Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Јован Ћирић чланови Већа, у поступку по уставној жалби М . Г, из Банатског Брестовца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. априла 2022. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. Г . изјављена против решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж-р. По1. 1/18 од 18. јануара 2018. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2. По1. 46/18 од 14. фебруара 2018. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Г . из Банатског Брестовца , која се у тренутку подношења уставне жалбе налазила у притвору у Окружном затвору у Београду, поднела је Уставном суду, 8. марта 2018. године , уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж-р. По1. 1/18 од 18. јануара 2018. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2. По1. 46/18 од 14. фебруара 2018. године, због повреде права на слободу и безбедност, права на ограничено трајање притвора и права на правично суђење, зајемчених одредбама члана 27. ст. 1. и 2, члана 31. ст. 1. и 3. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 5. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Како се наведено право из Европске конвенције садржински не разликује од права зајемчених наведеним одредбама члана 27. Устава, то је Уставни суд наводе о повреди овог права ценио у односу на те одредбе Устава.
У уставној жалби се, са позивом на ставове Уставног суда , истакнуте повреде означених уставних права поткрепљују, између осталог, и следећим тврдњама: да је Апелациони суд у Београду, као надлежан орган, пропустио да за своју одлуку о продужењу притвора према окривљеној, овде подноситељки уставне жалбе, да јасне, довољне и индивидуализоване разлоге; да је суд пропустио да одговори на жалбене наводе окривљене; да је своју одлуку образложио неистинитим наводима о чињеничном стању у списима предмета, као и апстрактним правним конструкцијама; да оспорена решења не садрже никакво образложење који су то важни разлози који оправдавају продужење притвора у истрази; да је суд окривљеној продужио притвор из законских разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, некритички следећи претходна решења, преписујући идентичне разлоге и за одређивање и за продужење притвора, а без анализе доказа у списима предмета; да је доказе о боравишту окривљене, достављене уз жалбу, констатовао и суд у решењу Кж2. По1. 46/18 од 14. фебруара 2018. године, паушално наводећи да су приложени, али да та одлука, која у целости има лапидаран карактер, у себи не садржи никакав осврт на те доказе, нити даје разлоге из којих их суд прихвата или не прихвата; да се као један од главних недостатака и првостепеног и другостепеног решења јавља апсолутно непостојање индивидуализације и конкретизације разлога за продужење притвора према окривљеној.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу , утврди истакнуте повреде означених уставних права и поништи оспорене акте .
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Апелационог суда у Београду Су. бр. VIII 45/22 од 7. фебруара 20 22. године и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
- наредбом Тужиоца за организовани криминал Кти. 16/17 од 26. октобра 201 7. године, која је донета према четири осумњичена лица, међу којима и према подноситељки уставне жалбе, подноситељки је стављено на терет извршење кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела , из члана 346. став 4. у вези са ставом 2. Кривичног законика и кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 4, у вези са ставом 1. Кривичног законика ;
- решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кпп. По1. 25/17 од 27. октобра 2017. године према окривљенима, међу којима и према овде подноситељки уставне жалбе, одређен је притвор, а који им се рачуна о од 25. октобра 2017. године када су лишени слободе ;
- Тужилац за организовани криминал је поднеском Кти. 16/17 од 17. јануара 2018. године поднео предлог за продужење притвора према осумњичени ма, међу којима и према овде подноситељки уставне жалбе, због постојања законских разлога из члана 211. став 1 тач. 1) и 3) ЗКП за још три месеца, јер истрага у том кривичном предмету није била завршена из разлога што је у даљем току поступка неопходно прибавити извештај о оствареној телефонској комуникацији осумњичених, сва започета вештачења и нарочито ДНК вештачење које услед потребе поређења већег броја пронађених трагова и узорака са профилима осумњичених захтева дижи временски период;
- оспореним првостепеним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж-р. По1. 1/18 од 18. јануара 2018. године одлучивано је о предлогу Тужилаштва за организовани криминал Кти. 16/17 од 17. јануара 2018. године за продужење притвора према четири окривљена лица, међу којима и према овде подноситељки уставне жалбе, те је и према окривљеној М . Г . (подноситељки уставне жалбе ) продужен притвор из разлога прописаних одредбама члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку, за још три месеца, а најдуже до 21. априла 2018. године;
