Преглед документа Уж-11300/2017 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец  (Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Јован Ћирић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Ш . из Смедерава , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. фебруара 20 22. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба Д. Ш . и утврђује да је решењем Управног суда – Одељење у Новом Саду Ув. 224/18 од 3. јула 2018. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Поништава се решење Управног суда – Одељење у Новом Саду Ув. 224/18 од 3. јула 2018. године и одређује се да исти суд донесе нову одлуку о приговору подносиоца уставне жалбе изјављеном 14. маја 2018. године против решења Управног суда У. 395/17 од 26. априла 2018. године.

3. Одбацује се уставна жалба Д. Ш . изјављена против пресуде Управног суда У. 13094/16 од 27. октобра 2017. године.

1. Д. Ш . из Смедер ева поднео је Уставном суду, 11. децембра 2017. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 13094/16 од 27. октобра 2017. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, права на слободу и безбедност из члана 27. Устава, права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на имовину из члана 58. Устава. Подносилац је у уставној жалби , такође уопштено , навео и да су му повређене следеће одредбе Устава: „чл. 21-27 у вези чл. 50. чл. 60-71. чл. 137“, међутим није навео о којим конкретно начелима и правима је реч, тако да је Уставни суд испитивао повреду оних уставних начела и права које је подносилац именовао у уставној жалби, а то су начело и права из чл . 21, 27, 32. и 58. Устава. Предметна уставна жалба је допуњена поднесцима од 25. децембра 2017. године, 10. јануара и 13. августа 2018. године.

Наведеним поднеском од 13. августа 2018. године подносилац је у другој правној ствари оспорио нови акт који је у међувремену донет, а то је решење Управног суда – Одељење у Новом Саду Ув. 224/18 од 3. јула 2018. године. Том приликом подносилац је навео како му је оспореним актом повређено право на достојанство и слободан развој личности из члана 23. Устава, као и право на рад из члана 60. Устава, те да Управни суд није могао одбацити његов приговор у правној ствари доделе нужног смештаја, третирајући то правно питање погрешно, као питање које не представља управну ствар.

Уставни суд констатује да у конкретном случају поднеске од 11. децембра 2017. и 13. августа 2018. године није третирао као пос ебну уставну жалбу, односно да их није одвојено разматрао, из разлога економичности вођења поступка по већ поднетој уставној жалби.

Подносилац у уставној жалби, поред осталог, сматра да је његова тужба „одбачена бирократски“ оспореном пресудом Управног суда У. 13094/16 од 27. октобра 2017. године, у предмету права на новчану социјалну помоћ, док у претежном делу уставне жалбе указује на тешку материјалну ситуацију у којој се он и његова породица налазе.

Уставном жалбом и накнадним поднеском од се предлаже, између осталог, да Уставни суд поништи оспорене акте Управног суда, те да утврди подносиоцу право на накнаду материјалне и нематеријалне штете.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорен е акте и целокупну приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари :

У односу на оспорену пресуду Управног суда У. 13094/16 од 27. октобра 2017. године, која је донета у предмету признавања права на новчану социјалну помоћ, Уставни суд је утврдио да је поступак започет решењем Центра за социјални рад Смедерево број 55311-9499/2016 од 6. јуна 2016. године , којим је Д. Ш , овде подносиоцу уставне жалбе , престало право на новчану социјалну помоћ, закључно са 30. априлом 2016. године, с обзиром на то да се подносилац у том тренутку није налазио у стању социјалне потребе. Наведени поступак пред Центром за социјални рад Смедерево је покренут по службеној дужности. Подносилац је против наведеног решења од 6. јуна 2016. године, изјавио жалбу 20. јуна 2016. године, по којој је закључком Центра за социјални рад Смедерево број 55311-9499-1/2016 од 19. августа 2016. године, обустављен поступак. Поступак по жалби подносиоца је обустављен јер је Центар за социјални рад Смедерево утврдио на основу поднеска од 18. августа 2016. године, да је подносилац одустао од жалбе. Подносилац је, у међувремену, пре него што је Центар за социјални рад Смедерево донео наведени закључак, Управном суду поднео тужбу због „ћутања управе“ 15. августа 2016. године. Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања је , у одговору на тужбу од 5. децембра 2016. године, навело да је по жалби подносиоца одлучено закључком првостепеног органа број 55311-9499-1/2016 од 19. августа 2016. године. Управни суд је решењем У. 13094/16 од 29. септембра 2017. године од подносиоца тражио да суду достави писану изјаву да ли је задовољан накнадно донетим закључком од 19. августа 2016. године , односно да ли тужбу проширује на нови акт. Подносилац је у поднеску од 11. октобра 2017. године навео да није задовољан донетим закључком Центра за социјални рад Смедерево од 19. августа 2016. године, те тужбом тражи поништај наведеног закључка. Управни суд је оспореном пресудом У. 13094/16 од 27. октобра 2017. године, одбио као неоснован у тужб у подносиоца, поднету ради поништаја закључка Центра за социјални рад Смедерево број 55311-9499-1/2016 од 19. августа 2016. године, уз констатацију да се у списима предмета налази његов поднесак од 18. августа 2016. године, у којем је изјавио да је сагласан да му престане право на новчану социјалну помоћ закључно са 30. априлом 2016. године, те да повлачи жалбу коју је предао 20. јуна 2016. године.

