Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 10. септембра 2009. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се предлог за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговорима одредаба члана 3. тачка 1) Закона о судским таксама ("Службени гласник РС", бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05 и 116/08) и Тарифног броја 1. став (3) Таксене тарифе која је саставни део Закона.
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднет је предлог за оцену уставности одредаба Закона о судским таксама ("Службени гласник РС", бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05 и 116/08) наведених у изреци, у односу на одредбу члана 21. став 2. Устава Републике Србије којом је зајемчено свакоме право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и одредбу члана 32. став 1. Устава којом је зајемчено право на правично суђење. Предлагач је од Уставног суда тражио и оцену сагласности оспорених одредаба Закона са одредбама члана 7. Опште декларације о људским правима, члана 2. став 1. и члана 14. став 1. Међународног пакта о грађанским и политичким правима и члана 14. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, будући да су исте вредности заштићене и овим потврђеним међународним уговорима, а који се, како наводи, сагласно члану 18. Устава непосредно примењују.
У предлогу се наводи да је одредбама члана 282. став 1. и члана 338. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04) прописана обавеза туженог да у року од 30 дана од пријема тужбе поднесе суду одговор на тужбу и да, ако тужени у остављеном року не поднесе одговор на тужбу, суд може донети пресуду због пропуштања којом се, под условом да су испуњене одређене претпоставке, усваја тужбени захтев. По мишљењу предлагача, прописивање обавезе плаћања судске таксе за странку која је пасивни субјекат поступка и није својим процесним радњама проузроковала настанак судских трошкова, има за последицу да се "присилно излаже издацима према држави". У прилог томе, предлагач истиче да обавеза давања одговора на тужбу нема за циљ само заштиту права туженог, него првенствено лакши и бржи рад суда, што, по мишљењу предлагача, уједно значи и заштиту претпостављеног интереса тужиоца да се спор што пре оконча. Наиме, према наводима предлагача, уколико у оквиру начела процесне економије и постоје разлози да се тужени обавеже на давање одговора на тужбу, обавеза плаћања таксе на такву изнуђену радњу не може бити у складу са начелом правичног суђења из члана 32. став 1. Устава. Предлагач посебно наводи да оспорене законске одредбе отварају могућности за процесне злоупотребе тужиоца са тешко отклоњивим штетним последицама за туженог, тако да не омогућавају остварење права на једнаку заштиту пред законом и доводе до дискриминације грађана по основу материјалног положаја.
Чланом 112. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) прописано је да ће се поступци пред Уставним судом започети пре дана ступања на снагу овог закона, окончати по одредбама овог закона.
Оспореном одредбом члана 3. тачка 1) Закона о судским таксама прописано је да обавеза плаћања судске таксе настаје за поднеске (тужбе, одговоре на тужбе, жалбе и друга правна средства) - када се предају суду, односно када се изврши обрачун таксе, ако њен износ зависи од вредности предмета спора, а за поднеске предате на записник - када је записник састављен. Оспореним тарифним бројем 1. став (3) Таксене тарифе, која је саставни део Закона, прописано је да се за предлог да се одреди извршење или обезбеђење, за приговор против платног налога, за приговор против решења о извршењу, за предлог за повраћај у пређашње стање, за предлог за обезбеђење доказа, за одговор на тужбу и за одговор на жалбу или ревизију, плаћа половина таксе из става (1) овог тарифног броја, а у поступку пред трговинским судом плаћа се половина таксе из става (2) овог тарифног броја.
Одредбом члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије утврђено је да Уставни суд одлучује о сагласности закона и других општих аката са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима.
У другим одредбама које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, Устав утврђује: да се Уставом јемче, и као таква, непосредно се примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, а законом се може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (члан 18. став 2.); да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, те да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. (члан 21. ст. 1. до 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на једнаку заштиту права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се средства из којих се финансирају надлежности Републике Србије, аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе обезбеђују из пореза и других прихода утврђених законом, а обавеза плаћања пореза и других дажбина је општа и заснива се на економској моћи обвезника (члан 91.); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, порески систем и финансирање остваривања права и дужности Републике Србије утврђених Уставом и законом (члан 97. тач. 6. и 15.).
Право на једнакост пред законом и судом и право на правично суђење, као и начело забране дискриминације по било ком основу у погледу уживања основних људских права и слобода гарантовани су и одредбама потврђених међународних уговора, и то: чланом 7. Опште декларације о људским правима ("Службени лист ФНРЈ", број 0/48), чланом 2. став 1. и чланом 14. став 1. Међународног пакта о грађанским и политичким правима ("Службени лист СРЈ - Међународни уговори", број 4/01) и чланом 14. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода ("Службени лист СЦГ - Међународни уговори", бр. 9/03 и 5/05). Садржина наведених права истоветна је садржини уставних права и уставних начела, зајемчених одредбама чл. 21, 32. и 36. Устава.
Уставни суд је утврдио да је одредбама члана 91. Устава конституисано овлашћење за законодавца да, поред уређивања пореског система, може уводити и друге фискалне дажбине које су засноване на економској моћи обвезника, у циљу обезбеђивања средстава из којих се финансирају надлежности Републике. Према оцени Суда, наведено овлашћење обухвата могућност уређивања фискалних дажбина у целини (тј. у свим елементима), као израз вођења одређене законодавне политике у фискалној сфери. То, другим речима, значи да је законодавац аутономан приликом уређивања питања као што су: врсте и назив фискалне дажбине, одређивање обвезника, основице, висине, олакшица, ослобођења, момента настанка обавезе, рокова плаћања, санкција за неизвршавање обавезе и др.
