Преглед документа Уж-5463/2018 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Милан Шкулић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. И, И . И, Д . Т . и Д . Ђ, свих из Љубовије, С . П . и М. Ј , обоје из села Доња Буковица, општина Љубовија, Д. С . из села Црнча, општина Љубовија, М . М . из села Узовница, општина Љубовија, Г . Н . из села Леовић, општина Љубовија, и Д. Р . из села Читлук, општина Љубовија, на основу члана 167. став 4. у вези са члан ом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. марта 2022. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба Р. И, И . И, Д . Ђ, М . Ј, Д . С, М . М, Г . Н . и Д . Р . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције - Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-1632/21 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба тих подносилаца одбацује.

2. Усваја се уставна жалба Д . Т . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције - Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-1632/21, подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

3. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе из тачке 1. на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 90 0 евра, а подносиоца уставне жалбе из тачке 2. у износу од 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

4. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак из тач. 1. и 2. окончао у најкраћем року.

5. Одбацује се уставна жалба С. П . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције - Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-1632/21.

1. Р. И . из Љубовије и остала лица наведена у уводу и у тач. 1, 2. и 4. изреке поднели су Уставном суду, 7 . маја 2018. године, преко пуномоћника Ј. М, адвоката из Ваљева, уставну жалбу, допуњену поднес ком од 11. јануара 2022. године, због повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у „поступку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу у предметима бр. 120- 32/2008 и 120-1246/18, Жалбеном комисијом Владе у предметима бр. 117-00 -27/2006-01 и 120-01-687/2018-01, Управним судом у предметима У. 4737/10 (2008), У. 27303/10 и У. 1 4484/13, Уставним судом у предмету Уж-5256/2011 и у поступку који је у време изјављивања ове уставне жалбе вођен пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу“. Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање поступка који је вођен до доношења пресуде Управног суда У. 27303/10 од 30. августа 2011. године, којом је исти био правноснажно окончан, поступка по уставној жалби у предмету Уж-5256/2011 и поступка који се води у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-5256/2011 од 13. фебруара 2013. године.

У уставној жалби и њеној допун и је детаљно описан ток поменутих поступака, уз навођење разлога који се односе на сложеност предмета, поступање надлежних управних органа и суда, као и на понашање подносилаца.

Предложено је да Уставни суд утврди повреде права на правично суђење и права на суђење у разумном року, наложи окончање поступка и утврди право подносилаца на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року сваком у износу од по 2.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, из списа предмета Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу број 120-1632/21, Управног суда У. 3183/13 и У. 14484/13, као и целокупне документације приложене уз уставну жалбу и њену допуну, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

3.1. Подносиоци уставне жалбе из тач. 1. и 2. изреке и сада пок. Б. П, правни претходник подноситељке уставне жалбе С . П, поднели су, 5. септембра 2006. године, Министарству унутрашњих послова – Дирекција полиције - Полицијска управа у Шапцу (у даљем тексту: првостепени орган) захтев за исплату додатака на плату по основу прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, који нису исплаћени у последње три године до подношења захтева.

Решењем Жалбене комисије Владе (у даљем тексту: другостепени орган) број 117-00-27/2006-01 од 31. октобра 2006. године одбијена је као неоснована жалба подносилаца из тач. 1. и 2. изреке изјављена због недоношења првостепеног решења у законом прописаном року.

Пресудом Врховног суда Србије У. 6196/06 од 3. октобра 2007. године уважена је тужба подносилаца из тач. 1. и 2. изреке и поништено наведено другостепено решење.

Решењем другостепеног органа број 117-00-11/2008-01 од 25. априла 2008. године усвојена је жалба подносилаца из тачке 1. изреке и наложено првостепеном органу да без одлагања, а најкасније у року од 30 дана спроведе поступак и донесе одговарајуће решења.

