Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Мирослав Николић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. П . из Крагујевца, Д . Г . из Новог Сада, Б . Н , С. П, С. Ј . и В . Ђ, свих из Београда , Н. В . из села Брасина, општина Мали Зворник, Б. Ј . из Обреновца, град Београд, и М . С . из села Рутоши, општина Нова Варош, на основу члана 167. став 4. у вези са члан ом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. априла 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба З. П, Д . Г, Б . Н, С . П, С. Ј, В . Ђ, Н . В, Б . Ј . и М . С . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд у предмету број 120-9407/21-3 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 550 евра , у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. П . из Крагујевца и остала лица наведена у уводу и у тачки 1. изреке поднели су Уставном суду, 2. марта 2018. године, преко пуномоћника Ј. М, адвоката из Ваљева, уставну жалбу , допуњену поднесцима од 1. јула и 19. новембра 2019. године, 10. јуна 2020. и 7. маја 2021. године, због повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у „поступку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд у предмету број 120- 1035/2008, Жалбеном комисијом Владе у предмету број 120-01-381/2008-01, Управним судом у предметима У. 6336/10 (2008) , У. 15355/12, У. 17875/13 и У. 1 6090/16, Уставним судом у предметима Уж- 2912/2010 и Уж-635/2015 и у поступку који је у време изјављивања ове уставне жалбе вођен пред Жалбеном комисијом Владе “. Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање поступка који је вођен до доношења пресуде Управног суда У. 6336/10 (2008) од 12. маја 2010. године , којом је исти био правноснажно окончан, поступка по уставној жалби у предмету Уж-2912/2010, поступка који је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-2912/2010 од 31. октобра 2012. године, који је био правноснажно окончан пресудом Управног суда У. 17875/13 од 28. новембра 2014. године, поступка по уставној жалби у предмету Уж-635/2015 и поступка који се води у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-635/2015 од 3. новембра 2016. године.
У уставној жалби и њеним допунама је детаљно описан ток оспореног поступка, уз навођење разлога који се односе на сложеност предмета поступка, поступање надлежних управних органа и суда, као и на понашање подносилаца. Истакнуто је да првостепени орган не поступа по налозима другостепеног органа, да другостепени орган неће сам да спроведе поступак и реши ствар, иако је по закону то морао да уради, као и да Управни суд одбија да сам реши ствар у спору пуне јурисдикције и враћа предмет на управни поступак.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду права на суђење у разумном року, наложи окончање поступка и утврди право подносилаца на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року сваком у износу од по 2.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, из списа предмета Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд број 120-9407/21-3 и целокупне документације п риложене уз уставну жалбу и њене допуне, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
3.1. Подносиоци уставне жалбе су, 24. септембра 2008. године, поднели Министарству унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд (у даљем тексту: првостепени орган) захтев за исплату додатака на плату по основу прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, који нису исплаћени у последње три године до подношења захтева .
Поступак који је покренут и вођен поводом наведеног захтева правноснажно је окончан пресудом Управног суда У. 6336/10 (2008) од 12. маја 2010. године , којом је одбијена тужба подносилаца.
З. П, овде први подносилац уставне жалбе, поднео је 17. јуна 2010. године против означене пресуде уставну жалбу, која је Одлуком Уставног суда Уж-2912/2010 од 31. октобра 2012. године усвојена, те је утврђено да је том пресудом повређено право наведеног подносиоца на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, наложено Управном суду да, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак по тужби поднетој против решења Жалбене комисије Владе (у даљем тексту: другостепени орган) број 120-01-381/2008-01 од 26. новембра 2008. године. Истом одлуком је одређено да она има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду.
3.2. Поступајући у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-2912/2010 од 31. октобра 2012. године, Управни суд је, на седници одржаној 2. априла 2013. године, донео пресуду У. 15355/12, којом је поновио поступак завршен правноснажном пресудом тог суда од 12. маја 2010. године, укинуо наведену пресуду, уважио тужбу подносилаца, поништио другостепено решење од 26. новембра 2008. године и предмет вратио туженом органу на поновно одлучивање.
Поступак који је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-2912/2010 правноснажно је окончан пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 17875/13 од 28. новембра 2014. године, којом је одбијена тужба подносилаца поднета против решења другостепеног органа број 120-01-461/2013-01 од 25 . септембра 2013. године.
