Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Наташа Плавшић, чланови Већа, у поступку по уставној жалб и С. Ј . из Бора , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. априла 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. Ј . и утврђује да су решењем Вишег суда у Новом Саду Гж и. 443/21 од 15. септембра 202 1. године подносиоцу уставне жалбе повређена права родитеља , из члана 65. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Вишег суда у Новом Саду Гжи. 443/21 од 15. септембра 2021. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби извршног дужника изјављеној против решења о извршењу Основног суда у Новом Саду И. 122/21 од 9. јуна 2021. године.
3. Одбија се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Ј . из Бора је , 29. октобра 2021. године, преко пуномоћника М. М , адвоката из Бора, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Вишег суда у Новом Саду Гжи. 443/21 од 15. септембра 2021. године, због повреде права родитеља, зајемчених одредбама члана 65. Устава .
У уставној жалби се , поред осталог, наводи: да се након доношења извршне исправе, којом је одлучено о вршењу родитељског права, извршни дужник са малолетним дететом преселила у Нови Сад, од ког момента подносилац уставне жалбе, као извршни поверилац, није више могао да контакте са дететом одржава онако како извршна исправа гласи, при чему извршни дужник својим понашањем не само да није омогућавала непосредан контакт и успостављање физичког и емоционалног односа, већ је разним изговорима, као што је наводно одбијање детета, постепено и плански удаљавала дете од оца; да је Основни суд у Бору, који је донео извршну исправу, темељно и дуго радио са свим учесницима у поступку, те на основу тога одлучио како подносилац уставне жалбе треба да одржава контакте са дететом које са њим не живи; да је Виши суд у Новом Саду, међутим, одбио као неоснован предлог за извршење, уз образложење да мајка не онемогућава оца да виђа дете, већ да дете само одбија конаткте са оцем; да омогућавање контакта између детета и родитеља са којим оно не живи подразумева обавезу другог родитеља да дете припреми за виђење, како физички, тако и психички, а не да својим понашањем (изричитим одбијањем или пасивним држањем) утиче да дете створи отпор према том родитељу; да поступак Вишег суда у Новом Саду није у најбољем интересу малолетног детета, јер може довести до потпуног отуђења детета од оца, са којим је имало леп и близак однос; да Виши суд у Новом Саду није покушао да усагласи супро тстављена мишљења Центара за социјални рад у Новом Саду и Бору, већ је ово друго у потпуно сти искључио ; да Центар за социјални рад у Новом Саду није проценио да ли је малолетно дете било способно да формира и изрази аутентично мишљење, због чега је извршни суд био дужан да уложи посебан напор да извршење спроведе ефикасно и уз стручну помоћ психолога надлежног органа старатељства.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорен и акт и подносиоцу призна право на накнаду нематеријалне штете у износу од 200.000 динара.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорени акт и документацију која је достављена уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Парвноснажном и извршном пресудом Основног суда у Бору П2. 289/19 од 28. октобра 2020. године (правноснажна од 22. децембра 2020, а извршна од 8. јануара 2021. године), ставом I изреке, разведен је брак између тужиоца-противтуженог, овде подносиоца уставне жалбе, и тужене- противтужиље Н . М . Ј . из Бора , закључен 30. августа 2014. године, пред матичарем општине Бор, уписан у матичну књигу венчаних за матично подручје Бор под редним вројем 151 за 2014. годину. Ставом II изреке је малолетна ћерка странака, рођена 16. јуна 2011. године, поверена туженој-противтужиљи као мајци на самостално вршење родитељског права, док је ставом III изреке одређен начин одржавања личних односа између малолетног детета и тужиоца-противтуженог као оца, тако што ће заједно проводити сваки први и трећи викенд у месецу, од петка у 18,00 до недеље у 17,00 часова, сваке среде у седмици када дете иде у преподневну школску смену, у времену од 15,00 до 18,00 часова, 15 дана у току летњег и 10 дана у току зимског распуста, на дан очевог рођендана и очеве крсне славе , те наизменично у време новогодишњих, божићних, васкршњих и првомајских празника, уз обавез у оца да малолетно детет преузима и враћа је мајци, док се мајка обавезује да омогући такав начин одржавања личних односа, под претњом закоснких последица. Ст. IV и V изреке одлучено је о обавези издржавања малолетног детета и трошковима парничног поступка.
