Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Јован Ћирић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Предузећа … „F.“ д.о.о. Јазовник, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. априла 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Предузећа … „F.“ д.о.о. Јазовник и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Министарством грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре – Сектор за друмски транспорт, путеве и безбедност саобраћаја у предмету број 344-03-6502/2009-13 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Предузеће … „F.“ д.о.о. Јазовник изјавило је Уставном суду, 1. јуна 2020. године, преко пуномоћника Н. У, адвоката из Београда, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року , из члана 32. став 1. Устава Републике Србије , у управном поступку који је вођен пред Министарством грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре – Сектор за друмски транспорт, путеве и безбедност саобраћаја у предмету број 344-03-6502/2009-13, као и против пресуде Врховног касационог суда Узп. 409/19 од 21. фебруара 2020. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Подносилац је истакао захтев за накнаду нематеријалне штете.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено да је предметни поступак трајао десет година, због чега је подносиоцу, по његовом мишљењу, повређено право на суђење у разумном року. Подносилац повреду права на правично суђење образлаже тиме да оспорена пресуда није образложена, да се у предметном поступку није водило рачуна о правилима поступка, да је из чињеничног стања изведен погрешан закључак, као и да меродавно право није правилно примењено.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у целокупну приложену документацију, као и у списе предмета Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре – Сектор за друмски транспорт, путеве и безбедност саобраћаја број 344-03-6502/2009-13, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Привредно друштво „E“ д.о.о. Ваљево је 30. новембра 2009. године поднело Министарству за инфраструктуру и енергетику захтев за одобравање измене реда вожње за линију Ваљево – Линц за коју је издата дозвола за обављање линијског превоза путника, који је усвојен решењем наведеног Министарства број 344-03-6502/2009-13 од 25. јула 2011. године.
Против наведеног решења подносилац уставне жалбе је 17. августа 2011. године поднео тужбу, која је уважена пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 9186/11 од 20. децембра 2013. године, па је поништено решење органа управе од 25. јула 2011. године и предмет враћен на поновно одлучивање.
Решењем Министарства саобраћаја број 344-03-6502/2009-13 од 28. фебруара 2014. године поново је усвојен захтев наведеног привредног друштва за измену реда вожње.
Подносилац уставне жалбе је 4. априла 2014. године поднео тужбу против наведеног коначног управног акта, која је уважена пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 5093/14 од 19. новембра 2015. године, па је поништено решење органа управе од 14. октобра 2013. године и предмет враћен на поновно одлучивање.
У поновном поступку, решењем Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре – Сектор за друмски транспорт, путеве и безбедност саобраћаја број 344-03-6502/2009-13 од 9. септембра 2016. године усвојен је предметни захтев привредног друштва „E“ д.о.о. Ваљево.
Подносилац уставне жалбе је 20. октобра 2016. године поднео тужбу и против овог коначног управног акта, која је одбијена као неоснована пресудом Управног суда У. 14638/16 од 3. октобра 2019. године.
Подносилац уставне жалбе је 20. децембра 2019. године поднео захтев за преиспитивање судске одлуке – пресуде Управног суда У. 14638/16 од 3. октобра 2019. године, који је одбијен као неоснован оспореном пресудом Врховног касационог суда Узп. 409/19 од 21. фебруара 2020. године. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да је пресуда Управног суда донета без повреда правила поступка и уз правилну примену материјалног права; да је Управни суд за своју одлуку дао довољне и јасне разлоге које у свему прихвата Врховни касациони суд; да је у спроведеном управном поступку утврђено да подносилац уставне жалбе није у потпуности одржавао поласке по одобреном реду вожње на релацији Ваљево – Линц, јер није користио одобрену станицу Сремска Митровица, а није вршио пријем и искрцавање путника ни на аутобуској станици у Руми.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 2. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је : да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи (члан 2.); да ће, ако надлежни орган после поништења управног акта донесе управни акт противно правном схватању суда или противно примедбама суда у погледу поступка, па тужилац поднесе нову тужбу, суд поништити оспорени акт и сам решити управну ствар пресудом, осим ако то није могуће због природе те ствари или је иначе пуна јурисдикција законом искључена, да пресуда донета у случају из става 1. овог члана у свему замењује акт надлежног органа; да ако суд сматра да због природе ствари не може да сам реши управну ствар, дужан је да то посебно образложи; да о случају из става 1. овог члана суд извештава орган који врши надзор над радом органа (члан 70.).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе са становишта права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је, у конкретном случају, предметни поступак у односу на подносиоца покренут 17. августа 2011. године, подношењем тужбе подносиоца против коначног управног акта, а да је окончан доношењем оспорене пресуде Врховног касационог суда Узп. 409/19 од 21. фебруара 2020. године. Из наведеног произлази да је поступак у односу на подносиоца окончан за осам и по година.
Наведено трајање поступка је очигледно прекорачило стандард поступања у разумном року. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа управе у управном поступку и надлежних судова у управном спору, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на овако дуго трајање поступка.
По оцени Уставног суда, у конкретном управносудском поступку чињенично стање је било донекле сложено, али се нису поставила сложена правна питања.
Подносилац уставне жалбе је имао легитиман интерес да надлежни органи о предметном захтеву одлуче у разумном року. Оцењујући понашање самог подносиоца, Уставни суд констатује да подносилац није допринео дугом трајању поступка.
Испитујући поступање органа управе и судова у овој правној ствари, Уставни суд је оценио да је њихово поступање довело до дугог трајања оспореног поступка. Уставни суд је из приложене документације утврдио да су за осам и по година у предметном поступку донета два решења органа управе, да су вођена три управна спора и један поступак по захтеву за преиспитивање судске одлуке. Према становишту које је изразио и Европски суд за људска права, чињеница да се више пута налаже понављање разматрања једног предмета пред нижом инстанцом може, сама по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему државе (видети пресуду Pavlyulynets против Украјине, број 70763/01, став 51, од 6. септембра 2005. године, и пресуду Цветковић против Србије , број 17271/04, став 51, од 10. јуна 2008. године). Такође, Уставни суд указује да је о тужби подносиоца поднетој 20. октобра 2016. године одлучено након скоро три године.
Уставноправна оцена укупног поступка у овој управноправној ствари, заснована на досадашњој пракси Уставног суда, потврђује да је у конкретном случају повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Из тих разлога, Уставни суд је утврдио повреду наведеног уставног права и усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете, посебно дужину трајања предметног поступка. По оцени Суда, наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју je подносилац претрпеo. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.
7. Подносилац је уставну жалбу поднео и против пресуде Врховног касационог суда Узп. 409/19 од 21. фебруара 2020. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Подносилац повреду права на правично суђење образлаже тиме да оспорена пресуда није образложена, да се у предметном поступку није водило рачуна о правилима поступка, да је из чињеничног стања изведен погрешан закључак, као и да меродавно право није правилно примењено.
Уставни суд је увидом у оспорену пресуду Врховног касационог суда утврдио да она садржи јасно образложење, засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права. Уставни суд сматра да одлучивање највишег суда по ванредном правном средству није било произвољно или арбитрерно, јер је у образложењу пресуде јасно истакнуто да су у поновном поступку пред органом управе отклоњене све неправилности, да је Управни суд оценио да је у управном поступку потпуно утврђено чињенично стање, те правилно примењено материјално право, те да је Управни суд оценио сва питања и околности које би могле бити од утицаја на законитост решења органа управе.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да се изнети наводи уставне жалбе не могу сматрати аргументованим уставноправним разлозима из којих би произлазила повреда гаранција права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Имајући у виду све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.