- у образложењу оспореног првостепеног решења, поред осталог, је наведено: да из списа предмета произлази основана сумња да су осумњичени Л.Р, као организатор, осумњичени Н.С, А.М. и М. Г . и за сва друга НН лица као припадници организоване криминалне групе у дужем временском периоду односно од 5. маја 2017. године па све до лишења слободе, односно до 25. октобра 2017. године ради стицања финансијске или друге користи на територији Београда и Старе Пазове неовлашћено набављали и стављали у промет опојну дрогу кокаин, те да постоји основана сумња да су на овакав начин прибавили знатна финансијска средства која упркос извршеним претресима стана и других просторија нису нађена код њих нити одузета, те да из тих разлога постоји бојазан да би тако стечену имовинску корист осумњичени могли употребити за своје сакривање или бекство на слободи, нарочито имајући у виду и запрећену казну од најмање десет година за кривично дело које им се ставља на терет; да, следом изнетог, напред наведене околности заједно са чињеницом да поред уредно пријављеног пребивалишта окривљена М . Г . непријављено борави на другој адреси, представљају особите околности које указују на постојање опасности да би у даљем току истраге исти постали недоступни суду и органима гоњења због чега се продужење притвора по законском основу из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП показује као неопходно и нужно; да, када је у питању законски основ за продужење притвора предвиђен одр едбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП у односу на окривљене, околност да из списа предмета произлази основана сумња да су напред наведени окривљени функционисали у оквиру организоване криминалне групе, чији су припадници организатори у дужем временском периоду предузимали бројне криминалне активности са циљем набављања и продаје на илегалном тржишту што веће количине опојне дроге кокаина, те да напред међусобни договори и честа телефонска комуникација, односно одузета и пронађена опојна дрога код окривљених потврђују висок степен основане сумње да је у оквиру тако организоване криминалне групе улога сваког од ових окривљених била прецизно дефинисана и јасно опредељена, те ако се има у виду да су радње окривљених у вези набавке и размеравања паковања и даље дистрибуције опојне дроге спречене интервенцијом полиције, то све указује на постојање основане сумње да су криминалне активности окривљених предузимане плански и континуирано, те да њихово деловање није било усмерено на једну радњу, нити је временски било ограничено о чему говори и чињеница да је приликом претреса станова, возила и прегледа код сваког од окривљених пронађена и одузета опојна дрога кокаин као и супстанца за њено умешавање глутамин , због чега је овим окривљенима, и по ставу већа Апелационог суда у Београду – Посебног одељења, неопходно продужити притвор по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, будући да све напред наведене околности представљају особите околности које указују на оправдану бојазан да ће окривљени и то сваки понаособ уколико се нађе на слободи у кратком временском периоду поновити кривично дело;
- оспореним другостепеним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2. По1. 46/18 од 14. фебруара 2018. године, одбијена је као неоснована жалба брани оца окривљен е М. Г , овде подноситељке уставне жалбе , изјављен а против првостепеног решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж-р. По1. 1/18 од 18. јануара 2018. године;
- у образложењу оспореног другостепеног решења, поред осталог, је наведено: да је, по оцени Апелационог суда у Београду – Посебно одељење, као другостепеног, правилна одлука Апелационог суда у Београду, Посебно одељење из решења Кж-р. По1. 1/18 од 18. јануара 2018. године, којом је према окривљеној М . Г . продужен притвор са разлога прописаних одредб ом члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, будући да из списа предмета произлази постојање основане сумње да је окривљена М. Г , као припадник организоване криминалне групе заједно са осталим окривљенима , у дужем временском периоду , и то од 5. маја 2017. године, па до лишења слободе, односно до 25. октобра 2017. године, ради стицања финансијске или друге користи на територији Београда и Старе Пазове неовлашћено набављала и стављала у промет опојну дрогу кокаин, да постоји основана сумња да су на овај начин прибављена знатна финансијска средства која упркос извршеним претресима стана и других просторија ни су нађена код окривљене, те да из тих разлога постоји бојазан да би тако стечену имовинску корист осумњичена могла употребити за своје скривање или бекство на слободи, нарочито имајући у виду висину запрећене казне од најмање десет година за кривично дело које јој се ставља на терет; да, следом изнетог, напред наведене околности, заједно са чињеницом да окривљена М . Г . поред уредно пријављеног пребивалишта непријављено борави на другој адреси , и по оц ени Апелационог суда у Београду – Посебно одељење , као другостепеног, представљају особите околности које указују на постојање опасности да би у даљем току истраге окривљена могла постати недоступна суду и орган има гоњења, због чега се продужење притвора са разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП показује као нужна и неопходна мера; да је правилна одлука Апелационог суда у Београду – Посебно одељење из решења Кж-р. По1. 