Подносилац уставне жалбе је, 7. јуна 2021. године, у својству извршног повериоца, поднео Основном суду у Новом Саду уређен (по налогу суда) предлог за извршење против извршног дужника Н. М . Ј . из Новог Сада, на основу правноснажне и извршне пресуде Основног суда у Бору П2. 289/19 од 28. октобра 2020. године, ради одржавања личних односа са малолетним дететом, према моделу који је утврђен извршн ом исправ ом, уз претњу новчаног кажњавања извршног дужника.
У предлогу за извршење је, поред осталог, наведено да је извршни дужник онемогућила одржавање личних односа између малолетног детета и извршног повериоца, тачније, одбила је да поступи по извршној исправи, и то : трећег викенда у априлу 2021. године (од 16. до 18. априла), затим у време ускршњих и првома јских празника 2021. године (од 1. до 4. маја), као и трећег викенда у мају 2021. године (од 21. до 23. маја).
Предложено извршење је одређено решењем Основног суда у Новом Саду И. 122/21 од 9. јуна 2021. године.
Поступајући по жалби извршног дужника, Виши суд у Новом Саду је донео оспорено решење Гжи. 443/21 од 15. септембра 2021. године, којим је жалбу усвојио и решење о извршењу преиначио, тако што је уређени предлог за извршење одбијен као неоснован и извршни поступак обустављен , а спроведене извршне радње укинуте .
У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да из мишљења Центра за социјални рад у Новом Саду од 12. јула 2021. године, датом након обављеног разговора са извршним дужником и малолетним дететом, произлази да се извршни дужник са де цом (мисли се и на двоје деце из њеног првог брака) почетком године преселила у Нови Сад ; да је малолетно дете странака отишло да проведе 10 дана зимског распуста код извршног повериоца у Бор у, али да је након повратка известила извршног дужника да је извршни поверилац викао на њу и да не жели више да иде у Бор, нити да прено ћи код њега; да су извршни дужник и деца трпели насиље док је она била са извршним повериоцем и да му је зато изречена мера заштите од насиља у породици у трајању од 30 дана, због чега дете не жели да одлази код њега, већ пристаје да контакте остваруј у у Новом Саду, без ноћења; да стога инсистирање на извршавању важећег модела виђења, у овом тренутку, није у најбољем интересу малолетног детета; да су, према извештају Центра за социјални рад у Бору од 15. јула 2021. године, сачињен ом на основу разговора са извршним повериоцем, контакти са дететом били редовни и без тешкоћа све до децембра 2020. године; да су односи нарушени након пресељења извршног дужника и детета у Нови Сад , након чега је дете само два пута било у Бору; да је извршни поверилац редовно одлазио у Нови Сад ради преузимања детета, али да му то није било омогућено ; да извршни поверилац сма тра да извршни дужник утиче на понашање детета према њему; да извршни поверилац показује висок степен мотивисаности да одржава контакте са ћерком, тиме што редовно долази у Нови Сад ради преузимања, и то аутом, како би обезбедио комфорно путовање, а у домаћинству у Бору постоје сви потребни услови за боравак детета; да је, према закључку Центра за социјални рад у Бору, у интересу детета да одржава контакте са оцем и његовом родбином, те да прекид контакта носи развојне ризике по дете, у погледу емоционалног и социјалног развоја, због чега је потребно обезбедити поштовање пресуде како не би дошло до потпуног отуђења; да је одлучујући о жалби извршног дужника, Виши суд у Новом Саду решењем Гжи. 443/21 од 28. јула 2021. године вратио предмет Основном суду у Новом Саду, ради прикључења извештаја Центра за социјални рад у Бору, а и уколико се за тим укаже потреб а, одржавања рочишта, у смислу члана 374. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу; да је поступајући по наведеном решењу, првостепени суд 9. септембра 2021. године одржао рочиште, на коме је саслушао извршног повериоца и извршног дужника (искази странака интерпретрани у образложењу ).
