Преглед документа Уж-5110/2019 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Мирослав Николић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. Х . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србиј е, на седници Већа одржаној 7. априла 2022. године, донео је

1. А . Х . из Београд а поднела је Уставном суду , 14. маја 2019. године, преко пуномоћника Ђ. Д , адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 17164/15 од 8. марта 2019. године, због повреде права на правично суђење и права на суђење у разумном року, зајемчених одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије и чланом 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

У уставној жалби је наведено: да је подноситељки уставне жалбе 10. маја 2005. године престала служба у Вој сци због смањења броја извршилаца на радном месту на којем је била распоређена; да је Одлуком Уставног суда Уж-5669/2011 од 21. априла 2015. године поништена пресуда Управног суда У. 19180/10 од 8. септембра 2011. године, којом је био правноснажно окончан поступак престанка службе подноситељке , и одређено да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подноситељке поднетој против коначног решења; да је у поступку извршења Одлуке Уставног суда потврђена законитост решења о престанку службе подноситељке уставне жалбе , које је постало правноснажна доношењем оспорене пресуде ; да оспорена пресуда Управног суда не садржи разлоге због којих је управо подноситељки престала служба и због којих јој се пре престанка службе није могло обезбедити ниједно од права предвиђених одредбом члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије; да пре доношења решења о престанку службе није спроведена процедура у којој би се на свако лице на радном месту на којем се смањује број извршилаца применили јасни критеријуми, након чега би било предложено да „најслабије рангиранима“ престане служба у Војсци; да није од значаја то што је била формирана Комисија за разматрање представки цивилних лица којима престаје служба без њихове сагласности, пред којом се наводно водио паралелни поступак са управним поступком, јер је иста формирана након што је донето решење о престанку службе подноситељке, а ниједан управни акт, нити пропис, није упућивао цивилно лице да се из било ког разлога обраћа тој комисији.

Повреда права на суђење у разумном року образлаже се тиме што је од достављања Одлуке Уставног суда странкама до доношења оспорене пресуде Управног суда прошло четири године.

Предложено је да Уставни суд утврди да је подноситељки повређено право на правично суђење и да због тога поништи оспорену пресуду и врати предмет на поновно одлучивање у спору пуне јурисдикције, као и да утврди повреду права на суђење у разумном року и обавеже државу да јој исплати накнаду у износу од 1.000.000,00 динара.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из целокупне документације приложене уз ову уставну жалбу и уставну жалбу у предмету Уж-5669/2011 утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у ов ој уставносудск ој ствари (у дописима Министарства одбране – Управа за војно здравство УП-2 број 58-2 од 10. новембра и 8. децембра 2021. године наведено је да је рок чувања предмета управног поступка пет година и да у вези са конкретним предметом располажу само жалбом изјављеном против решења Војне поште 1279 Београд пов. број 489-15 од 8. априла 2015. године , дописом Војне поште 1279 Београд Уп-1 број 208-2 од 23. априла 2005. године и решење м Министарства одбране – Управа за војно здравство УП-2 број 31-2 од 6. маја 2005. године; у допису Министарства одбране – Управа центра војномедицинских установа број 3794-2 од 2. децембра 2021. године наведено је да из истог разлога не располажу списима предмета):

3.1. Решењем Војне поште 1279 Београд (у даљем тексту: првостепени орган) пов. број 489-15 од 8. априла 2005. годинe, у тачки 1. диспозитива, утврђено је да подноситељки уставне жалбе на служби у ВП 1279 Београд , на радном месту лекар у Општој медицинској помоћи ВМЦ Нови Београд, престаје служба без њене сагласности, на основу одредбе члана 143. тачка 9) раније важећег Закона о Војсци Југославије, дана 10. маја 2005. године, до када је утврђен отказни рок у трајању од 30 дана. Истим решењем је у тачки 2. диспозитива подноси тељки признато право на једнократну отпремнину у висини дванаестоструког износа бруто плате, коју је остварила за месец април 2005. године, а у тачки 3. диспозитива подноситељка је упућена да се у року од 30 дана од дана престанка радног односа може пријавити Националној служби за запошљавање ради остваривања одговарајућих права за време незапослености.

Подноситељка је 20. априла 2005. године изјавила жалбу против наведеног првостепеног решења.

