Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Ђ . из Футога , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. маја 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Ђ . и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Покрајински фонд за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Покрајинског фонда – Одељење за пензијско и инвалидско осигурање применом међународних спораз ума у предмету број 30-ИН-84360 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставне жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Ђ . из Футога је, 23 . јануара 20 20. године, преко пуномоћника А. Ј, адвоката из Новог Сада, Уставном суду поднео уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије , у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензи јско и инвалидско осигурање – Покрајински фонд за пе нзијско и инвалидско осигурање – Дирекција Покрајинског фонда – Одељење за пензијско и инвалидско осигурање применом међународних споразума у предмету број 30-ИН-84360, као и против пресуде Управног суда – Одељење у Новом С аду У. 17528/17 од 8. новембра 2019. године, због повреде начела и права из чл. 21, 22, 32, 36. и 58. Устава. Подносилац се позвао на повреде права на правично суђење и права на делотворни правни лек, зајемчених одредбама члана 6. став 1. и члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, начела забране дискриминације из члана 14. Европске конвенције и начела опште забране дискриминације из члана 1. Протокола 12 уз Европску конвенцију. Како се права и начела гарантована означеним одредбама наведене Европске конвенције јемче и утврђују Уставом Републике Србије, Уставни суд постојање њихове повреде цени у односу на одговараујуће одредбе Устава.
У уставној жалби је наведено: да је до покретања управног спора дошло кривицом Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, јер није извршио обрачун пензије подносиоца на законит начин; да је оспореном пресудом повређено право на образложену одлуку и да је Управни суд одлучивао без довољног упуштања у садржај списа предмета и релевантних позитивних прописа, као и да није расправљано о наводима подносиоца . Подносилац је, такође указао да предметни поступак није окончан у разумном року и поставио захтева за накнаду нематеријалне штете, у складу са чланом 89. Закона о Уставном суду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у списе предмета Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – служба Дирекције Фонда – Одељење у Новом Саду у предмету број 30-ИН-84360 и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
У поступку за утврђивање више исплаћених износа инвалидске пензије, покренутом по службеној дужности, привременим првостепеним решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Покрајински фонд за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Покрајинског фонда – Одељење за пензијско и инвалидско осигурање применом међународних споразума број 30-192.10-84360 од 12. децембра 2012. године, подносиоцу уставне жалбе, кориснику права на инвалидску пензију, утврђен је више исплаћени износ инвалидске пензије у висини од 331.710,07 динара, за период од 17. августа 2007. године до 15. августа 2012. године.
Против наведеног решења подносилац је изјавио жалбу 3. јануара 2013. године, која је одбијена као неоснована решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Покрајински фонд за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Покрајинског фонда број 30-192.10-84360 од 25. јануара 2013. године.
Подносилац је 19. марта 2013. године поднео тужбу против наведеног коначног управног акта, која је уважена пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 4098/13 од 14. новембра 2014. године, те је поништено другостепено решење и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање.
Другостепени орган, поступајући у извршењу наведене пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 4098/13, донео је 15. децембра 2014. године решење број 30-192.10-8430 којим је поништено решење Дирекције у Новом Саду број 30-192.10-84360 од 12. децембра 2012. године и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак и одлучивање.
Поступајући у извршењу другостепеног решења од 15. децембра 2014. године, Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање – Покрајински фонд за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Покрајинског фонда – Одељење за пензијско и инвалидско осигурање применом међународних споразума је решењем број 30-192.10-84360 од 3. марта 2015. године подносиоцу уставне жалбе, кориснику права на инвалидску пензију утврдио више исплаћен износ инвалидске пензије у висини од 331.710,07 динара, за период од 17. августа 2007. године до 15. августа 2012. године.
Против наведеног решења подносилац је 26. марта 2015. године изјавио жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Покрајински фонд за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Покрајинског фонда број 30-192.10-84360 од 20. маја 2015. године.
Подносилац је 12. јуна 2015. године поднео суду тужбу против наведеног коначног управног акта, која је уважена пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 9068/15 од 10. августа 2016. године, те је поништено другостепено решење од 20. маја 2015. године и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање.
Поступајући у извршењу пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У.9086/15, Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање – Покрајински фонд за пе нзијско и инвалидско осигурање – Дирекција Покрајинског фонда је решењем број 30-02/192.10-84360 од 19. децембра 2016. године, донела решење којим је наведено решење од 3. марта 2015. године поништила, и предмет вратила првостепеном органу на поновни поступа и одлучивање.
Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање – Покрајински фонд за пе нзијско и инвалидско осигурање – Дирекција Покрајинског фонд – Одељење за пензијско и инвалидско осигурање применом међународних споразума, поступајући у извршењу наведеног решења Дирекције Покрајинског фонда од 19. децембра 2016. године, решењем број 30-192.10-84360 од 19. јула 2017. године, утврдио је више исплаћени износ пензије у висини од 210.426,16 динара за период од 17. августа 2007. године до 15. августа 2012. године.
Решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Покрајински фонд за пе нзијско и инвалидско осигурање – Дирекција Покрајинског фонда број 30-02/19261-84360 од 27. октобра 2017. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца изјављена против наведеног решења првостепеног органа од 19. јула 2017. године.
Подносилац је 22. новембра 2017. године поднео суду тужбу против наведеног коначног управног акта, која је одбијена као неоснована оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 17528/17 од 8. новембра 2019. године. У образложењу оспорене пресуде је констатовано да је подносиоцу у периоду од 17. августа 2007. године до 15. августа 2012. године неосновано вршена исплата пензије у вишем износу од припадајућег, због чега је, ради накнаде штете причињене Фонду , у смислу члана 208. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, утврђен неосновано исплаћени износ пензије.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац, поред осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), који се примењивао до 31. маја 2017. године, било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок; да у осталим случајевима, кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најдоцније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.).
Одредбама сада важећег Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18) прописано је: да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 30 дана од покретања поступка; да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари не одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 60 дана од покретања поступка (члан 145. ст. 2. и 3.); да се решење којим се одлучује о жалби издаје без одлагања, а најкасније у року од 60 дана од када је предата уредна жалба, изузев ако законом није прописан краћи рок (члан 174.).
Законом о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је: да се управни спор може се покренути и када надлежни орган о захтеву, односно жалби странке није донео управни акт, под условима предвиђеним овим законом (члан 15.); да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта (члан 19. став 1.).
5. Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе да му је у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Покрајински фонд за пе нзијско и инвалидско осигурање – Дирекција Покрајинског фонда – Одељење за пензијско и инвалидско осигурање применом међународних споразума у предмету број 30-ИН-84360 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да је управни поступак покренут 3. јануара 2013. године, када је подносилац изјавио жалбу против првостепеног решења од 12. децембра 2012. године, а да је правноснажно окончан доношењем оспорене пресуде Управног суда – Одељење у Новом С аду У. 17528/17 од 8. новембра 2019. године. Из наведеног произлази да је оспорени поступак трајао шест година и десет месеци.
Наведено трајање поступка може указивати да поступак није окончан у року који се може сматрати разумним за одлучивање. Имајући у виду да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа управе који воде поступак, односно суда, броја донетих одлука, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да у овом управном поступку чињенично стање није било сложено, нити су се поставила сложена правна питања.
Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе имао легитиман интерес да се о његовом захтеву одлучи у разумном року. Подносилац није допринео дужем трајању предметног поступка.
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је нарочито имао у виду специфичност управног поступка, чији ток умногоме зависи од активности странке у том поступку. Уставни суд је из навода уставне жалбе и приложене документације утврдио да је подносилац уставне жалбе користио процесноправна средства против „ћутања управе“ како би својим понашањем покушао да допринесе скраћењу времена трајања поступка у коме се одлучује о његовим правима.
Испитујући поступање органа управе и Управног суда у овој правној ствари, Уставни суд је оценио да је њихово поступање превасходно довело до дугог трајања оспореног поступка. Уставни суд је из списа предмета утврдио да су за шест година и десет месеци у предметном поступку донета два решења првостепеног органа управе, пет решења другостепеног органа и да су вођена три управна спора. Уставни суд констатује да су органи управе углавном поступали у законом прописаним роковима. Међутим, према становишту које је изразио и Европски суд за људска права, чињеница да се више пута налаже понављање разматрања једног предмета пред нижом инстанцом може, сама по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему државе (видети нпр. предмет Pavlyulynets против Украјине, представка број 70767/01 , од 6. септембра 2005. године и Цветковић против Србије, представка број 17271/04 , од 10. јуна 2008. године).
Уставноправна оцена поступка у овој управноправној ствари, заснована на досадашњој пракси Уставног суда, потврђује да је, у конкретном случају, повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио повреду наведеног уставног права и усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15).
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете, посебно дужину трајања предметног поступка. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због наведеног поступања надлежних органа управе и суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овог суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16 , 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда за људска права , Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неделотворног поступања органа управе.
7. Подносилац је уставну жалбу поднео и против пресуде Управног суда – Одељење у Новом С аду У. 17528/17 од 8. новембра 2019. године, због повреде начела и права из чл. 21, 22, 32, 36. и 58. Устава, као и чл. 6, 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 12 уз Европску конвенцију.
Полазећи од садржине уставне жалбе, у којој подносилац углавном понавља разлоге већ изнете у поступку који је претходио уставносудском, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд испита законитост одлука донетих у претходно вођеном управносудском поступку.
Суд додатно и овом приликом понавља да подносилац ниједним наводом нити достављеним доказом није поткрепио истакнуту повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, до које може доћи само неједнаким одлучивањем суда последње инстанце у истим чињеничним и правним ситуацијама.
У односу на истакнуту повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд најпре указује да се означеним правом јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, што не подразумева и право на позитиван исход другостепеног поступка за лице које је изјавило правно средство, ако за то није било основа, нити подразумева право на изјављивање правног средства мимо законом изричито прописаних услова и разлога. Како је неспорно да је подносилац уставне жалбе имао и искористио право на жалбу против управног акта (којим није био задовољан), а потом и право на тужбу о којој је мериторно одлучивано у управном спору пред надлежним судом, то је Уставни суд оценио да нема основа за тврдњу да је подносиоцу повређено право из члана 36. став 2. Устава.
Како се само у парничном поступку може утврђивати да ли је део исплаћених износа инвалиднине стечен без основа и да ли представља неосновано обогаћење, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Управног суда подноситељки није могло бити повређено право на имовину из члана 58. Устава.
Подносилац уставне жалбе сматра да су му оспореном пресудом повређена начела из чл. 21. и 22. Устава. Како се означеним уставним нормама не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право или слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе, то повреда ових начела може бити предмет разматрања у уставносудском поступку покренутом уставном жалбом само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем неког конкретног људског права или слободе, а што у овом предмету није био случај.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.