Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. Б . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. марта 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. Б . и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Министарством финансија - Пореска управа – Филијала Звездара у предмету број 413-4/4512/13 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Б . из Београда је , 2. јуна 2020. године , Уставном суду изјавио уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије у поступку који је правноснажно окончан пресудом Управног суда У. 12363/16 од 24. фебруара 2020. године, као и против наведене пресуде, због повреде начела и права из чл. 21, 32, 35. и 36. Устава. Подносилац се истовремено позвао на повреду права зајемчених одредбама чл. 6, 8, 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Уставни суд указује да је садржина права гарантованих означеним одредбама Европске конвенције зајемчена и одговарајућим одредбама Устава, због чега Уставни суд постојање њихове повреде испитује у односу на одредбе Устава.
Подносилац је у уставној жалби указао да предметни поступак није окончан у разумном року и поставио је захтев за накнаду нематеријалне штете у износу од 35.000,00 динара, као и захтев за накнаду материјалне штете у износу више плаћеног пореза. Подносилац је, такође, указао на погрешну примену материјалног права, неједнако поступање пореског органа у истим ситуацијама, као и да Управни суд пре одлучивања није одржао усмену расправу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Министарства финансија - Пореска управа – Филијала Звездара број 413-4/4512/13 од 2. јула 2013. године Н.Н. из Београда је утврђен порез на пренос апсолутних права у износу од 69.930 динара и одређено да подносилац уставне жалбе, као лице на које је пренето апсолутно право, јемчи супсидијарно – солидарно за плаћање предметног пореза.
Подносилац је 4. септембра 2013. године против наведеног решења изјавио жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Министарства финансија - Пореска управа – Сектор за порескоправне послове и координацију – Регионално одељење за другостепени поступак Београд број 300-436-03-00951/2013-Д1001 од 23. октобра 2013. године. Наведено решење је достављено подносиоцу 14. јула 2014. године.
Против наведеног коначног управног акта подносилац је 11. августа 2014. године поднео тужбу, која је уважена пресудом Управног суда У. 10550/14 од 23. јуна 2016. године, поништено је другостепено решење и предмет враћен на поновно одлучивање.
У поновном поступку, другостепени орган управе је донео решење број 300-436-03-00951/2013-Д1001 од 19. јула 2016. године којим је одбијена жалба подносиоца изјављена против првостепеног решења.
Подносилац је 2. септембра 2016. године поднео тужбу против наведеног коначног управног акта, која је одбијена као неоснована оспореном пресудом Управног суда У. 12363/16 од 24. фебруара 2020. године. У образложењу пресуде је, поред осталог, наведено да је другостепени орган управе у извршењу пресуде У. 10550/14 од 23. јуна 2016. године поступио у свему по примедбама и правном схватању суда. Управни суд је, даље, наводе тужбе о неједнаком поступању пореског органа у истим ситуацијама оценио неоснованим и своју оцену образложио.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најдоцније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.).
Одредбом члана 2. Закона о управним споровима ("Службени гласник РС", број 111/09) прописано је да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи.
5. Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе да му је у управном поступку који је вођен пред Министарством финансија - Пореска управа – Филијала Звездара у предмету број 413-4/4512/13, конкретно у поступку по жалби вођеним пред другостепеним органом управе и управним споровима вођеним пред Управним судом, повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да је управни поступак трајао од 4. септембра 2013. године, када је подносилац изјавио жалбу против првостепеног пореског решења до доношења оспорене пресуде Управног суда У. 12363/16 од 24. фебруара 2020. године, односно шест година и пет месеци.
Наведено трајање поступка може указивати да поступак није окончан у року који се може сматрати разумним за одлучивање. Имајући у виду да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа управе који воде поступак, односно управног суда, броја донетих одлука, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да у овом управном поступку чињенично стање није било сложено, нити су се поставила сложена правна питања.
Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе имао легитиман интерес да се о висини његове пореске обавезе одлучи у разумном року.
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе није допринео трајању поступка.
Испитујући поступање органа управе и Управног суда у овој правној ствари, Уставни суд је утврдио да је одлучивање Управног суда довело до дужег трајања предметног поступка. Наиме, Суд констатује да је другостепени орган управе о жалби подносиоца одлучио у законом прописаном року, те да је тај орган и у извршењу пресуде суда, такође, поступио у законом прописаном року. На основу изнетог, Суд оцењује да је овај орган поступао ефикасно, осим што је једно од решења достављено подносиоцу тек након осам месеци . Уставни суд даље констатује да је Управни суд о тужби поднетој 11. августа 2014. године одлучио након једне године и десет месеци, али да је о тужби поднетој 2. септембра 2016. године Управни суд одлучио тек након три године и пет месеци, што се не може сматрати разумним роком за одлучивање.
Уставноправна оцена поступка у овој управноправној ствари, заснована на досадашњој пракси Уставног суда, потврђује да је, у конкретном случају, повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава у управном поступку који је вођен пред Министарством финансија - Пореска управа – Филијала Звездара у предмету број 413-4/4512/13. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио повреду наведеног уставног права и усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15).
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете, посебно дужину трајања предметног поступка и захтев подносиоца који је постављен у уставној жалби. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овог суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16), и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неделотворног поступања органа управе.
7. Уставни суд констатује да је подносилац изјавио уставну жалбу и против пресуде Управног суда У. 12363/16 од 24. фебруара 2020. године, због повреде начела и права из чл. 21, 32, 35. и 36. Устава . Подносилац је указао на погрешну примену материјалног права, неједнако поступање пореског органа у истим ситуацијама, као и да Управни суд пре одлучивања није одржао усмену расправу.
Полазећи од садржине уставне жалбе, Уставни суд констатује да подносилац понавља све разлоге већ изнете у поступку који је претходио уставносудском, због чега је оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд испита законитост одлука донетих у претходно вођеном управносудском поступку.
Уставни суд је увидом у оспорену пресуду утврдио да је Управни суд дао и образложење због чега у конкретном случају није одржана усмена расправа, односно да је, сагласно одредби члана 33. став 2. Закона о управним споровима , решио предмет спора без одржавања усмене расправе сматрајући да је предмет спора такав да очигледно не изискује непосредно саслушање странака и посебно утврђивање чињеничног стања, а не ради се ни о другим законом прописаним ситуацијама у којима је одржавање усмене расправе обавезно.
Суд додатно и овом приликом понавља: прво, да подносилац ниједним наводом нити достављеним доказом није поткрепио истакнуту повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, до које може доћи само неједнаким одлучивањем суда последње инстанце у истим чињеничним и правним ситуацијама и, друго, да је већ сама оспорена пресуда Управног суда која је донета у управном спору по тужби подносиоца изјављеној против коначног управног акта, доказ да је подносилац имао и да је искористио право зајемчено чланом 36. став 2. Устава, будући да се овим правом не јемчи позитиван исход поступка по изјављеном правном средству.
Полазећи од тога да подносилац повреду осталих права означених у уставној жалби изводи из повреде права на правично суђење, као и захтев за накнаду материјалне штете, Уставни суд, полазећи од претходно изнетог, ове наводе није посебно разматрао.
У односу на истакнуту на повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд истиче да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно самостално људско или мањинско право или слобода, већ се утврђује начело у складу са којим се остварују сва зајемчена права и слободе, те да до његове повреде може доћи само уколико је истовремено утврђена повреда неког одређеног људског права или слободе, с обзиром на његову акцесорну природу, а што овде није случај.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.