У односу на оспорено решење Управног суда – Одељење у Новом Саду Ув. 224/18 од 3. јула 2018. године, које је донето у поступку вођеном због „ћутања управе“ у предмету нужног смештаја, Уставни суд је утврдио да је поступак започет тако што се подносилац поднеском од 28. септембра 2016. године обратио Центру за социјални рад Града Сомбора, са захтевом за доделу нужног смештаја, да би затим поднесак од 31. октобра 2016. године, насловљен као „Центар за социјални рад Сомбор, за Министарство за запошљавање, борачка и социјална питања - Ургенција“ , доставио Центру за социјални рад Града Сомбора, у којем је навео да није добио одговор на његов захтев, те да уколико не буде добио одговор ни на предметну „ургенцију“, планира да се обрати тужбом због „ћутања администрације“ надлежном суду. Пре подношења тужбе, подносилац се обратио Градској управи Града Сомбора, поднеском од 21. децембра 2016. године, који је насловљен као „Градоначелинику Сомбора – молба за смештај“. С обзиром на то да подносилац у међувремену није добио одговор на постављени захтев, он је 10. јануара 2017. године, поднео Управном суду тужбу због „ћутања управе“, у којој је навео да је тешко оболео и да се стицајем околности нашао на улици, те је стога од Градоначелника Сомбора тражио да му се обезбеди нужни смештај. Решењем Управног суда У. 395/17 од 26. априла 2018. године подносиочева тужба поднета због „ћутања управе“, у предмету нужног смештаја, одбачена је као недозвољена, уз образложење судије појединца да решавање нужног смештаја не представља основ за доношење управног акта, те да се стога не може покренути нити водити управни спор због недоношења таквог акта, у смислу одредбе члана 15. Закона о управним споровима, јер „ћутање управе“ постоји само у случају недоношења управног акта. Подносилац је против наведеног решења Управног суда од 26. априла 2018. године поднео приговор већу Управног суда, које је исти одбило оспореним решењем Управног суда – Одељење у Новом Саду Ув. 224/18 од 3. јула 2018. године. У образложењу оспореног решења веће Управног суда је у свему прихватило образложење које је понудио и судија појединац у предмету У. 395/17, када је решењем одбацио као недозвољену подносиочеву тужбу, уз констатацију да нису испуњени услови за подношење тужбе због „ћутања управе“, јер се питање решавања по захтеву подносиоца за доделу нужног смештаја не може сматрати управн ом ствар и, те да по таквом захтеву ни акт чије се доношење тражи не представља управни акт, а како се у конкретном случају не доноси управни акт, то самим тим нема ни „ћутања управе“.

4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносилац у уставној жалби позива, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање посл едица које су повредом настале, да свако има прав о на личну слободу и безбедност, да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, да се лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору, да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито, те да казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (члан 27. ст. 1. до 4.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да п раво својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се з аконом може ограничити начин коришћења имовине, да је о дузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58. ст. 1. до 4. ).

Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/ 18 – а утентично тумачење) прописано је: да поступци који до почетка примене овог закона нису окончани, окончаће се према одредбама закона који се примењивао до почетка примене овог закона (члан 213. став 1.).