Решењем првостепеног органа број 120-32/08 од 19. маја 2008. године одбијен је као неоснован захтев подносилаца из тачке 1. изреке, док је решењем другостепеног органа број 120-01-175/2008-01 од 1. јула 2008. године одбијена као неоснована жалба подносилаца из тачке 1. изреке изјављена против наведеног првостепеног решења.

Пресудом Управног суда У. 4737/10 (2008) од 1. априла 2010. године уважена је тужба подносилаца из тачке 1. изреке и поништено наведено другостепено решење, док је тужба подносиоца Д . Т . одбачена из разлога што побијаним другостепеним решењем није одлучено о његовој жалби.

Решењем другостепеног органа број 120-01-480/2010-01 од 25. јуна 2010. године усвојена је жалба подносилаца из тачке 1. изреке, поништено првостепено решење од 19. маја 2008. године и предмет враћен на поновни поступак.

Решењем првостепеног органа број 120-25/10 од 2. августа 2010. године одбијен је као неоснован захтев подносилаца из тачке 1. изреке, док је решењем другостепеног органа број 120-01-580/2010-01 од 9. септембра 2010. године одбијена као неоснована жалба подносилаца из тачке 1. изреке изјављена против наведеног првостепеног решења.

Пресудом Управног суда У. 27303/10 од 30. августа 2011. године одбијена је тужба подносилаца из тачке 1. изреке, док је тужба подносиоца Д. Т . одбачена из истог разлога као и претходном пресудом.

Стога је поступак по захтеву подносилаца из тачке 1. изреке правноснажно окончан, док о захтеву подносиоца Д. Т . још ниједном није било одлучено, те се у односу на тог подносиоца поступак налазио у фази првостепеног решавања.

Р. И, овде подносилац уставне жалбе, поднео је Уставном суду , 27 . октобра 2011. године, уставну жалбу против означене пре суде Управног суда. Одлуком Уставног суда Уж-5256/2011 од 13. фебруара 2013. године, у првом делу тачке 1. изреке, усвојена је наведена уставна жалба и утврђено да је том пресудом повређено право подносиоца на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, те је, у тачки 2. изреке, наложено Управном суду да у року од 60 дана од дана достављања Одлуке понови поступак по тужби подносиоца поднетој против решења другостепеног органа број 120-01-580/2010-01 од 9. септембра 2010. године. У тачки 3. изреке одређено је да одлука има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду. Наведена одлука Уставног суда је достављена 4. марта 2013. године Управном суду.

3.2. У поступку извршења Одлуке Уставног суда истовремено је одлучивано о захтеву, жалбама и тужбама подносилаца из тач. 1. и 2. изреке.

Управни суд је, на седници одржаној 24. априла 2013. године, донео пресуду У. 3183/13, којом је уважена тужба подносилаца и поништено другостепено решење од 9. септембра 2010. године.

Другостепени орган је, у извршењу наведене пресуде Управног суда, донео решење број 120-01-236/2013-01 од 22. маја 2013. године, којим је усвојена жалба подносилаца, поништено решење првостепеног органа број 120-25/10 од 2. августа 2008. године и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак.

Решењем првостепеног органа број 120-20/13 од 5 . јула 2013. године одбијен је као неоснован захтев подносилаца, док је решењем другостепеног органа број 120-01-412/2013-01 од 9. августа 2013. године одбијена жалба подносилаца изјављена против наведеног првостепеног решења.

Пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 14484/13 од 4. децембра 2015. године уважена је тужба подносилаца, поништено наведено другостепено решење и предмет враћен надлежном органу на поновно одлучивање.

Другостепени орган је, у поступку извршења наведене пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду , донео решење број 120-01-42/2016-01 од 1. марта 2016. године, којим је поништено првостепено решење од 5. јула 2013. године и предмет враћен на поновни поступак.

У даљем току поступка, решења првостепеног органа број 120-2545/2016 од 28. марта 2016. године, број 120-2545/2016-1 од 20. јула 2016. године, број 120-8270/16 од 14. децембра 2016. године, број 120-1716/17 од 2. марта 2017. године, број 120-3286/17 од 16 . маја 2017. године, број 120-5984/17 од 15. септембра 2017. године, број 120-7498/17 од 20. новембра 2017. године, број 120-1246/18 од 12. фебруара 2018. године, број 120 -2817/18 од 27. априла 2018. године, број 120-5143/18 од 26. јула 2018. године, број 120-7375/18 од 5. новембра 2018. године, број 120-2081/19 од 26. марта 2019. године, број 120-4126/19 од 7. јула 2019. године, број 120-6440/19 од 18. новембра 2019. године, број 120-1260/20 од 24. фебруара 2020. године и број 120-2792/20 од 18. јуна 2020. године, поништена су решењима другостепеног органа број 120-01-233/2016-01 од 17. јуна 2016. године, број 120-01-1298/2016-01 од 2. новембра 2016. године, број 120-01-118/2017-01 од 26. јануара 2017. године, број 120-01-305/2017-01 од 19. априла 2017. године, број 120-01-532/2017-01 од 21. августа 2017. године, број 120-01-757/2017-01 од 31. октобра 2017. године, број 120-01-853/2017-01 од 29. децембра 2017. године, број 120-01-687/2018-01 од 30. марта 2018. године, број 120-01-1090/2018-01 од 21. јуна 2018. године, број 120-01-1232/2018-01 од 28. септембра 2018. године, број 120-01-673/2019-01 од 11. фебруара 2019. године, број 120-01-2186/2019-01 од 27. маја 2019. године, број 120-01-2466/2019-01 од 24. септембра 2019. године, број 120-01-20/2020-01 од 19. јануара 2020. године, број 120-01-233/2020-01 од 15. маја 2020. године и број 120-01-372/2020-01 од 6. августа 2020. године, којима су усвојене жалбе подносилаца и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак.

Решењем првостепеног органа број 120-5443/20 од 23. новембра 2020. године одбијен је као неоснован захтев подносилаца за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 1. јула до 5. септембра 2006. године, док је у погледу захтева за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 5. септембра 2003. до 26. јуна 2006. године одређено да ће о њему бити накнадно одлучено.

Решењем дру гостепеног органа број 120-01-36/2021-01 од 22. јануара 2021. године одбијена је жалба подносилаца изјављена против наведеног првостепеног решења.

Допунским решењем првостепеног органа број 120-1632/21 од 31. марта 2021. године: у тачки 1. диспозитива, допуњено је решење тог органа од 23. новембра 2020. године; у тачки 2. диспозитива, утврђено је право подносилаца уставне жалбе на додатке на плату по наведеним основима за период од 5. септембра 2003. до 26. јуна 2006. године; у тачки 3. диспозитива, упућени су подносиоци да евентуално потраживање по основу утврђеног права остваре пред судовима опште надлежности, као стварно надлежним за поступање у овој правној ствари, у складу са општим правилима облигационог права; у тач. 4. и 5. диспозитива, одлучено је о захтеву подносилаца за накнаду трошкова управног поступка.

Решењем другостепеног органа број 120-01-240/2021-01 од 18. маја 2021. године усвојена је жалба подносилаца и поништена тачка 3. диспозитива допунског решења првостепеног органа од 31. марта 2021. године, те је предмет у том делу враћен на поновни поступак.

Првостепени орган је дописом од 6. октобра 2021. године тражио од подносилаца уставне жалбе да доставе документацију којом би доказали да су остварили право на исплату тражених додатака на плату за период од 5. септембра 2003. до 26. јуна 2006. године.

Подносиоци суд поднеском од 12. октобра 2021. године обавестили првостепени орган да се редне листе – евиденција присутности на послу која се односи на време за које се потражују додаци на плату и платне листе налазе код првостепеног органа. Подносиоци су истог дана изјавили жалбу због недоношења првостепеног решења којим би било одлучено о преосталом делу њиховог захтева.

Решењем другостепеног орган број 120-01-423/2021-01 од 10. новембра 2021. године усвојена је жалба подносилаца и наложено првостепеном органу да без одлагања, а најкасније у року од 15 дана донесе одговарајуће решење, као и да о томе обавести првостепени орган.

Како првостепени орган није у остављеном року поступио по налогу другостепеног органа, подносиоци су 4. јануара 2022. године изјавили нову жалбу због „ћутања администрације“.

3.3. Решењем Уставног суда Уж-2549/2013 од 31. октобра 2013. године одбачена је као неблаговремена уставна жалба подносилаца у делу у коме је изјављена због повреде права на суђење у разумном року у управном поступку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-25/10, а који је правноснажно окончан пресудом Управног суда У. 27303/10 од 30. августа 2011. године, док је уставна жалба у делу у коме је изјављена због повреде права на суђење у разумном року у поступку извршења Одлуке Уставног суда Уж-5256/2011 од 13. фебруара 2013. године одбачена јер нису биле испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, имајући у виду кратак временски период који је протекао од доношења Одлуке Уставног суда Уж-5256/2011 до подношења уставне жалбе у предмету Уж-2549/2013.

3.4. Када је у питању подноситељка уставне жалбе С . П , Уставни суд је констатовао следеће:

Решењем Основног суда у Лозници – Судска јединица у Љубовији О. 1005/2013 од 28. новембра 2013. године за законског наследника на заоставштини иза пок. Б . П , бившег из Доње Буковице , који је преминуо 31 . августа 2013. године, оглашена је супруга оставиоца С. П , овде подноситељка уставне жалбе.

Адвокат Ј. М је, као пуномоћник подноситељке уставне жалбе С. П, поднеском од 3 . маја 2018. године обавестила првостепени орган, пре достављања првостепеног решења број 120-2817/18 од 27. априла 2018. године, да је Б. П , који је био странка у поступку, преминуо и да је његов законски наследник С. П , која као његов правни следбеник ступа у својству странке у конкретни управни поступак, прилажући пуномоћје од 23. априла 2018. године.

Решењима управних органа донетим у наставку поступка и даље је одлучивано о захтеву и жалбама сада пок. Б. П , који је и даље у жалбама у управном поступку означаван као странка, док подноситељка уставне жалбе С. П . ниједном није означена као странка у решењима управних органа, нити је због тога користила одговарајућа правна средства.

4. Одредбом члан 32. став 1. Устава, на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18 - аутентично тумачење), које се примењују од 1. јуна 2017. године, прописано је: да се поступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања (члан 9. став 2.); да другостепени орган сам или преко првостепеног или замољеног органа допуњава поступак ако нађе да је чињенично стање погрешно или непотпуно утврђено или понавља цео поступак или његов део ако нађе да је учињена повреда правила поступка која је утицала на законитост и правилност побијаног решења, да у том случају другостепени орган поништава побијано решење и сам одлучује о управној ствари ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем (члан 171. став 2.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од пријема предмета, донесе ново решење, да против новог решења странка има право на жалбу (став 3.); да ће по поништавању побијаног решења другостепени орган проследити предмет на поновни поступак првостепеном органу, само ако је потребно да се у тој управној ствари донесе ново решење (став 4.); да ако после почетка примене овог закона решење првостепеног органа буде поништено или укинуто, даљи поступак спроводи се према одредбама овог закона (члан 213. став 2.). У основи истоветне одредбе биле су садржане и у Закону о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), које су се примењивале до 31. маја 2017. године.

5. Како се свим наводима уставне жалбе образлаже искључиво повреда права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је наводе и разлоге уставне жалбе разматрао са становишта тог елемента права на правично суђење. Испитујући истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у односу на подносиоце из тачке 1. изреке, Уставни суд указује на то да управни поступак који је у односу на њих био правноснажно окончан пре изјављивања уставне жалбе од 27. октобра 2011. године, поводом које је донета Одлука Уставног суда Уж-5256/2011 од 13. фебруара 2013. године, није део поступка који је пред Управним судом и управним органима уследио након што је Управном суду достављена наведена одлука Уставног суда, већ се ради о посебном поступку у коме се та одлука Суда извршава. Стога је Уставни суд истакнуту повреду права на суђење у разумном року у односу на подносиоце из тачке 1. изреке ценио у периоду од достављања Одлуке Уставног суда Уж-5256/2011 од 13. фебруара 2013. године Управном суду, односно од 4. марта 2013. године. Сагласно својој устаљеној пракси, Уставни суд је у оквиру наведеног периода, који траје девет година, управни поступак и управни спор, посматрао као јединствену целину.

Уставни суд је констатовао да је допунским решењем првостепеног органа од 31. марта 2021. године подносиоцима уставне жалбе утврђено право на додатке на плату по наведеним основима за период од 5. септембра 2003. до 26. јуна 2006. године, али није одлучено о њиховом захтеву за исплату додатака на плату за наведени период, који износи нешто дуже од две године и девет месеци и чини највећи део периода од три године за који су тражили исплату. Предмет се у том делу налази у фази првостепеног решавања. Захтев подносилаца за исплату додатака на плату за период од 1. јула до 5. септембра 2006. године, односно за нешто дуже од два месеца, одбијен је коначним решењем првостепеног органа од 23. новембра 2020. године.

Уставни суд је оценио да наведено трајање поступка, само по себи, указује да он није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.

У погледу значаја предмета поступка, Уставни суд налази да подносиоци уставне жалбе имају легитиман интерес да надлежни органи о њиховом захтеву у целини одлуче у оквиру стандарда разумног рока, поготово због тога што се ради о потраживањима из радног односа и што се поступак води у извршењу Одлуке Уставног суда.

Уставни суд је оценио да овај предмет није чињенично и правно сложен, посебно ако се има у виду да су правна питања која се постављају у току поступка већ у довољној мери разјашњена у Одлуци Уставног суда Уж-5256/2011 од 13. фебруара 2013. године, заснованој на правном схватању овог суда израженом у Одлуци Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године. Из наведених одлука Уставног суда произлази да подносиоцима уставне жалбе за обављени рад на извршењу задатака преко пуног радног времена, рад ноћу и током државног или верског празника, у периоду од 5 . септембра 2003. до 30. јуна 2006. године не може бити ускраћено право на увећану зараду која им је у том случају припадала у складу са Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), док је за период од 1. јула до 5. септембра одлучено да подносиоцима не припада право на увећање плате, јер је утврђено да им је коефицијент за обрачун плате у том периоду увећан за више од 30% у односу на друге државне службенике, те су остварили право на увећану зараду у складу са чланом 147. став 1. раније важећег Закона о полицији.

Испитујући поступање надлежног суда и управних органа, Уставни суд је констатовао да је Управни суд у кратком временском периоду донео пресуду поступајући у извршењу наведене одлуке Уставног суда. Међутим, у наставку поступка је донето 19 решења првостепеног органа и 21 решење другостепеног органа којима је одлучено о законитости првостепених решења . Из тога се јасно може уочити да посматрани поступак обележава континуирано враћање предмета на поновно решавање првостепеном органу, који не поступа по примедбама из другостепених решења. У таквим околностима, другостепени орган је пропустио да допуни поступак и отклони недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, те да ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, својим решењем поништи првостепено решење и сам реши управну ствар, у смислу одредаба члана 232. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку и члана 171. став 2. важећег Закона о општем управном поступку. С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) да понављање истих налога нижестепеном органу у оквиру једног поступка указује на недостатке у процесном систему (ЕСЉП, пресуда Wierciszewska против Пољске, број представке 41431/98, од 25. новембра 2003. године, став 46.). Уставни суд је посебно имао у виду да је првостепени орган, након што је поништено 17 решења тог органа, којима је у целини био одбијен захтев подносилаца, донео допунско решење од 31. марта 2021. године, којим је подносиоцима утврђено право на тражене додатке на плату за период од 5. септембра 2003. до 30. јуна 2006. године, али није одлучено о њиховом захтеву за исплату тих додатака.

Када је у питању понашање подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је констатовао да су они изјавили жалбу због недоношења решења о преосталом делу њиховог захтева за исплату тражених додатака на плату.

6. Испитујући истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у односу на подносиоца уставне жалбе из тачке 2. изреке, Д. Т, Уставни суд је констатовао да поступак по његовом захтеву није био правноснажно окончан пре изјављивања уставне жалбе у предмету Уж-5256/2011, већ се све до 2013. године налазио у фази првостепеног решавања. Стога , период меродаван за оцену повреде права на суђење у разумном року у односу на тог подносиоца траје од подношења захтева од 5. септембра 2006. године, што износи 15 година и седам месеци.

При томе, иако је период у коме се грађанима Републике Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије, Уставни суд је, полазећи од тога да сваки поступак пред судовима или другим надлежним органима представља јединствену целину, оценио да су у конкретном случају испуњени услови да се приликом оцене разумности рока узме у обзир и период трајања поступка који је претходио ступању Устава на снагу.

Уставни суд је констатовао: да је наведени подносилац заједно са подносиоцима из тачке 1. изреке поднео захтев о коме није одлучено у законом прописаном року; да је решењем другостепеног органа од 31. октобра 2006. године одлучено о његовој жалби, а пресудом Врховног суда Србије од 3. октобра 2007. године о његовој тужби ; да решењима првостепеног органа од 19. маја 2008. и 2. августа 2010. године није одлуч ено о његовом захтеву; да у жалбама против тих првостепених решења није био наведен као странка, па ни другостепеним решењима од 1. јула 2008, 25. јуна 2010. и 9. септембра 2010. године није могло бити одлучено о његовим жалбама; да је стога пресудама Управног суда од 2. августа 2010. и 20. августа 2011. године одбачена његова тужба поднета против наведених другостепених решења; да је пресудом Управног суда од 24. априла 2013. године уважена његова тужба поднета против другостепеног решења од 9. септембра 2010. године, иако тим решењем није одлучено о његовој жалби; да је решењем првостепеног органа од 5. јула 2013. године први пут одлучено о захтеву наведеног подносиоца.

Полазећи од изложеног, Уставни суд је закључио да се подносилац из тачке 2. изреке у периоду од 2008. до 2013. године није налазио у истој правној ситуацији као и подносиоци из тачке 1. изреке, јер се поступак у поменутом периоду у односу на тог подносиоца све време налазио у фази решавања првостепеног органа о његовом захтеву.

Разматрајући критеријуме за оцену повреде права на суђење у разумном року наведене у претходној тачки образложења, Суд је у погледу сложености и значаја предмета поступка за наведеног подносиоца, његовог понашања и поступања надлежних управних органа и суда у периоду од доношења првостепеног решења од 5. јула 2013. године , узео у обзир оцене дате у претходној тачки образложења ове одлуке.

Што се тиче поступања надлежних органа и понашања наведеног подносиоца у периоду од 2008. до 2013. године, Уставни суд је констатовао да првостепени орган у том периоду није одлучио о његовом захтеву, али да подносилац због тога није користио правна средства због „ћутања администрације“ која су му у складу са законом била на располагању . Дакле, подносилац из тачке 2. изреке је у периоду дуже м од пет година пропустио да користи правна средства за убрзање поступка . С тим у вези, Уставни суд указује на праксу Европског суда за људска права, према којој, подносилац треба да покаже марљивост у вршењу процесних радњи које се односе на њега и да искористи обим који му домаћи закон пружа за скраћивање поступка (видети пресуду Union Alimentaria Sanders Sa против Шпаније , број представке 11681/85, став 35, од 7. јула 1989. године), као и да уколико подносилац не користи правна средства која му омогућавају да настави поступак пред Управним судом, не може приговарати дужини поступка пред управним органом (видети одлуку Штајцар против Хрватске, број представке 46279/99, од 20. јануара 2000. године).