У образложењу је даље наведено: да је одредбом члана 371. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу, која се сходно примењује и код извршења ради одржавања личних односа са дететом (члан 379.), прописано да суд посебно води рачуна о томе да се што боље заштити интерес детета; да је у случају онемогућавања одржавања контакта са малолетном децом, доношење решења о извршењу оправдано само ако се на други начин, тј. добровољно не извршава обавеза из извршне исправе, односно, ако извршни дужник својим радњама онемогућава остваривање контакта између детета и другог родитеља; да се на основу навода странака, достављене писмене документације – мишљења Центра за социјални рад у Новом Саду, налаза и мишљења психолога од 6. априла 2021. године и вештачења здравственог стања малолетног детета од стране проф. др Горана З. Голубовића, не може закључити да је извршни дужник на било који начин онемогућавала остваривање контакта између извршног повериоца и малолетног детета, већ, напротив, да она подстиче и ради на томе да малолетно дете успостави здрав однос са својим оцем, из ког разлога се обраћала стручним лицима и надлежним установама за помоћ, у прилог којих навода је доставила доказе; да је суд имао у виду мишљење Центра за социјални рад у Бору, те прихвата да је извршни поверилац несумњиво високо мотивисан и заинтересован да проводи време са дететом, те да му је изузетно стало да нарушену комуникацију и однос са дететом стабилизује и нормализује; да је наведени извештај, који се првенствено бави питањем родитељских капацитета извршног повериоца и условима за боравак малолетног детета код оца, сачињен на основу разговора са извршним повериоцем и нема у виду став детета које је у узрасту да формира и изрази своје мишљење; да из тог разлога није прихваћено мишљење у делу у коме се наводи да је извршни дужник одговорна за понашање детета према извршном повериоцу, с обзиром на то да се из осталих изведених доказа једино може закључити да управо малолетно дете има проблем у комуникацији са извршним повериоцем, да изражава одбојан став и незаинтересованост према оцу, да одбија да проводи време са њим у складу са извршном исправом, упркос молбама мајке, те да евентуално пристаје да време са њим проводи у Новом Саду, без ноћења, што извршни поверилац не прихвата , јер то није у складу са извршном исправ ом; да из свега наведеног произлази да је неодржавање контакта последица одбијања од стране малолетног детета, која, према садашњем току ствари , на позив оца реагује интензивно, бурно, са израженим телесним симптомима, па се извршни дужник не може сматрати одговорном за ре акцију, противљење и одбијање детета да сарађује и проводи време са оцем, посебно узевши у обзир узраст малолетног детета; да стога не стоји тврдња да се обавеза из извршне исправе не извршава услед спречавања мајке и њеног утицаја, већ искључиво из разлога што малолетно дете одбија контакт са оцем ; да имајући у виду све наведено, а нарочито непостојање доказа о томе да извршни дужник спречава поступање по извршној исправи, односно, да извршни дужник онемогућава одржавање личних контакта између извршног повериоца и малолетног детета, суд је применом одредбе члана 401. став 1. тачка 3 ) Закона о парничном поступку у вези са чланом 29. Закона о извршењу и обезбеђењу, одлуч ио као у изреци.
4. Одредбама члана 65. Устава, на чиј у повред у се указује у уставној жалби, утврђено је : да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу и да су у томе равноправни (став 1.); да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом ( став 2.).
За одлучивање у овој уставносудској ствари од значаја су и следеће одредбе Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 106/15, 106/16 – аутентично тумачење, 113/17 – аутентично тумачење, 54/19 и 9/20 – аутентично тумачење) и Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11 – др. закон и 6/15):
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу прописано је: да се овим законом уређује поступак у коме судови и јавни извршитељи принудно намирују потраживања извршних поверилаца заснована на извршним и веродостојним исправама (извршни поступак), поступак обезбеђења потраживања и положај јавних извршитеља (члан 1.); да су средства извршења ради остваривања неновчаног потраживања, поред осталог, предаја детета и извршење других одлука у вези с породичним односима (члан 54. став 3.); да се у извршном поступку ради одржавања личних односа са дететом сходно примењују поједине одредбе ове главе закона (чл. 368, 370, 371, 373, 374, 375, 376. и 377.) (члан 379.); да у предлогу за извршење ради предаје детета не мора да буде назначено средство извршења, а ако је и назначено суд није њиме везан (члан 370.); да суд посебно води рачуна о томе да се што боље заштити интерес детета и да суд може изузетно заказати рочиште, ако је то у најбољем интересу детета (члан 371.); да се школи, породичном саветовалишту и другим специјализованим установама за посредовање у породичним односима доставља позив да учествују у извршном поступку ако је то неопходно , да је психолог органа старатељства дужан да утврди емоционални статус детета, начин његовог реаговања на стрес и механизме преовладавања, брзину прилагођавања на промене, емоционалне односе детета и лица са којим дете живи и лицем коме треба да буде предато и друге чињенице значајне за само организовање радњи извршења, као и да обави информативно саветодавни рад са лицем са којим дете живи и покуша да издејствује добровољну предају детета (упознавање са тиме да се добровољном предајом детета избегавају трауматско реаговање детета и штетне последице по његов раст и развој и сл.), да је психолог органа старатељства дужан да се и пре извршења и у току самог извршења руководи заштитом најбољег интереса детета (члан 375. ст. 2 , 3. и 5.); да дете принудно одузима и предаје орган старатељства уз присуство и надзор суда, да је психолог органа старатељства дужан да у току одузимања и предаје детета прати понашање и реакције детета и лица коме се дете одузима, да утиче на спречавање или смањење понашања која могу изазвати сукоб или трауматско реаговање детета, да саветује суд како да се одузимање и предаја детета остваре са што мање штете по раст и развој детета и да сам предузима све потребне радње у те сврхе и да унесе своја запажања у записник о одузимању и предаји детета и потпише га (члан 376. ст. 2. и 3. ).
Одредбама Породичног закона је прописано: да породица ужива посебну заштиту државе и да свако има право на поштовање свог породичног живота (члан 2.); да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета ( члан 6. став 1.); да родитељско право припада мајци и оцу заједно, да су родитељи равноправни у вршењу родитељског права и да је забрањена злоупотреба родитељског права (члан 7. ст. 1 – 3.); да дете има право да одржава личне односе са родитељем са којим не живи, да право детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета и да суд може донети одлуку о ограничавању права детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи ако постоје разлози да се тај родитељ потпуно или делимично лиши родитељског права или у случају насиља у породици (члан 61. ст. 1, 2. и 3.); да дете које је способно да формира своје мишљење има право слободног изражавања тог мишљења, да се мишљењу детета мора посветити дужна пажња у свим питањима која га се тичу и у свим поступцима у којима се одлучује о његовим правима, а у складу са годинама и зрелошћу детета, да дете које је навршило 10. годину живота може слободно и непосредно изразити своје мишљење у сваком судском и управном поступку у коме се одлучује о његовим правима (члан 65. ст. 1, 3. и 4.) да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да родитељи имају право и дужност да се старају о детету, да старање о детету обухвата – чување, подизање, васпитавање, образовање, заступање, издржавање те управљање и располагање имовином детета (члан 68. ст. 1. и 2.); да родитељ који не врши родитељско право има право и дужност да издржава дете, да са дететом одржава личне односе и да о питањима која битно утичу на живот детета одлучује заједнички и споразумно са родитељем који врши родитељско право (члан 78. став 3.).
Одредбама Конвенције Уједињених нација о правима детета („Службени лист СФРЈ - Међународни уговори“, број 15/90 и „Службени лист СРЈ“ - Међународни уговори, бр. 4/96 и 2/97) је прописано: да у свим активностима које се тичу деце од примарног је значаја интерес детета без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела (члан 3. став 1.); да државе чланице предузимају све одговарајуће законодавне, административне и остале мере за остваривање права признатих у овој конвенцији, да у вези са економским, социјалним и културним правима, државе чланице предузимају такве мере максимално користећи своја расположива средства, а где је то потребно, у оквиру међународне сарадње (члан 4.); да државе чланице поштују право детета које је одвојено од једног или оба родитеља да одржава личне односе и непосредне контакте са оба родитеља на сталној основи, осим ако је то у супротности са најбољим интересима детета (члан 9. став 3.); да ће државе чланице уложити све напоре како би се уважавало начело да оба родитеља имају заједничку одговорност у подизању и развоју детета, да родитељи или, у зависности од случаја, законити старатељи имају главну одговорност за подизање и развој детета, а интереси детета су њихова основна брига (члан 18. став 1.).
У овој уставносудској ствари од значаја је и члан 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) којим је утврђено: да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке (став 1.); да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (став 2.).
5. Када је реч о правима родитеља из члана 65. Устава, Уставни суд подсећа да је у својој пракси, у више одлука, исказао став да је уставно право родитеља да се стара о детету, односно да га издржава, васпитава и образује, изведено из дужности родитеља да се о детету стара, те да родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Предуслов да родитељ врши своју уставну дужност према деци и оствари своје Уставом зајемчено право, уколико родитељског права није лишен на начин прописан законом, јесте да му се омогући непосредан контакт и успостављање физичког и емоционалног односа са дететом (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-3721/2011 од 21. маја 2014. године).
Европски суд за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) , примењујући и тумачећи право на поштовање породичног живота из члана 8. Европске конвенције, установио је да уживање родитеља и детета у заједничком друштву представља основни елемент породичног живота, чак и када је дошло до раскида односа између родитеља (видети пресуде Diamante и Pelliccioni против Сан Марина, број представке 32250/08, од 27. септембра 2011. године, став 170, Keegan против Ирске, број представке 16969/90, од 26. маја 1994. године, став 50. и Цветковић против Србије, број представке 42707/10, од 7. фебруара 2017. године, став 52.). У ситуацији када је породична веза између детета и родитеља већ успостављена, држава и њени органи морају бити усмерени на очување те везе, посебно када је заједница живота између родитеља престала. Реч је, дакле, о позитивној обавези државе да омогући делотворно поштовање породичног живота, усвајањем адекватних мера, као што су креирање правног оквира за пресуђење и механизма за принудно извршење, а онда када је то примерено и предузимање специфичних корака (видети пресуду у предмету Moog против Немачке, представке бр. 23280/08 и 2334/10, од 6. октобра 2016. године, ст. 53. и 54.). У вези са позитивном обавезом државе, ЕСЉП сматра да члан 8. Европске конвенције садржи право родитеља да се предузму мере за њихово поновно спајање са децом и обавезу националних органа да таква спајања олакшају (видети, поред осталих, пресуде Iganaccolo-Zenide против Румуније, представка број 31679/96, од 25. јануара 2000. године, став 94, Nuutinen против Финске, број представке 32842/96, од 27. јуна 2000. године, став 127. и Iglesias Gil и A. U. I. против Шпаније, број представке 56673/00, од 29. априла 2003. године став 49.).
Такође, ЕСЉП је више пута истакао да у питањима која се односе на старатељство над децом њихов интерес мора бити од највеће важности, тачније, да се првенствено мора водити рачуна о дететовом најбољем интересу (видети пресуду Gnahoré против Француске, број представке 40031/98, од 19. септембра 2000. године, ЕСЉП 2000-IX, став 59.). Најбољи интерес детета може, у зависности од своје природе и озбиљности, надилазити интересе родитеља (видети пресуду Великог већа Sahin против Немачке, број представке 30943/96, од 8. јула 2003. године, ЕСЉП 2003-VIII, став 66.). Уставни суд подсећа и на став ЕСЉП, по коме се вероватноћа да ће доћи до поновног спајања родитеља са дететом постепено смањује и коначно нестаје уколико родитељ и дете нису у могућности да се уопште виђају или то чине толико ретко да постане извесно да до њиховог природног зближавања неће доћи (видети пресуду у предмету Рибић против Хрватске, број представке 27148/12, од 2. априла 2015. године, став 99.).
Виши суд у Новом Саду је , одлучујући о жалби извршног дужника, која је мајка малолетног детета и родитељ коме је извршном исправом поверено самостално вршење родитељског права, утврдио да нису испуњени услови за принудно намирење неновчаног потраживања подносиоца уставне жалбе – одржавање личних односа са малолетним дететом . Разлози за неиспуњење обавезе извршног дужника да подносиоцу уставне жалбе омогући одржавање личних односа са мало летним дететом, према моделу који је утврђен извршном исправом , по оцени Вишег суда у Новом Саду, нису на страни извршног дужника, већ малолетног детета, које одбија да одржава контакте са подносиоцем уставне жалбе, као родитељем са којим не живи, на начин како је то утврђено извршном исправом. Дакле, Виши суд у Новом Саду је, полазећи од основног циља извршног поступка , а то је принудно намирење потраживања извршн ог повери оца засновано на извршн ој или веродостојн ој исправ и, што подразумева изричито или прећутно одбијање извршног дужника да добро вољно испуни своју обавезу на начин и у року како је то одређено извршном или веродостојн ом исправ ом, закључио да у конкретном случају нису испуњени услови да се предложено извршење дозволи.
