Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Мирослав Николић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. Д . из Ужица , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. априла 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Н. Д . и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице у предмету 181.6-2 00080/17 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. Д . из Ужица је, 2. јуна 2020. године, преко пуномоћника М. К, адвоката из Ужица, Уставном суду изјавио уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице у предмету 181.6-2 00080/17 , као и против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 6351/18 од 28. фебруара 2020. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Подносилац је у уставној жалби указао да предметни поступак није окончан у разумном року и поставио је захтев за накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра . Подносилац је, такође, указао на непотпуно утврђено чињенично стање и погрешну примену материјалног права.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 18. септембра 2012. године поднео Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице захтев за усклађивање пензије за 11,06% од 1. јануара 2008. године, који је одбијен као неоснован решењем тог органа број 181.1.5-92/2012 од 5. октобра 2012. године.
Против наведеног решења подносилац је 26. октобра 2012. године изјавио жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција број ВЛ-993 од 21. новембра 2012. године.
Подносилац је 29. децембра 2012. године поднео тужбу против наведеног коначног управног акта, која је уважена пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 17776/12 од 14. новембра 2013. године, те је поништено другостепено решење и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање.
У поновном поступку другостепени орган је донео решење број ВЛ-И 993 од 13. децембра 2013. године, којим је поништено првостепено решење од 5. октобра 2012. године.
Решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице број 181.6.2-4/2014 од 4. фебруара 2014 године предметни захтев подносиоца је поново одбијен као неоснован.
Против наведеног решења подносилац је 7. фебруара 2014. године изјавио жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција број 01-02/181.6.7 3750/14 од 25. фебруара 2014. године.
Подносилац је 19. априла 2014. године поднео тужбу против наведеног коначног управног акта, која је уважена пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 5869/14 од 21. августа 2014. године, те је поништено другостепено решење и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање.
Подносилац је 19. јануара 2015. године захтевао поступање другостепеног органа у извршењу пресуде, а потом је 12. новембра 2016. године поднео захтев суду за извршење пресуде.
У поновном поступку другостепени орган је донео решење број 01-02/181.6.7 3750/14 од 17. новембра 2016. године, којим је поништено првостепено решење од 4. фебруара 2014. године.
Решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице број 181.6.2-00080/17 од 31. августа 2018. године подносиоцу је усклађена пензија почев од 1. јануара 2008. године, на начин и у износу ближе наведеним у том решењу.
Против наведеног решења подносилац је 2. новембра 2017. године изјавио жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција број 01-02/181.6.7 16144/17 од 13. марта 2018 . године.
Подносилац је 16. априла 2018. године поднео тужбу против наведеног коначног управног акта. Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 6351/18 од 28. фебруара 2020. године тужба је одбијена као неоснована.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок; да у осталим случајевима, кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најдоцније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.).
Одредбама сада важећег Закона о општем управном поступку („ Службени гласник РС", бр. 18/16 и 95/18) прописано је: да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 30 дана од покретања поступка; да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари не одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 60 дана од покретања поступка ( члан 145. ст. 2. и 3.); да се решење којим се одлучује о жалби издаје без одлагања, а најкасније у року од 60 дана од када је предата уредна жалба, изузев ако законом није прописан краћи рок ( члан 174.).
Законом о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је: да се управни спор може покренути и када надлежни орган о захтеву, односно жалби странке није донео управни акт, под условима предвиђеним овим законом (члан 15.); да ако надлежни орган после поништења управног акта не донесе одмах, а најкасније у року од 30 дана, нови управни акт или акт о извршењу пресуде донете на основу члана 43. овог закона, странка може посебним поднеском да тражи доношење таквог акта, да ако надлежни орган не донесе акт из става 1. овог члана ни у року од седам дана од тражења странке, странка може посебним поднеском да захтева од суда који је донео пресуду доношење таквог акта, да ће по захтеву странке из става 2. овог члана, суд затражити од надлежног органа обавештење о разлозима због којих управни акт није донео, да је надлежни орган дужан да ово обавештење да одмах, а најкасније у року од седам дана, а да, ако он то не учини, или ако дато обавештење, по нахођењу суда, не оправдава неизвршење судске пресуде, суд ће донети решење које у свему замењује акт надлежног органа, уколико природа ствари то дозвољава, да ће суд решење из става 3. овог члана доставити органу надлежном за извршење, и о томе истовремено обавестити орган који врши надзор, те да је орган надлежан за извршење дужан без одлагања да изврши овакво решење (члан 71.).
5. Оцењујући наводе подносиoца уставне жалбе да му је у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице у предмету 181.6-2 00080/17 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да је управни поступак покренут 18. септембра 2012. године, захтевом подносиоца, те да је правноснажно окончан доношењем оспорене пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 6351/18 од 28. фебруара 2020. године. Из наведеног произлази да је оспорени поступак окончан за седам година и пет месеци.
Наведено трајање поступка може указивати да поступак није окончан у року који се може сматрати разумним за одлучивање. Имајући у виду да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа управе који воде поступак, односно суда, броја донетих одлука, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да у овом управном поступку чињенично стање није било сложено, нити су се поставила сложена правна питања.
Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе имао легитиман интерес да се о његовом захтеву одлучи у разумном року.
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је нарочито имао у виду специфичност управног поступка, чији ток умногоме зависи од активности странке у том поступку. Уставни суд је из навода уставне жалбе и приложене документације утврдио да подносилац уставне жалбе није благовремено користио процесноправна средства против ћутања управе како би својим понашањем покушао да допринесе скраћењу времена трајања поступка у коме се одлучује о његовим правима. Наиме, нови акт у извршењу пресуде од 21. августа 2014. године је донет тек 17. новембра 2016. године, односно након више од две године. Подносилац уставне жалбе је 19. јануара 2015. године захтевао поступање другостепеног органа у извршењу пресуде, па је тек 12. новембра 2016. године поднео захтев суду за извршење пресуде, иако је то, сагласно наведеном члану 71. Закона о управним споровима, могао учинити већ након 30 дана.
Испитујући поступање органа управе и Управног суда у овој правној ствари, Уставни суд је оценио да је њихово поступање превасходно довело до дугог трајања оспореног поступка. Уставни суд је из списа предмета утврдио да су за седам година и пет месеци у предметном поступку донета три решења првостепеног органа управе, пет решења другостепеног органа и да су вођена три управна спора. Према становишту које је изразио и Европски суд за људска права, чињеница да се више пута налаже понављање разматрања једног предмета пред нижом инстанцом може, сама по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему државе (видети пресуду Pavlyulynets против Украјине, број 70763/01, став 51, од 6. септембра 2005. године, и пресуду Цветковић против Србије , број 17271/04, став 51, од 10. јуна 2008. године). Такође, Уставни суд указује да је другостепени орган управе поступио у извршењу пресуде Управног суда тек након две године.
Уставноправна оцена поступка у овој управноправној ствари, заснована на досадашњој пракси Уставног суда, потврђује да је, у конкретном случају, повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио повреду наведеног уставног права и усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 , 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15).
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете, посебно дужину трајања предметног поступка и понашање подносиоца уставне жалбе. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због наведеног поступања надлежних органа управе и Управног суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овог суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16), и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну правичну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неделотворног поступања органа управе.
7. Уставни суд констатује да је подносилац изјавио уставну жалбу и против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 6351/18 од 28. фебруара 2020. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Полазећи од садржине уставне жалбе, у којој подносилац углавном понавља разлоге већ изнете у поступку који је претходио уставносудском, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд испита законитост одлука донетих у претходно вођеном управносудском поступку.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.