Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 25. јуна 2009. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се предлог за утврђивање неуставности одредбе члана 12. Закона о јавном дугу Републике Србије по основу преузимања обавеза Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање пољопривредника насталих по основу неисплаћених пензија и новчаних накнада ("Службени гласник РС", бр. 85/05 и 115/05).
2. Обуставља се поступак за оцену уставности одредбе члана 12. Закона о јавном дугу Републике Србије по основу преузимања обавеза Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених насталих по основу неисплаћених пензија и новчаних накнада ("Службени гласник РС", бр. 85/05 и 115/05).
О б р а з л о ж е њ е
Пред Уставним судом покренут је поступак за оцену уставности одредбе члана 12. Закона о јавном дугу Републике Србије по основу преузимања обавеза Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање пољопривредника насталих по основу неисплаћених пензија и новчаних накнада ("Службени гласник РС", бр. 85/05 и 115/05) и одредбе члана 12. Закона о јавном дугу Републике Србије по основу преузимања обавеза Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених насталих по основу неисплаћених пензија и новчаних накнада ("Службени гласник РС", бр. 85/05 и 115/05).
У предлозима овлашћених предлагача се, поред осталог, наводи да су оспорене одредбе Закона у супротности с одредбама чл. 40, 52. и 68. Устава Републике Србије, затим с одредбама чл. 2, 4, 8. и 72. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање ("Службени гласник РС", бр. 84/04 и 61/05), као и с одредбама чл. 8, 230. и 231. Закона о здравственом осигурању ("Службени гласник РС", бр. 107/05 и 109/05). Предлагач цитира наведене одредбе Устава и закона, те закључује да је основна намера законодавца изражена кроз те одредбе да обезбеди и заштити принцип обавезности обрачуна и уплате доприноса за социјално осигурање, као предуслова за функционисање система социјалног, а у оквиру њега и здравственог осигурања. Угрожавање наведеног принципа нужно би, сматра предлагач, довело до значајних поремећаја функционисања здравственог осигурања.
Уставни суд је предлог за оцену уставности одредбе члана 12. Закона наведеног у тачки 1. изреке доставио Народној скупштини на одговор. У одговору Народне скупштине наводи се, поред осталог, да је Република Србија законом чија се одредба оспорава, преузела као јавни дуг обавезе Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање пољопривредника, у укупном износу од 20.000.000.000 динара, који се односи на дуговање Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање пољопривредника у висини од 20,5 неисплаћених пензија, односно новчаних накнада. Измирењем обавеза према корисницима права, наводи се даље у одговору, на начин уређен Законом, омогућило се Републичком фонду исплаћивање пензија, односно новчаних накнада у текућем месецу за претходни месец, према динамици предвиђеној Законом о пензијском и инвалидском осигурању од 2003. године. Оваквим законским уређењем, наводи се у одговору, ни на који начин нису повређене одредбе чл. 42, 52. и 68. Устава од 1990. године, како то тврди предлагач. Такође, не може се говорити о незаконитости оспорене одредбе Закона, односно њене неусклађености са одређеним одредбама Закона о доприносима за обавезно здравствено осигурање и Закона о здравственом осигурању, имајући у виду да неусклађеност решења у различитим законима не може бити предмет оцене пред Уставним судом. У одговору се даље истиче да за преузимање дуга Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање пољопривредника према корисницима права од стране Републике Србије, није постојала обавеза, већ је он преузет на добровољној основи са циљем да се остваре позитивни ефекти по кориснике права као социјално угрожене категорије. Стога, не стоје наводи изнети у предлогу за оцену уставности оспорене одредбе Закона, с обзиром да је чланом 2. Закона прописано да Република Србија преузима као јавни дуг обавезе Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање пољопривредника, и то обавезе настале по основу неисплаћених пензија и новчаних накнада, што значи да није преузета и обавеза уплате доприноса за обавезно здравствено осигурање утврђених Законом.
Уставни суд је предлог за оцену уставности одредбе члана 12. Закона из тачке 2. изреке доставио 11. октобра 2006. године Народној скупштини на одговор. Како Народна Скупштина није доставила одговор у остављеном року од 60 дана, Уставни суд је, сагласно одредби члана 34. став 3. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС”, број 109/07), наставио поступак.
Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је оспореном одредбом члана 12. Закона из тачке 1. изреке утврђено да се на обавезе утврђене одредбама овог закона према корисницима права не обрачунава и не плаћа допринос на име обавезног здравственог осигурања, а да је оспореном одредбом члана 12. Закона из тачке 2. изреке било утврђено да се на обавезе утврђене одредбама овог закона према корисницима права не обрачунава и не плаћа допринос на име обавезног здравственог осигурања.
Према члану 112. Закона о Уставном суду, поступци пред Уставним судом започети пре ступања на снагу овог закона, окончаће се по одредбама овог закона. Устав Републике Србије од 1990. године, у време чијег важења су покренути поступци и у односу на који је предлозима тражена оцена уставности, престао је да важи 8. новембра 2006. године ступањем на снагу новог Устава Републике Србије, тако да је оцена уставности оспорене одредбе Закона из тачке 1. изреке, сагласно одредбама члана 167. Устава, вршена у односу на важећи Устав.
Устав Републике Србије утврђује: да се здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређују законом (члан 68. став 3.); да се пензијско осигурање уређује законом (члан 70. став 1.); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, систем у области социјалног осигурања и других облика социјалне сигурности; друге економске и социјалне односе од општег интереса (тачка 8.); и друге односе од интереса за Републику Србију, у складу с Уставом (члан 97. тач. 8. и 17.).
Из садржине оспореног Закона из тачке 1. изреке може се закључити да је исти донет са циљем да Република Србија преузме као јавни дуг Републике обавезе Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање пољопривредника по основу неисплаћених пензија и новчаних накнада утврђених Законом о пензијском и инвалидском осигурању од 2003. године, које су настале до дана ступања на снагу Закона о јавном дугу Републике Србије по основу преузимања обавеза Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање пољопривредника насталих по основу неисплаћених пензија и новчаних накнада, у укупном износу до 20.000.000.000 динара са припадајућом каматом, што представља коначну обавезу Републике по овом закону (члан 2. Закона), да се средства за измиривање ових обавеза обезбеђују у буџету Републике Србије (члан 3. Закона), као и да је испуњење ове обавезе, а тиме и примена овог закона, временски ограничено до дана коначне исплате у 2010. години (члан 4. Закона).
Полазећи од наведене сврхе оспореног Закона, као и тога: да Уставом није утврђен начин финансирања обавезног пензијског и инвалидског осигурања и обавезног здравственог осигурања, нити је, у том смислу, утврђена обавеза Републике Србије да финансира обавезно пензијско и инвалидско и здравствено осигурање; да према Закону о пензијском и инвалидском осигурању (“Службени гласник РС”, бр. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06 и 5/09) приходе фонда не чине средства која се обезбеђују у буџету Републике Србије, изузев у случајевима повећаних обавеза које настају услед стицања и остваривања права под посебним условима за одређене категорије осигураника (чл. 8. и 169. став 1. Закона), што није случај уређен оспореним Законом; да је Република гарант за обавезе фонда у остваривању права по основу обавезног пензијског и инвалидског осигурања (члан 173.), дакле обавеза према корисницима права по овом основу; да се према Закону о здравственом осигурању (“Службени гласник РС”, бр. 107/05 и 109/05), средства за остваривање права из обавезног здравственог осигурања обезбеђују уплатом доприноса за обавезно здравствено осигурање, као и из других извора, у складу са овим законом и законом којим се уређују доприноси за обавезно социјално осигурање (чл. 8. и члан 201. став 1.), Уставни суд је оценио да Република Србија, преузимајући наведене обавезе оспореним Законом, није прекорачила границе својих овлашћења утврђених наведеним одредбама Устава, односно да оспорена одредба члана 12. Закона није у супротности са Уставом. Наиме, Република Србија нема Уставом утврђене обавезе у погледу обезбеђивања средстава за финансирање обавезног пензијског и инвалидског и здравственог осигурања, а средства за пензије и новчане накнаде, као и средства за остваривање права из обавезног здравственог осигурања обезбеђују се, према закону, из доприноса за обавезно пензијско и инвалидско и здравствено осигурање, дакле не из буџета Републике Србије (уз изузетке утврђене законом, а који нису од значаја за оцену уставности оспорене одредбе Закона). С обзиром да је Република Србија, сагласно Закону о пензијском и инвалидском осигурању, гарант за обавезе фонда за остваривање права по основу обавезног пензијског и инвалидског осигурања, то подразумева законску (не и Уставну) обавезу обезбеђења средстава за ове сврхе, али не и обавезу обезбеђивања средстава за здравствено осигурање која би се уплаћивала по основу исплаћених пензија и новчаних накнада. Стога законодавац, утврђујући оспореном одредбом члана 12. Закона да се на обавезе утврђене одредбама овог закона према корисницима права не обрачунава и не плаћа допринос на име обавезног здравственог осигурања, није, по оцени Уставног суда, прекорачио границе овлашћења утврђених одредбама члана 68. став 3., члана 70. став 1. и члана 97. тач. 8. и 17. Устава.
С обзиром на наведене разлоге, Уставни суд је нашао да нема основа за утврђивање неуставности одредбе члана 12. Закона из тачке 1. изреке и да, стога, предлог треба одбити.
У погледу навода о (не)сагласности одредбe члана 12. оспореног Закона са одредбама чл. 8, 230. и 231. Закона о здравственом осигурању ("Службени гласник РС", бр. 107/05 и 109/05), Уставни суд је констатовао да, сагласно одредби члана 167. Устава, није надлежан да оцењује међусобну сагласност закона.
Одредбом члана 1. Закона из тачке 2. изреке, чија је одредба члана 12. оспорена, било је утврђено да се овим законом уређује начин, услови и поступак измиривања обавеза Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених насталих по основу неисплаћених пензија и новчаних накнада утврђених Законом о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник РС", бр. 34/03, 64/04 и 84/04) у висини од 1,5 неисплаћене пензије, односно новчане накнаде, као и начин обезбеђења средстава за ове намене. Одредбом члана 2. Закона било је утврђено да Република Србија (у даљем тексту: Република) преузима као јавни дуг Републике обавезе Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених по основу неисплаћених пензија и новчаних накнада из члана 1. овог закона, у укупном износу до 23.500.000.000 динара (став 1.); да се на укупан износ неизмирених обавеза из става 1. овог члана, обрачунава камата по каматној стопи од 8,5% на годишњем нивоу, за период од дана прве исплате у децембру 2005. године до коначне исплате у јулу 2008. године (став 2.); да укупан износ обавеза који је утврђен одредбама ст. 1. и 2. овог члана представља коначну обавезу Републике по овом закону (став 3.). Одредбама члана 4. Закона било је утврђено да ће обавезе по основу дуга према лицима која остварују права у складу са овим законом по основу неисплаћених пензија и новчаних накнада из члана 1. овог закона, Република исплаћивати до износа из члана 2. ст. 1. и 2. овог закона, у висини и према динамици која, сагласно ставу 1. овог члана, тече од децембра 2005. године и окончава се у јулу 2008. године.
Полазећи од наведених одредаба Закона, Уставни суд је утврдио: да је Закон донет ради преузимања од стране Републике Србије обавезa Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених по основу неисплаћених пензија и новчаних накнада из члана 1. овог закона, у укупном износу до 23.500.000.000, дакле дуга који је већ настао до дана ступања на снагу Закона; да ће обавезе по основу дуга према лицима која остварују права у складу са овим законом по основу неисплаћених пензија и новчаних накнада, Република исплаћивати до износа утврђеног овим законом, у висини и према утврђеној динамици према којој је последња, односно коначна исплата у јулу 2008. године; да је важење оспореног Закона, тиме што се њиме уређује преузимање и измиривање већ насталих обавеза Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених, као и тиме што је извршавање обавеза по основу дуга утврђеног овим Законом орочено са коначном исплатом у јулу 2008. године, у суштини, временски ограничено и то управо до датума коначне исплате дуга, што значи да је оспорени Закон темпоралног карактера и да је престао да важи са даном коначне исплате дуга у јулу 2008. године.
Имајући у виду да је у току поступка пред Уставним судом оспорени Закон престао да важи, да је ступањем на снагу Устава Републике Србије од 8. новембра 2006. године, престао да важи Устав Републике Србије од 1990. године у односу на који је тражена предметна оцена уставности, стекли су се услови да се, сагласно одредби члана 57. тачка 2) Закона о Уставном суду, поступак обустави, јер су у току поступка престале процесне претпоставке за вођење поступка.
На основу изложеног и одредаба члана 45. тачка 14) и члана 46. тачка 7) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић, с.р.