7. Уставноправна оцена поступка чије трајање је узето у обзир у односу на подносиоце уставне жалбе из тач. 1. и 2. изреке , заснована на пракси и критеријумима Уставног суда и Европског суда за људска права, потврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-1632/21 повређено право подносилаца уставне жалбе из тач. 1. и 2. изреке на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу у овом делу и одлучио као у првом делу тачке 1. и у тачки 2. изреке.

8. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке одлучио да се правично задовољење због утврђене повреде права на суђење у разумном року подносилаца уставне жалбе из тачке 1. изреке оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 900 евра, а подносиоца уставне жалбе из тачке 2. изреке у износу од 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 103/15).

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због утврђене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања поступка у односу на подносиоце из тач. 1. и 2. изреке , неефикасно поступање управних органа, пропуштање подносиоца уставне жалбе из тачке 2. изреке да у периоду дужем од пет година користи правна средства за убрзање поступка у складу са законом, животни стандард државе и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права.

Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у одлукама Синђелић и други против Србије, од 19. септембра 2019. године (број представке 7129/15) и Стојановић и други против Србије, од 14. јануара 2021. године (број представке 19322/18), које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року у управним поступцима који се, као и оспорени поступак, воде поводом захтева полицијских службеника за исплату додатака на плату. Европски суд је одбацио наведене представке, уз оцену да подносиоци представки више немају права да тврде да су жртве у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року и доделио подносиоцима ближе означене новчане износе на име накнаде нематеријалне штете, који су нижи од износа које је додељивао Европски суд, али су ипак разумни услед великог броја подносилаца представки и прилично ограниченог значаја предмета поступка.

9. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року .

10. Разматрајући уставну жалбу подносилаца из тачке 1. изреке у делу у коме је оспорено трајање поступка који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-25 /10, а који је правноснажно окончан пресудом Управног суда У. 27303/10 од 30. августа 2011. године, Уставни суд је констатовао да је Решењем Уж-2549/2013 од 31. октобра 2013. године већ одбацио као неблаговремену уставну жалбу подносилаца изјављену због повреде права на суђење у разумном року у том поступку. Самим тим, Уставни суд налази да је наведеним решењем одлучио о делу захтева који је истакнут и у овој уставној жалби.

Полазећи од изнетог, а имајући у виду да се према одредби члана 8. став 1. Закона о Уставном суду на питања поступка пред Уставним судом која нису уређена овим законом сходно примењују одредбе одговарајућих процесних закона, због чега се сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 - Одлука УС, 74/13 - Одлука УС, 55/14, 87/18 и 18/20), чијом одредбом члана 294. став 1. тачка 4) је прописано да суд доноси решење којим се тужба одбацује ако утврди да је ствар правноснажно пресуђена, Уставни суд је у том делу одбацио уставну жалбу подносилаца из тачке 1. изреке као недозвољену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

11. У погледу дела уставне жалбе којим је оспорено трајање поступка по уставној жалби у предмету Уж- 5256/2011, Уставни суд указује на то да из одредбе члана 170. Устава произлази да је Уставни суд у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода до којих је дошло актима и радњама државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, што, по природи ствари, искључује могућност да се уставном жалбом оспоравају акти или радње Уставног суда. Стога је Уставни суд утврдио да је уставна жалба у овом делу недопуштена, због чега ју је одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

12. Разматрајући уставну жалбу подноситељке С. П , Уставни суд је констатовао да је она поднеском од 3. маја 2018. године обавестила првостепени орган да ступа у својству странке у конкретни управни поступак као правни следбеник пок. Б. П , који је био странка у поступку. Међутим, наведена подноситељка уставне жалбе ниједном није означена као странка у решењима управних органа донетим у наставку конкретног поступка, нити је због тога користила правна средства. Из тога следи да надлежни органи наведеној подноситељки још увек нису признали својство странке.

Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да наведена подноситељка није активно легитимисана за подношење уставне жалбе, те је одбацио њену уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 5 . изреке.

13. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.