Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Љубинка Гобељића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 1. октобра 2009. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Љубинка Гобељића изјављена против пресуде Окружног суда у Београду, Посебно одељење, Кп. 13/05 од 7. јула 2006. године, пресуде Врховног суда Србије Кж.I ок 1/07 од 16-18. априла 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Кзп. ок 2/07 од 30. новембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Љубинко Гобељић из Београда, преко пуномоћника Слободана Бељанског и Владимира Бељанског, адвоката из Новог Сада, изјавио је 15. јануара 2008. године уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Београду, Посебно одељење, Кп. 13/05 од 7. јула 2006. године, пресуде Врховног суда Србије Кж.I ок 1/07 од 16-18. априла 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Кзп. ок 2/07 од 30. новембра 2007. године. Подносилац уставне жалбе сматра да су му оспореним пресудама повређена Уставом зајемчена права на правично суђење (члан 32. став 1.), посебна права окривљеног у кривичном поступку (члан 33. став 1.), право на тајност писама и других средстава општења (члан 41.), као и уставни принцип о непосредној примени зајемчених права (члан 18. ст. 1. и 2.). Права на чију повреду подносилац уставне жалбе указује гарантована су и одредбама Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (чл. 6. и 8.) и Међународног пакта о грађанским и политичким правима (чл. 14. и 17.), те стога оспорене пресуде, према наводима уставне жалбе, нису у сагласности ни са овим документима. Предложено је да Уставни суд поништи оспорене пресуде.
У уставној жалби се наводи да је оспореном пресудом Окружног суда у Београду, Посебно одељење, Кп. 13/05 од 7. јула 2006. године подносилац уставне жалбе проглашен кривим за кривично дело давања мита из члана 255. став 1. Кривичног закона Републике Србије (у даљем тексту: КЗ РС) и осуђен на казну затвора у трајању од три године. Жалбу подносиоца уставне жалбе као окривљеног одбио је Врховни суд Србије пресудом Кж. I ок 1/07 од 16-18. априла 2007. године, а његов захтев за испитивање законитости тих правоснажних пресуда одбио је Врховни суд Србије пресудом Кзп. ок 2/07 од 30. новембра 2007. године.
Образлажући повреду Уставом зајемчених права на правично суђење (члан 32. став 1.) и тајност општења (члан 41.), подносилац уставне жалбе наводи да се оспорене пресуде заснивају на доказу на коме се по одредбама Законика о кривичном поступку пресуда не може заснивати. Реч је о снимцима прислушкиваних телефонских разговора подносиоца уставне жалбе у периоду када за надзор и снимање тих разговора у односу на њега није постојала наредба истражног судије. Сви снимци који су коришћени као доказ, сачињени су током јуна, јула и августа 2005. године, а наредба за надзор и снимање телефонских и других разговора у односу на подносиоца уставне жалбе донета је тек 8. септембра 2005. године.
Неуставност и незаконитост оспорених пресуда, према наводима уставне жалбе произлази из одредаба Законика о кривичном поступку којима је уређено питање прикупљања доказа надзором и снимањем телефонских и других разговора или комуникација (чл. 232. и 233.) и поступања са таквим доказима (чл. 178, 273, 337. и 374.). У уставној жалби се наводи да је недопуштено екстензивно тумачење наведених прописа како се то чини у оспореној пресуди Врховног суда Србије Кзп. ок 2/07 од 30. новембра 2007. године, у чијем је образложењу наведено да су током тајног прислушкивања и снимања разговора осуђеног Гобељића, из времена када за његово прислушкивање није постојала наредба, од стране органа унутрашњих послова ''учињени неки небитни пропусти'' и да су ти пропусти ''конвалидирани преслушавањем транскрипата и изостанком приговора на њихову садржину''. Подносилац уставне жалбе истиче да се подаци до којих се дошло тајним прислушкивањем и снимањем, на начин супротан закону, не могу конвалидирати и на њима се не може заснивати судска одлука.
У уставној жалби се наводи и да је њеном подносиоцу повређено право да буде упознат са садржајем онога што му се ставља на терет као оптуженом у кривичном поступку, јер између садржаја оптужбе и садржаја изреке пресуде постоје бројне и битне разлике, чиме је суд повредио објективни идентитет оптужбе и оптужбу прекорачио насупрот одредбама члана 368. став 1. тачка 8. у вези са чланом 351. став 1. Законика о кривичном поступку.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбама Устава на чију повреду подносилац уставне жалбе указује, утврђено је: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују, те да се Уставом јемче, и као таква, непосредно се примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права, као и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење (члан 18.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (члан 33. став 1.); да је тајност писама и других средстава комуницирања неповредива и да су одступања дозвољена само на одређено време и на основу одлуке суда, ако су неопходна ради вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије, на начин предвиђен законом (члан 41.).
