Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Д . из Јагодине, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. марта 2022. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. Д . изјављена против решења Основног суда у Јагодини К. 95/19 од 13. јуна 201 9. године и Вишег суда у Јагодини Кж2. 117/19 од 21. јуна 201 9. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Д . из Јагодине је, 2. јула 201 9. године, преко пуномоћника Н. М , адвоката из Јагодине, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења означених у изреци, због повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава Републике Србије и права на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају решења којима је према подносиоцу уставне жалбе, на основу члана 425а ст. 5. и 6. у вези са чланом 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку правноснажно продужен притвор до упућивања на издржавање казне затвора по неправноснажној пресуди којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим због учињеног кривичног дела тешка телесна повреда из члана 121. став 1. Кривичног законика.
Подносилац уставне жалбе повреду права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава заснива на тврдњи да је суд према њему продужио притвор иако више не стоје разлози због којих му је притвор био одређен, јер је окривљени одмах након критичног догађаја помогао оштећеном да се смести у ауто ради хоспитализације, те се не може рећи да ће боравком на слободи извршити дело којим прети, јер то није учинио, иако је имао сасвим довољно времена, с обзиром на то да је лишен слободе 12 сати након критичног догађаја, када се добровољно јавио у ПУ Јагодина по позиву. У уставној жалби је наведено да оспореним решењима није временски ограничено трајање притвора јер је одређено да се притвор продужава до упућивања на издржавање казне затвора, а поступак још увек није правноснажно окончан.
Повреду права на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава подносилац образлаже наводима да из образложења оспорених решења произлази да суд узима за утврђено да је он извршио кривично дело које му се у предметном кривичном поступку ставља на терет и то формулацијом да је „кривично дело за које се води кривични поступак извршио непосредно након истека рока проверавања“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, поништи оспорена решења и као и право подносиоца на накнаду трошкова уставносудског поступка.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореним решењем Основног суда у Јагодини К. 95/19 од 13. јуна 201 9. године према подносиоцу уставне жалбе је продужен притвор до упућивања на издржавање казне затвора по неправноснажној осуди за кривично дело тешка телесна повреда из члана 121. став 1. Кривичног законика, а из разлога предвиђених одредбама члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП) .
У образложењу оспореног првостепеног решења наведено је да је суд након завршеног главног претреса и објављивања пресуде нашао да се нису промениле околности због којих је притвор према окривљеном био одређен и продужен, односно да и даље постоје особите околности које указују да ће боравком на слободи у кратком временском периоду извршити дело којим прети, с обзиром на то да из извода из казнене евиденције произлази да је окривљени раније вишеструко осуђиван (два пута због кривичног дела из члана 23. Закона о јавном реду и миру, једанпут због кривичног дела из члана 246. став 1. Кривичног законика и кривичног дела из члана 355. став 2. Кривичног законика), а „конкретно кривично дело за које је окривљени Д. оглашен кривим у овом поступку, извршено је непосредно након истека рока провере од последње осуде, имајући у виду да је рок проверавања од последње осуде истекао 29. марта 2019. године, а кривично дело тешка телесна повреда за које је оглашен кривим у овом поступку извршено је 2. априла 2019. године“.
Оспореним решењем Вишег суда у Јагодини Кж2. 117/19 од 21. јуна 2019. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног који му је постављен по службеној дужности и потврђено првостепено решење о продужењу притвора према подносиоцу уставне жалбе.
У образложењу оспореног другостепеног решења наведено је да је првостепени суд правилно продужио притвор према окривљеном до упућивања у установу за извршење кривичних санкција, имајући у виду да из списа предмета произлази да је окривљени оправдано сумњив да је извршио кривично дело тешка телесна повреда из члана 121. став 1. Кривичног законика, узимајући у обзир његову ранију вишеструку осуђиваност, што указује да се ради о повратнику у вршењу кривичних дела и чињеницу „да је кривично дело за које се тренутно води кривични поступак против њега извршио непосредно након истека рока проверавања из последње осуде, тачније три дана након истека овог рока“. Другостепени суд је такође навео да ранија осуђиваност окривљеног није цењена самостално, већ у склопу осталих околности окривљеног, пре свега његове личности, околности дела за које је оправдано сумњив, а које околности у конкретном случају управо указују на конкретну опасност, реалну могућност са високим степеном извесности, да би окривљени боравком на слободи у кратком временском периоду могао поновити кривично дело и које околности су довеле до правилног и аргументованог закључка првостепеног суда у погледу неопходности продужења притвора према њему.
Уставни суд је, такође, утврдио да је подносиоцу уставне жалбе притвор одређен решењем Основног суда у Јагодини К. 95/19 од 5. априла 2019. године, чије трајање се рачуна од 3. априла 2019. године, када је лишен слободе.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подносилац уставне жалбе указује , утврђено је да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора. Притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, те да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да се после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3. ).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава, коју подносилац заснива на тврдњи да су у време доношења престали да постоје законом прописани разлози за продужење притвора и да суд није дао ваљано образложење и индивидуализоване разлоге за продужење притвора према њему прописане одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, Уставни суд указује да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Полазећи од изнетог, а имајући у виду наводе подносиоца који се односе на образложење оспорених решења у погледу разлога за продужење притвора и неоснованости изјављене жалбе, Уставни суд је, увидом у достављену документацију, утврдио да су надлежни судови управо супротно тврдњама подносиоца изнели врло јасне и конкретне чињенице које представљају разлоге за продужење притвора по основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП.
Наиме, притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима правноснажно продужен по службеној дужности након завршеног главног претреса и доношења и објављивања пресуде због кривичног дела тешке телесне повреде из члана 121. став 1. Кривичног законика. О постојању услова за продужење притвора одлучује надлежни суд, који је при томе везан општим одредбама ЗКП о притвору. Надлежни судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање особитих околности које указују да ће окривљени поновити кривично дело, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања. Правна оцена надлежног суда о кумулативном испуњењу услова за одређивање (и продужење) притвора подлеже контроли у жалбеном поступку и кроз периодично испитивање основаности притвора.
По оцени Уставног суда, образложење оспорених решења се не може сматрати произвољним поступањем суд ова, с обзиром да постојање оправдане сумње да је подноси лац уставне жалбе извршио кривично дело тешке телесне повреде произлази из неправноснажне пресуде, те имајући у виду да је суд ранију вишеструку осуђиваност подносиоца уставне жалбе, од којих су две осуде за кривична дела са елементима насиља, ценио као околност која указује на специфичност његове личност , при чему раније осуде нису утицале на побољшање његовог понашања, те је суд оправдану сумњу да је предметно кривично дело извршио неколико дана од истека рока проверавања по последњој осуди, у међусобној повезаности са осталим околностима ценио као особите околности из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП.
Полазећи од свега наведеног Уставни суд је утврдио да су оспорена решења донета у законито спроведеном поступку, да су заснована на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји оправдана сумња да је извршило кривично дело може продужити притвор.
Надаље, за оцену навода уставне жалбе о истакнутој повреди права на ограничено трајање притвора нужно је испитати и то да ли је предметни кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је, увидом у достављену документацију, утврдио да се подноси лац уставне жалбе до њеног подношења (2. јула 2019. године) у притвору налазио три месец а, рачунајући од 3. априла 201 9. године, када је лишен слободе, да је за то време против подносилаца уставне жалбе спроведена истрага, одржан главни претрес и донета првостепена пресуда.
По оцени Уставног суда наведено, само по себи, указује на то да су надлежни органи поступали са нарочитом хитношћу у вођењу кривичног поступка, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Стога је Уставни суд оценио да нису основани наводи уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава.
6. Оцењујући основаност навода уставне жалбе да је подносиоцу оспореним решењима повређено право из члана 34. став 3. Устава, Уставни суд пре свега констатује да се наведеном уставном одредбом утврђује право на претпоставку невиности, као једно од права којим се јемчи правна сигурност у казненом праву. У том смислу, претпоставка невиности је повређена ако судска одлука која се односи на лице које је окривљено за кривично дело одражава мишљење да је криво пре него што се његова кривица докаже по закону, односно уколико у одсуству правноснажне одлуке, постоји одређено мишљење које указује да суд ( или други државни орган) сматра окривљеног кривим.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да су оспорена решења донета након завршеног главног претреса и изрицања првостепене пресуде којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим због кривичног дела тешке телесне повреде.
Уставни суд је даље утврдио да је Основни суд у Јагодини, образлажући разлоге због којих је према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор, у оспореном првостепеном решењу навео „ ... да се из наведног извештаја из казнене евиденције закључује и то да је конкретно кривично дело, за које је окривљени оглашен кривим у овом поступку, извршено непосредно након истека рока провере из последње осуде, имајући у виду да је рок проверавања из последње осуде истекао 29. марта 2019. године, а кривично дело тешка телесна повреда за које је оглашен кривим у овом поступку извршено је 2. априла 2019. године ...“. Такође, Уставни суд је утврдио да је Виши суд у Јагодини , одлучујући о изјављеној жалби, у оспореном другостепеном решењу навео да „имајући у виду да из списа предмета произлази да је окривљени оправдано сумњив да је извршио кривично дело тешка телесна повреда из члана 121. став 1. Кривичног законика, узимајући у обзир његову ранију вишеструку осуђиваност, што указује да се ради о повратнику у вршењу кривичних дела и чињеницу…“, као и да „ранија осуђиваност окривљеног није цењена самостално, већ у склопу осталих околности окривљеног, пре свега његове личности, околности дела за које је оправдано сумњив, а које околности у конкретном случају управо указују на конкретну опасност, реалну могућност са високим степеном извесности, да би окривљени боравком на слободи у кратком временском периоду могао поновити кривично дело“
Уставни суд је имао у виду да се у оспореном другостепеном решењу налази и формулација из које подносилац уставне жалбе изводи закључак да је суд пре правноснажности предметног кривичног поступка узео као утврђену чињеницу да је окривљени учинио кривично дело које му је оптужним актом стављено на терет, а која гласи: „...узимајући у обзир његову ранију вишеструку осуђиваност, што указује да се ради о повратнику у вршењу кривичних дела и чињеницу да је кривично дело за које се тренутно води поступак против њега, извршио непосредно након истека рока проверавања из последње осуде, тачније три дана након истека овог рока“. Међутим, насупрот мишљењу подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је , читањем целокупне садржине наведеног решења , утврдио да се другостепени суд кретао у оквирима постојања оправдане сумње у оквиру којих се одлучивање о постојању законских разлога за продужење притвора може кретати, те да се у довољној мери дистанцира о од изражавања експлицитне тврдње да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело које је било предмет кривичног поступка, иако према њему поступак није био правноснажно окончан. Наиме, уколико би Уставни суд цитирану формулацију из оспореног решења, на коју указује подносилац уставне жалбе, посматрао потпуно изоловано од остатка садржине другостепеног решења, то би представљало пуки формализам, који би водио до суштински погрешне оцене , јер суштина заштите претпоставке невиности јесте у томе да се процени да ли је одговарајуће карактерисање, дефинисање или означавање, суштински имало значај третирања некога ко је тек осумњичени/оптужени/окривљени, као учиниоца кривичног дела.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима није повређено право на претпоставку невиности зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава.
Следом изнетог, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду суду („ Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану.
7. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж -633/2011 од 8. маја 2013. године ( видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
8. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.