Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. М . из Чачка , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. маја 2022. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба В. М . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку који је вођен пред Градском управом за друштвене делатности града Чачка – Служба за послове друштвене бриге о деци у предмету број 133-466/2015-IV-3-02.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. М . из Чачка је, 5. октобра 2020. године, преко пуномоћника С. Ц , адвоката из Чачка, Уставном суду изјавила уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на имовину из члана 58. Устава у управном поступку који се води пред Градском управом за друштвене делатности града Чачка – Служба за послове друштвене бриге о деци у предмету број 133-466/2015-IV-3-02.
Подноситељка је у уставној жалби указала да предметни поступак траје од 2015. године и да није окончан. Подноситељка је поставила захтев за накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жал бе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, као и у списе предмета првостепеног органа управе број 133-466/2015-IV-3-02 , на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подноситељка уставне жалбе је 24. септембра 2015. године поднела првостепеном органу управе захтев за признавање права на накнаду зараде за време породиљског одсуства и одсуства са рада ради неге детета.
Решењем Градске управе за друштвене делатности града Чачка – Служба за послове друштвене бриге о деци у предмету број 133-466/2015-IV-3-02 од 14. октобра 2015. године подноситељки је признато право на накнаду зараде за време породиљског одсуства и одсуства са рада ради неге детета, на начин и у износу ближе наведеним у том решењу.
Подноситељка је, незадовољна утврђеном висином накнаде, 4. новембра 2015. године изјавила жалбу против првостепеног решења, која је одбијена као неоснована решењем Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања – Сектор за бригу о породици и социјалну заштиту – Одсек за послове у области популационе политике и финансијске подршке породици са децом број 132-04-00353/2015-13 од 21. децембра 2015. године.
Против наведеног коначног управног акта подноситељка је 23. фебруара 2016. године поднела тужбу, која је уважена пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 2891/16 од 5. децембра 2018. године, те је поништено другостепено решење и предмет враћен на поновно одлучивање.
Решењем другостепеног органа управе број 132-04-00353/2015-13 од 4. новембра 2019. године поништено је првостепено решење од 14. септембра 2015. године и предмет враћен на поновно одлучивање.
У поновном поступку, првостепени орган управе је донео решење број 133-466/2015-IV-3-02 од 16. децембра 2019. године којим је подноситељки признао тражено право, на начин и у износу ближе наведеним у том решењу.
У достављеним списима предмета нема доказа о томе када је наведено решење достављено подноситељки, те је Уставни суд дописом затражио од подноситељке да се изјасни да ли јој је и када достављено првостепено решење, те да ли је евентуално против истог користила законом прописана правна средства.
У изјашњењу пуномоћника подноситељке је наведено да је првостепено решење достављено послодавцу подноситељке 20. новембра 2020. године, након подношења уставне жалбе, као и да подноситељка против тог решења није изјавила жалбу и да је поступак правноснажно окончан.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подноситељка, поред осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок; да у осталим случајевима, кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најдоцније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.).
Одредбама сада важећег Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС", бр. 18/16 и 95/18) прописано је: да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 30 дана од покретања поступка; да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари не одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 60 дана од покретања поступка (члан 145. ст. 2. и 3.); да се решење којим се одлучује о жалби издаје без одлагања, а најкасније у року од 60 дана од када је предата уредна жалба, изузев ако законом није прописан краћи рок (члан 174.).
Одредбом члана 71. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је да ако надлежни орган после поништења управног акта не донесе одмах, а најкасније у року од 30 дана, нови управни акт или акт о извршењу пресуде донете на основу члана 43. овог закона, странка може посебним поднеском да тражи доношење таквог акта, да ако надлежни орган не донесе акт из става 1. овог члана ни у року од седам дана од тражења странке, странка може посебним поднеском да захтева од суда који је донео пресуду доношење таквог акта, да ће по захтеву странке из става 2. овог члана, суд затражити од надлежног органа обавештење о разлозима због којих управни акт није донео, да је надлежни орган дужан да ово обавештење да одмах, а најкасније у року од седам дана, а да, ако он то не учини, или ако дато обавештење, по нахођењу суда, не оправдава неизвршење судске пресуде, суд ће донети решење које у свему замењује акт надлежног органа, уколико природа ствари то дозвољава, да ће суд решење из става 3. овог члана доставити органу надлежном за извршење, и о томе истовремено обавестити орган који врши надзор, те да је орган надлежан за извршење дужан без одлагања да изврши овакво решење (члан 71.).
5. Оцењујући наводе подноситељке уставне жалбе да јој је у управном поступку који је вођен пред Градском управом за друштвене делатности града Чачка – Служба за послове друштвене бриге о деци у предмету број 133-466/2015-IV-3-02 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да је управни поступак покренут 24. септембра 2015. године , захтевом подноситељке, те да је правноснажно окончан истеком рока за подношење жалбе против првостепеног решења број 133-466/2015-IV-3-02 од 16. децембра 2019. године. Из наведеног произлази да је оспорени поступак окончан за четири године и три месеца .
Уставни суд је оценио да у овом управном поступку чињенично стање није било сложено, нити су се поставила сложена правна питања.
Уставни суд је оценио да је подноситељка уставне жалбе имала легитиман интерес да се предметни поступак оконча у разумном року , те да није допринела трајању поступка.
Испитујући поступање органа управе, односно надлежног суда у овој правној ствари, Уставни суд указује да су у наведеном периоду донета два решења првостепеног и два решења друго степеног органа управе, те да је вођен један управни спор. Првостепени орган управе је о поднетом захтеву одлучио у року краћем од месец дана, а другостепени орган о поднетој жалби у законом прописаном року. Управни суд је о тужби подноситељке одлучио у року од две године и девет месеци, другостепени орган у извршењу пресуде у року од десет месеци, док је првостепени орган у извршењу другостепеног решења одлучио у законом прописаном року. По наводима подноситељке, постоји кашњење у достављању првостепеног решења од десет месеци.
Имајући у виду све изнето, и поред тога што је Управни суд о тужби одлучио тек након две године и девет месеци, те евентуално кашњење првостепеног органа у достављању решења подноситељки, чињеница да је оспорени поступак вођен и окончан пред првостепеним и другостепеним органом управе и Управним судом у укупном трајању од четири године и три месеца, односно пет година уколико се узме у обзир навод подноситељке о достављању наведеног решења, да је подноситељки признато тражено право на начин и у износу како је то поставила у захтеву, Уставни суд је оценио да подноситељки уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
Полазећи од тога да повреду права на имовину подноситељка изводи из повреде права на суђење у разумном року, Суд наводе о повреди права из члана 58. Устава није посебно разматрао.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.