Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Милан Шкулић, чланови већа, у поступку по уставној жалби С. Ф, Д . Ф . Б, Б . М, А . М . и М . М, свих из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 24. марта 202 2. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. Ф, Д . Ф . Б, Б . М, А . М . и М . М . и утврђује да је пресудом Управног суда У. 10015/15 од 25. октобра 2017. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Управног суда У. 10015/15 од 25. октобра 2017. године и одређује се да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносилаца уставне жалбе поднетој против решења Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00-0007 6/2015-13 од 17. априла 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Ф, Д . Ф . Б, Б . М, А . М . и М . М, сви из Београда, преко пуномоћника Р . М, адвоката из Београда, поднели су Уставном суду, 1 2. јануара 2018. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 10015/15 од 25. октобра 2017. године, због повреде права на правично суђење, гарантованог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије и чланом 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода . Како се означено право гарантовано Европском конвенцијом јемчи и одредбама Устава, то Уставни суд постојање његове повреде цени у односу на одредбе Устава.
У уставној жалби се наводи да оспорена пресуда „заправо образложења и нема, осим паушалних констатација и фраза“ и да је Управни суд „игнорисао“ да наводи из образложења решења другостепеног органа не произлазе из стања у списима предмета.
Уставном жалбом се, такође, указује на то да је у истој чињеничној и правној ситуацији друго веће Управног суда донело потпуно супротну одлуку у предмету У. 10485/15, што је код подносилаца створило осећај правне несигурности.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорени акт и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Делимичним решењем Агенције за реституцију – Подручна јединица Београд (даље у тексту: Агенција) број 46-003386/2013 од 10. децембра 2014. године одлучено је, у тачки 1. диспозитива, да се усваја захтев, враћа имовина и утврђује право својине подносиоцима уставне жалбе С . Ф, Д . Ф . Б . и Б . М . у обиму удела од по 1/32 идеалних делова, a А. М . и М . М . у обиму удела од по 1/64 идеалних делова, на национализованим непокретностима – пословном простору за који није утврђена делатност, у приземљу, површине 68 м2, у листу непокретности уписан као пословни простор површине 88 м2, који се налази у пословној згради за коју није утврђена делатност у Г. улици број … у Београду, на к.п. број … КО Савски венац (алинеја а) тачке 1. диспозитива), као и на грађевинском земљишту на делу наведене катастарске парцеле, сразмерно површини враћеног пословног простора, која су национализоване бивш ој власници В. М. са уделом од 1/8 (алинеја б) тачке 1. диспозитива). Истим решењем одбијен је као неоснован захтев подносилаца уставне жалбе у делу којим је тражено враћање пословног простора из тачке 1. диспозитива у уделу од ½ идеалних делова, подрумског простора површине 19 м2 и таванског простора површине 151,80 м2 у предметној пословној згради (тачка 2. диспозитива) и одређено да ће се о преосталом делу захтева одлучити накнадно, кад се за то стекну законом прописани услови (тачка 9. диспозитива). У образложењу делимичног решења Агенције је констатовано: да је предметним захтевом тражено враћање ½ идеалних делова пословне зграде на к.п. број … КОБ 5, односно пословни простор површине 88 м2, тавански простор површине 176 м2, подрумска просторија у предметној згради, као и грађевинско земљиште на тој парцели; да је решењем Комисије за национализацију при НОО Савски венац број 03-27827/59 од 5. априла 1960. године утврђено да је на дан 26. децембра 1958. године национализована и постала друштвена својина, између остaлог, зграда у Г. улици број … на к.п. број … КОБ 5, власништво С. К . са ½ идеалних делова и В . М, Н . Ф, А . М . и Ж . М, свих са по 1/8 идеалних делова, која се састоји од једне гараже за смештај четири возила; да је решењем Одељења за финансије НОО Савски венац од 30. јула 1962. године одређена накнада за национализовану предметну зграду, заједно да делом земљишта које та зграда покрива и да је у образложењу тог решења наведено да се зграда састоји од гараже површине 170 м2 и да се користи искључиво као пословна зграда; да је из садржине уверења Одељења за грађевинске и комуналне послове општине Савски венац од 29. маја 2002. године утврђено да се на к.п. … налази приземни објекат који се састоји од једне гараже за смештај четири возила површине 86,80 м2 и пословног простора (лимарске радионице) површине 88 м2; да је из уговора о купопродаји закљученог 10. јануара 1996. године између Општине Савски венац и Д. В . утврђено да је предмет уговора гаража у Г . улици број … површине 86,80 м2, коју је наведено физичко лице 14. фебруара 1997. године продало С. Л; да je из ЗКУЛ-а број … КОБ 5 утврђено да је на основу уверења Одељења за грађевинске и комуналне послове општине Савски венац од 29. маја 2002. године допуњен опис земљишнокњижног тела 2 уписом посебних физичких делова – гаража за смештај четири возила површине 86,80 м2 и пословни простор површине 88 м2.