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде, и то - пресуду Окружног суда у Београду, Посебно одељење, Кп. 13/05 од 7. јула 2006. године, пресуду Врховног суда Србије Кж.I ок 1/07 од 16-18. априла 2007. године и пресуду Врховног суда Србије Кзп. ок 2/07 од 30. новембра 2007. године, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Окружног суда у Београду, Посебно одељење, Кп. 13/05 од 7. јула 2006. године подносилац уставне жалбе је, поред осталих оптужених наведених у пресуди, оглашен кривим за извршено кривично дело давања мита из члана 255. став 1. КЗ РС и осуђен на казну затвора у трајању од три године, у коју казну му се урачунава време проведено у притвору од 14. септембра 2005. године до 7. јула 2006. године. Подносилац уставне жалбе је обавезан да на име трошкова кривичног поступка плати износ од 8.160 динара, а на име паушала 20.000 динара. Наведеном пресудом подносилац уставне жалбе ослобођен је оптужбе за извршење кривичног дела злочиначког удруживања из члана 227. став 2. у вези става 1. КЗ РС.
У образложењу пресуде, поред осталог, наводи се: да је према оптуженом Љубинку Гобељићу донета једна наредба за надзор и снимање телефонских и других разговора и то дана 8. септембра 2005. године, али практично на основу те наредбе нису снимљени разговори оптуженог Љубинка Гобељића, јер је комуникација између оптужених у овом кривичном предмету престала већ 31. августа и 1. септембра 2005. године, када су они открили да се њихови телефони у потпуности прислушкују; да је суд издвојио велики број разговора обављених између опт. Љубинка Гобељића и Ненада Јовановића управо из разлога што ти разговори нису били обухваћени ни једном од наредби истражних судија. У пресуди се даље наводи да се не може прихватити ни примедба одбране да се неовлашћено користе разговори који су опт. Љубинко Гобељић и Ненад Јовановић водили са оптуженим Зораном Јотићем, а оптужени Гобељић и са оптуженим Љубомиром Вучковићем, јер се ради о разговорима између оптужених за које су у време извршења ове мере и време издавања наредбе постојали основи сумње да су починили кривична дела давања и примања мита, а ради се о разговорима између оптужених који учествују у извршењу кривичних дела за која је дозвољена примена надзора из члана 232. Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП). Ово тим пре што је у већ усвојеној пракси суда, која је потврђена и кроз одлуке Врховног суда Србије, прихваћено да се разговори између двоје оптужених у ситуацији када постоји наредба само за једног оптуженог могу користити у односу на оба оптужена, уколико су испуњени сви разлози предвиђени законом, а било би немогуће користити разговор између двоје оптужених тако да се из њихове конверзације издвоји само оно што каже један од оптужених, тј. један саговорник. На крају суд образлаже да је одбијен предлог браниоца оптуженог Љубинка Гобељића да се из списа предмета издвоји један део записника са саслушања овог оптуженог код истражног судије од 6. децембра 2005. године, и то део који се односи на његову одбрану везану за коментаре поводом слушаних телефонских разговора, а који су решењем већа издвојени из списа предмета. Овај предлог суд је одбио превасходно из разлога целисходности и техничких проблема да се тако нешто изведе, јер се оптужени Гобељић у оквиру своје одбране, између осталог, само у једном делу изјашњавао и о аудио записима разговора који су накнадно одлуком већа издвојени из списа предмета. Суд је утврдио да није потребно издвајати делове овог записника, јер делови те одбране оптуженог нису коришћени у анализи његове одбране, нити се у својој одбрани на главном претресу оптужени Љубинко Гобељић изјашњавао о доказима који су издвојени из списа предмета.
Против наведене пресуде Окружног суда у Београду, подносилац уставне жалбе изјавио је Врховном суду Србије жалбу, која је оспореном пресудом тог суда Кж.I ок 1/07 од 16-18. априла 2007. године одбијена као неоснована, а ожалбена првостепена пресуда потврђена. У образложењу ове пресуде се наводи да се неосновано у жалбама оптуженог (овде подносиоца уставне жалбе) Љубинка Гобељића и његових бранилаца указује да транскрипти снимљених разговора у односу на оптуженог Гобељића нису могли бити коришћени, јер у односу на овог оптуженог није донета никаква наредба истражног судије за прислушкивање телефонских разговора у време снимања истих, већ је то учињено тек 8. септембра 2005. године. Ово из разлога што снимци телефонских разговора који су коришћени као доказни материјал и који се односе на телефонске разговоре оптуженог Љубинка Гобељића и опт. Зорана Јотића и Љубомира Вучковића, нису настали прислушкивањем телефонских разговора оптуженог Љубинка Гобељића, већ надзором и снимањем телефонских разговора бројева телефона оптуженог Зорана Јотића, за кога је донета прва наредба о прислушкивању 2. јуна 2005. године и оптуженог Љубомира Вучковића, за кога је прва наредба о прислушкивању од стране истражног судије донета 28. априла 2005. године, по предлогу Окружног јавног тужиоца, при чему су све наредбе донете у законом предвиђеном поступку и форми, садрже све законом предвиђене елементе, па пошто је оптужени Гобељић са поменутим оптуженима телефоном разговарао након доношења ових наредби, дакле у периоду када су оне важиле, а касније су у законским роковима и продужаване од стране истражног судије, то се снимци тако снимљених телефонских разговора, када је оптужени Гобељић разговарао са опт. Јотићем и Вучковићем, чији су телефони прислушкивани, могу користити као доказни материјал, поготову јер се радило о идентичним чињеницама и радњама које су у односу на опт. Јотића и Гобељића имале обележја кривичног дела давање мита, а у односу на оптуженог Вучковића кривичног дела примање мита, дакле кривичних дела због којих је по наредби истражног судије и одобрена мера надзора и снимања телефонских разговора опт. Вучковића и Јотића. У вези с тим, по наводима из оспорене пресуде неосновани су и наводи из поменутих жалби да провостепени суд није могао засновати пресуду на деловима одбрана оптужених у којима су се изјашњавали и у вези већ издвојених снимака телефонских разговора, будући да се првостепени суд у образложењу пресуде изричито изјаснио да због техничких проблема у вези са формом записника није могао те делове посебно издвојити, али управо из тих разлога суд те делове одбрана оптужених није користио приликом анализе одбрана оптужених и утврђивања чињеничног стања. Што се тиче навода у жалбама оптуженог Љубинка Гобељића да је првостепена пресуда захваћена битном повредом одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тачка 8. ЗКП у смислу прекорачења оптужбе, Врховни суд налази да је првостепени суд наведеним изменама у вези чињеница које је утврдио током поступка првенствено код кривичних дела давање и примање мита, у погледу прецизирања времена извршења дела и контаката оптуженог Гобељића са сада пок. Миланом Радовановићем, незнатно изменио чињенични опис, не повређујући при томе идентитет оптужног акта, па су самим тим и у овом делу изнети жалбени наводи неосновани.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Кзп. ок 2/07 од 30. новембра 2007. године одбијен је захтев за испитивање законитости правоснажне пресуде Окружног суда у Београду, Посебно одељење, Кп. 13/05 од 7. јула 2006. године и пресуде Врховног суда Србије Кж.I ок 1/07 од 16-18. априла 2007. године. У вези са наводима захтева да се правоснажна пресуда Окружног суда у Београду којом су оптужени оглашени кривим заснива на транскриптима снимљених телефонских разговора и видео материјалу, који докази су прибављени противно одредбама чл. 232. и 233. ЗКП, у пресуди се наводи да суд налази да су првостепени и другостепени суд у својим одлукама изнели довољно уверљивих разлога из којих се несумњиво може закључити да се ради о законито прибављеним доказима, како у погледу времена почетка прислушкивања, тако и предлога надлежног органа и законског основа да се приступи прикупљању ових доказа, које су свему прихвата и Врховни суд одлучујући по поднетим захтевима. Ово поготову када се има у виду да су транскрипти непосредно изведени на главном претресу као доказ, да су исти у целости преслушани и да на њихову садржину није било суштинских приговора, па то што су евентуално у фази прикупљања доказа од стране овлашћеног органа унутрашњих послова учињени небитни пропусти, они су без сумње конвалидирани преслушавањем транскрипата и изостанком приговора на њихову садржину. У вези навода бранилаца осуђених Љубинка Гобељића и Љубомира Вучковића да је првостепеном пресудом учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тачка 8. ЗКП и да је исту повреду учинио и другостепени суд не отклањајући је, а која се огледа у прекорачењу оптужбе, првенствено код кривичних дела примања и давања мита, у пресуди је истакнуто да је првостепени суд само прилагодио чињенични опис дела у погледу времена извршења дела са утврђеним чињеничним стањем, не повређујући притом суштински идентитет оптужног акта.
4. Закоником о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС'', бр. 58/04, 85/05, 115/05, 85/05 и 49/07), који је био на снази у време доношења оспорених пресуда, прописано је: да кад је у овом законику одређено да се на исказу окривљеног, сведока или вештака не може засновати судска одлука, истражни судија ће по службеној дужности или на предлог странака донети решење о издвајању записника о овим исказима из списа одмах, а најдоцније до завршетка истраге, односно давања сагласности истражног судије да се оптужница може подићи без спровођења истраге (члан 178. став 1.); да истражни судија, на писмени и образложени предлог јавног тужиоца, може наредити надзор и снимање телефонских и других разговора или комуникација другим техничким средствима и оптичка снимања лица за која постоје основи сумње да су сама или са другим извршила кривична дела - против уставног уређења или безбедности, против човечности и међународног права, са елементима организованог криминала (фалсификовање и "прање" новца, неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, недозвољена трговина оружјем, муницијом или експлозивним материјама, трговина људима), давања и примања мита, изнуде и отмице, те да мере из става 1. овог члана одређује истражни судија образложеном наредбом, у којој се наводе подаци о лицу против којег се мера примењује, основи сумње, начин спровођења, обим и трајање мере, да мере могу трајати најдуже три месеца, а због важних разлога могу бити продужене за још три месеца, да се извођење мере прекида чим престану разлози за њихову примену, као и да наредбу истражног судије из става 1. овог члана извршавају органи унутрашњих послова и Безбедносно-информативна агенција (члан 232. ст. 1. до 3.); да ако подаци добијени применом мера из члана 232. овог законика нису потребни за вођење кривичног поступка или ако јавни тужилац изјави да против осумњиченог неће захтевати вођење поступка, сав прикупљени материјал ће се уништити под надзором истражног судије, који ће о томе саставити записник, а ако је у примени мера из члана 232. овог законика поступљено супротно одредбама овог законика или наредби истражног судије, на прикупљеним подацима се не може заснивати судска одлука, да ће се на добијене податке и обавештења сходно примењивати одредбе члана 99. овог законика, а одредбе члана 178. став 1, члана 273. став 4, члана 337. став 3. и члана 374. став 4. овог законика сходно ће се примењивати и на снимке сачињене супротно одредбама овог и члана 232. овог законика, те да се у случају из ст. 3. и 4. овог члана подаци сматрају службеном тајном (члан 233. ст. 3. до 5.); да ако веће утврди да се у списима налазе записници или обавештења из члана 178. овог законика, донеће решење о њиховом издвајању из списа (члан 273. став 4.).
5. Полазећи од садржине оспорених пресуда и тврдње подносиоца уставне жалбе да су му њима повређена Уставом зајемчена права на правично суђење (члан 32. став 1.), посебна права окривљеног у кривичном поступку (члан 33. став 1.), право на тајност писама и других средстава општења (члан 41.), као и да је тиме прекршен уставни налог о непосредној примени зајемчених права (члан 18. ст. 1. и 2.), Уставни суд је оценио да уставна жалба није основана.
Разматрајући повреду Уставом зајемчених права на правично суђење (члан 32. став 1.) и посебних права окривљеног у кривичном поступку (члан 33. став 1.), Уставни суд је оценио да оспореним пресудама наведена права подносиоца уставне жалбе нису повређена. Уставно јемство права на правично суђење у кривичном поступку подразумева обавезу судова и других државних органа који учествују у поступку који се против одређеног лица води, да на законом прописан начин размотре питања која се односе на основаност оптужбе против њега и о истој одлуче. Уставни суд при том наглашава да се оцена правичности суђења врши у односу на целину спроведеног кривичног поступка и доказа који су у оквиру њега изведени, а не само у односу на поједине законске одредбе којима је уређено извођење одређених доказа. Полазећи од изнетог, Уставни суд оцењује да су у оспореним судским одлукама дати уставноправно прихватљиви разлози на којима се заснива одлука о основаности оптужбе поднете против подносиоца уставне жалбе. У оквиру тога, по оцени Суда, није повређено ни одредбом члана 33. став 1. Устава зајемчено посебно право окривљеног да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега. Уставни суд констатује да су питања законитости извођења доказа и правне валидности изведених доказа који се односе на снимање телефонских разговора које је подносилац уставне жалбе водио са другим окривљенима, као и питање идентитета оптужнице, детаљно размотрена у оспореним пресудама. Разлози оспоравања правичности кривичног поступка који је вођен пред Посебним одељењем Окружног суда у Београду под бројем Кп. 13/05 изнети су и у жалби на првостепену пресуду и захтеву за испитивање законитости правоснажне пресуде које је подносилац уставне жалбе као окривљени у предметном кривичном поступку изјавио против пресуде Окружног суда у Београду, Посебно одељење, Кп. 13/05 од 7. јула 2006. године. Надлежни редовни судови су та питања размотрили у оквиру својих законом утврђених надлежности и, по оцени Уставног суда, у образложењу оспорених пресуда дали уставноправно прихватљиве разлоге који се односе на законску заснованост оспорене првостепене пресуде, а следствено томе на њену уставноправну утемељеност.
Констатујући да је, у конкретном случају, прикупљање доказа на које се уставном жалбом указује извршено у свему у складу са законом, Уставни суд указује да чак и околност да су поједини докази у кривичном поступку незаконито прибављени, сама по себи не подразумева обавезно утврђивање повреде права на правично суђење у том поступку. Наведени став Уставног суда, поред осталог, заснива се и на пракси Европског суда за људска права у овој области. Европски суд, наиме, констатује да се ''у начелу не искључује коришћење незаконито добијених доказа. Ипак, начин на који се доказ прибавља и његова улога у суђењу испитаће се у контексту утврђивања да ли је суђење правично у целини". Тако је Суд у предмету Schenk против Швајцарске установио да коришћење снимака, незаконито прибављених у том смислу што их није наложио истражни судија, не чини да је суђење аутоматски неправично, нити даје основ за повреду права per se.
У предмету Khan против Уједињеног Краљевства, у којем је снимљен телефонски разговор, добијен без икаквог правног основа, био једини доказ, Европски суд за људска права је установио да његово коришћење ипак није неправично, с обзиром да је поступак омогућио да подносилац представке у две судске инстанце оспори његову поузданост и правичност његовог прихватања. Непостојање адекватног законског овлашћења за разне интервентне полицијске методе прибављања доказа тај Суд сматра пре као питање које се појављује у вези права на поштовање приватног живота из члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода него као проблем правичности per se према члану 6. Конвенције''.
У погледу навода подносиоца уставне жалбе да му је у предметном кривичном поступку повређено Уставом зајемчено право на неповредивост тајности писама и других средстава комуницирања, зајемчено одредбом члана 41. став 1. Устава, Уставни суд је имао у виду да је Уставом утврђено да су одступања од овог права дозвољена само на одређено време и на основу одлуке суда, ако су неопходна ради вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије, на начин предвиђен законом (члан 41. став 2.).
С обзиром на то да је против подносиоца уставне жалбе вођен кривични поступак и да су у оквиру тог поступка, под условима и на начин предвиђен законом, поред осталих, прикупљани и докази снимањем телефонских и других разговора осумњичених лица, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају одступање од Уставом утврђеног права на неповредивост тајности писама и других средстава општења учињено под условима утврђеним Уставом и на начин прописан законом. Стога нису основани наводи уставне жалбе да је у предметном кривичном поступку повређено право подносиоца уставне жалбе на тајност писама и других средстава општења, као вид права на приватност гарантованог одредбама члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Суд притом констатује да су Уставом Републике Србије предвиђена и ближе разрађена и остала права предвиђена одредбама Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и Међународног пакта о грађанским и политичким правима, на чију повреду подносилац уставне жалбе указује, те стога не налази повреду наведених права ни у односу на назначене међународне документе.
У вези са наводима уставне жалбе који се односе на непосредну примену Уставом зајемчених права у смислу одредбе члана 18. став 1. Устава, Уставни суд је имао у виду да је Уставом утврђено да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (члан 18. став 2.). Из наведених уставних одредаба следи да се Уставом утврђује садржина одређеног права и јемчи његово остваривање, а да се начин и поступак његовог остваривања уређује законом. Сходно томе, остваривање права на чију повреду подносилац уставне жалбе указује врши се у складу са одредбама закона који уређује поступање надлежног суда у кривичном поступку. С обзиром да, по оцени Уставног суда, у предметном кривичном поступку нису повређена Уставом гарантована права подносиоца уставне жалбе на правично суђење, а у оквиру тога ни посебна права окривљеног, као ни право на тајност писама и других средстава општења, Уставни суд је оценио да нису основани ни наводи уставне жалбе који се односе на повреду уставног начела о непосредној примени зајемчених права у смислу члана 18. Устава.
С обзиром да није утврдио повреду права подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), одбио уставну жалбу.
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |