Преглед документа Уж-5039/2019 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Јован Ћирић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. В, М . Т, Р . В, М . П, С . С, И . Ч, Н . Л, В . Г, М . П, Г. Ј. С, Т . В, Б . В, Б . Ш, Д . П, Б . Л, М . М, Ј . Н, З . Б, С . Н, Д. П , М. М . и С . К, свих из Сремске Митровице, М. С, Ж . С, С . К, А. Т, Д . Т, Н. Ј . и С . Г, свих из Лаћарка код Сремске Митровице , М. В, С . Т . и В . Ђ, свих из Чалме код Сремске Митровице , Љ. П . из Адашеваца, општина Шид, Р . Ђ . из Мачванске Митровице код Сремске Митровице, П. В , Т. Г . и З. Р, свих из Мартинаца код Сремске Митровице, Д. Т, Н . Њ, М . Ј, Ј . М, Д . М, С. С . и С . А, свих из Руме, С. Г . из Краљеваца, општина Рума, Г. Ђ. С . из Шашинаца код Сремске Митровице, С. Ћ . и Б. С , обојице из Гргуреваца код Сремске Митровице, В. М . из Бачке Паланке, Б. В, Н . З . и З . П, свих из Шида, и Н . У . из Сота, општина Шид, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. априла 2022. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба С. В, М . Т, Р . В, М . П, С . С, И . Ч, Н . Л, В . Г, М . П, Г . Ј. С, Т . В, Б . В, Б . Ш, Д . П, Б . Л, М . М, Ј . Н, З . Б, С . Н, Д. П, М . М, С . К, М . С, Ж . С, С . К, А . Т, Д . Т, Н. Ј, С . Г, М . В, С . Т , В . Ђ, Љ . П, Р . Ђ, П . В, Т . Г , З. Р, Н . Њ, М . Ј, Ј . М, Д . М, С. С, С . А, С . Г, Г . Ђ. С, С . Ћ , Б . С, В . М, Б . В, Н . З , З . П . и Н. У . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе – Одељење за плате и бенефиције у предмету број 375/21, подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије

2. Усваја се уставна жалба Д . Т. и утврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе – Одељење за плате и бенефиције у предмету број 375/21 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

3. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе из тачке 1. на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 550 евра, а подносиоца уставне жалбе из тачке 2. изреке у износу од 300 евра , у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

4. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак из тач. 1. и 2. изреке окончао у најкраћем року.

1. С. В . из Сремске Митровице и остала лица наведена у уводу и у тач. 1. и 2. изреке поднели су Уставном суду, 13. маја 2019 . године, преко пуномоћника Ј. М, адвоката из Ваљева, уставну жалбу, допуњену поднес цима од 13. јануара и 19. јуна 2020. године, 4. јануара 2021. и 21. марта 2022. године, због повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, „у поступку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе у предмету бр ој 2791/17, Жалбеном комисијом Владе у предмету број 120-01-215/2016-01, Управним судом у предметима У. 5028/15 и У. 4650/17 и у време изјављивања ове уставне жалбе пред Управним судом у предмету У. 2769/19 “. Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање поступка који се води у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-4031/2010 од 22. новембра 2013. године.

У уставној жалби и њеним допунама је детаљно описан ток оспореног поступка, уз навођење разлога који се односе на сложеност предмета, поступање надлежних управних органа и суда, као и на понашање подносилаца.

Предложено је да Уставни суд утврди повреде п рава на правично суђење и права на суђење у разумном року, наложи окончање поступка и утврди право подносилаца на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року сваком у износу од по 1.200 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Наро дне банке Србије на дан исплате, имајући у виду да су подносиоцима у парничном поступку већ досуђени износи од по 700 евра на име новчаног обештећења због утврђене повреде права на суђење у разумном року.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку из списа предмета Министарства унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе – Одељење за плате и бенефиције број 375/21 и целокупне документације приложене уз уставну жалбу и њене допуне, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

3.1. Подносиоци уставне жалбе су 24 . децембра 2008. године поднели захтев за исплату додатака на плату по основу прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, који нису исплаћени у последње три године до подношења захтева, као и захтев за исплату регреса за коришћење годишњег одмора и накнаде трошкова за исхрану у току рада, за период од 1. јануара 2006. године.

Поступак који је покренут и вођен поводом наведеног захтева је правноснажно окончан пресудом Управног суда У. 9889/10 (2009) од 13 . јула 201 0. године.

С. В, М . Т, Р . В , М. С . и М . П, овде подносиоци уставне жалбе, поднели су 6. септембра 2010. године уставну жалбу против означене пресуде Управног суда. Одлуком Уставног суда Уж-4031/2010 од 22 . новембра 201 2. године, у првом делу тачке 1. изреке, усвојена је уставна жалба и утврђено да је том пресудом у делу којим је одлучено о исплати додатака на плату за прековремени рад, рад ноћу и на дане државних и верских празника, повређено право наведених подносилаца на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је , у тачки 2. изреке, наложено надлежном суду да у року од 60 дана од дана достављања Одлуке понови поступак по тужби поднетој против решења Жалбене комисије Владе (у даљем тексту: другостепени орган) број 120-01-170/2009-01 од 14. маја 2009. године, а у тачки 3. изреке је одређено да Одлука има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду. Истом одлуком је у другом делу тачке 1. изреке одбијена као неоснована уставна жалба изјављена против наведене пресуде Управног суда у делу који се односи на одлучивање о захтеву за исплату регреса за коришћење годишњег одмора и накнаде трошкова за исхрану у току рада .

3.2. Поступајући у извршењу Одлуке Уставног суда, Управни суд је, на седници одржаној 28. марта 2013. године, донео пресуду У. 17207/12, којом је поновљен поступак завршен правноснажном пресудом тог суда од 13. јула 2010. године, укинута наведена пресуда, уважена тужба подносилаца и поништено другостепено решење од 14. маја 2009. године.

Другостепени орган је, у извршењу наведене пресуде Управног суда, донео решење број 120-01-222/2013-01 од 26. априла 201 3. године, којим је усвојена жалба подносилаца, поништено решење Министарства унутрашњих послова – Сектор финансија, људских ресурса и заједничких послова – Управа за људске ресурсе (у даљем тексту: првостепени орган) број 120-1-794 од 25. марта 2009. године, у делу којим је одбијен њихов захтев за исплату додатака на плату за прековремени рад, рад ноћу и на дане државних и верских празника, те је предмет у том делу враћен првостепеном органу на поновни поступак.

Како првостепени орган у поновном поступку није одлучио о захтеву у законом прописаном року, подносиоци су 3. октобра 2013. године изјавили жалбу због „ћутања администрације“, коју је другостепен и орган решењем број 120-01-553/2013-01 од 1. новембра 2013. године усвојио и наложио првостепеном органу да у року од пет дана донесе одговарајуће решење. С обзиром на то да првостепени орган није поступио по наведеном решењу другостепеног органа, исти подносиоци су 12. јуна 2014. године по други пут изјавили жалбу због „ћутања администрације“ .

Првостепеним решењем број 296/15 од 19. јануара 2015. године одбијен је као неоснован захтев подносилаца, док је другостепеним решењем број 120-01-41/2015-01 од 2. марта 2015. године одбијена жалба подносиоца изјављена против наведеног првостепеног решења.

Пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 5028/15 од 20. априла 2016. године уважена је тужба подносилаца, поништено наведено другостепено решење и предмет враћен на поновно одлучивање.

Другостепени орган је у извршењу наведене пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду донео решење број 120-01-215/2016-01 од 8. јуна 2016. године, којим је усвојена жалба подносиоца, поништено првостепено решење од 19. јануара 2015. године и предмет враћен на поновни поступак.

Како првостепени орган у поновном поступку није одлучио о захтеву у законом прописаном року, подносиоци су 12. септембра 2016. године изјавили жалбу због „ћутања администрације“, поводом које је другостепени орган донео решење број 120-01-1099/2016-01 од 30. септембра 2016. године, којим је наложено првостепеном органу да у року од 15 дана донесе одговарајуће решење. Подносиоци су 16. новембра 2016. године поново изјавили жалбу због недоношења првостепеног решења, о којој другостепени орган није одлучио, те су поднели две ургенције, а 28. марта 2017. године су Управном суду поднели тужбу због „двоструког ћутања управе“. Пресудом Управног суда У. 4650/17 од 20. новембра 2018. године уважена је тужба подносилаца и наложено туженом органу да у року од 30 дана од дана пријема пресуде донесе решење о жалби од 16. новембра 2016. године.

У међувремену је донето првостепено решење број 2791/17 од 25. октобра 2017. године , којим је одбијен као неоснован захтев подносилаца, али је то решење поништено другостепеним решењем број 120-01-5/2018-01 од 23. јануара 2018. године, којим је усвојена жалба подносилаца и предмет враћен на поновни поступак.

Првостепени орган поново није одлучио о захтеву у законом прописаном року, те су подносиоци 16. априла 2018. године изјавили жалбу због „ћутања администрације“, коју је другостепени орган решењем број 120-01-00922/2018-01 од 10. маја 2018. године усвојио и наложио првостепеном органу да у року од 15 дана донесе одговарајуће решење. Подносиоци су због даљег непоступања првостепеног органа изјавили још једну жалбу због „ћутања администрације“ од 22. јуна 2018. године, а потом и два накнадна захтева за одлучивање о тој жалби. Тужбу због „двоструког ћутања управе“ су поднели 20. фебруара 2019 . године.

Решењем Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 2769/19 од 3. јуна 2021. године обустављен је поступак по тужби подносилаца због „двоструког ћутања управе“, јер је донето решење првостепеног органа број 375/21 од 2. фебруара 2021. године, којим је у тачки 1. диспозитива одбијен као неоснован захтев подносилаца за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 27. јуна 2006. до 24. децембра 2008. године , док је у тачки 2. диспозитива одређено да ће о захтеву за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 1 . јануара до 26. јуна 2006. године бити накнадно одлучено.

Решењем другостепеног органа број 120-01-158/2021-01 од 12. марта 2021. године одбијена је жалба подносилаца изјављена против наведеног првостепеног решења.

Подносиоци су 6. јула 2021. године изјавили жалбу због недоношења првостепеног решења о преосталом делу њиховог захтева наведеног у тачки 2. диспозитива решења од 2. фебруара 2021. године. Решењем другостепеног органа број 120-01-316/2021-01 од 2. августа 2021. године усвојена је наведена жалба подносилаца и наложено првостепеном органу да у року од 15 дана донесе одговарајуће решење. Како првостепени орган није донео решење у том року, подносиоцу су 2. децембра 2021. године изјавили још једну жалбу због „ћутања администрације“, а потом и два накнадна захтева од 10. фебруара и 10. марта 2022. године.

3.3 . Решењем Управног суда Р4 у 39/2016 од 28. марта 2016. године усвојен је приговор подносилаца ради убрзавања поступка, утврђена повреда права на суђење у разумном року у предмету тог суда У. 5028/15 и наложено судији известиоцу да у року од два месеца предузме радње ради правноснажног решавања наведеног предмета. Приликом одлучивања о повреди права на суђење у разумном року посебно су узете у обзир следеће околности: да је Управни суд у истој правној ствари донео пресуду У. 9889/10 (2009) од 13. јула 2010. године, којом је одбио тужбу подносилаца; да је Уставни суд донео Одлуку Уж-4031/2010 од 22. новембра 2012. године, којом је усвојио уставну жалбу подносилаца и наложио понављање поступка окончаног наведеном пресудом Управног суда; да је у поновљеном поступку донета пресуда Управног суда У. 17207/12 од 28. марта 2013. године; да је Управни суд поступао у разумном року у раније вођеним управним споровима; да, међутим, имајући у виду укупно трајање судског поступка и управног поступка, да предмет није чињенично и правно сложен, као и да подносиоци нису допринели да конкретни управни спор не буде решен у разумном року, нема разлога за неодлучивање Управног суд а до дана подношења приговора ради убрзавања поступка.

Пресудом Основног суда у Сремској Митровици Прр. 5/16 од 16. септембра 2016. године делимично је усвојен тужбени захтев подносилаца уставне жалбе и обавезана тужена Република Србија да им на име новчаног обештећења због повреде права на суђење у разумном року утврђеног решењем Управног суда Р4 у 39/2016 од 28. марта 2016. године исплати износ од по 700 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Приликом утврђивања висине обештећења због повреде права на суђење у разумном року узет је у обзир период од подношења захтева од 24. децембра 2008. године до доношења наведене пресуде Основног суда у Сремској Митровици, односно седам година, осам месеци и 21 дан.

Наведена првостепена пресуда је потврђена у поступку по жалби тужене пресудом Вишег суда у Сремској Митровици Гжрр. 1/16 од 14. децембра 2016. године.

3.4. Када је у питању подносилац уставне жалбе Д . Т , Уставни суд је констатовао следеће:

Наведени подносилац је заједно са подносиоцима из тачке 1. изреке поднео захтев од 24. децембра 2008. године поводом кога се води оспорени поступак.

Уставни суд је констатовао да, у периоду који се цени у овом предмету, првостепеним решењима од 25. октобра 2017. и 2. фебруара 2021. године није одлучено о захтеву наведеног подносиоца уставне жалбе. Из тога следи да о захтеву тог подносиоца још увек није одлучено у целини. При томе је подносилац користио правна средства због недоношења наведених првостепених решења у законском року, а изјавио је и жалбу због недоношења првостепеног решења о делу захтева који се односи на период од 1. јануара до 26. јуна 2006. године, али не и жалбу због недоношења првостепеног решења о делу његовог захтева који се односи на период од 27. јуна 2006. године до 24. децембра 2008. године.

4. Одредбом члан 32. став 1. Устава, на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Законом о општем управном поступку („Службени гласник РС“ , бр. 18/16 и 95/18 - аутентично тумачење) прописано је: да се поступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања (члан 9. став 2.); да другостепени орган сам или преко првостепеног или замољеног органа допуњава поступак ако нађе да је чињенично стање погрешно или непотпуно утврђено или понавља цео поступак или његов део ако нађе да је учињена повреда правила поступка која је утицала на законитост и правилност побијаног решења, да у том случају другостепени орган поништава побијано решење и сам одлучује о управној ствари ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем (члан 171. став 2.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од пријема предмета, донесе ново решење, да против новог решења странка има право на жалбу (став 3.); да ће по поништавању побијаног решења другостепени орган проследити предмет на поновни поступак првостепеном органу, само ако је потребно да се у тој управној ствари донесе ново решење (став 4.); да кад првостепени орган није издао решење у законом одређеном року, другостепени орган захтева да му првостепени орган саопшти зашто благовремено није издао решење, да ако другостепени орган нађе да првостепени орган није издао решење у законом одређеном року из оправданог разлога, продужава рок за издавање решења за онолико колико је трајао оправдани разлог, а најдуже за 30 дана (члан 173. став 1.); да ако другостепени орган нађе да не постоји оправдани разлог због кога решење није издато у законом одређеном року, он сам одлучује о управној ствари или налаже првостепеном органу да изда решење у року не дужем од 15 дана (став 2.); да ако првостепени орган поново не изда решење у року који је одредио другостепени орган, он сам одлучује о управној ствари (став 3.); да ако после почетка примене овог закона решење првостепеног органа буде поништено или укинуто, даљи поступак спроводи се према одредбама овог закона (члан 213. став 2.). У основи истоветне одредбе биле су садржане и у одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10).

