спроведеном управном поступку нису утврђене чињенице на основу којих би се накнадно испитала могућност остваривања наведених права у периоду пре престанка службе, Уставни суд сматра да подноситељка не може сносити штетне последице пропуштања управних органа да утврде те чињенице, што су били дужни да учине .

С обзиром на све изложено, Уставни суд је оценио да су разлози у решењима управних органа о испуњености услова за престанак службе подноситељке, које је у потпуности прихватио Управни суд у оспореној пресуди, засновани на произвољној оцени доказа на штету подноситељке уставне жалбе. Стога је Уставни суд утврдио да је оспореном пресудом подноситељки повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.

Имајући у виду природу учињене повреде уставног права у конкретном случају, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се отклањ ање штетних последица подноситељки уставне жалбе у овом уставносудском поступку може остварити једино поништавањем пресуде Управног суда У. 5403/17 од 28. фебруара 2020. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука по тужби подноситељке поднетој про тив решења Министарства одбран – Сектор за људске ресурсе – Одељење за опште послове УП-2 број 37-37/10 од 15. марта 2017. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.

Уставни суд напомиње да није надлежан да утврђује да ли су били испуњени услови да подноситељки уставне жалбе престане служба у Војсци, нити се овом одлуком прејудицира одлука надлежног органа о томе, под претпоставком да се постојање тих услова утврди и оцени у поступку који је у складу са законом.

С обзиром на то да је утврдио повреду права на правично суђење и поништио оспорену пресуду , Уставни суд није разматрао наводе уставне жалбе којима се повреда права на правично суђење образлаже пропуштањем Управног суда да пре доношења оспорене пресуде одржи усмену јавну расправу, нити наводе о повреди права на обавештеност и права на рад, зајемчених одредбама члана 51. став 2. и члана 60. ст. 1. и 3. Устава.

6. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује на то да управни поступак који је био правноснажно окончан пре изјављивања уставне жалбе од 17. априла 2014. године поводом које је донета Одлука Уставног суда Уж-3455/2014 од 26. маја 2016. године, није део поступка који је пред Управним судом и управним органима уследио након што је Управном суду достављена наведена одлука Уставног суда, већ се ради о посебном поступку у коме се та одлука Суда извршава. Поступак који је вођен у извршењу наведене одлуке Уставног суда трајао је од 24. јуна 2016. године, када је Одлука достављена Управном суду, до 28. фебруара 2020. године, када је донета оспорена пресуда Управног суда У. 5403/17, којом је поступак правноснажно окончан, што износи три године и осам месеци.

Имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на трајање поступка.

Полазећи од ових критеријума, Уставни суд је нашао: да предмет поступка није био чињенично и правно сложен, јер је требало утврдити да ли се подноситељки као цивилном лицу чије се радно место укида, пре престанка службе, могло обезбедити неко од права предвиђених Законом; да је одлука о законитости решења о престанку службе за подноситељку би ла од егзистенцијалног значаја; да она није допринела трајању поступка.

Уставни суд је констатовао да су у периоду који се цени у овом предмету донети једно првостепено и два другостепена решење , као и две пресуде Управног суда. Пресуда у првом управном спору је донета у кратком временском периоду по пријему Одлуке Уставног суда, док су решења управних орган а донета у Законом прописаним роковима, при чему је предмет једанпут враћен првостепеном органу на поновни поступак. Уставни суд је оценио да искључиву одговорност за дуже трајање оспореног поступка сноси Управни суд због тога што је други управни спор трајао две године и 11 месеци, што се у конкретном случају не може сматрати оправданим, имајући у виду да је у питању поступак који је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда и да је одлучивано о испуњености услова да подноситељки служба престане 31. августа 2005. године. Овај суд стога указује на то да се од Управног суда очекивало да о предметној тужби одлучи посебно ажурно.

Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је у конкретном поступку повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 3. изреке.

7. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено одређивање, а посебно трајање предметног поступка, који је вођен у извршењу одлуке овог суда, потом животни стандард у држави и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.

Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије , од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.

8. Разматрајући уставну жалбу у делу у коме је оспорено трајање поступка који је вођен пред Војном поштом 2977 Београд у предмету Уп-1 број 1550-2/08, а који је правноснажно окончан пресудом Управног суда У. 8737/12 од 20. марта 2014. године, Уставни суд је констатовао да је Одлуком Уж-3455/2014 од 26. маја 2016. године усвојио уставну жалбу подноситељке због повреде права на суђење у разумном року у том поступку који је трајао осам година и седам месеци, уз оцену да је утврђење повреде наведеног права довољан начин правичног задовољења подноситељке, јер она у тој уставној жалби није истакла захтев за накнаду нематеријалне штете.

Полазећи од изнетог, а имајући у виду да се, према одредби члана 8. став 1. Закона о Уставном суду , на питања поступка пред Уставним судом која нису уређена овим законом сходно примењују одредбе одговарајућих процесних закона, због чега се сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13-Одлука УС, 55/14, 87/18 и 18/20), чијом одредбом члана 294. став 1. тачка 4) је прописано да суд доноси решење којим се тужба одбацује ако утврди да је ствар правноснажно пресуђена, Уставни суд је у том делу уставну жалбу подноситељке одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 3 . изреке.

9. Подноситељка уставне жалбе је од Уставног суда тражила да јој одреди накнаду у висини изгубљене зараде и доприноса за пензијско и инвалидско осигурање са припадајућим затезним каматама, за период од 1. септембра 2005. године до дана доношења одлуке. Уставни суд сматра да је овај захтев подноситељке преурањен, јер ће се у поступку пред надлежним судом поново одлучивати о тужби подноситељке уставне жалбе поднетој против решења којим је коначно одлучено о престанку њене службе у Војсци, због чега је Суд одбацио захтев, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у тачки 5. изреке.

10. Полазећи од изнетог, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.