З. П, овде први подносилац уставне жалбе, поднео је 23. јануара 2015. године уставну жалбу против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 17875/13 од 28. новембра 2014. године, поводом које је Уставни суд донео Одлуку Уж-635/2015 од 3. новембра 2016. године, којом је исту усвојио, утврдио да је том пресудом повређено право подносиоца на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава и одредио Управном суду да поново одлучи о тужби наведеног подносиоца поднетој против решења другостепеног органа од 25. септембра 2013. године, утврђујући истовремено да Одлука има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији као и наведени подносилац, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду. Наведена одлука Уставног суда достављена је 21. новембра 2016. године Управном суду.
3.3. Поступајући у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-635/2015 од 3. новембра 2016. године, Управни суд – Одељење у Крагујевцу је, на седници одржаној 5. априла 2017. године, донео пресуду У. 16090/16, којом је уважена тужба подносилаца, поништено другостепено решење од 25. септембра 2013. године и предмет враћен на поновно одлучивање.
Након што је другостепени орган решењем број 120-01-668/2017-01 од 29. септембра 2017. године усвојио жалбу подносилаца, поништио првостепено решење број 120-2169/13 од 24. јула 2013. године и вратио предмет на поновни поступак, у даљем току поступка решења првостепеног органа број 120-2636/18 од 29. марта 2018. године, број 120-2636/18-1 од 27. јуна 2018. године, број 120-2636/18-2 од 1. октобра 2018. године, број 120-2636/19 од 22. јануара 2019. године, број 120-2636/19-1 од 16. маја 2019. године, 120-2636/19-2 од 19. августа 2019. године, број 120-01-2621/2019-3 од 21. новембра 2019. године и број 120-1484/20 од 13. фебруара 2020. године, којима је одбијен као неоснован захтев подносилаца, поништена су решењима другостепеног органа број 120-01-1069/2018-01 од 31. маја 2018. године, број 120-01-1182/2018-01 од 20. августа 2018. године, број 120-1305/2018-01 од 5. новембра 2018. године, број 120-01-1922/2019-01 од 5. априла 2019. године, број 120-01-2279/2019-01 од 15. јула 2019. године, број 120-01-2621/2019-01 од 24. октобра 2019. године, број 120-01-3/2020-01 од 8. јануара 2020. године и број 120-01-190/2020-01 од 27. априла 2020. године, којима су усвојене жалбе подносилаца и предмет враћен на поновни поступак.
Решења првостепеног органа број 120-1484-1/20 од 12. јуна 2020. године и број 120-1484/20-2 од 25. августа 2020. године, којима је захтев подносилаца одбачен као недозвољен, поништена су решењима другостепеног органа број 120-01-354/2020-01 од 21. јула 2020. године и број 120-01-672/2020-01 од 20. новембра 2020. године, којим су усвојене жалбе подносилаца и предмет враћен на поновни поступак.
Решењем првостепеног органа број 120-9407/21 од 5. јануара 2021. године одбијен је као неоснован захтев подносилаца за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 27. јуна 2006. до 22. септембра 2008. године, док је у погледу захтева за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 22 . септембра 2005. до 26. јуна 2006. године одређено да ће о њему бити накнадно одлучено.
Решењем другостепеног органа број 120-01-151/2021-01 од 8. марта 2021. године одбијена је жалба подносилаца изјављена против наведеног првостепеног решења.
Допунска решења првостепеног орган а број 120-9407/21-1 од 26. априла 2021. године и број 120-9407/21-2 од 12. августа 2021. године, којима је допуњено решење тог органа од 5. јануара 2021. године и одбијен као неоснован захтев подносилаца за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 22. септембра 2005. до 26. јуна 2006. године, поништена су решењима другостепеног органа број 120-01-312/2021-01 од 9. јула 2021. године и број 120-01-432/2021-01 од 19. октобра 2021. године, којим су усвојене жалбе подносилаца и предмет враћен на поновни поступак.
Првостепени орган је 17. новембра 2021. године донео допунско решење број 120-9407/21-3, којим је одлучио на исти начин као и у претходно поништеним решењима тог органа.
У току је поступак по жалби подносилаца изјављеној против наведеног допунског решења првостепеног органа.
4. Одредбом члан 32. став 1. Устава, на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18 – аутентично тумачење), које се примењују од 1. јуна 2017. године, прописано је: да се поступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања (члан 9. став 2.); да другостепени орган сам или преко првостепеног или замољеног органа допуњава поступак ако нађе да је чињенично стање погрешно или непотпуно утврђено или понавља цео поступак или његов део ако нађе да је учињена повреда правила поступка која је утицала на законитост и правилност побијаног решења, да у том случају другостепени орган поништава побијано решење и сам одлучује о управној ствари ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем (члан 171. став 2.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од пријема предмета, донесе ново решење, да против новог решења странка има право на жалбу (став 3.); да ће по поништавању побијаног решења другостепени орган проследити предмет на поновни поступак првостепеном органу, само ако је потребно да се у тој управној ствари донесе ново решење (став 4.); да ако после почетка примене овог закона решење првостепеног органа буде поништено или укинуто, даљи поступак спроводи се према одредбама овог закона (члан 213. став 2.). У основи истоветне одредбе биле су садржане и у Закону о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), које су се примењивале до 31. маја 2017. године.
5. Испитујући истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује на то да управни поступак који је правноснажно окончан пре изјављивања уставне жалбе од 17 . јуна 2010. године, поводом које је донета Одлука Уставног суда Уж-2912/2010 од 31. октобра 2012. године, и управни поступак који је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-2912/2010, а који је правноснажно окончан пре изјављивања уставне жалбе од 23. јануара 2015. године, поводом које је донета Одлука Уставног суда Уж-635/2015 од 3. новембра 2016. године, нису део поступка који је пред Управним судом и управним органима уследио након што је Управном суду достављена Одлука Уставног суда Уж-635/2015, већ се ради о посебним поступцима у којима се те одлуке Суда извршава ју. При томе у уставним жалбама у предметима Уж-2912/2010 и Уж-635/2015 није истицана повреда права на суђење у разумном року. Стога је Уставни суд истакнуту повреду права на суђење у разумном року у односу на подносиоце уставне жалбе ценио у периоду од 21. новембра 2016. године, када је Одлука Уставног суда Уж-635/2015 од 3. новембра 2016. године достављена Управном суду. Сагласно својој устаљеној пракси, Уставни суд је у оквиру наведеног периода, који траје пет година и четири месеца, управни поступак и управни спор, посматрао као јединствену целину.
Уставни суд је констатовао да је решењем првостепеног органа од 5. јануара 2021. године, које је постало коначно, одбијен захтев подносилаца за исплату додатака на плату за период од 27. јуна 2006. до 22. септембра 2008. године, док је допунским решењем првостепеног органа од 17. новембра 2021. године одбијен захтев подносилаца за исплату додатака на плату за период од 22. септембра 2005. до 26. јуна 2006. године, а предмет се у том делу налази у фази одлучивања о жалби подносилаца.
Имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
У погледу значаја предмета поступка, Уставни суд налази да подносиоци уставне жалбе имају легитиман интерес да надлежни органи о њиховом захтеву у целини одлуче у оквиру стандарда разумног рока, поготово због тога што се ради о потраживањима из радног односа и што се поступак води у извршењу Одлуке Уставног суда.
Уставни суд је оценио да овај предмет није чињенично и правно сложен, посебно ако се има у виду да су правна питања која се постављају у току поступка већ у довољној мери разјашњена у одлукама Уставног суда Уж-2912/2010 од 31. октобра 2012. године и Уж-635/2015 од 3. новембра 2016. године, заснованим на правном схватању овог суда израженом у одлукама Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године и Уж-2188/2013 од 26. фебруара 2016. године. Из наведених одлука Уставног суда произлази да подносиоцима уставне жалбе за обављени рад на извршењу задатака преко пуног радног времена, рад ноћу и током државног или верског празника, у периоду од 22. септембра 2005. до 30. јуна 2006. године не може бити ускраћено право на увећану зараду која им је у том случају припадала у складу са Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), док је за период од 1. јула 2006. до 22. септембра 2008. године одлучено да подносиоцима не припада право на увећање плате, јер је утврђено да им је коефицијент за обрачун плате у том периоду увећан за више од 30% у односу на друге државне службенике, те су остварили право на увећану зараду у складу са чланом 147. став 1. раније важећег Закона о полицији.