Суд констатује да се сагласно наведеној одредби члана 213. став 1. Закона о општем управном поступку из 2016. године на конкретан случај примењују одредбе Закона о општем управном поступку из 1997. године, с обзиром на то поступак по захтеву подносиоца није окончан за време важења Закона о општем управном поступку из 1997. године.

Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 3 1/01 и „ Службени гласник РС“, број 30/10), који се примењивао до 31. маја 2017. године, уједно и на конкретан случај, прописано је: да су по овом закону дужни да поступају државни органи кад у управним стварима, непосредно примењујући прописе, решавају о правима, обавезама или правним интересима физичког лица, правног лица или друге странке, као и кад обављају друге послове утврђене овим законом (члан 1.); да су по овом закону дужни су да поступају и предузећа и друге организације кад у вршењу јавних овлашћења која су им поверена законом решавају, односно кад обављају друге послове из члана 1. овог закона (члан 2.); да поједини изрази употребљени у овом закону имају следећа значења – 1) органом који води поступак, односно решава у управним стварима сматра се орган управе и други државни орган, као и предузеће и друга организација којима је законом поверено вршење јавних ов лашћења (у даљем тексту: орган), а 2) службеном евиденцијом сматра се евиденција која је установљена законом, односно другим прописом, којом се организовано региструју подаци или чињенице за одређене намене, односно за потребе одређених корисника (члан 4.); да органи издају уверења, односно друге исправе (цертификате, потврде и др.) о чињеницама о којима воде службену евиденцију, да се уверења и друге исправе о чињеницама о којима се води службена евиденција морају издавати сагласно подацима из службене евиденције, да таква уверења, односно друге исправе имају значај јавне исправе, да се уверења и друге исправе о чињеницама о којима се води службена евиденција издају странци на усмени захтев, по правилу, истог дана кад је странка затражила издавање уверења, односно друге исправе, а најдоцније у року од 15 дана од дана подношења захтева, ако прописом којим је установљена службена евиденција није друкчије одређено, да ако орган одбије захтев за издавање уверења, односно друге исправе о чињеницама о којима води службену евиденцију, дужан је да о томе донесе посебно решење, да ако у року од 15 дана од дана подношења захтева не изда уверење, односно другу исправу о чињеницама о којима води службену евиденцију, нити донесе и достави странци решење о одбијању захтева, странка може изјавити жалбу да је захтев одбијен, да а ко странка, на основу доказа којима располаже, сматра да јој уверење, односно друга исправа о чињеницама о којима се води службена евиденција није издата у складу с подацима из те евиденције, може захтевати измену или издавање новог уверења, односно друге исправе, да је орган дужан да донесе посебно решење, ако одбије захтев странке да јој измени или изда ново уверење, односно другу исправу, а ако у року од 15 дана од дана подношења захтева за измену или издавање новог уверења, односно друге исправе, то не буде учињено, странка може изјавити жалбу као да је њен захтев одбијен (члан 161.).

Одредбама Закона о управним споровима („Службени лист РС“, број 111/09) прописано је: да у управном спору суд одлучује о законитости коначних управних аката, осим оних у погледу којих је предвиђена друг ачија судска заштита, да у управном спору суд одлучује и о законитости коначних појединачних аката којима се решава о праву, обавези или на закону заснованом интересу, у погледу којих у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита, да суд у управном спору одлучује и о законитости других коначних појединачних аката када је то законом предвиђено, да се одредбе овог закона које се односе на управни акт, примењују и на друге акте против којих се може водити управни спор (члан 3. ст . 1. до 4.); да је управни акт, у смислу тог закона, појединачни правни акт којим надлежни орган, непосредном применом прописа, решава о одређеном праву или обавези физичког или правног лица, односно друге странке у управној ствари (члан 4.); да управна ствар, у смислу овог закона, јесте појединачна неспорна ситуација од јавног интереса у којој непосредно из правних прописа произилази потреба да се будуће понашање странке ауторитативно правно одреди (члан 5.); да се управни спор може покренути и када надлежни орган о захтеву, односно жалби странке није донео управни акт, под условима предвиђеним овим законом (члан 15.); да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта (члан 19. став 1.); да ће судија појединац решењем одбацити тужбу и ако утврди: да акт који се тужбом оспорава не представља акт о чијој законитости се одлучује у управном спору (члан 26. став 1. тачка 2)).

Одредбама Закона о државној управи („Службени гласник РС“, бр. 79/05, 101/07, 95/10, 99/14, 30/18 – др. закон и 47/ 18) прописано је: да се поједини послови државне управе законом могу поверити аутономним покрајинама, општинама, градовима и граду Београду, јавним предузећима, установама, јавним агенцијама и другим организацијама (у даљем тексту: имаоци јавних овлашћења) (члан 4.); да се упутством одређује начин на који органи државне управе и имаоци јавних овлашћења извршавају поједине одредбе закона или другог прописа (члан 15. став 4.); да органи државне управе решавају у управним стварима и доносе управне акте, као и да органи државне управе решавају о жалбама и ванредним правним средствима на управне акте које су донели они или имаоци јавних овлашћења, према закону (члан 17. ст. 1. и 2.); да при вршењу поверених послова државне управе имаоци јавних овлашћења имају иста права и дужности као органи државне управе (члан 51. став 1.); да о жалби на првостепено решење имаоца јавних овлашћења донесено у повереним пословима државне управе решава министар, односно директор органа у саставу у управним стварима из делокруга органа у саставу, односно директор посебне организације, ако законом није друкчије одређено (члан 59. став 4.).

Одредбама Закона о социјалној заштити („Службени гласник РС“, брoj 24/11) прописано је : да је социјална заштита, у смислу овог закона, јесте организована друштвена делатност од јавног интереса чији је циљ пружање помоћи и оснаживање за самосталан и продуктиван живот у друштву појединаца и породица, као и спречавање настајања и отклањање последица социјалне искључености (члан 2.); да сваки појединац и породица којима је неопходна друштвена помоћ и подршка ради савладавања социјалних и животних тешкоћа и стварања услова за задовољење основних животних потреба имају право на социјалну заштиту, у складу са законом, као и да се права на социјалну заштиту обезбеђују пружањем услуга социјалне заштите и материјалном подршком (члан 4. ст. 1. и 2.); да су услуге социјалне заштите активности пружања подршке и помоћи појединцу и породици (у даљем тексту: корисник) ради побољшања, односно очувања квалитета живота, отклањања или ублажавања ризика неповољних животних околности, као и стварање могућности да самостално живе у друштву (члан 5. став 1.); да Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе обезбеђују обављање делатности у области социјалне заштите из оквира својих права и дужности утврђених Уставом и законом оснивањем установа или поверавањем вршења тих делатности другим правним и физичким лицима (члан 9. став 1.); да се у центру за социјални рад остварују овим законом утврђена права и обезбеђује пружање услуга социјалне заштите из овог закона, као и да центар за социјални рад оснива јединица локалне самоуправе (члан 14. ст. 1. и 2.); да о корисницима, правима која су остварили и услугама које су им пружене води се евиденција, у складу са овим законом и другим прописима (члан 23. став 1.); да међу услуге социјалне заштите спадају и услуге смештаја – смештај у сродничку, хранитељску или другу породицу за одрасле и старије, домски смештај, смештај у прихватилиште и друге врсте смештаја (члан 40. став 1. тачка 4)); да се услуга смештаја обезбеђује смештајем корисника у – 1) сродничку, хранитељску и другу породицу за одрасле и старије (у даљем тексту: породични смештај), 2) дом за смештај корисника, укључујући мале домске заједнице (у даљем тексту: домски смештај), 3) прихватилиште , 4) друге врсте смештаја, у складу са законом; као и да у слуге смештаја обезбеђује Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе, у складу са овим законом ( члан 47. ст. 1. и 2.); да поступак за коришћење услуге из овог закона коју обезбеђује Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе спроводи центар за социјални рад, по службеној дужности или на захтев корисника (члан 68. став 1.); да центар за социјални рад одлучује о коришћењу услуге из члана 68. став 1. овог закона, применом одредаба закона којим се уређује општи управни поступак, ако овим законом није другачије одређено, да ако водитељ случаја, односно када је то законом и другим прописом одређено – стру чни тим центра за социјални рад процени да корисник има потребу за услугом из става 1. овог члана, центар за социјални рад издаје кориснику упут за коришћење услуге коју обезбеђује Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе (у даљем тексту: упут за коришћење услуге), као и да ако водитељ случаја, односно стручни тим центра за социјални рад процени да корисник нема потребу за услугом из става 1. овог члана, захтев за коришћење тражене услуге социјалне заштите одбиће се решењем (члан 69. ст. 1. до 3. ); да је упут за коришћење услуге јавна исправа којом се корисник упућује на коришћење услуге из члана 68. став 1. овог закона у установу социјалне заштите односно код овлашћеног пружаоца услуге социјалне заштите (члан 70. став 1.); да упут за коришћење услуге садржи – име и презиме корисника, врсту услуге, пружаоца услуге, цену услуге, податке о лицу које учествује у плаћању услуге и износ учешћа у плаћању услуге, а може да садржи и друге податке од значаја за коришћење услуге (члан 71. став 1.); да се против решења којим се одбија захтев за коришћење услуге из члана 68. став 1. овог закона може изјавити жалба у року од 15 дана , да се жалба из става 1. овог члана изјављује – 1) министарству надлежном за социјалну заштиту – против решења којим се одбија захтев за коришћење услуге к оју обезбеђује Република Србија, 2) надлежном органу аутономне покрајине – против решења којим се одбија захтев за коришћење услуге коју обезбеђује аутономна покрајина , 3) надлежном органу јединице локалне самоуправе – против решења којим се одбија захтев за коришћење услуге коју обезбеђу је јединица локалне самоуправе, да се жалба изјављује надлежном органу аутономне покрајине и када је решење о коришћењу услуге коју обезбеђује Република Србија донео центар за социјални рад са седиштем на територији аутономне покрајине, као и да п осао из става 4. овог члана надлежни орган аутономне покрајине обавља као поверени посао (члан 73. ст. 1, 3, 4. и 5.).

