Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 19. новембра 2009. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се предлог за утврђивање неуставности одредбе члана 4. став 2. Закона о платама у државним органима и јавним службама ("Службени гласник РС", број 34/01).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднет је предлог за оцену уставности одредбе члана 4. став 2. Закона о платама у државним органима и јавним службама ("Службени гласник РС", број 34/01) и то у односу на одредбу члана 21. став 3. Устава Републике Србије. У предлогу се наводи да је оспореном одредбом Закона предвиђено да коефицијент за утврђивање плата запослених у државним органима и јавним службама садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, иако је одредбом става 1. истог члана одређено да коефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему. По мишљењу предлагача, будући да су право на додатак на име накнаде за исхрану у току рада и право на регрес за годишњи одмор права која произлазе из радног односа, односно изводе се из права на годишњи одмор и из ефективног присуства на раду, то она не могу бити садржана у коефицијенту за утврђивање плате радницима у државним органима и јавним службама. Предлагач сматра да су елементи коефицијента за обрачун плата утврђени одредбом члана 4. став 1. Закона мерљиве категорије и да се могу применити на свако радно место, односно сваког запосленог, док су додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора немерљиве категорије и „само се декларативно исказују, а не номинално приликом обрачуна зараде запослених у државним органима и јавним службама“. На овај начин, по мишљењу предлагача, оспорена одредба члана 4. став 2. Закона ставља у међусобно неравноправан положај раднике државних органа и јавних служби, јер не садржи критеријуме и мерила за обрачун ових накнада за сваког запосленог, као и у неравноправан положај запослене у државним органима у односу на остале запослене који, у смислу члана 118. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05), имају поред права на зараду и посебно право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и право на регрес за коришћење годишњег одмора, што чини оспорену одредбу Закона несагласном одредби члана 21. став 3. Устава.
У поступку пред Уставним судом утврђено је следеће:
Одредбом члана 21. став 3. Устава Републике Србије, у односу на коју се оспорава одредба члана 4. став 2. Закона о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), забрањује се свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Такође, одредбом члана 60. став 1. Устава утврђено је да се право на рад јемчи у складу са законом.
Одредбом члана 4. став 1. Закона о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01) прописано је да коефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему, док је оспореном одредбом члана 4. став 2. Закона предвиђено да коефицијент садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току дана и регреса за коришћење годишњег одмора. Наведени Закон у целини престао је да се примењује на државне службенике и намештенике 1. јануара 2007. године, сагласно одредби члана 58. став 1. Закона о платама државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“, број 62/06), али се и даље примењује на запослене у јавним службама, органима и организацијама територијалне аутономије и јединица локалне самоуправе и запослене у организацијама обавезног социјалног осигурања.
Закон о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05) којим су уређена права, обавезе и одговорности из радног односа, односно по основу рада, у члану 118. тач. 5) и 6) утврђује право запосленог на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду, између осталог, и за исхрану у току рада, као и за регрес за коришћење годишњег одмора. Сагласно члану 2. став 2. овог закона, његове одредбе се примењују на запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама, ако (посебним) законом није друкчије одређено.
Иако предлагач не наводи у односу на које Уставом зајемчено право би оспореном одредбом Закона било повређено уставно начело забране дискриминације, Уставни суд је оценио да се питање евентуалне дискриминације може поставити само у односу на остваривање зајемченог права на рад. С обзиром на то да се, сагласно одредби члана 60. став 1. Устава, право на рад остварује у складу са законом, Уставни суд налази да је законодавац слободан да се определи да ли ће права, обавезе и одговорности из рада и по основу рада, за све запослене у Републици Србији уредити Законом о раду, као општим прописом који представља законски основ за остваривање Уставом зајемченог права на рад, или ће остваривање овог права уредити и посебним законима, за поједине категорије запослених. Уколико се законодавац определи за друго решење, као што је то учињено у конкретном случају, Уставни суд указује да је за оцену постојања повреде начела забране дискриминације, са уставноправног становишта, од значаја да ли је остваривање појединих права из рада и по основу рада која су предвиђена општим прописима, обезбеђено и другим категоријама запослених на које се примењују посебни прописи и то тако да сва лица која припадају тој категорији запослених која се налазе у истој правној ситуацији, право остварују на исти начин.
Оцењујући оспорену одредбу Закона, Уставни суд је утврдио да је остваривање права на накнаду за исхрану у току рада и права на регрес за коришћење годишњег одмора, а која неспорно представљају права по основу рада и која су предвиђена одредбама члана 118. тач. 5) и 6) Закона о раду, обезбеђено и Законом о платама у државним органима и јавним службама, за запослене на које се примењују одредбе овог закона.
Са друге стране, тумачењем одредаба члана 4. Закона у целини, Уставни суд је утврдио да нису прихватљиви наводи предлагача да коефицијент на основу кога се утврђује плата запосленог не може садржати додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, како је то предвиђено оспореном одредбом, јер према одредби става 1. истог члана Закона коефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему, а наведени додатак се не може довести у везу са прописаним критеријумима од којих зависи висина коефицијента. Ово из разлога што је из језичког и граматичког тумачења оспорене одредбе става 2. члана 4. Закона неспорно да законодавац накнаде по основу исхране у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора није ни довео у везу са критеријумима из става 1. члана 4. Закона, већ је прописао да коефицијент садржи и додатак на име ових накнада. Из тога, по оцени Суда, произлази да се коефицијент, као један од елемената на основу кога се утврђује плата запосленог, не састоји само од елемената који су резултат примене критеријума из става 1. овог члана, већ и од додатка из оспорене одредбе става 2. истог члана Закона. Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да се оспореном одредбом Закона не мења смисао одредбе става 1. члана 4, како то налази предлагач. Са друге стране, Суд оцењује да је ствар опредељења законодавца да ли ће прописати да се право на накнаду за исхрану у току дана и регрес за коришћење годишњег одмора обрачунава и исплаћује као посебна накнада, или ће право на ове накнаде, а које по основу рада припадају сваком запосленом, бити исказано као саставни део коефицијента сваког запосленог. У том смислу Уставни суд констатује да питање начина нормативног уобличавања, формулисања и исказивања појединих законских решења, односно неуједначеног и неистоветног нормативног обликовања појединих права у два или више закона нашта се указује у иницијативи, јесте питање законодавне технике о чијој примени се стара законодавац. С обзиром на надлежност Уставног суда утврђену одредбама 167. Устава, оцена целисходности номотехничиог обликовања појединих законских решења и њиховог правно техничког извођења не подлеже уставносудској контроли.
Имајући у виду да се, са једне стране, оспорена одредба на исти начин примењује на све запослене чије се плате уређују Законом о платама у државним органима и јавним службама, а који се тиме налазе у истој правној ситуацији, као и да се, са друге стране, одредбама Закона о раду (члан 118. тач. 5) и 6)) само предвиђа да запослени има право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и на регрес за коришћење годишњег одмора, и то "у складу са општим актом и уговором о раду", без подробнијег законског уређивања начина обрачуна ових накнада, Уставни суд је утврдио да оспореном одредбом члана 4. став 2. Закона није повређен принцип забране дискриминације из члана 21. став 3. Устава, како са становишта међусобног положаја запослених који припадају категоријама на које се Закон примењује, тако ни са становишта њиховог положаја у односу на остале запослене на које се примењује Закон о раду. Стога је Суд поднети предлог одбио као неоснован.
На основу изнетог и одредбе члана 45. тачка 14) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић