Преглед документа Уж-2917/2019 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић и Весна Илић Прелић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. А , Д. Ћ, Д . К, Р . С, С . А . и М . В, свих из села Стража код Лознице , Р. П, С . М, М . П, Д . Ђ, Ђ . Л, С. Ђ, Д . С, Д . П, М . Ј, М . П, Ј. К, Р . Н, Д . Б. Т, З . П, З. К, М . М . (1), М. М . (2), И. Ј, Д . Ј, М . Л, М . П, М . И, М . С, И . Г, З . К, В. Ж, Ж . П, Ж . М, Љ . Ј, Р . М, Ж . Р, В . Р, Д. З. Т, М . А, Ј . К, Д . М . и В . Т , свих из Лознице, М. Н . из села Радаљ код Лознице, П. Б , Р. Ц, З . К, М . В, Д. П, В. С, И . Л . и М . Ђ ., свих из села Лешница код Лознице, Д. О . из села Кржава, општина Крупањ, Ж . С . из села Горње Недељице код Лознице , Д. М. М, Д. М , Р. Ђ, М . Д, З . М, Д . Т, З . П, Д . М . и М . М, свих из села Руњани код Лознице , С. Ј . из Слатине код Лознице , Н. М, С . В . и В . М, обојица из села Лозничко Поље код Лознице, М. Ђ, С . Д . и М. П, свих из села Брезјак код Лознице , М. Л , Р. Т, М . М , Г . Ј, Д. П, М . Ј . и Ж . Т, свих из Корените код Лознице , С. М , М. М, Д. Ђ . и В . К , свих из села Доњи Добрић код Лознице , М. И , Д. И, Д . Г . и М . Д , свих из села Липнички Шор код Лознице, М. К . из Крупња, Д . Ф . из села Драгинац код Лознице , Ж. Б , М. А . и Ј. Б, свих из села Симино Брдо код Лознице , Д. А . из села Тршић код Лознице , М. Т . и Р . М, обојице из села Костајник, општина Крупањ, Ж. Р, Н . Т, В. М, З . М, Д . Т, В. Ђ, М . М . (3), В. Г, Г . П, М . Т, М . М, Ј . К, Ј . О, Ж . Ј . и Б . И, свих из села Клупци код Лознице , В. К . и Д . Р, обојице из села Дворска, општина Крупањ, Д. М . и М . Ц, обојице из села Трбушница код Лознице , Д. В, М . Л . и М . К, свих из села Брадић код Лознице, Ж. И . из села Брштица, општина Крупањ, Д. Ј . из Каћа код Новог Сада , С. Ц, Н . М, Ј . С, Д . Т, Г . Т . и М . Ц, свих из Бање Ковиљаче код Лознице, Ж . Г . из села Јаребице код Лознице, З . П , З . А , З. Ј , Љ. Б . и М. Ј , свих из села Јадарска Лешница код Лознице, М. С . из села Брезовице, општина Крупањ, Г . Г . из села Липеновић, општина Крупањ, Р . М . из села Горња Борина код Лознице, С. Г . из села Бањевац, општина Крупањ, М . М . из села Рибарице код Лознице, С . П . М . и Б. Ш, обоје из Малог Зворника, С. Ж . из села Зајача код Лознице, С . Б . из села Липница код Лознице, М . А . из села Цикоте код Лознице, Р. К . из села Јелав код Лознице, и О. Н . из села Ноћај код Сремске Митровице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. маја 2022. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба М. А, Д . Ћ, Д . К, Р . С, С . А, М . В, Р . П, С . М, М . П, Д . Ђ, Ђ . Л, С . Ђ, Д . С, Д . П, М . Ј, М . П, Ј . К, Р . Н, Д . Б. Т, З . П, З . К, М . М . (1), М. М . (2), И. Ј, Д . Ј, М . Л, М . П, М . И, М . С, И . Г, З . К, В . Ж, Ж . П, Ж . М, Љ . Ј, Р . М, Ж . Р, В . Р, Д . З. Т, М . А, Ј . К, Д . М, В . Т, М . Н, П . Б, Р . Ц, З . К, М . В, Д . П, В . С, И . Л, М . Ђ, Д . О, Ж . С, Д . М. М, Д . М, Р . Ђ, М . Д, З . М, Д . Т, З . П, Д . М, М . М, С . Ј, Н . М, С. В, В. М, М . Ђ, С . Д, М . П, М . Л, Р . Т, М . М, Г . Ј, Д . П, М . Ј, Ж . Т, С . М, М . М, Д . Ђ, В. К, М. И, Д . И, Д . Г, М . Д, М . К, Д . Ф, Ж . Б, М . А, Ј . Б, Д . А, М . Т, Р . М, Ж . Р, Н . Т, В . М, З . М, Д . Т, В. Ђ ., М. М . (3), В. Г, Г . П, М . Т, М . М, Ј . К, Ј . О, Ж . Ј, Б . И, В . К, Д . Р, Д . М, М . Ц, Д . В, М . Л, М . К, Ж . И, Д . Ј, С . Ц, Н . М, Ј . С, Д . Т, Г . Т, М . Ц, Ж . Г, З . П, З . А, З . Ј, Љ . Б, М . Ј, М . С, Г . Г, Р . М, С . Г, М . М, С . П . М, Б . Ш, С . Ж, С . Б, М . А , Р. К . и О . Н . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-1643/21 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

1. М. А . из села Стража код Лознице и остала лица наведена у уводу и тачки 1. изреке, поднели су Уставном суду, 21. марта 2019. године, преко пуномоћника Ј. М, адвоката из Ваљева, уставну жалбу, допуњену поднесцима од 23 . децембра 2019. године, 2. јуна и 10. децембра 2020. године, као и од 28. јануара и 24. марта 2022. године, због повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, „у поступку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120- 7364/17, Жалбеном комисијом Владе у предмету број 120-01- 17/2018-01, Управним судом у предмету У. 7227/17 (2013), након донетих одлука Уставног суда Уж-2576/2011 и Уж-1465/2013, као и у поступку извршења Одлуке Уставног суда Уж-1994/2015“. Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање поступка који је вођен након доношења одлука Уставног суда Уж-2576/2011 од 19. децембра 2012. године и Уж-1465/2013 од 19. новембра 2015. године, којима су подносиоцима утврђене повреде права на суђење у разумном року и право на накнаду нематеријалне штете у опредељеном новчаном износу, као и поступка који се води у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-1994/2015 од 2. марта 2017. године.

У уставној жалби и њеним допунама је детаљно описан ток поступка који се води поводом захтева подносилаца, уз навођење разлога који се односе на сложеност предмета поступка, поступање надлежних управних органа и суда, као и на понашање подносилаца. Истакнуто је да је од доношења Одлуке Уж-2576/2011 од 19. децембра 2012. године, којом је утврђена повреда права на суђење у разумном року подносилаца М. А, П . Б, З . К, Д . Ђ, М . Т, З . М . и М . А, до подношења уставне жалбе протекло више од шест година, а од доношења Одлуке Уж-1465/2013 од 19. новембра 2015. године , којом је утврђена повреда права на суђење у разумном року „осталим подносиоцима“, до подношења уставне жалбе протекло више од три године.

Предложено је да Уставни суд утврди да је подносиоцима повређено прав о на правично суђење и право на суђење у разумном року, те да им утврди право на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разум ном року сваком у износу од по 1.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, имајући у виду да је одлукама Уж-2576/2011 и Уж-1465/2013 сваком подносиоцу досуђено по 600 евра због повреде права на суђење у разумном року у дотадашњем току поступка .

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу број 120-1643/21 и целокупне документације приложене уз уставну жалбу и њене допуне, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

3.1. Подносиоци уставне жалбе су 8. септембра 2006. године Министарству унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу (у даљем тексту: првостепени орган) поднели захтев за исплату додатака на плату по основу прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, који нису исплаћени у последње три године до подношења захтева.

Поступак који је покренут и вођен поводом наведеног захтева је правноснажно окончан пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 9 235/13 од 20. фебруара 2015. године.

Р. П , овде подносилац уставне жалбе, је поднео Уставном суду 18. марта 2015. године уставну жалбу против означене пресуде. Одлуком Уставног суда Уж-1994/2015 од 2 . марта 2017. године, у тачки 1. изреке, усвојена је уставна жалба и утврђено да су том пресу дом повређена права наведеног подносиоца на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, те је, у тачки 2. изреке, поништена поменута пресуда и одређено да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца поднетој против решења Жалбене комисије Владе (у даљем тексту: другостепени орган) број 120-01-183/2013-01 од 26. априла 2013. године. У тачки 3. изреке одређено је да одлука из тачке 2. има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији као и подносилац Раденко Петровић , сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду. Наведена одлука Уставног суда достављена је 10. маја 2017. године Управном суду.

3.2. Поступајући у извршењу Одлуке Уставног суда, Управни суд – Одељење у Новом Саду је, на седници одржаној 4 . септембра 2017. године, донео пресуду У. 7227/17 (2013), којом је уважена тужба подносилаца и поништено другостепено решење од 26. априла 2013. године.

Након што је другостепеним решењем број 120-01- 704/2017-01 од 6. октобра 2017. године поништено првостепено решење од 27. марта 2013. године и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак, у даљем току поступка првостепена решења број 120-7364/17 од 15. новембра 2017. године, број 120-1330/18 од 19. фебруара 2018. године, број 120-4180/18 од 4. јуна 2018. године, број 120-6157/18 од 7 . септембра 2018. године, број 120-8185/18 од 12 . децембра 2018. године, број 120-2349/19 од 5. априла 2019. године, број 120-4784/19 од 19. августа 2019. године, број 120-6495/19 од 22. новембра 2019. године, број 120-1035/20 од 21. фебруара 2020. године и број 120-2804/20 од 18. јуна 2020. године, којима је одбијен као неоснован захтев подносилаца, поништена су другостепеним решењима број 120-01-17/2018-01 од 23. јануара 2018. године, број 120-01-910/2018-01 од 23. априла 2018. године, број 120-01-1165/2018-01 од 30. јула 2018. године, број 120-01-1291/2018-01 од 31. октобра 2018. године, број 120-01-903/2019-01 од 14. фебруара 2019. године, број 120-01-2295/2019-01 од 26. јула 2019. године, број 120-01-2623/2019-01 од 24. октобра 2019. године, број 120-01-28/2020-01 од 15. јануара 2020. године, број 120-01-227/2020-01 од 15. маја 2020. године и број 120-01-386/2020-01 од 10. августа 2020. године.

Како првостепени орган у поновном поступку није одлучио о захтеву у законом прописаном року, подносиоци су 5. новембра 2020. године изјавили жалбу због „ћутања администрације“, коју је другостепени орган решењем број 120-01-618/2020-01 од 27. новембра 2020. године усвојио и наложио првостепеном органу да најкасније у року од 15 дана донесе одговарајуће решење.

Решењем првостепеног органа број 120-5813/20 од 25. новембра 2020. године, у тачки 1. диспозитива, одбијен је као неоснован захтев подносилаца за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 1. јула до 8. септембра 2006. године, у тачки 2. диспозитива одбијен је захтев за накнаду трошкова управног поступка и у тачки 3. диспозитива је одређено да ће о захтеву за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 8. септембра 2003. до 26. јуна 2006. године бити накнадно одлучено.

Решењем другостепеног органа број 120-01-24/2021-01 од 22. јануара 2021. године одбијена је жалба подносилаца изјављена против наведеног првостепеног решења.

Допунским решењем првостепеног органа број 120-1643/21 од 31. марта 2021. године: у тачки 1. диспозитива, допуњено је решење тог органа од 25. новембра 2020. године ; у тачки 2. диспозитива, утврђено је право подносилаца уставне жалбе на додатке на плату по наведеним основима за период од 8. септембра 2003. до 26. јуна 2006. године; у тачки 3. диспозитива, упућени су подносиоци да евентуално потраживање по основу утврђеног права остваре пред судовима опште надлежности, као стварно надлежним за поступање у овој правној ствари, у складу са општим правилима облигационог права; у тач. 4. и 5. диспозитива, одлучено је о захтеву подносилаца за накнаду трошкова управног поступка.

Решењем другостепеног органа број 120-01-257/2021-01 од 24. маја 2021. године усвојена је жалба подносилаца и поништена тачка 3. диспозитива допунског решења првостепеног органа од 31. марта 2021. године, те је предмет у том делу враћен на поновни поступак.

Првостепени орган је дописом од 6. октобра 2021. године тражио од подносилаца уставне жалбе да доставе документацију којом би доказали да су остварили право на исплату тражених додатака на плату за период од 8. септембра 2003. до 26. јуна 2006. године.

Подносиоци су 7. октобра 2021. године изјавили жалбу због недоношења новог првостепеног решења, а поднеском од 12. октобра 2021. године су обавестили првостепени орган да се редне листе – евиденција присутности на послу која се односи на време за које се потражују додаци на плату и платне листе налазе код првостепеног органа.

Решењем другостепеног орган број 120-01-412/2021-01 од 28. октобра 2021. године усвојена је жалба подносилаца због „ћутања администрације“ и наложено првостепеном органу да најкасније у року од 15 дана донесе одговарајуће решење.

Како првостепени орган није у остављеном року поступио по налогу другостепеног органа, подносиоци су 26. јануара 2022. године изјавили нову жалбу због „ћутања администрације“.

3.3. Одлуком Уставног суда Уж-2576/2011 од 19. децембра 2012. године, у тачки 1. изреке, усвојена је уставна жалба М . А, П . Б, З . К, Д . Ђ, М . Т, З . М . и М . А, овде подносилаца уставне жалбе, и утврђ ено да је у управном поступку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције - Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-44/12 и Жалбеном комисијом Владе у предмету број 120-01-770/2012-01, као и у управном спору пред Управним судом у предмету У. 29825/10, повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије. У тачки 2. изреке утврђено је право наведених подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 600 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а у тачки 3. изреке је наложено надлежном органу да предузме све мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року. Наведеном одлуком је оцењена разумност трајања поступка у периоду од шест година и три месеца, односно од 8. септембра 2006. године, када је поднет захтев поводом кога је покренут и вођен поступак, до 19. децембра 2012. године, када је одлучено о тој уставној жалби.

3.4. Одлуком Уставног суда Уж-1465/2013 од 19. новембра 2015. године, у тачки 1. изреке, усвојена је уставна жалба С. Ђ, Ж . Б, М . Ј, Ј . К, М . В, Р . М, Д . В, Д . П, М . Ђ, З . П, М . А, И . Ј, М . Ј, Д . Т, И . Г, Д . Ј, Ј . Б . М, Д . Т, З . К, Ж . М, Д . М, Ж . Т, М . И, Д . М, Р . П, М . М, Д . Г, Љ . Ј, М . Ј, М . Л, М . Ђ, М . М . (2), В. Р, Д . Ђ, В . Г, М . П, М . П, С . М, Р . Ц, В . Д, Ђ . Л, Ж . Ј, Ж . Р, М . Л, Р . Н, М . Н, С . Ј, М . С, Ж . П, С . П, М . М, Г . П, Д . Ћ, С . Ж, Д . С, М . В, Б . С, М . У, Ј . К, М . П, З . П, Р . Ђ, В . М, Р . П, Д . М. М, С . В, М . Д, Р . К, З . Ј, М . Ј, Д . М, Д . О, Д . Р, Г . Г, М . К, Ж . И, Р . М, М . Н, М . Т, В . К, Д . Ф, М . М, Б . Ш, С . С . и Ј . С, овде подносилаца уставне жалбе, и утврђено да им је у управном поступку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције - Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-8/13, повређено право на суђење у разумном року. У тачки 2. изреке утврђено је право наведених подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 600 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Наведеном одлуком је оцењена разумност трајања поступка у периоду од осам година и пет месеци, односно од 8. септембра 2006. године, када је поднет захтев поводом кога је покренут и вођен поступак, до 20. фебруара 2015. године, када је донета пресуда Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 9235/13, којом је поступак био правноснажно окончан.

4. Одредбом члан 32. став 1. Устава, на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18 – аутентично тумачење), које се примењују од 1. јуна 2017. године, прописано је: да се поступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања (члан 9. став 2.); да другостепени орган сам или преко првостепеног или замољеног органа допуњава поступак ако нађе да је чињенично стање погрешно или непотпуно утврђено или понавља цео поступак или његов део ако нађе да је учињена повреда правила поступка која је утицала на законитост и правилност побијаног решења, да у том случају другостепени орган поништава побијано решење и сам одлучује о управној ствари ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем (члан 171. став 2.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од пријема предмета, донесе ново решење, да против новог решења странка има право на жалбу (став 3.); да ће по поништавању побијаног решења другостепени орган проследити предмет на поновни поступак првостепеном органу, само ако је потребно да се у тој управној ствари донесе ново решење (став 4.); да ако после почетка примене овог закона решење првостепеног органа буде поништено или укинуто, даљи поступак спроводи се према одредбама овог закона (члан 213. став 2.). У основи истоветне одредбе биле су садржане и у Закону о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), које су се примењивале до 31. маја 2017. године.

Одредбом члана члан 19. став 1. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта.

5. Како се свим наводима уставне жалбе образлаже искључиво повреда права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је наводе и разлоге уставне жалбе разматрао са становишта тог елемента права на правично суђење. Уставни суд указује на то да управни поступак који је био правноснажно окончан пре изјављивања уставне жалбе од 18. марта 2015. године поводом које је донета Одлука Уставног суда Уж-1994/2015 од 2 . марта 2017. године, није део поступка који је пред Управним судом и управним органима уследио након што је Управном суду достављена наведена одлука Уставног суда, већ се ради о посебном поступку у коме се та одлука Суда извршава. Стога је Уставни суд, у конкретном случају, ценио период од достављања Одлуке Уставног суда Уж-1994/2015 од 2. марта 2017. године Управном суду, односно од 10. маја 2017. године. Сагласно својој устаљеној пракси, Уставни суд је у оквиру наведеног периода, који траје пет година, управни поступак и управни спор, посматрао као јединствену целину.

Уставни суд је констатовао да је тачком 2. диспозитива допунског решења првостепеног органа од 31. марта 2021. године, које је у том делу постало правноснажно, подносиоцима уставне жалбе утврђено право на додатке на плату по наведеним основима за период од 8. септембра 2003. до 26. јуна 2006. године, али није одлучено о њиховом захтеву за исплату додатака на плату, те се предмет у том делу налази у фази првостепеног решавања. Захтев подносилаца за исплату додатака на плату за период од 1. јула до 8. септембра 2006. године одбијен је тачком 1. диспозитива решења првостепеног органа од 25. новембра 2020. године, које је у том делу постало коначно.

Имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на трајање поступка.

У погледу значаја предмета поступка, Уставни суд налази да подносиоци уставне жалбе имају легитиман интерес да надлежни органи о њиховом захтеву одлуче у оквиру стандарда разумног рока, поготово због тога што се ради о потраживањима из радног односа и што се поступак води у извршењу Одлуке Уставног суда.

Уставни суд је оценио да је овај предмет у одређеној мери чињенично сложен, имајући у виду већи број странака у поступку. Са друге стране, правна питања која се постављају у току поступка већ су у довољној мери разјашњена у Одлуци Уставног суда Уж-1994/2015 од 2. марта 2017. године, заснованој на правном схватању овог суда израженом у одлукама Уж- 1362/2009 од 7 . јула 2011. године и Уж-3827/2012 од 12. децембра 2012. године. Из наведених одлука Уставног суда произлази да подносиоцима уставне жалбе за обављени рад на извршењу задатака преко пуног радног времена, рад ноћу и током државног или верског празника, у периоду од 8. септембра 2003. до 30. јуна 2006. године не може бити ускраћено право на увећану зараду која им је у том случају припадала у складу са Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), док би подносиоцима за период од 1. јула до 8. септембра 2006. године припадало право на увећање плате уколико би се утврдило да им коефицијент за обрачун плате није увећан за 30 до 50% у односу на друге државне службенике.

Испитујући поступање надлежног суда и управних органа, Уставни суд је најпре нашао да је Управни суд, у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-1994/2015 од 2. марта 2017. године, у року који се може сматрати разумним донео пресуду од 4. септембра 2017. године. Међутим, у наставку поступка је донето 12 првостепених и 13 другостепених решења којима је одлучено о законитости првостепених решења . Из тога произлази да посматрани поступак обележава континуирано враћање предмета на поновно решавање првостепеном органу, који не поступа по примедбама из другостепених решења. У таквим околностима, другостепени орган је пропустио да допуни поступак и отклони његове недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, те да ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, својим решењем поништи првостепено решење и сам реши управну ствар, у смислу одредбе члана 171. став 2. Закона о општем управном поступку. С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права, да понављање истих налога нижестепеном органу у оквиру једног поступка указује на недостатке у процесном систему (ЕСЉП, пресуда Wierciszewska против Пољске, број представке 41431/98, од 25. новембра 2003. године, став 46.). Уставни суд је посебно имао у виду да је првостепени орган, након што је поништено десет решења тог органа, којима је у целини био одбијен захтев подносилаца, донео допунско решење од 31. марта 2021. године којим ј е у тачки 2. диспозитива подносиоцима утврђено право на тражене додатке на плату за период од 8. септембра 2003. до 26. јуна 2006. године, али су у тачки 3. диспозитива упућ ени да евентуално потраживање по основу тог права остваре пред судом опште надлежности. Након што је поништена тачка 3. диспозитива допунског решења од 31. марта 2021. године, првостепени орган није одлучио о захтеву за исплату додатака на плату, нити је то учинио у року одређеном у другостепеном решењ у од 24. маја 2021. године , при чему је другостепени орган пропустио да, по истеку тог рока, сам одлучи о управној ствари, у складу са одредбом члана 173. став 3. Закона о општем управном поступку.

Када је реч о понашању подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је констатовао да су они користили правна средства за убрзање поступка, али не увек на начин прописан законом. Суд је, пре свега, имао у виду да су подносиоци прву жалбу због недоношења првостепеног решења у извршењу другостепеног решења од 24. маја 2021. године изјавили 7. октобра 2021. године, поводом које је другостепени орган само одредио накнадни рок за доношење решења, који није поштован, те су подносиоци могли да, након протека тог рока и рока у коме је другостепени орган био дужан да уместо првостепеног органа одлучи о захтеву, поднесу тужбу због „двоструког ћутања управе“, али су уместо тога 26. јануара 2022. године изјавили још једну жалбу због „ћутања администрације“.

Уставноправна оцена поступка чије трајање је узето у обзир у овом предмету, заснована на пракси и критеријумима Уставног суда и Европског суда за људска права, потврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције - Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-1643/21 повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) , усвојио уставну жалбу у овом делу и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.

6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцима уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарств а правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања предметног поступка, неефикасно поступање управних органа, пропуштање подносилаца да у одређеном периоду користе правна средства за убрзање поступка у складу са законом, животни стандард у држави и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права.

Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у одлукама Синђелић и други против Србије, од 19. септембра 2019. године (број представке 7129/15) и Стојановић и други против Србије, од 14. јануара 2021. године (број представке 19322/18), које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року у управним поступцима који се, као и оспорени поступак, воде поводом захтева полицијских службеника за исплату додатака на плату. Европски суд је одбацио наведене представке, уз оцену да подносиоци представки више немају права да тврде да су жртве у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року и доделио подносиоцима ближе означене новчане износе на име накнаде нематеријалне штете, који су нижи од износа које је додељивао Европски суд, али су ипак разумни услед великог броја подносилаца представки и прилично ограниченог значаја предмета поступка.

7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року.

8. У погледу дела уставне жалбе којим је оспорено трајање поступка који је вођен након доношења Одлуке Уставног суда Уж-2576/2011 од 19. децембра 2012. године, којом је утврђена повреда права на суђење у разумном року и право на накнаду нематеријалне штете у опредељеном новчаном износу у односу на седам подносилаца уставне жалбе наведених у тачки 3.3. образложења, Суд констатује да је у време подношења те уставне жалбе и доношења Одлуке овог суда вођен поступак који је правноснажно окончан пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 9235/13 од 20. фебруара 2015. године.

Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.

Уставни суд је констатовао да је пресуда Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 9235/13 од 20. фебруара 2015. године достављена пуномоћнику подносилаца уставне жалбе свакако пре 18. марта 2015. године, када је против наведене пресуде поднета уставна жалба у предмету Уж-1994/2015.

Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је ова уставна жалба изјављена 21. марта 2019. године, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио као неблаговремену, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

9. У погледу дела уставне жалбе којим је оспорено трајање поступка који је вођен након доношења Одлуке Уставног суда Уж-1465/2013 од 19. новембра 2015. године, којом је утврђена повреда права на суђење у разумном року и право на накнаду нематеријалне штете у опредељеном новчаном износу у односу на 85 подносилаца уставне жалбе наведених у тачки 3.4. образложења, Суд је констатовао да је у време доношења наведене одлуке вођен поступак по уставној жалби подносилаца изјављеној против пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 9235/13 од 20. фебруара 2015. године, која је поништена Одлуком Уставног суда Уж-1994/2015 од 2. марта 2017. године, након чијег достављања Управном суду је уследио нови поступак у коме се одлучује о праву подносилаца на исплату додатака на плату, а чије трајање је оцењено у тачки 5. образложења. Имајући у виду да након доношења Одлуке Уставног суда Уж-1465/2013 од 19. новембра 2015. године није вођен поступак у коме је одлучивано о праву подносилаца на исплату додатака на плату, већ поступак по уставној жалби у предмету Уж-1994/2015, Уставни суд је , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу као недопуштену, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

10. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.