5. Како се свим наводима уставне жалбе образлаже искључиво повреда права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је наводе и разлоге уставне жалбе разматрао са становишта тог елемента права на правично суђење. Испитујући истакнуту повреду права на суђење у разумном року у односу на подносиоце из тач. 1. и 2. изреке, Уставни суд је узео у обзир да је решењем Управног суда Р4 у 39/2016 од 28. марта 2016. године подносиоцима уставне жалбе утврђена повреда права на суђење у разумном року у управном спору који је вођен у предмету тог суда У. 5028/15, што је једна фаза оспореног поступка, као и да је правноснажном пресудом Основног суда у Сремској Митровици Прр. 5/16 од 16. септембра 2016. године подносиоцима утврђено право на исплату новчаног обештећења за неимовинску штету која је изазвана повредом права на суђење у разумном року, и то сваком подносиоцу у износу од по 700 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, при чему је висина те накнаде одређена у односу на дотадашње укупно трајање поступка (управног поступка и три управна спора) од седам година, осам месеци и 21 дан. Стога је Уставни суд, у конкретном случају, приликом оцене разумности трајања поступка у коме се извршава Одлука Уставног суда Уж-4031/2010 од 22. новембра 2012. године узео у обзир период који је уследио након доношења пресуде Основног суда у Сремској Митровици Прр. 5/16 од 16. септембра 2016. године, којом су подносиоци остварили правичну и адекватну новчану накнаду за повреду права на суђење у разумном року у дотадашњем току поступка. Дакле, период меродаван за оцену повреде права на суђење у разумном року износи пет година и седам месеци.

Уставни суд је оценио да наведено трајање поступка указује да он није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.

У погледу значаја предмета поступка, Уставни суд налази да подносиоци уставне жалбе имају легитиман интерес да надлежни органи о њиховом захтеву одлуче у оквиру стандарда разумног рока, поготово због тога што се ради о потраживањима из радног односа и што се поступак води у извршењу Одлуке Уставног суда.

Уставни суд је оценио да овај предмет није чињенично и правно сложен, посебно ако се има у виду да су правна питања која се постављају у току поступка већ у довољној мери разјашњена у Одлуци Уставног суда Уж-4031/2010 од 22. новембра 2012. године, заснованој на правном схватању овог суда израженом у Одлуци Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године. Из наведених одлука Уставног суда произлази да подносиоцима уставне жалбе за обављени рад на извршењу задатака преко пуног радног времена, рад ноћу и током државног или верског празника, у периоду од 1. јануара до 30. јуна 2006. године не може бити ускраћено право на увећану зараду која им је у том случају припадала у складу са Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), док би подносиоцима за период од 1. јула 2006. године припадало право на увећање плате по тим основима уколико би се утврдило да им коефицијент за обрачун плате није увећан за 30 до 50% у односу на друге државне службенике.

Испитујући поступање управних органа, Уставни суд је констатовао да су у периоду који се цени у овом предмету донета два решења првостепеног органа и два решења другостепеног органа којима је одлучено о жалбама против првостепених решења. Уставни суд је утврдио да је посматрани поступак обележило значајно кашњење првостепеног органа са доношењем решења о захтеву подносилаца у поновном поступку и непоступање тог органа по обавезујућим примедбама из другостепених решења. Наиме, првостепени орган није поштовао рок за доношење новог решења у извршењу другостепеног решења прописан одредбом члана 232. став 2. раније важећег Закона о општем управном поступку, нити поштује исти рок прописан одредбом члана 171. став 3. важећег Закона о општем управном поступку. Првостепени орган је решење од 25. октобра 2017. године донео након једне године, а решење од 2 . фебруара 2021. године након непуне три године по протеку наведеног рока, а према стању у списима предмета још није донео решење у из вршењу другостепеног решења од 23. јануара 2018. године којим би одлучио о преосталом делу захтева подносилаца. Уставни суд је утврдио да је и другостепени орган значајно допринео дугом трајању поступка тиме што је пропустио да допуни поступак и отклони његове недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, те да ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, својим решењем поништи првостепено решење и сам реши управну ствар, у смислу одредбе члана 232. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку и члана 171. став 2. важећег Закона о општем управном поступку. С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права, да понављање истих налога нижестепеном органу у оквиру једног поступка указује на недостатке у процесном систему (ЕСЉП, пресуда Wierciszewska против Пољске, број представке 41431/98, од 25. новембра 2003. године, став 46.). Допринос другостепеног органа огледа се, такође, у томе што о жалбама због „ћутања администрације“, није одлучио у складу са законом. Наиме, другостепени орган је д оносио решења којима је само налагао првостепеном органу доношење нових решења у одређеном року, пропуштајући да, по истеку тог рока у коме првостепени орган из неоправданих разлога није донео решења, сам одлучи о управној ствари, у складу са одредбама члана 236. став 2. раније важећег Закона о општем управном поступку и члана 173. став 3. важећег Закона о општем управном поступку.