По схватању Уставног суда, Виши суд у Новом Саду је код доношења оспореног другостепеног решења морао узети у обзир специфичности извршног поступка у коме се извршавају одлуке у вези са породичним односима, пре свега оне које гласе на предају детета и одржавање личних односа са дететом. Сагласно члану 3. став 1. Конвенције Уједињених нација о правима детета, у свим активностима јавних или приватних институција које се тичу деце, заштита најбољег интереса детета мора бити на првом месту. С тим у вези, Законом о извршењу и обезбеђењу је изричито прописана дужност суда да у овој врсти извршног поступка посебно води рачуна о томе да се што боље заштити интерес детета (члан 371. став 1.) . У ситуацији када је дошло до престанка заједнице живота између родитеља , као што је овде случај, уживање у заједничком друштву детета и родитеља представља и даље основни елемент породичног живота , тако да све активности судова и других институција, а пре свега, органа старатељства, морају бити усмерене ка очувању породичне везе између детета и родитеља са којим оно не живи. Стога Уставни суд сматра да се у овој врсти извршног поступка не може приоритетни значај дати околности да ли је извршни дужник спреман добровољно да испуни своју обавезу из извршне исправе, већ да ли се лични односи између детета и родитеља са којим оно не живи одржавају, сагласно извршно ј исправ и. Другим речима, само постој ање сметњ е да се извршна исправа реализује у наведеном делу , без улажења у оцену чијом кривицом је до тога дошло, по мишљењу Суда, чини оправданим покретање механизма за принудно извршење. Извршном суду у овој врсти извршног поступка стоје на располагању значајна овлашћења чија је сврха да се омогући одржавање личних односа у складу са извршном исправом. Поред новчаног кажњавањ а извршног дужника, које у околностима конкретног случаја вероватно не би било нужно, мада се и пасивно држање извршног дужника, у одређеним околностима, може сматрати спречавањем извршења, Закон о извршењу и обезбеђењу предвиђа још и заказивање рочишта, ако је то у најбољем интересу детета , позивање школе, породичног саветовалишта или друге специјализоване установе за посредовање у породичним односима. С друге стране, у овој врсти извршног поступка неизоставно је и уче шће органа старатељства, као помоћног орган а који пре извршења и у току самог извршења треба да пружи подршку на првом месту деци, настојећи да утиче на то да се принуда избегне или сведе на најмању могућу меру, као и да иста буде сврсисходна (видети Одлуку Уставног суда Уж-14395/2018 од 26. децембра 2019. године). Орган старатељства у овој врсти извршног поступка мора показати висок степен проактивности, са циљем да се остваривање контакта омогући, барем у контролисаним условима, док се не стекну услови да се ти контакти остварују на начин како је то одређен о извршном исправом . У конкретном случају, суд је улог у органа старатељства ограничио само на давање мишљења о томе зашто се извршна исправа не реализује , не и како да се , упркос противљењу детета које је у узрасту у коме може слободно и непосредно изразити своје мишљење, а које је мајка (извршни дужник) непосредно након доношења извршне исправе преселила у Нови Сад из Бора, где је оно живело од рођења и где још увек живи његов отац , омогући континуитет у одржавању личних односа са родитељем са којим не живи , посебно ако се узме у обзир изјашњење детета да је спремно да се са подносиоцем уставне жалбе виђа у Новом Саду .
Уставни суд има у виду да је првостепени суд, по налогу Вишег суда у Новом Саду, одржао рочиште , у смислу члана 371. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, на коме су саслушане странке у поступку. Извођење овог доказа такође је имало за циљ да се утвр де околности због којих се извршна исправа не реализује у на веденом делу . Будући да су искази странака само потврдили чињеницу да се лични односи између подносиоца уставне жалбе и детета не одржавају на начин као је то утврђено извршном исправом, Уставни суд сматра да је то био додатни разлог да извршни суд прибегне законски м овлашћењ има кој а му у овој врсти поступка стоје на располагању, као и да од органа старатељства захтева проактиван приступ како би се омогућило одржавање личних односа у складу са извршном исправом или на неки други начин, укључујући и остваривање контакта у контролисан им услов има. Међутим, списи предмета су, након поменутог рочишта, поново прослеђени Вишем суду у Новом Саду, који је закључио да нису испуњени услови да се предложено извршење дозволи, те је поступак правноснажно обустављен.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је утврдио да су оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Гжи. 443/21 од 15. септембра 2021. године подносиоцу уставне жалбе повређена права родитеља из члана 65. Устава, па је, сагласно члан у 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон и 103/15), уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд сматра да су последице утврђене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспореног решења и одређивањем да исти суд донесе нову одлуку о жалби извршног дужника изјављеној против решења о извршењу Основног суда у Новом Саду И. 122/21 од 9. јуна 2021. године, због чега је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. Одлучујући о захтеву подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, утврђивање повреде права из члана 65. Устава довољна мера да се постигне адекватна и правична сатисфакција. При томе, Уставни суд има у виду да је претходно одредио да ће се штетне последице због учињене повреде права отклонити поништајем оспорен ог другостепен ог решења. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, одбио захтев за накнаду нематеријалне штете, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.