Агенција је даље навела да је увидом у налаз вештака од 31. јула 2014. године утврђено: да је у време национализације предметна зграда имала приземље, са једном канцеларијом у оквиру приземља, нето површине 151,80 м2, подрум испод дела приземља (испод канцеларије) површине 19 м2, као и тавански простор изнад целог приземља зграде, са две просторије-собе у оквиру тавана, површине 151,80 м2; да је укупна нето површина зграде износила 322,60 м2, а да у постојећем стању износи 331,20 м2; да је у односу на решење о национализацији зграда претрпела измене, и то у приземљу зграде, које је фактички подељено на да дела, а у делу таванског простора према улици формиран је трособан стан, који користи „М .“ Л, те да је саграђено спољно степениште за улаз у тај стан и подрум, као и тераса у оквиру стана; да је наведеним радовима повећана корисна површина зграде. Такође је наведено да је из дописа Одељења за имовинско-правне, грађевинске и комунално-стамбене послове градске општине Савски венац од 9. јула 2002. године утврђено да за објекат у Г. број … није евидентирано издавање грађевинских и употребних дозвола којима се мења габарит или волумен објекта, нити за било какве друге грађевинске интервенције, као и да су том одељењу поднета два захтева за легализацију радова у тој згради, подносиоца С. Л.
Агенција је, полазећи од доказа изведених у току поступка, утврдила: да је предметна имовина подржављена применом Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта, да је имовина у државној својини, да није дошло до увећања бруто површине и да та имовина није изузета од враћања у натуралном облику у смислу члана 18. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу; да се предметна зграда у време национализације састојала од једне гараже за смештај четири возила, површине 170 м2, да тада нису били опредељени посебни физички делови зграде, већ је упис тих делова извршен на основу уверења Одељења за грађевинске и комуналне послове општине Савски венац од 29. маја 2002. године, дакле, да је у међувремену извршено етажирање зграде, тако да један део представља гаража у својини физичког лица, а други пословни простор који је у државној својини; да су у погледу тог простора испуњени услови за натурално враћање, јер су описане грађевинске интервенције на згради изведене на гаражи за смештај четири возила, као и у поткровљу. Агенција је оценила да је неоснован део захтева који се односи на враћање подрума и тавана у предметној згради, па је исти одбила применом одредбе члана 47. став 12. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, дајући за ту оцену следеће разлоге: да није био закључен уговор о физичкој деоби до тренутка национализације, а да је након тога заснована етажна својина, формирањем два посебна физичка дела, чиме је престало да постоји право својине на згради, сагласно члану 27. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу; да таван и подрум не представљају посебне физичке делове зграде, већ су то биле споредне просторије и нису биле посебан предмет национализације, што потврђује и чињеница да је ранијим сувласницима одређена накнада само за гаражу површине 170 м2; да се на тим деловима не може стећи посебно право својине, већ право недељиве заједничке својине власника два посебна дела у складу са одредбом члана 19. став 2. Закона о основана својинскоправних односа и да је „неспорно“ да ће подносиоци захтева стећи и заједничку својину на таванском и подрумском простору у предметној згради; да се у „дворишном делу поткровне етаже сада налази таван површине 67 м2, а да је од уличног дела тавана формиран трособни стан“, за које радове је поднет захтев за легализацију, али да ти наводи нису од утицаја на одлучивање, имајући у виду да је у време национализације целокупан простор изнад приземља представљао тавански простор. Агенција је оценила да нису испуњени законом предвиђени услови за одлучивање о делу захтева који се односи на гаражу за смештај четири возила, за коју је утврђено да је отуђена из државне својине, као и припадајућем делу земљишта, те је одлучила као у тачки 9. диспозитива делимичног решења.