Решењем Министарства одбране – Сектор за материјалне ресурсе – Управа за здравство (у даљем тексту: другостепени орган) Уп-2 број 31-2 од 6. маја 2005. године одбијена је жалба подноситељке, а пресудом Врховног суда Србије У-СЦГ 897/06 од 4. септембра 2008. године уважена је њена тужба и наведено другостепено решење је поништено.

Решењем другостепеног органа Уп-2 број 56-2 од 24. децембра 2008. године, донетим у извршењу наведене пресуде, усвојена је жалба подноситељке уставне жалбе и поништено првостепено решење од 8. априла 2005. годинe, а предмет враћен том органу на поновно одлучивање.

Првостепени орган је решењем инт . број 2581-5/08 од 6. јануара 2009. годинe о престанку службе подноситељке одлучио на исти начин као и у свом претходно поништеном решењу.

Решење другостепеног органа Уп-2 број 3 3-2 од 6. априла 2009. године , којим је одбијена жалба подноситељке изјављена против наведеног првостепеног решења, поништено је пресудом Врховног суд а Србије У. 3086/09 од 22. октобра 2009. године .

У обема наведеним пресудама Врховног суд а Србије је оцењено да у списима предмета нема доказа да је радно место на које је подноситељка била распоређена „укинуто“, нити доказа да је претходно покушано да се подноситељки обезбеди једно од права из члана 144. став 1. Закона о Војсци Југославије.

Решењем другостепеног орган а Уп-2 број 3-2 од 2. фебруара 2010. године такође је одбијена жалба подноситељке изјављена против првостепеног решења од 6. јануара 2009. годинe, а пресудом Управног суда У. 19180/10 од 8. септембра 2 011. године одбијена је тужба подноситељке поднета против наведеног другостепеног решења.

Подноситељка је 11. новембра 2011. године против означене пресуде Управног суда изјавила уставну жалбу. Одлуком Уставног суда Уж-5669/2011 од 2. априла 2015. године усвојена је уставна жалба подноситељке и утврђено да јој је наведеном пресудом повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је иста поништена и одређено да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подноситељке изјављеној против другостепеног решења од 2. фебруара 2010. године. Уставни суд је оценио да образложење пресуде Управног суда из следећих разлога не задовољава захтеве правичности:

- зато што је Управни суд потврдио законитост другостепеног решења које не садржи доказе, чињенице и разлоге на којима се заснива закључак тог органа о оправданости одлуке да управо подноситељки престане служба, као једном од десет цивилних лица која су била распоређена на формацијском месту на коме је одређено смањење броја извршилаца са десет на шест, односно да друга цивилна лица у већој мери задовољавају захтеве тог формацијског места, чиме би се показало да је овлашћење надлежног органа да одреди лице коме престаје служба коришћено у сврху обезбеђивања најбољег функционисања службе након смањења броја извршилаца, а не да је примењено супротно тој сврси или да је оно злоупотребљено;

- зато што се из решења управних органа, нити из пресуде Управног суда, не може утврдити да ли је прибављен извештај Националне службе за запошљавање, због чега се не може прихватити закључак Управног суда о томе да се подноситељки уставне жалбе није могло обезбедити ниједно од права предвиђених чланом 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије.

Одлуком Уставног суда утврђена је и повреда права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у управном поступку који је трајао од 20. априла 2005. године, када је подноситељка изјавила жалбу против првостепеног решења од 8. априла 2005. године, до доношења пресуде Управног суда од 8. септембра 2011. године, односно шест година и пет месеци. Имајући у виду да подноситељка уставне жалбе није истакла захтев за накнаду штете, а крећући се у оквиру захтева уставне жалбе, Уставни суд је, у складу са одредбама члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да је утврђење повреде права на суђење у разумном року довољан начин правичног задовољења подноситељке.Наведена одлука Уставног суда је 22. априла 2015. године достављена Управном суду.

3.2. Поступајући у извршењу Одлуке Уставног суда, Управни суд је, на седници одржаној 10. јула 2015. године, донео пресуду У. 6227/15 (2010) , којом је уважио тужбу подноситељке, по ништио другостепено решење од 2. фебруара 2010. године и предмет вратио надлежном органу на поновно одлучивање, уз налог да се отклоне повреде правила поступка које се састоје у томе што образложење другостепеног решења не садржи правне прописе и разлоге који с обзиром на утврђено чињенично стање упућују на решење какво је дато у диспозитиву, у складу са одредбом члана 199. став 2. раније важећег Закон а о општем управном поступку, и што нису оцењени сви наводи жалбе, у складу са одредбом члана 235. став 2. истог закона.