Одредбама Правилника о организацији, нормативима и стандардима рада центра за социјални рад („Службени гласник РС“, бр. 59/08, 37/10, 39/11, 1/12, 51/19 и 12/ 20) прописано је да у вршењу јавних овлашћења, центар, у складу са законом, одлучује о остваривању права на смештај у установу социјалне заштите (члан 4. став 1, тачка 4)).

Одредбама Одлуке о правима у социјалној заштити из надлежности Града С омбора („Службени лист Града Сомбора“, број 28/16) прописано је: да у складу са чланом 40. Закона о социјалној заштити , град Сомбор обезбеђује следеће групе услуга социјалне заштите – дневне услуге у заједници, услуге смешта ja, саветодавно-терапијске и социјално-едукативне услуге (члан 8.); да услуге смештаја обезбеђују кориснику краткотрајни смештај, осигуравају му безбедност у кризним ситуацијама, задовољење његових основних потреба и приступ другим услугама, док се не утврди одговарајући облик заштите или обезбеђивање неопходних услуга у месту пребивалишта, а у трајању до 8 дана (члан 18. став 1.); да се право на привремени смештај у прихватилиштима или прихватну станицу обезбеђује за лица која имају пребивалиште на територији града Сомбора, а за поступање у конкретном случају постоји месна надлежност Центра за социјални рад у Сомбору, односно центра на чијој територији су лица са пребивалиштем на територији града Сомбора, затечена (члан 18. став 2.).

5. Подносилац уставне жалбе сматра да је Управни суд – Одељење у Новом Саду одлучивао „бирократски“ када је одбацио његов приговор у предмету нужног смештаја, у којем је претходно тужба због „ћутања управе“ одбачена као недозвољена, јер како то Управни суд сматра, није реч о управној ствари. Подносилац стога сматра да је Управни суд његову тужбу у конкретном случају ипак требало да узме у разматрање, јер је реч о управној ствари.

Уставни суд овом приликом констатује да се подносилац у накнадном поднеску од 13. августа 2018. године, када је оспорио решење Управног суда – Одељење у Новом Саду Ув. 224/18 од 3. јула 2018. године, није формално позвао на повреду права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава. Међутим, Уставни суд указује да се из с адржине наведеног поднеска од 13. августа 2018. године, може закључити да се подносилац уставне жалбе, у суштини, жали и на повреду права на правично суђење.

Испитујући наводе подносиоца уставне жалбе са становишта права на правично суђење, Уставни суд најпре указује да је сврха уставног јемства из члана 32. став 1. Устава у томе да се свакоме обезбеди право да од суда затражи и добије делотворну судску заштиту у вези са својим правима или обавезама. Реч је о „праву на суд“, чији је важан аспект и право на приступ суду. Кад су у питању права и обавезе о којима се одлучује појединачним актима и радњама државних органа и носилаца јавних овлашћења, Уставом је посебно утврђено право на приступ суду, тако што је предвиђено да законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита (члан 198. став 2. Устава ).