Решењем Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00-00076/2015-13 од 17. априла 2015. године одбијена је жалба подносилаца уставне жалбе изјављена против делимичног решења Агенције. Другостепени орган је оценио да је правилно Агенција утврдила да не постоје услови за натурално враћање гараже за смештај четири возила. Такође су оцењени неоснованим наводи жалбе да таван и подрум нису заједнички делови зграде, јер национализована зграда није била стамбена, па те просторије нису служиле за потребе станара и да заснивање етажне својине није извршено у складу са законом.
Оспореном пресудом Управног суда У. 10015/15 од 25. октобра 2017. године одбијена је као неоснована тужба подносилаца уставне жалбе поднета против наведеног коначног решења Министарства финансија. Управни суд је у свему прихватио разлоге на којима је другостепени орган засновао одлуку о одбијању жалбе подносилаца.
3.2. Пресудом Управног суда У. 10485/15 од 28. септембра 2017. године, којом подносиоци уставне жалбе указују на различито поступање Управног суда, уважена је тужба подносилаца Б. М, А . М . и М . М . и поништено решење Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00-00075/2015-13 од 17. априла 2015. године, којим је одбијена жалба подносилаца изјављена против делимичног решења Агенције број 46-003396/2013 од 10. децембра 2014. године. Наведеним делимичним решењем Агенције, у тачки 1. диспозитива, усвојен је захтев, враћена имовина и утврђено право својине подносиоцима, у обиму удела означеним у решењу, на национализованој непокретној имовини, и то пословном простору за који није утврђена делатност, у приземљу, површине 68 м2, у листу непокретности уписан као пословни простор површине 88 м2, који се налази у пословној згради за коју није утврђена делатност у Г. улици број …, на к.п. број … КО Савски венац (алинеја а)), као и на грађевинском земљишту на делу наведене катастарске парцеле, сразмерно површини враћеног пословног простора, која је национализована бившем власнику А. М . са уделом од 1/8 (алинеја б)). Истим решењем одбијен је као неоснован захтев наведених подносилаца уставне жалбе у делу којим је тражено враћање подрумског простора површине 19 м2 и таванског простора површине 151,80 м2 у предметној пословној згради (тачка 2. диспозитива). У образложењу наведене пресуде је констатовано да је другостепени орган оценио да таванске и подрумске просторије нису биле посебан предмет национализације, јер њихова површина није узета у обзир ни у решењу о национализацији, нити приликом обрачунавања накнаде за одузету имовину. Управни суд је нашао да наводи из образложења побијаног решења не произлазе из стања у списима, будући да се национализација односила на цео објекат који је тада био, а и сада је пословни објекат, па је обухватила и таван и подрум у том објекту, све у идеалним деловима од ранијих сувласника. Како је етажирање извршено после национализације, то се, по оцени тог суда, не може прихватити као правилан закључак туженог органа да наведене споредне просторије нису биле посебан предмет национализације, јер се у поступку реституције враћа непокретност и утврђује удео подносилаца захтева на објекту у целини како је национализован, а он се односио на главне и споредне просторије, односно на цео објекат, па се „не може претпостављати заједничко право својине на заједничким деловима зграде“.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносиоци указују у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред наведене одредбе Устава, релевантне су и следеће одредбе закона:
Одредбама Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, бр. 72/11 и 108/13) прописано је: да се под подржављеном имовином подразумева имовина која је на основу прописа из члана 2. овог закона одузета и пренесена у општенародну, државну, друштвену или задружну својину (члан 3. тачка 2)); да се одузета имовина враћа бившем власнику у својину и државину, а ако то према овом закону није могуће, бивши власник има право на обештећење (члан 8.); да стицалац имовине који је, након подржављења имовине, у складу са законом, стекао право својине, остаје власник и држалац ствари и његова стечена права не смеју бити повређена (члан 10.); да су предмет враћања подржављене непокретности – поред осталог, грађевинско земљиште, пословне зграде и пословне просторије, који постоје на дан ступања на снагу овог закона (члан 15. став 2.); да се бившим власницима