Испитујући поступање надлежног суда и управних органа, Уставни суд је најпре нашао да је Управни суд, у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-635/2015 од 3. новембра 2016. године, у року који се може сматрати разумним донео пресуду од 5. априла 2017. године. Међутим, Уставни суд је констатовао да је у наставку поступка донето чак по 14 решења првостепеног и другостепеног органа. Из тога се јасно може уочити да посматрани поступак обележава континуирано враћање предмета на поновно решавање првостепеном органу, који не поступа по примедбама из другостепених решења. У таквим околностима, другостепени орган је пропустио да допуни поступак и отклони недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, те да ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, својим решењем поништи првостепено решење и сам реши управну ствар, у смислу одредбе члана 232. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку и одредбе члана 171. став 2. важећег Закона о општем управном поступку. С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права, да понављање истих налога нижестепеном органу у оквиру једног поступка указује на недостатке у процесном систему (ЕСЉП, пресуда Wierciszewska против Пољске, број представке 41431/98, од 25. новембра 2003. године, став 46.). Уставни суд је посебно имао у виду да је првостепени орган, након што је поништено десет решења тог органа, којима је захтев подносилаца у целини био одбијен или одбачен, почео одвојено да одлучује о делу захтева који се односи на период од 22. септембра 2005. до 26. јуна 2006. године и о делу захтева који се односи на период од 1. јула 2006. до 22. септембра 2008. године, при чему је оба дела захтева одбио као неоснована.
Када је у питању понашање подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је нашао да жалба и тужба због „ћутања управе“ нису намењене за исправљање поменутог недостатка управног поступка, те подносиоци нису могли допринети да оспорени поступак у коме се извршава Одлука Уставног суда краће траје.
Уставноправна оцена поступка чије трајање је узето у обзир у овом предмету, заснована на пракси и критеријумима Уставног суда и Европског суда за људска права, потврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд у предмету број 120-9407/21-3 повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу у овом делу и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцима уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 550 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања предметног поступка, неефикасно поступање управних органа, животни стандард у држави и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у одлукама Синђелић и други против Србије, од 19. септембра 2019. године (број представке 7129/15) и Стојановић и други против Србије, од 14. јануара 2021. године (број представке 19322/18), које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року у управним поступцима који се, као и оспорени поступак, воде поводом захтева полицијских службеника за исплату додатака на плату. Европски суд је одбацио наведене представке, уз оцену да подносиоци представки више немају права да тврде да су жртве у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року и доделио подносиоцима ближе означене новчане износе на име накнаде нематеријалне штете, који су нижи од износа које је додељивао Европски суд, али су ипак разумни услед великог броја подносилаца представки и прилично ограниченог значаја предмета поступка.
7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року .
8. Разматрајући уставну жалбу подносилаца у делу у коме је оспорено трајање поступка који је правноснажно окончан доношењем пресуде Управног суда У. 6336/10 (2008) од 12. маја 2010. године и поступка који је правноснажно окончан доношењем пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 17875/13 од 28. новембра 2014. године, Уставни суд је констатовао да је одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду прописано да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Уставни суд је констатовао да је пресуда Управног суда У. 6336/10 (2008) од 12. маја 2010. године свакако достављена пуномоћнику подносилаца уставне жалбе пре 17. јуна 2010. године, када је против наведене пресуде поднета уставна жалба у предмету Уж-2912/2010, као и да је пресуда Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 17875/13 од 28. новембра 2014. године свакако достављена пуномоћнику подносилаца уставне жалбе пре 23. јануара 2015. године, када је против наведене пресуде поднета уставна жалба у предмету Уж-635/2015.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је ова уставна жалба изјављена 2. марта 2018. године, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио као неблаговремену, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
9. У погледу дела уставне жалбе којим је оспорено трајање поступака по уставним жалбама у предметима Уж-2912/2010 и Уж-635/2015, Уставни суд указује на то да из одредбе члана 170. Устава произлази да је Уставни суд у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода до којих је дошло актима и радњама државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, што, по природи ствари, искључује могућност да се уставном жалбом оспоравају акти или радње Уставног суда. Стога је Уставни суд утврдио да је уставна жалба у овом делу недопуштена, због чега ју је одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
10. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.