Уставни суд, такође, указује да право на правично суђење није апсолутно права и оно може бити предмет ограничења која не спутавају или не умањују приступ суду појединцу на такав начин или у толикој мери да се сама суштина права оштети (видети пресуду Европског суда за људска права, Велико веће, Baka против Мађарске, број представке 20261/12, од 23. јуна 2016. године, став 120.).

Полазећи од наведеног, а посебно имајући у виду тумачење и примену цитираних одред аба општих правних аката којима је уређено питање социјалне заштите, као и питање правног положаја ималаца јавних овлашћења у систему државне управе Републике Србије, Уставни суд је у конкретном случају најпре разматрао питањ е правног положаја центра за социјални рад. У вези са тим питањем, Уставни суд је утврдио да Центар за социјални рад Сомбор, којем се подносилац обратио иницијалним поднеском од 28. септембра 2016. године, са захтевом за доделу нужног смештаја , поседује правни положај имаоца јавног овлашћења, којем су поверени поједини послови државне управе, како то прописује одредба члана 4. Закона о државној управи. Такође, одредбом члана 69. став 1. Закона о социјалној заштити прописано је да центар за социјални рад одлучује о коришћењу услуге смештаја, применом одредаба закона којим се уређује општи управни поступак, уколико Законом о социјалној заштити није другачије одређено.

Из претходно наведеног произлази да је неспорно да је Центар за социјални рад Сомбор, одлучујући о подносиочевом зах теву за доделу нужног смештаја, као ималац јавних овлашћења, био у обавези да примењује одредбе Закона о општем управно м поступку. Међутим Уставни суд сматра да су за потпуно решавање ове уставносудске ствари остал а још три суштинс ка питањ а, која је потребно још једном размотрити, а то су: да ли је захтев за доделу нужног смештаја представљао управну ствар , затим у којој форми је било неопходно одговорити на такав захтев подносиоца и коначно каква је правна природа акта којим орган одлучује о захтеву подносиоца, тј. да ли се ради о управном акту или не.

Уставни суд стога сматра да у тражењу о дговора на постављено питање које се односи на то да ли захтев за доделу нужног смештаја представља управну ствар , полазну основу треба да представља одредб а члана 5. Закона о управним споровима, с обзрим на то да раније важећи Закон о општем управном поступку, за разлику од тренутно важећег, не садржи дефиницију управне ствари . Закон о управним споровима је управн у ствар дефинисао као појединачну неспорн у ситуациј у од јавног интереса у којој непо средно из правних прописа произлази потреба да се будуће понашање странке ауторитативно правно одреди. Да би се наведена одредба Закона, која дефинише управну ствар, применила на конкретан случај, Уставни суд сматра да је потре бно узети у обзир и релевантне одредбе Закона о социјалној заштити, као посебног закона, којима се детаљно дефинише питање смештаја. У том смислу, одредба члана 40. Закона о социјалној заштити дефинише све врсте смештаја као услугу социјалне заштите. С обзиром на то да је реч о јавној услузи, на коју корисници имају право , сагласно члану 4. став 2. Закона о социјалној заштити, онда се и услуга смештаја коју пружа центар за социјални рад, било да се ради о домском смештају или смештају у прихватилиште, може недвосмислено квалификовати као вршење делатности од јавног интереса (одредба члана 2. Закона о сецијалној заштити). Коначно, Уставни суд констатује, да је у конкретном случају реч о делатности од јавног интереса, као и да се на основу важећих правних прописа очекује да у овој појединачној правној ситуацији орган задовољи потребу за будућим уређењем понашања странке, на тај начин што ће донети одговарајућу одлуку поводом тога да ли ће и на који начин подносилац користити социјалну услугу смештаја. На основу наведеног, Суд сматра да не постоје правн е сметње да се на пружање овакве врсте социјалне услуге примени дефинициј а управне ствари из члана 5. Закона о управним споровима .

У погледу тога да ли је у управном поступку у којем центар за социјални рад одлуч ује о праву корисника на пружање услуге смештаја потребно донети било какав појединачни акт, укључујући и управни акт, Уставни суд је становишта да су одредбе Закона о социјалној заштити у довољној мери прецизне и јасне. На такву оцену упућују најпре одредбе члана 69. наведеног Закона, које прописију да када се процени да корисник има потребу за услугом социјалне заштите, центар за социјални рад издаје кориснику упут за коришћење услуге коју обезбеђује Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе (у даљем тексту: упут за коришћење услуге), међутим уколико је процена органа таква да корисник нема потребу за наведеном услугом, захтев за коришћење тражене услуге социјалне заштите одбиће се решењем. Из претходно наведеног јасно произлази да на страни органа несумњиво постоји обавеза доношења решења онда када се захтев странке одбија, уз адекватно образложење , као и обавеза издавања упут а за коришћење услуге , којим се захтев странке прихвата. За наведено решење у формално-правном смислу није спорно да представља акт којим се одлучује о подносиочевом законом утврђеном праву на пружање социјалне услуге (смештаја), посебно ако се има у виду и то да је против истог предвиђена могућност изјављивања жалбе надлежном органу аутономне покрајине који се налази у систему државне управе (одредбе члана 73. Закона о социјалној заштити) . Суд сматра самим тим да није спорно то да се у случају у којем се доноси решење, заправо ради о управн ом акт у, путем којег орган решава управну ствар примењујући јавно овлашћење (видети члан 2. Закона о управним споровима). Прецизније одређење правне форме наведеног упута за коришћење услуге, којим се одговара потврдно на захтев корисника социјалне услуге, прописује одредба члана 7 0. став 1. Закона о социјалној заштити. Овом законском одредбом је прописан о да упут за коришћење услуге представља јавну исправу, чија је форма прописана одредбама члана 71. Закона о социјалној заштити. Међутим, рокови за издавање наведеног упута, као и правна заштита у случају његовог неиздавања, прописани су одредбама члана 161. Закона о општем управном поступку, које детаљније уређују питање издавања уверења и других исправа у вези са којима органи државне управе воде евиденције, а што свакако јесте случај и са центром за социјални рад, како је то прописано одредбама члана 23. Закона о социјалној заштити. Сагласно наведеној одредби члана 161. став 4. Закона о општем управном поступку, прописано је да уколико у року од 15 дана од дана подношења захтева странке орган не изда уверење, односно другу исправу о чињеницама о којима води службену евиденцију, нити донесе и достави странци решење о одбијању захтева, странка може изјавити жалбу као да је њен захтев одбијен. Из претходно наведеног произлази да је орган у обавези да у року од 15 дана изда јавну исправу, односно упут кориснику, уколико потврдно одгов ори на његов захтев за пружање услуге смештаја, а уколико одбије његов захтев, у истом року је у обавези да донесе решење, против којег постоји могућност изјављивања жалбе надлежном органу. Стога, Суд констатује још једном да у случају да орган донесе решење којим одбија захтев корисника, тада није спорно да се ради о управном акту против којег је дозвољена правна заштита у управном поступку . У случају да је одговор органа на захтев корисника потврдан, тј. када орган издаје упут за коришћење услуге, тада је реч о јавној исправи, која се издаје у вези са вођењем службене евиденције, за коју се може захтевати или њена измена или издавање нове исправе. У вези са наведеним упутом, Уставни суд налази да та исправа , сама по себи, не представља управни акт , за разлику од решења којим се захтев корисника одбија.

Коначно, Уставни суд је нашао да одредбе наведених прописа упућују на закључак да у управном поступку, који се тиче управне ствари, у којем се одлучује о нечијем праву, обавези или правном интересу , орган има обавезу да донесе појединачни акт, нарочито ако је одредбама посебног закона, као што је то у конкретном случају Закон о социјалној заштити, прописано доношење јавне исправе – упута за коришћење услуге , односно управног акта – решења којим се захтев одбија . Међутим, Уставни суд констатује да је у конкретном случају, када је подносиочев захтев био у питању, доношење било каквог акта или предузимање било какве радње од стране органа очигледно изостало, док је са друге стране Управни суд погрешно сматрао да у погледу одговора на подносиочев захтев није ни постојала било каква законска обавеза на страни центра за социјални рад, која би се тицала решавања ове управне ствари, односно да орган није био у обавези да донесе чак ни решење којим би његов захтев одбио уз адекватно образложење. Уставни суд, стога, сматра да изостанак доношења решења у управном поступку, у којем се одлучује о неко м подносиочевом законом прописаном праву, као што је право на социјалну услугу смештаја, посебно у оним ситуацијама када је доношење решења законом прописан о, неспорно представља „ћутање управе “, те да у таквом случају, подносилац има право на правну заштиту , укључујући и право да суд испита разлоге због којих орган није донео решење.

Имајући у виду све претходно наведено, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе у конкретном случају није имао приступ Управном суду, када је у питању његова тужба поднета због „ћутања управе“, због чега је иста одбачена као недо звољена, јер Управни суд није третирао правно питање доделе нужног смештаја као управну ствар у којој је потребно донети управни акт (решење) којим се захтев странке одбија , уз адекватно образложење . У том смислу подносиоцу није обезбеђено Уставом гарантовано право да се његова тужба разматра пред законом установљеним надлежним судом, чиме му је очигледно ускраћено „право на суд“, као саставни део права на правично суђење и уједно једна од битних претпоставк и владавине права у демократском друштву.

Полазећи од свега изложеног, овај суд сматра уставноправно неприхватљивом оцену Управног суда – Одељење у Новом Саду да се одлучивање о захтеву за решавање питања нужног смештаја не може сматрати управном ствари и да се у поступку по таквом захтеву не доноси акт који има карактер управног акта , онда када је реч о ситуацији у којој се захтев подносиоца одбија .

Налазећи да у конкретном случају нису били испуњени услови за одбацивање тужбе на основу одредбе члана 2 6. став 1. тачка 2) Закона о управним споровима, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Управног суда – Одељење у Новом Саду Ув. 224/18 од 3. јула 2018. године повређено право подносиоца уставне жалбе на приступ суду, као саставн ог де ла права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава .

Након што је утврдио наведену повреду права, Уставни суд није разматрао повреду других елемената права на правично суђење , нити остале, у уставној жалби наведене повреде уставних начела и права у односу на овај оспорени акт .

С обзиром на изложено, Уставни суд је у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) и утврдио да је оспореним решењем Управног суда – Одељење у Новом Саду Ув. 224/18 од 3. јула 2018. године подносиоцу повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.

6. Имајући у виду природу утврђене повреде права, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице ове повреде уставног права у конкретном случају могу отклонити једино поништавањем решења Управног суда – Одељење у Новом Саду Ув. 224/18 од 3. јула 2018. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука о приговору подносиоца уставне жалбе изјављено м посебном већу Управног суд а 14. маја 20 18. године, па је одлучио као у тачки 2. изреке.

7. Како је Уставни суд оценио да се штетне последице утврђене повреде означеног уставног права могу отклонити у поновном поступку по приговору подносиоца уставне жалбе изјављено м посебном већу Управног суда 14. маја 2018. године, то је Суд захтев подносиоца за накнаду штете одбацио као преурањен, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 4. изреке.

8. Испитујући уставну жалбу у делу у којем је изјављена против пресуде Управног суда У. 13094/16 од 27. октобра 2017. године, Уставни суд најпре констатује да се наведена пресуда Управног суда, која је донета у предмету признавања права на новчану социјалну помоћ, не може довести нити у правну нити у логичку везу са садржином права на слободу и безбедност из члана 27. Устава, којим су зајемчена одређена права лицу које је лишено слободе.

У односу на преостала истакнута права из чл. 32. и 58. Устава, посебно уважавајући значај ове правне ствари за подносиоца (питање права на новчану социјалну помоћ), Уставни суд је имајући у виду садржин у уставне жалбе и садржин у оспореног акта, оценио да се наводи подносиоца у конкретном случају не могу прихватити као уставноправни разлози којима се аргументују тврдње о повреди означеног права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, нити права на имовину из члана 58. Устава, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорене пресуде Управног суда У. 13094/16 од 27. октобра 2017. године.

У вези истакнуте повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд указује да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно самостално људско или мањинско право или слобода, већ се утврђује начело у складу са којим се остварују сва зајемчена права и слободе, што даље значи да до његове повреде може доћи само у вези са истовремено утврђеном повредом одређеног уставног права односно слободе, а што овде није случај .

Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду , одбацио уставну жалбу у делу изјављеном против пресуде Управног суда У. 13094/16 од 27. октобра 2017. године, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, те је решио као у тачки 3. изреке.

9. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.