Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. В . из Лесковца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. марта 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба З . В . изјављена против решења Прекршајног суда у Лесковцу Ипр.в. 8/19 од 1. фебруара 2019. године и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се решење Прекршајног суда у Лесковцу Ипр.в. 8/19 од 1. фебруара 2019. године и одређује се да исти суд донесе нову одлуку о приговору браниоца подносиоца уставне жалбе, адвоката И. П, изјављеном против решења Прекршајног суда у Лесковцу – Одељење у Медвеђи Ипрз. 123/19 од 10. јануара 2019. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. В . из Медвеђе поднео је Уставном суду , 13. марта 2019. године, преко пуномоћника И . П, адвоката из Лесковца, уставну жалбу против решења Прекршајног суда у Лесковцу Ипр. В. 8/19 од 1. фебруара 2019. године, због повреде права из чл. 32. и 36. Устава Републике Србије.
Подносилац образлаже повреду означених уставних права наводима да је у конкретном случају приговор на првостепено решење одбачен, иако је благовремено послат препорученом пошиљком.
Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорено решење.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из списа предмета Прекршајног суда у Лесковцу – Одељење у Медвеђи Ипрз. 1323/19 и одговора ЈП „ПОШТА СРБИЈЕ“ – Подручна јединица Лесковац бр. 2022-9462/2 од 19. јануара 2019. године, између осталог, утврдио:
- да је против подносиоца уставне жалбе 17. новембра 2018. године издат прекршајни налог бр. 150579068064 од стране Полицијске управе у Лесковцу – Полицијска станица у Лебану, због прекршаја из члана 332а став 1. тачка 3) Закона о безбедности саобраћаја на путевима ( „Службени гласник РС“, бр. 41/09, 53/10, 101/11, 32/13 и 55/14);
- да подносилац није поступио по налогу и није извршио уплату предвиђеног новчаног износа;
- да је решењем Прекршајног суда у Лесковцу – Одељење у Медвеђи Ипрз. 123/19 од 10. јануара 2019. године, између осталог, одређено извршење на основу коначног и извршног прекршајног налога ради наплате новчане казне у износу од 5.000 динара , пленидбом дела зараде до износа од 2/3 коју кажње ни остварује код ЈП Е. Београд; у оспореном решењу дата је поука о правном леку , односно да се против решења може изјавити приговор у року од три дана од дана пријема;
- да је подносилац примио напред наведено решење 15. јануара 2019. године;
- да је бранилац кажњеног, овде подносиоца уставне жалбе, адвокат И. П, 17. јануара 2019. године изјавио приговор против решења Прекршајног суда у Лесковцу – Одељење у Медвеђи Ипрз. 123/ 19 од 10. јануара 2019. године; приговор је послат пошиљком браниоца бр. АА000089920 RS под редним бројем три 17. јануара 2019. године;
- да је услуга ЈП „ПОШТА СРБИЈЕ“ са баркодовима који почињу са АА, услуга са потврђеним уручењем; такође, од 1. априла 2021. године пошиљка са потврђеним уручењем се више не обавља;
- да је пошиљка бр. АА000089920 RS 21. јануара 2019. године уручена надлежном прекршајном суду;
- да је оспореним решењем Прекршајног суда у Лесковцу Ипр. В. 8/19 од 1. фебруара 2019. године одбачен као неблаговремен приговор браниоца кажњеног изјављен против решења Прекршајног суда у Лесковцу – Одељење у Медвеђи IV – 13 Ипрз. 123 /19 од 10. јануара 2019. године; у образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да је „наиме, увидом у повратницу која се налази у списима предмета, Веће (је) утврдило да је кажњени лично примио решење о извршењу – замени дана 15. јануара 2019. године, које решење садржи поуку о правном леку да се против истог приговор може изјавити у року од три дана од дана доставе. У конкретном случају последњи дан рока за изјављивање приговора је истекао дана 18. јануара 2019. године, док је приговор изјављен дана 21. јануара 2019. године, тако што је предат пошти дана 17. јануара 2019. године путем обичне пошиљке, а примљен у суд у дана 21. јануара 2019. године, што се утврђује према пријемном штамбиљу Прекршајног суда у Лесковцу – Одељење у Медвеђи, из чега произлази да је приговор поднет након истека рока по правној поуци, тј. да је приговор кажњеног неблаговремен“.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право на правично суђење тако што је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 36. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 1.), и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 2.).