Другостепени орган је решењем УП-2 број 81-2 од 23. новембра 2015. године одбио жалбу подноситељке изјављену против првостепеног решења од 6. јануара 2009. године. У образложењу решења другостепеног органа је, поред осталог, наведено: да је тај орган у поновно спроведеном поступку утврдио да су надлежне старешине, након извршених организацијско-мобилизацијских промена и измене мирнодопске формације које су предвиђале смањење кадра у Министарству одбране и Војсци (за 4130 лица), у складу са одлукама Министарства одбране – Сектор за људске ресурсе – Управа за кадрове пов. бр. 4229-1 и 4229-2 обе од 4. априла 2005. године, извршиле анализу стања попуне јединица и установа из своје надлежности и утврдиле којим лицима је укинуто радно место, односно смањен број извршилаца на једном радном месту, услед чега су створени услови да им у складу са одредбом члана 143. тачка 9) раније важећег Закона о Војсци Југославије, престане радни однос без њихове сагласности, уз отпремнину од 12 бруто плата; да је код смањења броја извршилаца на једном радном месту, у складу са Одлуком Министарства одбране – Сектор за људске ресурсе – Управа за кадрове пов. број 4229-1 од 4. априла 2005. године, примењен критеријум и процедура по којој су надлежне старешине, након извршене анализе стања попуне јединица и установа, утврдиле потребе посла ради обезбеђивања нормалног функционисања службе и у складу са својим овлашћењима и надлежностима предложиле списак лица која ће се наћи у вишку смањењем броја извршилаца на једном радном месту; да је паралелно са управним поступком вођен и поступак пред Комисијом за разматрање представки цивилних лица на служби у Војсци и Министарству одбране којима престаје служба без њихове сагласности, образоване Одлуком министра одбране пов. број 787-1 од 14. априла 2005. године, са задатком са на основу социјално-материјалног положаја лица сагледа могућности за проналажење адекватног решења у сваком конкретном случају; да је проверу и оцену података са предложеног списка лица у вишку контролисала радна група Сектора за материјалне ресурсе образована по наређењу помоћника министра одбране за материјалне ресурсе пов. број 622-1 од 15. априла 2005. године, приказујући детаљан преглед свих лица са списка према стручној спреми, дужини стажа осигурања и година старости, условима стамбеног обезбеђења, социјалном и брачном статусу, као и другим „елементима“ за које је координатор рада проценио да су потребни; да је завршну контролу наведеног списка лица извршила Управа за кадрове Сектора за људске ресурсе Министарства одбране, уз указивање на евентуалне неправилности са налогом да се оне отклоне пре утврђивање коначне листе вишка кадра (акт Управе за кадрове пов. број 4762-13 од 20. априла 2005. године); да је на основу потврда Министарства одбране – Сектор за људске ресурсе – Управа за кадрове број 12490-8 од 4. децембра 2008. године и број 7301-6 од 23. октобра 2015. године утврђено да у време престанка службе подноситељке није постојала могућност распоређивања на друго радно место, као ни могућност преквалификације; да је на основу непосредно извршеног увида у Одлуку министра одбране о организацијско-мобилизацијским променама стр. пов. број 904-5 од 8. априла 2005. године и потврде Министарства одбране – Сектор за политику одбране – Управа за организацију од 2. октобра 2009. године утврђено да је на формацијском месту на којем је подноситељка била распоређена смањен број извршилаца са десет на шест, са роком реализације 8. април 2005. године. Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, другостепени орган је утврдио да је радно место на коме је подноситељка била распоређена на дан престанка службе , 10. маја 2005. године, било „укинуто“ и да у време престанка службе није постојала могућност распоређивања на друго одговарајуће радно место, те да су у конкретној правној ствари „у целости“ испуњени услови из одредбе члана 143. тачка 9) раније важећег Закона о Војсци Југославије за доношење решења о престанку службе.

Подноситељка уставне жалбе је 14. децембра 2015. године поднела тужбу против наведеног другостепеног решења. Управни суд је, на седници одржаној 8. марта 2019. године, донео оспорену пресуду У. 17164/15 којом је одбио као неосновану тужбу подноситељке. Након што је изложио чињенично стање које „произлази из списа предмета и образложења другостепеног решења“, Управни суд је оценио да је правилно тужени орган утврдио да је радно место на коме је подноситељка била распоређена било „укинуто“ на дан престанка службе, 10. маја 2005. године, као и да у време престанка службе није постојала могућност распореда на друго одговарајуће радно место, о чему као доказ сведоче наведене потврде надлежних органа, те да су „у целости“ били испуњени услови из одредбе члана 143. тачка 9) раније важећег Закона о Војсци Југославије за доношење решења о престанку службе подноситељке , без њене сагласности.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Уставни суд констатује да се одредба члана 6. став 1 . Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чија се повреда такође истиче у уставно ј жалби, садржински не разликује од одредбе члана 32. став 1. Устава, кој ом се јемче право на правично су ђење и право на суђење у разумном року.

За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред наведене уставне одредбе, релевантне су и одредбе следећих прописа:

Одредбама Закона о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и „Службени лист СЦГ“, бр. 7/05 и 44/05), у тексту који је био на снази од 18. фебруара 2005. године, односно у време одлучивања о престанку службе подноситељке уставне жалбе, било је прописано: да цивилном лицу у Војсци престаје служба без његове сагласности, поред осталог, ако се укида радно место на које је распоређено или се смањује број извршилаца на једном радном месту (члан 143. тачка 9)); да цивилном лицу у Војсци чије се радно место укида или се смањује број извршилаца на једном радном месту престаје служба ако му се претходно није могло обезбедити једно од следећих права – заснивање радног односа у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара његовој стручној спреми или стицање стручне оспособљености, доквалификације или преквалификације за рад у Војсци или заснивање радног односа у предузећу, установи, односно државном органу (члан 144. став 1. тач. 1) и 2)), а да цивилно лице коме се није могло обезбедити једно од наведених права, има право на једнократну отпремнину у висини дванаестоструког износа бруто плате са даном престанка службе, коју је лице остварило за месец који претходи месецу у коме му престаје служба, као и новчану накнаду и друга права по прописима о запошљавању државе чланице на чијој територији је било у служби (став 2. тач. 1) и 2)).

Одредбама Закона о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99 и 3/02), у тексту који је био на снази до 17. фебруара 2005. године, било је прописано : да се цивилно лице у Војсци чије се радно место укида или смањује број извршилаца на једном радном месту ставља на располагање ако нема могућности да се постави на друго одговарајуће радно место (члан 126. став 1.); да цивилном лицу у Војсци престаје служба без његове сагласности ако на располагању проведе годину дана (члан 143. тачка 9) .

Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10 ), које су се примењивале до 31. маја 2017. године, било је прописано: да се у поступку морају утврдити правилно и потпуно све чињенице и околности које су од значаја за доношење законитог и правилног решења (одлучне чињенице) (члан 8.); да овлашћено службено лице, по свом уверењу , одлучује к оје ће чињенице узети као доказане, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа посебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка (члан 10.); да се п ре доношења решења морају утврдити све одлучне чињенице и околности које су од значаја за доношење решења и странкама омогућити да остваре и заштите своја права и правне интересе (члан 125. став 1.); да се ч ињенице и околности из става 1. овог члана утврђују и права и правни интереси из тог става остварују се и штите у скраћеном поступку (члан 131.) или у посебном испитном поступку (чл. 132. и 133.) (члан 125. став 2.) ; да у осталим управним стварима, образложење решења садржи: кратко излагање захтева странака, утврђено чињенично стање, по потреби и разлоге који су били одлучни при оцени доказа, разлоге због којих није уважен који од захтева странака, правне прописе и разлоге који с обзиром на утврђено чињенично стање упућују на реш ење какво је дато у диспозитиву (…) (члан 199. став 2.); да се у образложењу другостепеног решења морају оценити и сви наводи жалбе, да ако је првостепени орган у образложењу свог решења правилно оценио наводе који се у жалби износе, другостепени орган се може позвати на разлоге првостепеног решења (члан 235. став 2.).