1/18 којим је према окривљеној М . Г . продужен притвор и са разлога прописаних одредб ом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, будући да из списа предмета произлази основана сумња да је окривљена заједно са осталим окривљенима функционисала у оквиру организоване криминалне групе, која је у дужем временском периоду предузимала бројне криминалне активности са циљем набављања н продаје на илегалном тржишту што веће количине опојне дроге кокаина, те да напред међусобни договори и честа телефонска комуникација, односно одузета и пронађена опојна дрога код окривљених потврђује висок степен основане сумње да је у оквиру тако организоване криминалне групе улога окривљене била прецизно дефинисана и јасно опредељена, те ако се има у виду да је радња окривљене у вези набавке и размеравања паковања и даље дистрибуције опојне дроге спречена интервенцијом полиције, то све указује на постојање основане сумње да су криминалне активности окривљене и осталих окривљених предузимане плански и континуирано, да деловање ове групе није било усмерено на једну радњу, нити је пак било временски ограничено, о чему говори у прилог чињеница да је приликом претреса станова, возила и прегледа код сваког од окривљених пронађена и одузета опојна дрога кокаин, као и супстанца за њено умешавање – глутамин, то све напред наведене чињенице и околности и по оцени Апелационог суда у Београду – Посебно одељење , представљају особите околности које указују на оправдану бојазан да ће окривљена М . Г . уколико се нађе на слободи у кратком временском периоду поновити извршење кривичног дела;
- оспорено другостепено решење Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2. По1. 46/18 од 14. фебруара 2018. године подноси тељка уставне жалбе је примила 18. фебруара 201 8. године.
4. Одредбама члана 27 Устава, на чије повред е се позива подноситељка у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.); да се лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору (став 2.).
Осталим одредбама Устава, чију повреду истиче подноситељка уставне жалбе , утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, да се, ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени пушта на слободу и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст. 1. и 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14 ) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства, као и ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (члан 211. став 1. тач. 1) и 3)).
5. Уставни суд, најпре, констатује да су у уставној жалби изнете тврдње да су подноситељки повређена право на слободу и безбедност, право на ограничено трајање притвора и право на правично суђење, зајемчен и одредбама члана 27. ст, 1. и 2, члана 31. ст. 1. и 3. и члана 32. став 1. Устава. Имајући у виду садржину уставне жалбе, као и наводе којима се обједињено образлажу повреде свих означених уставних права, Уставни суд је истакнуте повреде права из члана 31. ст. 1. и 3. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 27. Устава.
Разматрајући мериторно наводе уставне жалбе, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама, наглашава да је, с аспекта заштите људских права, право на личну слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом, али да ово право није апсолутно и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити и продужити само одлуком суда, уколико су кумулативно испуњена два услова: 1) да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и 2) да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка.
О постојању услова за продужење притвора одлучује надлежни суд, који је при томе везан општим одредбама ЗКП о притвору. Надлежни суд, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цени како постојање особитих околности које указују да ће се окривљена крити, односно дати у бекство, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања. Правна оцена надлежног суда о кумулативном испуњењу услова за одређивање (и продужење) притвора подлеже контроли у жалбеном поступку и кроз периодично испитивање основаности притвора.
Уставни суд је, увидом у садржину оспорених решења, утврдио да су она донета од стране надлежног кривичног суда, у поступку одлучивања о предлогу Тужилаштва за организовани криминал Кти. 16/17 од 17. јануара 2018. године за продужење притвора према четири окривљена лица, међу којима и према овде подноситељки уставне жалбе и да су у њима детаљно цењена и образложена сва питања која су у конкретном случају била битна за одлучивање. У конкретном случају, п ритвор према подноситељки уставне жалбе је одређен и продужаван због постојања основане сумње да је извршила једно кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела и још једно кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, дакле због постојања основане сумње да је извршила више тешких кривичних дела.
Поред постојања основане сумње да је подноситељка изврши ла више кривичних дела, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка, што је услов sine qua non за постојање уставности и законитости како приликом одређивања тако и приликом продужавања мере притвора (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, тачка 7. образложења), Апелациони суд у Београду је у оспореним решењима о продужењу притвора утврдио да , у односу на подноситељку уставне жалбе, постоји како опасност од бекства из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, тако и особите околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП.
У односу на први наведени притворски разлог, у образложењу оспорених решења је, поред осталог, наведено да основаност продужења притвора према окривљеној, овде подноситељки уставе жалбе, по законском основу из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, произлази из чињенице да је, као припадница организоване криминалне групе, у дужем временском периоду, односно од 5. маја 2017. године па све до лишења слободе, односно до 25. октобра 2017. године, ради стицања финансијске или друге користи на територији Београда и Старе Пазове неовлашћен о набављала и стављала у промет опојну дрогу кокаин, те како постоји основана сумња да су на овакав начин прибављена знатна финансијска средства која упркос извршеним претресима стана и других просторија нису нађена код њих нити одузета, то постоји бојазан да би тако стечену имовинску корист осумњичени могли употребити за своје сакривање или бекство на слободи, нарочито имајући у виду и запрећену казну од најмање десет година за кривично д ело које им се ставља на терет.
Што се тиче другог притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, Уставни суд је утврдио да је, у образложењима оспорен их решења , поред осталог, наведено да из списа предмета произлази основана сумња да су напред наведени окривљени функционисали у оквиру организоване криминалне групе, чији су припадници организатори у дужем временском периоду предузимали бројне криминалне активности са циљем набављања и продаје на илегалном тржишту што веће количине опојне дроге кокаина, као и да постоје бројне друге околности , које су детаљно образложене у оспореним решењима, због чега је окривљенима, међу којима и овде подноситељки уставне жалбе, по оцени Апелационог суда у Београду, било неопходно продужити притвор и по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, будући да све те околности представљају особите околности које указују на оправдану бојазан да ће окривљени , и то сваки понаособ , уколико се нађ у на слободи , у кратком временском периоду поновити кривично дело .
Уставни суд је, даље, утврдио да, управо супротно наводима уставне жалбе, оспорено другостепено решењ е садрж и не само осврт на доказе о боравишту окривљене, достављене уз жалбу, већ и јасне и индивидуализоване разлоге због којих те доказе суд не прихвата, чиме је одговорено и на те жалбене наводе окривљене. Штавише, Уставни суд констатује да је и у образложењу оспореног првостепеног решења, Апелациони суд у Београду највише разматрао, конкретизовао и индивидуализовао управо разлоге који се односе пре свега на подноситељку уставне жалбе (непријављено боравиште), обухватајући потом тим разлозима и остале окривљене. Уставни суд је, стога, утврдио да су неосноване тврдње подноситељке уставне жалбе да поступајући судови нису ценили засебно околности за притвор везане за њу, јер из образложења оба оспорена решења јасно произлази да, иако су поступајући судови разматрали релевантне околности обједињено за све окривљене , исте су ценили индивидуализовано, изричито и експлицитно , наводећи да су утврдили постојање тих околности за „сваког понаособ“ окривљеног, посебно издвајајући чињенице и околности које се односе на подноситељку.
Узимајући у обзир да је подноси тељка уставне жалбе оптужена да је у релативно кратком временском периоду од нешто дуже од пет месеци извршила више тешких кривичних дела - удруживање ради вршења кривичних дела и неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, због којих се кривични поступак и води пред посебним одељењем суда, као и то да су на овакав начин прибављена знатна финансијска средства која упркос извршеним претресима стана и других просторија нису нађена код њих нити одузета, те да би тако стечена имовинска корист могла бити употребљена за сакривање или бекство, нарочито имајући у виду и запрећене казне за та дела, Уставни суд прихвата да је надлежни суд основано сматра о да постоје конкретне особите околности које, у овом случају, указују како на опасност од бекства, тако и на то да ће подноситељка уставне жалбе, уколико се нађе на слободи, у кратком временском периоду поновити дело и да су те околности таквог значаја да у конкретном случају оправдавају продужење мере притвора.
По оцени Уставног суда, заузети став кривичног суд а, изражен кроз оспорена решења, не може се сматрати произвољним поступањем, с обзиром на то да је у образложењу оспорених решења наведено довољно конкретних околности, које међусобно посматрано оправдавају закључак о постојању сумње да ће окривљена боравком на слободи у кратком временском периоду поновити кривично дело за које је основано сумњив а да га је изврши ла.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је утврдио да су оспорена решења донета у поступку спроведеном у складу са законом и да су заснована на законом прописаним разлозима због којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело може продужити притвор.
Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је утврдио да нису повређена права подноситељке уставне жалбе из члана 27. ст. 1. и 2, члана 31. ст. 1. и 3. и члана 32. став 1. Устава , па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.