Чланом 136. Закона о прекршајима („Службени гласник РС“, бр. 65/13, 13/16 и 98/16) прописано је да рокови предвиђени овим законом не могу се продужити, осим кад је то законом изричито дозвољено (став 1.), као и да кад је изјава упућена преко поште препорученом пошиљком или телеграфским путем, дан предаје пошти сматра се даном предаје ономе коме је упућено (став 3.).
Одредбама раније важећег Закона о поштанским услугама („Службени гласник РС“, бр. 18/05, 30/10 и 62/14), а који се примењивао у конкретном случају, било је прописано: да резервисане поштанске услуге обухватају пријем и/или пренос и/или уручење писмоносних пошиљака, до утврђеног лимита по маси и цени, као и пријем и/или пренос и/или исплату упутница у класичној и електронској форми (став 1.), да се резервисаном поштанском услугом сматра и пријем и/или пренос и/или уручење писмена у судском, управном и прекршајном поступку, без обзира на лимите (став 2.), да лимите по маси и цени из става 1. овог члана утврђује Агенција уз сагласност Владе Републике Србије, при чему они не могу бити већи од 350 грама и петоструког износа поштарине за писмо прве стопе тежине и најбржег степена преноса (став 3.), да резервисане поштанске услуге обавља јавни поштански оператор (став 4.) (члан 19.) ; да све друге поштанске услуге, које нису обухваћене чланом 19. овог закона, представљају комерцијални сервис, где јавни поштански оператор и други поштанско оператори конкуришу на тржишту поштанских услуга (члан 20.).
Правилником о општим условима за обављање поштанских услуга („Службени гласник РС“, бр. 24/10, 58/10, 2/11, 13/11, 65/11, 93/13, 97/13 и 44/18), између осталог, прописано је : да је пошиљка са препорученим уручењем посебна врста регистроване писмоносне пошиљке која се евидентира само у фази пријема и фази уручења (члан 2. став 1. тачка 5а); да је препоручена пошиљка регистрована писмоносна пошиљка, без означене вредности, за коју се пошиљаоцу издаје потврда о пријему пошиљке, а примаоцу се уручује уз потврђење пријема (став 1.), да све препоручене пошиљке морају, у левом горњем углу адресне стране, имати бар код налепницу са ознаком „ R“ и бројем пошиљке ( став 5.) ( члан 20.); да је пошиљка се потврђеним уручењем регистрована писмоносна пошљика (писмо), без означене вредности, за коју се пошиљаоцу издаје потврда о пријему, а примаоцу се уручује уз потврђење пријема (став 1.), да све пошиљке са потврђеним уручењем, у левом горњем угу адресне стране, морају имати налепницу „А“ са бројем пошиљке и називом поште, а у међународном саобраћају жуту бар код налепницу са ознаком „АА“ и бројем пошиљке (став 2.) (члан 21.) .
5. Подносилац сматра да му је повређено право на приступ суду као елемент права на правично суђење из члана 32. Устава. При томе наводи да је „оспорено решење најгрубље кршење закона али и Устава, јер је приговор благовремено послат препорученом пошиљком. Кажњени је решење примио 15. јануара 2019. године, рок за приговор је био до 18. јануара 2019. године, приговор је препорученом пошиљком изјављен 17. јануара 2019. године, дан пре истека рока. Битна чињеница, коју суд погрешно приказује је да је приговор послат обичном пошиљком, иако је приговор послат препорученом пошиљком“.
Уставни суд констатује да је неспорно да је подносилац 15. јануара 2019. године примио решење Прекршајног суда у Лесковцу – Одељење у Медвеђи Ипрз. 123/19 од 10. јануара 2019. године, као и да је последњи дан рока за изјављивање приговора 18. јануар 2019. године. Спорно питање у конкретном случају је то да ли је пошиљка коју је подносилац 17. јануара 2019. године упутио надлежном суду препоручена или обична пошиљка.
Уставни суд констатује да је реч о пошиљки са потврђеним уручењем која је носила број АА000089920 RS . Одредбом члана 136. став 3. Закона о прекршајима прописано је да кад је изјава упућена преко поште препорученом пошиљком или телеграфским путем, дан предаје пошти се сматра даном предаје оном коме је упућено. Дакле, Закон о прекршајима је установио погодност код рокова по којој се у случају предаје писмена на пошту препорученом пошиљком, тај дан предаје пошти сматра као дан предаје суду. Таква погодност се темељи на одредбама раније важећег Закона о поштанским услугама, а који се примењивао у конкретном случају, и Правилника о општим условима за обављање поштанских услуга. Уставни суд констатује да из одредаба чл. 19. и 20. наведеног Закона и чл. 20. и 21. Правилника следи да Закон о поштанским услугама и Правилник разликују резервисане поштанске услуге од свих других поштанских услуга. У резервисане поштанске услуге убраја и пријем, пренос или уручење писмена у судском поступку при чему резервисане поштанске услуге обавља пошта као јавни поштански оператер. Све друге поштанске услуге представљају комерцијални сервис где јавни поштански оператер, али и други поштански оператери конкуришу на тржишту поштанских услуга. Правилник о општим условима за пружање услуга у члану 20. став 1. издваја и дефинише препоручену пошиљку као регистровану писмоносну пошиљку, без означене вредности, за коју се пошиљаоцу издаје потврда о пријему пошиљке, а примаоцу се уручује уз потврђење пријема, као и да све препоручене пошиљке морају, у левом горњем углу адресне стране, имати бар код налепницу са ознаком „Р“ и бројем пошиљке, док је одредбом члана 21. став 1. Правилника на исти начин дефинисана пошиљка са потврђеним уручењем, а ставом 2. истог члана да све пошиљке са потврђеним уручењем, у левом горњем углу адресне стране, морају имати налепницу „А“ са бројем пошиљке и називом поште, а у међународном саобраћају жуту бар код налепницу са ознаком „АА“ и бројем пошиљке. Уставни суд је, имајући у виду наведено, оценио да се препорученом пошиљком има сматрати свака пошиљка која је означена бар кодом, бројевима и ознаком Републике Србије, без обзира да ли носи ознаку „Р“ или „АА“. Наведени став Уставног суда је у складу са ставом Врховног касационог суда који је изражен у пресуди Кзз. 431/17 од 23. маја 2017. године.
Полазећи од свега напред наведеног, Уставни суд налази да је приговор на решење, послат као пошиљка са потврђеним уручењем АА 000089920 RS дана 17. јануара 2019. године, благовремено поднет, пре истека рока од три дана од дана пријема, јер је суштински реч о препорученој пошиљци, а не како то погрешно закључује поступајући прекршајни суд у оспореном решењу да је реч о обичној пошиљци. Наведена пошиљка АА 000089920 RS је самом предајом пошти, према правној фикцији из члана 136. став 2. Закона о прекршајима, предата надлежном суду.
С обзиром на претходно утврђено, Уставни суд је оценио да је у оспореном решењу Прекршајног суда у Лесковцу Ипр.в. 8/19 од 1. фебруара 2019. године, одбацивањем приговора као неблаговременог, процесно право примењено очигледно погрешно и арбитрерно на штету подносиоца уставне жалбе, те је стога утврдио да је оспореним појединачним актом подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, и то у погледу права на приступ суду као елемента наведеног права.
С обзиром на напред изложено, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде права могу отклонити поништајем оспореног решења Прекршајног суда у Лесковцу Ипр.в. 8/19 од 1. фебруара 2019. године и одређивањем да тај суд поново одлучи о приговору браниоца подносиоца – адвоката И. П . изјављеном против решења Прекршајног суда у Лесковцу – Одељење у Медвеђи Ипрз. 123/19 од 10. јануара 2019. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
6. Уставни суд је оценио да се тврдње подносиоца уставне жалбе у вези истакнуте повреде права на суђење у разумном року и права на једнаку заштиту права и на правно средство из чл. 32. и 36. Устава, искључиво заснивају на истакнутој повреди права на правично суђење. С тим у вези, Уставни суд указује да само формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио , сагласно одредби члана 36. став 1. тач ка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.