Законом о судским таксама у члану 1. прописано је да се судске таксе плаћају у поступку пред судовима по одредбама тог закона и Таксене тарифе која чини његов саставни део. Оспореном одредбом члана 3. тачка 1. овог закона прописано је да таксена обавеза настаје за поднеске, подразумевајући под њима и одговоре на тужбе, жалбе и друга правна средства, моментом њихове предаје суду, односно када се изврши обрачун таксе ако њен износ зависи од вредности предмета спора. У том смислу и оспореним тарифним бројем 1. став (3) Таксене тарифе одређено је да се за одговор на тужбу, као и за одговор на жалбу или ревизију плаћа половина таксе предвиђене одредбама става (1), односно става (2) овог члана.
Полазећи од наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да судска такса, као врста фискалне дажбине, представља накнаду за радње суда у одређеном судском поступку и правило је да је вредност предмета спора критеријум за одређивање њене висине. Сврха судских такса је да рад судова финансирају и учесници судског поступка, како трошкове не би сносили искључиво порески обвезници од којих многи никада ни не затраже било коју радњу суда. Уставни суд је, такође, имао у виду да судске таксе не представљају економске категорије које се формирају на бази тржишних односа понуде и тражње. Стога Уставни суд сматра да се прописивање таксене обавезе за поднеске као што су одговор на тужбу, односно на изјављена правна средства, не може довести у питање у односу на принцип забране дискриминације по било ком основу гарантован Уставом и потврђеним међународним уговорима. Такође, Суд је оценио да се оспореним одредбама Закона не повређује ни одредба члана 32. став 1. Устава којом се утврђује право на правично суђење, као ни одговарајуће одредбе потврђених међународних уговора којима се гарантује ово право. Ово из разлога што је циљ јемства права на правично суђење да се грађанима гарантује да о њиховим правима и обавезама одлучују законом установљени судови, да суд који води поступак и одлучује буде независан и непристрасан, да се о правима и обавезама који су предмет судског поступка расправи и одлучи у разумном року, а на основу јавног расправљања о спорној правној ствари, као и да целокупан поступак пред судом и одлучивање суда буде правично, што значи у складу са одредбама важећих процесних и материјалних прописа. Из наведеног следи да се прописивање обавезе плаћања судске таксе за поједине поднеске, а поводом којих следе одређене радње суда, што проузрокује и одговарајуће трошкове суда, не може довести у везу са садржином и циљем јемства права на правично суђење утврђеног Уставом и потврђеним међународним уговорима.
Међутим, Уставни суд је разматрао и наводе који се односе на то да се оспореном одредбом Закона ограничава право грађана на приступ суду, а који су образложени тиме да оспорена одредба Закона може да има за последицу да поједини грађани, због немогућности да плате судску таксу за одговор на тужбу, буду онемогућени да у покренутом поступку заштите своја права, јер недостављање одговора на тужбу може имати за процесну последицу доношење пресуде због пропуштања на штету тог грађанина. Уставни суд је оценио да изнети наводи нису основани. Ово стога што се, сагласно одредбама Закона о парничном поступку, достављање одговора на тужбу без плаћене судске таксе за овај поднесак не уподобљава процесној ситуацији када одговор на тужбу није ни достављен, односно суд ће поступати по достављеном одговору на тужбу, без обзира да ли је на њега плаћена судска такса. Из наведеног следи да се не могу прихватити наводи предлагача о ограничењу права на приступ суду. Поред тога, Уставни суд указује да је одредбама чл. 9. до 20. и члана 38. Закона о судским таксама прописано у којим случајевима, под којим условима и ком поступку сваки таксени обвезник, управо због свог слабог имовног стања, може бити ослобођен од плаћања судске таксе или му може бити омогућено да је плати у више рата. Коначно, одредбама Закона о парничном поступку прописано је, као правило, да странка која не успе у спору странци која је у спору успела надокнађује трошкове парничног поступка, што значи да ако тужбени захтев тужиоца буде правоснажно одбијен, он ће имати обавезу да туженом надокнади трошкове поступка, а који обухватају и плаћене судске таксе.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да оспорена одредба Закона није несагласна Уставом и потврђеним међународним уговорима гарантованом праву на правично суђење, нити се њоме по било ком основу, па ни по основу имовног стања прави разлика међу таксеним обвезницима, с обзиром на то да су истим законом прописани заштитни механизми којима се приступ суду обезбеђује и грађанима који су слабог имовног стања. Полазећи од истих разлога, Уставни суд је утврдио да нема основа ни за тврдњу да је оспорена одредба Закона несагласна зајемченом праву на једнаку судску заштиту.
Из наведених разлога, Уставни суд је утврдио да нема основа да утврди несагласност оспорених одредаба Закона о судским таксама са Уставом Републике Србије и потврђеним међународним уговорима, те је поднети предлог одбио.
На основу изнетог и одредбе члана 45. тачка 14) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић