Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. В . из Ужица , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. марта 2022. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. В . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице у предмету број 182.6-3-55/16, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. В . из Ужица је , 13. децембра 2018. године, преко пуномоћника М . К, адвоката из Ужица, Уставном суду изјавио уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року , из члана 32. став 1. Устава Републике Србије , у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице у предмету број 182.6-3-55/16, као и против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 7735/17 од 21. септембра 2018. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Подносилац је у уставној жалби указао да предметни поступак није окончан у разумном року и поставио је захтев за накнаду нематеријалне штете. Подносилац је, такође, указао на непотпуно утврђено чињенично стање и погрешну примену материјалног права.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 4. септембра 2012. године поднео Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице захтев за усклађивање пензије за 11,06% од 1. јануара 2008. године, који је одбијен као неоснован решењем тог органа број 182.1.5-9/2012 од 2. октобра 2012. године.
Против наведеног решења подносилац је 1. јануара 2013. године изјавио жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција број 01-02/182.6.4 7861/13 од 17. маја 2013. године.
Подносилац је 1. јула 2013. године поднео тужбу против наведеног коначног управног акта, која је уважена пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 10847/13 од 14. марта 2014. године, те је поништено другостепено решење и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање.
Подносилац је 23. марта 2015. године захтевао доношење акта у извршењу пресуде.
Решењем Управног суда – Одељење у Крагујевцу Уи. 387/15 од 20. маја 2016. године захтев је уважен и усвојена је жалба подносиоца и поништено првостепено решење од 2. октобра 2012. године.
У поновном поступку, решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице број 182.6-3-55/16 од 14. фебруара 2017. године подносиоцу је усклађена пензија почев од 1. јануара 2008. године, на начин и у износу ближе наведеним у том решењу.
Против наведеног решења подносилац је 27. марта 2017. године изјавио жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осиг урање – Дирекција број 01-02/182.6.4 5531/17 од 13. априла 2017. године.
Подносилац је 17. маја 2017. године поднео суду тужбу против наведеног коначног управног акта. Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Крагује вцу У. 7735/17 од 21. септембра 2018. године тужба је одбијена као неоснована.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок; да у осталим случајевима, кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најдоцније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.).
Одредбама сада важећег Закона о општем управном поступку („ Службени глас-ник РС", бр. 18/16 и 95/18) прописано је: да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 30 дана од покретања поступка; да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари не одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 60 дана од покретања поступка ( члан 145. ст. 2. и 3.); да се решење којим се одлучује о жалби издаје без одлагања, а најкасније у року од 60 дана од када је предата уредна жалба, изузев ако законом није прописан краћи рок ( члан 174.).
Законом о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је: да се управни спор може покренути и када надлежни орган о захтеву, односно жалби странке није донео управни акт, под условима предвиђеним овим законом (члан 15.); да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта (члан 19. став 1.); да ако надлежни орган после поништења управног акта не донесе одмах, а најкасније у року од 30 дана, нови управни акт или акт о извршењу пресуде донете на основу члана 43. овог закона, странка може посебним поднеском да тражи доношење таквог акта, да ако надлежни орган не донесе акт из става 1. овог члана ни у року од седам дана од тражења странке, странка може посебним поднеском да захтева од суда који је донео пресуду доношење таквог акта, да ће по захтеву странке из става 2. овог члана, суд затражити од надлежног органа обавештење о разлозима због којих управни акт није донео, да је надлежни орган дужан да ово обавештење да одмах, а најкасније у року од седам дана, а да, ако он то не учини, или ако дато обавештење, по нахођењу суда, не оправдава неизвршење судске пресуде, суд ће донети решење које у свему замењује акт надлежног органа, уколико природа ствари то дозвољава, да ће суд решење из става 3. овог члана доставити органу надлежном за извршење, и о томе истовремено обавестити орган који врши надзор, те да је орган надлежан за извршење дужан без одлагања да изврши овакво решење (члан 71.).
5. Оцењујући наводе подносиoца уставне жалбе да му је у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице у предмету број 182.6-3-55/16 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да је управни поступак покренут 4. септембра 2012. године, захтевом поднос иоца, те да је правноснажно окончан доношењем оспорене пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 7735/17 од 21. септембра 2018. године. Из наведеног произлази да је оспорени поступак окончан за шест година.
Уставни суд је оценио да у овом управном поступку чињенично стање није било сложено, нити су се поставила сложена правна питања.
Уставни суд је оценио да је подносилац уставне жалбе имао легитиман интерес да се предметни поступак оконча у разумном року, јер је предмет поступка био усклађивање пензије подносиоца.
Испитујући поступање органа управе, односно надлежног суда у овој правној ствари, Уставни суд указује да су у периоду од шест година донета два решења првостепеног и два решења другостепеног органа управе, те да су вођена два управна спора и један поступак пред Управним судом по захтеву подносиоца за извршење пресуде тог суда . Органи управе су углавном поступали у законом прописаним роковима, осим што другостепени орган управе није у законом прописаном року поступио у извршењу пресуде суда, већ је решењем суда одлучено уместо другостепеног органа управе. Такође, Суд указује и да је Управни суд о тужбама одлучио у роковима који се могу сматрати разумним за одлучивање. Наиме, Управни суд је о тужби поднетој 1. јула 2013. године одлучио 14. марта 2014. године, дакле у року од осам месеци, а о тужби поднетој 17. маја 2017. године оспореном пресудом од 21. септембра 2018. године, односно у року годину дана и четири месеца .
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је нарочито имао у виду специфичност управног поступка, чији ток умногоме зависи од активности странке у том поступку.
Уставни суд, с тим у вези, указује на следеће ставове Европског суда за људска права:
- да подносилац треба сам да покаже марљивост у вршењу процесних радњи које се односе на њега и да искористи обим који му домаћи закон пружа за скраћивање поступка (пресуда у предмету Unión Alimentaria Sanders SA против Шпаније, представка број 11681/85, од 7. јула 1989. године).
- да је подноситељка захтева имала на располагању правна средства која би јој омогућила да настави поступак пред Управним судом, али је то пропустила да учини и да у тим околностима она не може приговарати дужини поступка пред управним органом (одлука о допуштености захтева у предмету Вера Штајцар против Хрватске, представка број 46279/99, од 20. јануара 2000. године).
Уставни суд понавља да другостепени орган управе није у законом прописаном року поступио у извршењу пресуде суда. Подносилац уставне жалбе је, имајући у виду да надлежни орган после поништења управног акта није донео одмах, а најкасније у року од 30 дана, нови управни акт, могао посебним поднеском тражити доношење таквог акта, а потом да, ако надлежни орган није донео акт из става 1. овог члана ни у року од седам дана од тражења, посебним поднеском захтевати од суда који је донео пресуду доношење таквог акта, а што је подносилац учинио али тек након годину дана .
Имајући у виду све изнето, односно да је оспорени поступак вођен и окончан пред првостепеним и другостепеним органом управе и Управним судом у периоду од шест година, те чињеницу да у периоду од годину дана подносилац није користио законом прописано средство у циљу бржег окончања поступка, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Уставни суд констатује да је подносилац изјавио уставну жалбу и против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 7735/17 од 21. септембра 2018. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Полазећи од садржине уставне жалбе, у којој подносилац углавном понавља разлоге већ изнете у поступку који је претходио уставносудском, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд испита законитост одлука донетих у претходно вођеном управносудском поступку.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.