Одредбама члана 44. Уредбе о служби цивилних лица у Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 36/94, 42/94, 9/00 и 44/02 ), које су биле на снази до 12. августа 2005. године, односно у време престанка службе подноситељке уставне жалбе, било је прописано: да се за утврђивање чињеница због којих се цивилно лице ставља на располагање због смањења броја извршилаца на радном месту образује комисија (став 1.); да се комисија из става 1. овог члана састоји од најмање три члана, да се за чланове комисије именују професионални војници или цивилна лица која имају увид у рад цивилног лица и познају послове радног места, осим лица распоређених на радна места на којима се смањује број извршилаца, те да се при давању предлога за стављање цивилног лица на располагање, цени оцена радни х квалитета тог лица коју подразумева оцена резултата његовог рада (став 2.).

Одредбама члана 44. наведене уредбе, које су измењене чланом 12. Уредбе о изменама Уредбе о служби цивилних лица у Војсци Југославије („Службени лист СЦГ“, број 32/05), која је ступила на снагу 13. августа 2005. године, било је прописано: да се за утврђивање разлога за смањење броја извршилаца због којих цивилном лицу на једном радном месту престаје служба, образује комисија (став 1.); да се к омисија из става 1. овог члана састоји од најмање три члана, да се за чланове комисије именују професионални војници или цивилна лица која имају увид у рад цивилног лица и познају послове радног места, осим лица распоређених на радна места на којима се смањује број извршилаца, те да се при давању предлога за престанак службе цивилног лица због смањеног броја извршилаца на једном радном месту, цене радни квалитети тог лица, који подразумевају и оцене резултата његовог рада (став 2.).

5. Подноситељка уставне жалбе сматра да оспорена пресуда Управног суда У. 17164/15 од 8. марта 2019. године донета у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-5669/2011 од 2. априла 2015. године, као и раније поништена пресуда тог суда У. 19180/10 од 8. септембра 2011. године , не садржи разлоге за оцену да су били испуњени раније важећим Законом о Војсци Југославије прописани услови да јој као цивилном лицу у Војсци престане служба без њене сагласности због смањења броја извршилаца на радном месту на које је била распоређена.

Уставни суд најпре констатује да је одредбама члана 166. Устава утврђено да је Уставни суд самосталан и независан државни орган који, поред осталог, штити и обезбеђује заштиту људских и мањинских права и слобода, те да се непосредна уставносудска заштита појединца, у складу са чланом 170. Устава, обезбеђује и остварује у поступку по уставној жалби пред Уставним судом.

Одредбама члана 171. Устава утврђено да је свако дужан да поштује и извршава одлуку Уставног суда, те да Уставни суд може одредити начин извршења своје одлуке, као и да је одредбом члана 104. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), поред осталог, прописана обавеза државних и других органа да, у оквиру својих права и дужности, извршавају одлуке и решења Уставног суда. С тим у вези, Суд даље указује да је, на основу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, овлашћен да у поступку по уставној жалби, као начин отклањања штетних последица, поништи одлуку суда којом је повређено право на правично суђење подносиоца и одреди доношење нове одлуке од стране надлежног суда. Ово даље значи да у ситуацији када је због утврђене повреде права поништена одлука надлежног суда у управном спору и одређено доношење нове одлуке о тужби подносиоца, извршење одлуке Уставног суда не подразумева само формално доношење нове одлуке надлежног суда, већ поступање и одлучивање суда треба да буде у складу са оценама и ставовима изнетим у одлуци Уставног суда која се извршава (видети Одлуку Уставног суда Уж-224/2013 од 6. јуна 2013. године).

Уставни суд указује на то да се уставна гаранција права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, поред осталог, састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда.

С обзиром на то да је оспореном пресудом Управног суда У. 17164/15 од 8. марта 2019. године правноснажно окончан поступак који је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-5669/2011 од 2. априла 2015. године, Суд је пошао од тога да је наведеном одлуком усвојена уставна жалба подноситељке и утврђено да је пресудом Управног суда У. 19180/10 од 8. септембра 2011. године повређено њено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Наиме, Уставни суд је оценио да је Управни суд потврдио законитост другостепеног решења које не садржи доказе, чињенице и разлоге на којима се заснива закључак тог органа о оправданости одлуке да управо подноситељки престане служба, као једном од десет цивилних лица која су била распоређена на формацијском месту на коме је одређено смањење броја извршилаца са десет на шест, односно да друга цивилна лица у већој мери задовољавају захтеве тог формацијског места, чиме би се показало да је овлашћење надлежног органа да одреди лице коме престаје служба коришћено у сврху обезбеђивања најбољег функционисања службе након смањења броја извршилаца, а не да је примењено супротно тој сврси или да је оно злоупотребљено. Такође је оцењено да се из решења управних органа, нити из пресуде Управног суда, не може утврдити да ли је прибављен извештај Националне службе за запошљавање, због чега се не може прихватити закључак Управног суда о томе да се подноситељки уставне жалбе није могло обезбедити ниједно од права предвиђених чланом 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије. Уставни суд је у складу са својим уставним и законским овлашћењима, истом одлуком поништио наведену пресуду и одредио да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подноситељке.

Поступајући у складу са становиштем Уставног суда да се утврђена повреда права на правично суђење отклони тако што ће се навести докази, чињенице и разлози због који је служба престала управо подноситељки уставне жалбе и због којих јој се није могло обезбедити ниједно од права предвиђених чланом 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије, Управни суд је пресудом У. 6227/15 (2010) од 10. јула 2015. године уважио тужбу подноси тељке и поништио коначно решење другостепеног органа, јер је образложење тог решења захваћено повредама правила поступка из члана 199. став 2. и члана 235. став 2. раније важећег Закона о општем управном поступку. Решавајући о жалби подноситељке, другостепени орган није поништио решење првостепеног органа о престанку службе инт. број 2581-5/08 од 6. јануара 2009. годинe, већ је поново одбио жалбу подноситељке дајући у потпуности исте разлоге као и у свом раније поништеном решењу, с тим што је употпунио поступак тако што је прибавио потврду Министарства одбране – Сектор за људске ресурсе – Управа за кадрове број 7301-6 од 23. октобра 2015. године као доказ да се подноситељки пре престанка службе није могло обезбедити распоређивање на друго одговарајуће радно место, као ни могућност преквалификације, о чему је раније била прибављена потврда број 12490-8 4. децембра 2008. године исте садржине. У списима предмета се не налазе докази на којима је засновано решење другостепеног органа. Управни суд је у оспореној пресуди, као и у претходно поништеној пресуди, у свему прихватио исте разлоге из решења другостепеног органа.

Полазећи од изложеног, Уставни суд сматра да је потребно поново указати на то да се пре одлучивања о престанку службе подноситељке у Војсци Србије и Црне Горе морало утврдити да ли је радно место на које је била распоређена укинуто или је смањен број извршилаца на том радном месту и да ли је било могуће да јој се пре престанка службе обезбеди неко од права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије. У конкретном случају, пре доношења решења о престанку службе подноситељке уставне жалбе нису биле утврђене наведене чињенице, већ су првостепени и другостепени органи имали задатак да, поступајући по примедбама надлежног суда у управном спору, у допуњеном поступку утврде те чињенице и донесу нова решења заснована на закону. Уставни суд констатује да је у поступцима који су претходили подношењу раније и ове уставне жалбе утврђено да је подностељки као цивилном лицу у Војсци служба престала због смањења броја извршилаца на радном месту на које је била распоређена, сагласно одредби члана 143. тачка 9) раније важећег Закона о Војсци Југославије, што је чињеница која произлази из Одлуке министра одбране стр. пов. број 904-2 од 8. априла 2005. године и потврде Министарства одбране – Управа за организацију – Сектор за политику одбране од 2. октобра 2009. године . Стога је Суд закључио да је у другостепеном решењу од 23. новембра 2015. године и оспореној пресу ди Управног суда од 8. марта 2019. године очигледном омашком наведено да је у спроведеном поступку „правилно утврђено да је радно место на које је подноситељка била распоређена на дан престанка службе 10. маја 2005. године било укинуто“.

Уставни суд сматра да је, као и у претходној Одлуци , потребно поново указати на то да ре шење о престанку службе цивилног лица у Војсци, у случају смањења броја извршилаца на његовом радном месту, мора да садржи разлоге због којих служба престаје управо том лицу (видети Одлуку Уставног суда Уж-563/2009 од 9. јуна 2010. године). Уставни суд констатује да су другостепени орган и Управни суд у образложењима својих одлука поново навели да је у конкретном случају „примењен критеријум и процедура“ на основу којих су надлежне старешине, имајући у виду потребе посла и обезбеђење нормалног функционисања службе, предложиле да подноситељки уставне жалбе престане служба због смањења броја извршилаца на радном месту на коме је била распоређена. Међутим, није било довољно да другостепени орган и Управни суд, након извршене измене формације, у својим одлукама само наведу да су надлежне старешине предложиле подноситељку као цивилно лице коме треба да престане служба, већ је постојала обавеза да изложе чињенице и оправдане разлоге који би јасно упућивали на закључак да друга цивилна лица , а не подноситељка уставне жалбе, у већој мери задовољавају захтеве радног места на коме се смањује број извршилаца. На тај начин би се показало да је овлашћење тог органа да одреди лице коме престаје служба коришћено у сврху обезбеђивања најбољег функционисања службе након смањења броја извршилаца, а не да је примењено супротно тој сврси или да је оно злоупотребљено (видети Одлуку Уж-5826/2013 од 2. октобра 2014. године).

Уставни суд је имао у виду да се другостепени орган и Управни суд позивају на критеријуме које је примењивала радна група Сектора за материјалне ресурсе Министарства одбране приликом преиспитивања већ донетих и достављених решења о престанку службе цивилних лица. Поменута радна група је образована након што је донето и подноситељки достављено првостепено решење о престанку службе од 8. априла 2005. године, у току рока за изјављивање жалбе против тог решења. Уставни суд је нашао да се у решењу другостепеног органа и у оспореној пресуди Управног суда не наводи који материјални пропис је у време престанка службе подноситељке садржао набројане критеријуме који се односе на дужину стажа осигурања, године старости, услов е стамбеног обезбеђења, социјални и брачн и статус, при чему је наведено да је координатор те радне групе био овлашће н да уводи и друге елементе „за које би проценио да су потребни“. Такође, није наведено како су ти критеријуми примењени у односу на цивилна лица која су била распоређена на истом радном месту као и подноситељка. Уставни суд констатује да је у време престанка службе подноситељке уставне жалбе, 10. маја 2005. године, на снази био члан 44. Уредбе о служби цивилних л ица у Војсци Југославије, којим је био предвиђ ен поступак и критеријуми који су се примењивали у случају стављања на располагање цивилног лица због смањења броја извршилаца на радном месту, док су поступак и критеријуми који су се примењивали у случају престанка службе цивилног лица због смањења броја извршилаца на радном месту били предвиђени у члану 44. наведене уредбе, након што су 13. августа 2005. године ступиле на снагу њене измене (видети Одлуку Уставног суда Уж-9283/2012 од 15. јула 2015. године). Према томе, одредбе члана 44. наведене уредбе све до 13. августа 2005. године, дакле и у време престанка службе подноситељке уставне жалбе, нису биле усклађен е са одредбом члана 143. тачка 9) раније важећег Закона о Војсци Југославије, којом је почев од 18. фебруара 2005. године као разлог за престанак службе било прописано укидање радног места или смањ ење број а извршилаца на једном радном месту уместо дотадашњег разлога протека рока од годину дана проведених на располагању због укидања радног м еста или смањења броја извршилаца на једном радном месту . При томе је одредбом члана 44. став 2. наведене уредбе, и пре и после измене тог члана, било предвиђено да се при давању предлога за стављање на располагање, односно за престанак службе цивилног лица због смањења броја извршилаца цене радни квалитети тог лица који подразумевају и оцене резултата његовог рада.

Када су у питању разлози због којих се, по оцени другостепеног органа и Управног суда, подноситељки пре престанка службе није могло обезбедити ниједно од права предвиђених одредбом члана 144. став 1. тада важећег Закона о Војсци Југославије, Уставни суд констатује да су они искључиво засновани на чињеницама које произлазе из потврда Министарства одбране – Сектор за људске ресурсе – Управа за кадрове број 12490-8 од 4. децембра 2008. године и број 7301-6 од 23. октобра 2015. године, према којима у време престанка службе подноситељке није постојала могућност распоређивања на друго одговарајуће радно место, као ни могућност преквалификације. С тим у вези, Уставни суд констатује да је Управа за кадрове као унутрашња организациона јединица Сектора за људске ресурсе Министарства одбране могла испитати постојање могућности за запослење подноситељке на одговарајуће радно место, односно стицање стручне оспособљености, доквалификације или преквалификације за рад искључиво у Војсци и Министарству одбране на територији Републике Србије. Са друге стране, могућност заснивања радног односа у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара стручној спреми подноситељке, односно стицање стручне оспособљености, доквалификације или преквалификације подноситељке за заснивање радног односа у другом предузећу, установи, односно државном органу, пре престанка службе, могла се утврдити на основу података којима располаже Национална служба за запошљавање . Уставни суд напомиње да је у Одлуци Уж-5669/2011 од 2. априла 2015. године констатовао да се се из решења управних органа, нити из пресуде Управног суда, не може утврдити да ли је прибављен извештај Националне службе за запошљавање, због чега се не може прихватити закључак Управног суда о томе да се подноситељки уставне жалбе није могло обезбедити ниједно од права предвиђених чланом 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије. Како у поступку извршења наведене одлуке поново није прибављен извештај Националне службе за запошљавање, Суд још једном истиче да се не може прихватити закључак Управног суда о томе да се подноситељки уставне жалбе пре престанка службе није могло обезбедити ниједно од наведених права. Будући да подноситељки пре престанка службе није покушано да се обезбеди неко од поменутих права из члана 144. став 1. Закона, а у спроведеном управном поступку нису утврђене чињенице на основу којих би се накнадно испитала могућност остваривања наведених права у периоду пре престанка службе, Уставни суд сматра да подноситељка не може сносити штетне последице пропуштања управних органа да утврде те чињенице, што су били дужни да учине.

С обзиром на све изложено, Уставни суд је закључио да оспорена пресуда Управног суда не садржи уставноправно прихватљиву аргументацију за оцену о разлозима за престанак службе управо подноситељки уставне жалбе, као једном од десет цивилних лица која су била распоређена на формацијском месту на коме је одређено смањење броја извршилаца. Налазећи да образложење оспорене пресуде не задовољава захтеве правичности, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу због повреде права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке.

Имајући у виду природу учињене повреде уставног права у конкретном случају, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се отклањање штетних последица подноситељки уставне жалбе у овом уставносудском поступку може остварити једино поништавањем пресуде Управног суда У. 17164/15 од 8. марта 2019. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука о тужби подноситељке уставне жалбе поднетој против решења Министарства одбране – Сектор за материјалне ресурсе – Управа за здравство УП-2 број 81-2 од 23. новембра 2015. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.

6. Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава повређено у поступку извршења Одлуке Уставног суда Уж-5669/2011 од 2. априла 2015. године, који је трајао од 22. априла 2015. године, када је наведена одлука достављена Управном суду, до 8. марта 2019. године, када је донета оспорена пресуда Управног суда У. 17164/15. Оспорени поступак је трајао три године и непуних 11 месеци.

Уставни суд је претходно констатовао да је поменутом одлуком уставна жалба подноситељке усвојена и због повреда права на суђење у разумном року у поступку који је вођен до доношења пресуде Управног суда У. 19180/10 од 8. септембра 2 011. године, уз оцену да је утврђење повреде наведеног права довољан начин правичног задовољења подноситељке, јер подноситељка није истакла захтев за накнаду штете.

Имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на трајање поступка.

У погледу сложености предмета поступка и његовог значаја за подноси тељку, овај суд се позива на разлоге дате у образложењу Одлуке Уж-5669/2011 од 2. априла 2015. године. Подноситељка уставне жалбе није допринела трајању оспореног поступка.

Уставни суд је констатовао да су у периоду који се цени у овом предмету донети једно другостепено решење и две пресуде Управног суда. Пресуда у првом управном спору и решење другостепеног органа су донети у кратком временском периоду. Међутим, искључиву одговорност за дуго трајање оспореног поступка сноси Управни суд због тога што је други управни спор трајао три године и три месеца. Наиме, Управни суд је оспореном пресудом, на основу списа предмета, оцењивао законитост трећег по реду другостепеног решења донетог по жалби изјављеној против првостепеног решења од 6. јануара 200 9. године, при чему је другостепено решење исте садржине већ било предмет судске контроле, а оспорени поступак је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда. Овај суд стога указује на то да се од Управног суда очекивало да о предметној тужби подноситељке одлучи посебно ажурно и да јој да приоритет у раду.

Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је у конкретном поступку повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду , и у овом делу усвојио уставн у жалбу, одлучујући као у тачки 3. изреке.

7. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду н ематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено одређивање, а посебно трајање предметног поступка, који је вођен у извршењу одлуке овог суда, потом животни стандард у држави и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.

Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.