Уставни суд је констатовао да су вођена два управна спора због „двоструког ћутања управе“, која су окончана након што је престало „ћутање“ првостепеног органа, због чега надлежни суд није допринео убрзању оспореног поступка.

5.1. Када је реч о понашању подносилаца уставне жалбе из тачке 1. изреке , Уставни суд је констатовао да је решењем првостепеног органа од 2. фебруара 2021. године, које је постало коначно, одбијен њихов захтев у делу који се односи на исплату додатака на плату за период од 27. јуна 2006. године до 24. децембра 2008. године , док је у погледу дела захтева који се односи на исплату додатака на плату за период од 1. јануара до 26. јуна 2006. године одређено да ће о њему бити накнадно одлучено, те се предмет у том делу налази у фази првостепеног решавања.

Уставни суд је констатовао да су они изјавили жалбе због кашњења првостепеног органа са доношењем решења од 25. октобра 2017. године и од 2. фебруара 2021. године , као и да су потом подносили тужбе због недоношења другостепених решења по жалбама због „ћутања администрације“. Такође, поднели су и жалбе због недоношења решења првостепеног органа о преосталом делу захтева о коме није одлучено решењем тог органа од 2. фебруара 2021. године.

5.2. Када је реч о понашању подносиоца уставне жалбе из тачке 2. изреке, Д. Т , Уставни суд је констатовао: да првостепеним решењима од 25. октобра 2017. и 2. фебруара 2021. године није одлучено о његовом захтеву; да стога о захтеву тог подносиоца у целини није одлучено; да је он заједно са подносиоцима из тачке 1. изреке користио правна средства због недоношења наведених првостепених решења; да је изјавио жалбу због недоношења првостепеног решења о делу захтева који се односи на период од 1. јануара до 26. јуна 2006. године, али не и жалбу због недоношења првостепеног решења о делу његовог захтева који се односи на период од 27. јуна 2006. до 24. децембра 2008. године.

5.3. Уставноправна оцена поступка чије трајање је узето у обзир у односу на подносиоце уставне жалбе из тач. 1. и 2. изреке, заснована на пракси и критеријумима Уставног суда и Европског суда за људска права, потврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе – Одељење за плате и бенефиције у предмету број 375/21 повређено право подносилаца уставне жалбе из тач. 1. и 2. изреке на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу и одлучио као у тач. 1. и 2. изреке.

6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке одлучио да се правично задовољење због утврђене повреде права на суђење у разумном року подносилаца уставне жалбе из тачке 1. изреке оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 550 евра, а подносиоца уставне жалбе из тачке 2. изреке у износу од 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 103/15).

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања поступка у односу на подносиоце из тач. 1. и 2. изреке, неефикасно поступање управних органа, пропуштање подносиоца уставне жалбе из тачке 2. изреке да изјави жалбу због недоношења првостепеног решења о већем делу његовог захтева, животни стандард у држави и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права.

Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у одлукама Синђелић и други против Србије, од 19. септембра 2019. године (број представке 7129/15) и Стојановић и други против Србије, од 14. јануара 2021. године (број представке 19322/18), које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року у управним поступцима који се, као и оспорени поступак, воде поводом захтева полицијских службеника за исплату додатака на плату. Европски суд је одбацио наведене представке, уз оцену да подносиоци представки више немају права да тврде да су жртве у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року и доделио подносиоцима ближе означене новчане износе на име накнаде нематеријалне штете, који су нижи од износа које је додељивао Европски суд, али су ипак разумни услед великог броја подносилаца представки и прилично ограниченог значаја предмета поступка.

7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року .

8. С обзиром све на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.