враћају стамбене зграде, куће, станови, гараже и други пратећи објекти одузети применом прописа из члана 2. овог закона (члан 27. став 1.); да се изузетно од става 1. овог члана, не враћају стамбене зграде и куће на којима је, у случају заснивања етажне својине, у складу са законом, престало да постоји право својине на згради, односно кући (члан 27. став 2); да се пословни објекти и пословне просторије враћају бившем власнику у својину и државину, изузев ако су уложени у капитал подржављеног предузећа ради стицања удела, односно акција (члан 28. став 1.); да је основица за обештећење за одузете непокретности једнака вредности непокретности, утврђеној проценом надлежног органа, у складу са овим законом, израженој у еврима, према званичном средњем курсу Народне банке Србије на дан процене ( члан 32. став 1.); да се вредност непокретности у смислу става 1. овог члана утврђује према стању на дан одузимања, а према вредности на дан процене ( члан 32. став 2.); да ће Агенција прекинути поступак до окончања поступка легализације, рехабилитације, или када се као претходно питање појави питање чије решавање спада у искључиву надлежност суда, као и у случају прописаном у члану 23. ст. 4. и 5. овог закона ( члан 45.) ; да ће, у случају да утврди да не постоји законски основ за враћање или обештећење, Агенција донети решење о одбијању поднетог захтева (члан 47. став 12.) .
Одредбама Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта („Службени лист ФНРЈ“, бр. 52/58, 3/59, 24/59, 24/61 и „Службени лист СФРЈ“, број 32/68) било је прописано: да се пословне зграде и пословне просторије у национализованој пословној згради, које по свом капацитету служе за вршење дозвољене пословне или друге делатности њихових сопственика, остављају у својини тих лица, на њихов захтев (члан 29. став 1.); да се мали магацини и мали подруми, који нису од значаја за вршење привредне делатности, без обзира на то да ли се налазе у саставу зграде или су посебна зграда, могу оставити у својини њихових сопственика (члан 31.); да се пословном зградом не сматра и не национализује се гаража која служи за смештај највише два аутомобила (члан 32.); да споредне просторије у згради остављеној у својини ранијег сопственика или ван такве зграде, а које служе за потребе станара, као што су гараже, перионице, сушионице, подруми и сл, не сматрају пословним просторијама ни пословним зградама у смислу овог закона и не национализују се (члан 32. став 2.).
5. Подносиоци уставне жалбе сматрају да им је оспореном пресудом повређено право на правну сигурност, као саставни део права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, јер је Управни суд у истој чињеничној и правној ситуацији различито одлучио пресудом У. 10485/15 од 28. септембра 2017. године.
Уставни суд указује на то да је према ставу Европског суда за људска права (даље у тексту: ЕСЉП), једно од основних аспеката владавине права поштовање начела правне сигурности, које подразумева да свако лице може основано очекивати да ће надлежни суд у суштински идентичним чињеничним и правним ситуацијама поступати на исти начин. Постојање различитих одлука суда последње инстанце у истоветним случајевима може довести до повреде поменутог начела у одсуству механизма који би осигурао једнообразност у одлучивању ( видети пресуду Beian против Румуније, представка број 30658/05, од 6. децембра 2007. године, ст. 36. до 39.). Поред тога, ЕСЉП је истакао да државе потписнице Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода имају обавезу да организују свој правни систем тако да избегну доношење различитих одлука ( видети пресуду Vrioni и други против Албаније, представка број 2141/03, од од 24. марта 2009. године, став 58 .). С друге стране, Уставни суд је имао у виду и да захтеви правне сигурности и заштите легитимних очекивања учесника у поступку не подразумевају право на устаљену судску праксу ( видети пресуду Unedic против Француске, представка број 20153/04, од 18. децембра 2008. године, став 74.). Развој судске праксе сам по себи не противуречи добром дељењу правде, али у случају постојања уједначене судске праксе обавеза највишег суда је да дà суштинске разлоге за одступање од дотадашње праксе, како не би повредио право учесника у поступку на довољно образложену судску одлуку ( видети пресуду Atanasovski против бивше југословенске Републике Македоније, представка број 36815/03, од 14. јануара 2010. године, став 38.).
Како је неопходан услов за испитивање постојања повреде права на правну сигурност различито поступање судова последње инстанце у истоветним чињеничним и правним ситуацијама, Уставни суд је најпре испитивао да ли постоји идентитет чињеничног и правног стања у поступцима који су окончани оспореном пресудом Управног суда и пресудом тог суда У. 10485/15 од 28. септембра 2017. године, коју су подносиоци доставили као доказ различитог поступања. Уставни суд је, с тим у вези, констатовао:
- да су наведеним одлукама правноснажно окончани управни поступци у којима је одлучивано о захтевима за враћање одузете имовине и обештећење;
- да је у наведеним управним поступцима предмет захтева за реституцију иста пословна зграда која је одузета у поступку национализације;
- да су три подносиоца ове уставне жалбе били подносиоци захтева за враћање имовине у предмету Управног суда У. 10485/15;
- да је оспореном пресудом Управног суда одбијена тужба подносилаца уставне жалбе, уз оцену да је неоснован захтев у делу који се односи на враћање подрума и тавана у предметној згради, са образложењем да те споредне просторије нису биле предмет национализације, а да је након тога заснована етажна својина, формирањем два посебна физичка дела, чиме је престало да постоји право својине на згради;
- да је пресудом Управног суда У. 10485/15 од 28. септембра 2017. године уважена тужба три подносиоца уставне жалбе, поништен побијани управни акт и предмет враћен на поновно одлучивање, са образложењем да се национализација односила на цео пословни објекат који је предмет захтева, па је обухватила и таван и подрум у том објекту, све у идеалним деловима ранијих сувласника, а да се у поступку реституције враћа непокретност и утврђује удео подносилаца захтева на објекту у целини како је национализован.
Из изложеног следи да је Управни суд, као суд последње инстанце, у идентичној чињеничној и правној ситуацији, у поступцима у којима је одлучивано о захтевима истих лица за враћање исте одузете имовине, донео различите одлуке. Полазећи од чињеница и околности утврђених у овом уставносудском поступку, Уставни суд налази да је правно становиште које је Управни суд у оспореној пресуди изнео поводом обима права у поступку реституције национализоване пословне зграде, начелно имало за последицу наступање правне несигурности код подносилаца уставне жалбе.
Полазећи од свега изложеног , Уставни суд је утврдио да је доношењем оспорене пресуде подносиоцима уставне жалбе повређено право на правну сигурност. Наиме, иако се у конкретном случају не може говорити о постојању дубоких и дуготрајних разлика у великом броју случајева, будући да су као доказ различитог поступања достављене само две судске одлуке, Уставни суд је утврдио да је подносиоцима повређено означено право јер се ради о различитом поступању Управног суда, који је доносећи оспорену пресуду подносиоце довео у битно различит положај од онога у коме се они налазе у поступку који је окончан пресудом тог суда У. 10485/15 од 28. септембра 2017. године. Из изнетих разлога, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Подносиоци уставне жалбе, такође, сматрају да им је оспореном пресудом повређено право на образложену судску одлуку, јер наводи из образложења решења другостепеног органа не произлазе из стања у списима предмета, а Управни суд се о томе није изјаснио, нити је навео јасне и на закону засноване разлоге за своју одлуку.
Испитујући ове наводе уставне жалбе са становишта права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да уставна гаранција означеног права подразумева, поред осталог, да судска одлука о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом меродавног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у супротном могла сматрати резултатом арбитрерног поступања и одлучивања надлежног суда.
Полазећи од чињеница утврђених у предметном уставносудском поступку, Уставни суд је констатовао:
- да је правни претходник подносилаца уставне жалбе био сувласник пословне зграде на к.п. број … КОБ 5, која је одузета у поступку национализације;
- да је у решењу о национализацији наведено да се предметна зграда састојала од једне гараже за смештај четири возила и да је накнада за ту зграду одређена за површину гараже од 170 м2;
- да је из уверења Одељења за грађевинске и комуналне послове општине Савски венац од 29. маја 2002. године у поступку пред Агенцијом утврђено да се на к.п. … налази објекат који се састоји од једне гараже за смештај четири возила површине 86,80 м2 и пословног простора површине 88 м2 и да су на основу тог уверења у катастру непокретности уписани наведени посебни делови предметне зграде, означене као пословна зграда за коју није утврђена делатност;
- да је, према налазу судског вештака, у време национализације предметна зграда имала приземље и у оквиру њега канцеларију, подрум испод дела приземља и тавански простор изнад целог приземља зграде, са две просторије-собе у оквиру тавана и да је укупна нето површина зграде износила 322,60 м2;
- да је након национализације приземље зграде фактички подељено на два дела, у делу таванског простора формиран је трособан стан, саграђено је спољно степениште, као и тераса, чиме је повећана укупна нето површина зграде на 331,20 м2;
- да за предметну зграду није евидентирано издавање грађевинских и употребних дозвола којима се мења габарит или волумен објекта, нити за било какве друге грађевинске интервенције, те да је С. Л . поднео два захтева за легализацију радова у тој згради.
Агенција је одлуку о одбијању дела захтева који се односи на враћање подрума и тавана у предметној згради образложила тиме да међу сувласницима није био закључен уговор о физичкој деоби до тренутка национализације, а да је након тога заснована етажна својина, формирањем два посебна физичка дела, чиме је престало да постоји право својине на згради. Полазећи од тога да је ранијим сувласницима одређена накнада само за гаражу површине 170 м2, Агенција је оценила да таван и подрум, као споредне просторије, нису били „посебан предмет национализације“ и да је „неспорно“ да ће подносиоци уставне жалбе стећи заједничку својину на таванском и подрумском простору у предметној згради. По налажењу Агенције, чињеница да је „од уличног дела тавана формиран трособни стан, за које радове је поднет захтев за легализацију“, није од утицаја на одлучивање, имајући у виду да је у време национализације целокупан простор изнад приземља представљао тавански простор. Наведена становишта Агенције прихватили су другостепени орган и Управни суд у оспореној пресуди.
Полазећи од наведеног, Уставни суд сматра да су у управном поступку који је окончан оспореним актом била спорна следећа правна питања:
- да ли се у поступку реституције враћају у својину само пословне просторије за које је бивши власник у поступку национализације добио накнаду, ако је национализoвана пословна зграда у целини;
- од каквог је значаја за остваривање права у поступку реституције чињеница да су након национализације у катастар непокретности уписани посебни делови зграде која је национализована као јединствена целина и
- да ли је за одлучивање о захтеву за враћање, односно обештећење за национализовану зграду од значаја чињеница да је пред надлежним органом у току поступак по захтеву за легализацију радова изведених у тој згради.
Уставни суд је, полазећи од наведених одредаба закона, констатовао да се у случају када је национализована пословна зграда у целини, а не само поједине пословне просторије, бившем власнику враћа у својину цео објекат, осим ако је уложен у капитал подржављеног предузећа ради стицања удела, односно акција. То значи да је правноснажно решење Агенције којим се такав захтев усваја, правни основ за брисање државне својине на пословној згради која је подржављена и упис права својине у корист бившег власника, односно његовог законског наследника на целом објекту. Из тога даље следи да за одлучивање о захтеву за враћање пословне зграде која је национализована у целини, није од значаја чињеница да је бившем власнику у поступку национализације одређена накнада само за површину коју заузимају пословне просторије у тој згради. Уставни суд, такође, констатује да су, према одредбама Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта, пословне просторије у национализованој пословној згради могле бити остављене у својини ранијих сопственика, као и мали магацини и мали подруми, без обзира на то да ли се налазе у саставу зграде или су посебна зграда. Такође, споредне просторије у пословној згради остављеној у својини ранијег сопственика или ван такве зграде, нису сматране пословним просторијама ни пословним зградама у смислу тог закона и нису национализоване. Међутим, имајући у виду да у конкретном случају пословна зграда није остављена у својини ранијих сувласника, нити се споредне просторије налазе ван те зграде – која је подржављена у целини, овај суд налази да нема уставноправног утемељења закључак Управног суда да таван и подрум у предметној пословној згради нису били предмет национализације, због тога што је накнада бившим сувласницима зграде одређена само за гаражу површине 170 м2.
Уставни суд је имао у виду да у тренутку национализације предметне пословне зграде нису били опредељени посебни делови зграде, већ је упис тих делова у катастар непокретности извршен на основу уверења Одељења за грађевинске и комуналне послове општине Савски венац од 29. маја 2002. године. Суд је даље имао у виду да се у поступку реституције не враћају стамбене зграде и куће на којима је, у случају заснивања етажне својине, у складу са законом, престало да постоји право својине на згради, односно кући, а да се пословне зграде не враћају у својину једино ако су уложене у капитал подржављеног предузећа ради стицања удела, односно акција. Суд, с тим у вези, констатује да се из оспорене пресуде не може закључити да ли се, по оцени Управног суда, одредба члана 27. став 2. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу примењује на пословне зграде које су предмет захтева за реституцију.
Уставни суд, такође, констатује да је вештачењем изведеним у поступку пред Агенцијом утврђено да је предметна зграда у време национализације имала приземље са једном канцеларијом, површине 151,80 м2, подрум испод те канцеларије површине 19 м2, као и тавански простор са две собе у оквиру тавана, површине 151,80 м2, те да је укупна нето површина зграде износила 322,60 м2. Уставни суд наглашава да се у конкретном случају не ради о тавану и подруму у пословној згради која је остављена у својини ранијег сопственика или ван такве зграде, већ у пословној згради која је подржављена у целини, због чега нема места позивању Агенције на одредбу члана 32. став 2. Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта, приликом оцене да таван и подрум нису били предмет национализације. Суд истиче да је с врха која се Законом о враћању одузете имовине и обештећењу жели остварити, превасходно, враћање имовине која је одузета применом одређених прописа, а ако то није могуће, давање обештећења за одузету имовину. Стога се, по налажењу овог суда, сувласнички удео на предметној згради у целини, који је обухватао и помоћни простор у тој згради, не може у поступку реституције поистоветити са правом заједничке својине на том простору. Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да се може оценити произвољним закључак Управног суда да не постоји законски основ за враћање или обештећење за простор који заузимају таван и подрум у предметној пословној згради.
Оцењујући да ли је за одлучивање о захтеву за враћање, односно обештећење за таван и подрум у национализованој згради од значаја чињеница да је пред надлежним органом у току поступак по захтеву за легализацију радова изведених на тавану те зграде, Уставни суд је имао у виду обавезу Агенције да прекине поступак до окончања поступка легализације радова који се изводе на имовини која је предмет захтева за враћање. Суд констатује да је у делимичном решењу Агенције наведено да радови који се изводе на „уличном делу тавана“ предметне зграде, којима је формиран трособан стан, нису од утицаја на одлучивање, будући да је у време национализације целокупан простор изнад приземља представљао тавански простор. Уставни суд, такође, налази да конкретан управни поступак није требало прекинути до окончања поступка озакоњења наведених радова, али образложење Агенције упућује на закључак да би подносиоци уставне жалбе, усвајањем захтева С. Л . за озакоњење, били ускраћени и за право заједничке својине на „уличном делу тавана“ у коме је формиран трособан стан, иако је то право, према становишту Агенције „неспорно“.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је оценио да образложење оспореног појединачног акта не испуњава захтеве правичности, те је утврдио повреду права на образложену одлуку и, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући, такође, као у тачки 1. изреке.
7. Уставни суд је , имајући у виду природу учињене повреде права у конкретном случају, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио пресуду Управног суда У. 10015/15 од 25. октобра 2017. године и одредио да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносилаца уставне жалбе поднетој против решења Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00-0007 6/2015-13 од 17. априла 2015. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
8. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.