Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Татјана Ђуркић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби предузећа „Б.“ д.о.о. Д. код Књажевца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 10. марта 2022 . године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба предузећа „Б.“ д.о.о. Д. код Књажевца и утврђује да је решењем Основног суда у Књажевцу ИПВ(И). 8/18 од 6. децембра 2018. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правно средство , зајемчено одредбом чла на 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Основног суда у Књажевцу ИПВ(И). 8/18 од 6. децембра 2018. године и одређује да тај суд донесе нову одлуку о приговору подносиоца уставне жалбе који је поднет против решења јавног извршитеља Н . Ц . ИИ . 425/17 од 13. јуна 2017. године.
3. Одбацује се предлог предузећа „Б.“ д.о.о. Д. код Књажевца за одлагање извршења решења Основног суда у Књажевцу ИПВ(И). 8/18 од 6. децембра 2018. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Предузеће „Б.“ д.о.о. Д. код Књажевца поднело је Уставном суду, 5. јануара 2019. године, преко пуномоћника С . Р. Ж , адвоката из Ниша , уставну жалбу против решења О сновног суда у Књажевцу ИПВ(И). 8/18 од 6. децембра 2018. године, због повреде права на правно средство зај емченог одредбом члана 36. ста в 2. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подносилац у својству трећег лица поднео приговор трећег лица из члана 108. Закона о извршења и обезбеђењу из 2015. године – приговор ради утврђења недозвољености извршења на предмету извршења (на непокретности); да је решењем јавног извршитеља одбијен као неоснован наведени приговор подносиоца; да је подносилац поднео приговор извршном суду против одбијају ћег решења јавног извршитеља; да је оспореним решењем извршног суда одбачен као недозвољен приговор подносиоца; да се извршни суд у оспореном решењу није осврнуо на одредбу члана 24. став 4. Закона о извршењу и обезбеђењу која прописује право на приговор против решења којим се одбија приговор трећег лица (приговор ради утврђења недозвољености извршења на предмету извршења);.
Подносилац уставне жалбе је предложио Уставном суду да усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног уставног права и поништи оспорено решење Основног суда у Књажевцу ИПВ(И). 8/18 од 6. децембра 2018. године. Тражио је одлагање извршења решења Основног суда у Књажевцу ИПВ(И). 8/18 од 6. децембра 2018. године и накнаду на име трошкова састављања уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставно судској ствари:
Извршни поверилац Д. Б. поднео је предлог за извршење Основном суду у Књажевцу против извршног дужника В.М , на основу извршне вансудске хипотеке, ради намирења новчаног потраживања, и то на непоретности извршног дужника. Основни суд у Књажевцу је решењем ИИ. 248/17 од 21. априла 2017. године одредио извршење.
Треће лице предузеће „Б.“ д.о.о. Д. код Књажевца , овде подносилац уставне жалбе, поднео је приговор трећег лица из члана 108. Закона о извршењу и обезбеђењу – приговор ради утврђења недозвољености извршења на предмету извршења.
Јавни извршитељ Н. Ц . је решењем ИИ . 425/17 од 13. јуна 2017. године одбио као неоснова н наведени приговор подносиоца. У поуци о правном леку садржаној у решењу јавног извршитеља констатовано је да против решења треће лице може у року од осам дана од дана пријема овог решења да изјави приговор Основном суду у Књажевцу .
Основни суд у Књажевцу је оспореним решењем ИПВ(И). 8/18 од 6. децембра 2018. године одбацио као недозвољен приговор подносиоца уставне жалбе поднет против решења јавног извршитеља Н . Ц . ИИ . 425/17 од 13. јуна 2017. године , са образложењем да је одредбама члана 110. став 2. и члана 111. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано да треће лице нема право да поднесе ни жалбу нити приговор против решења којим је одбијен као недозвољен приговор треће г лица – приговор ради утврђења недозвољености извршења на предмету извршења.
4. Одредбом члана 36. став 2. Уста ва, на чију повреду подносилац уставне жалбе указује, утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбом члана 24. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 106/15, 106/16-аутентично тумачење и 113/17-аутентично тумачење)(у даљем тексту: Закон о извршењу и обезбеђењу из 2015. године) прописано је да су правни лекови у извршном поступку жалба и пригов ор. Одредбом члана 24. став 4. Закона (који је престао да важи од 1. јануара 2020. године) било је прописано да против решења донетог о приговору против решења дозвољен приговор само код приговора трећег лица (члан 110. став 2). Одредбом члана 108. став 1. Закона прописано је да треће лице које тврди да на предмету извршења има неко право које спречава извршење може јавном извршитељу поднети приговор којим захтева да се извршење утврди недозвољеним на том предмету. Одредбом члана 110. став 2. Закона (који је престао да важи од 1. јануара 2020. године) било је прописано да против решења о одбијању приговора жалба није дозвољена.
5. Уставни суд најпре указује да је извршни поступак двостраначки поступак – води се између извршног повериоца и извршног дужника. Стога је опште правило да се актима који се доносе у тој врсти судског поступка првенствено одлучује о правима и обавезама извршног повериоца, а изузетно и о правима и обавезама извршног дужника. Стога извршни поверилац, а изузетно и извршни дужник, као странке у извршном поступку, имају правни интерес да уставном жалбом оспоравају акте донете у овој врсти судског поступка, односно они су активно легимисани за подношење предметног правног средства. Остали учесници у извршном поступку имају активну легитимацију да уставном жалбом оспоравају акте донете у извршном поступку само ако се тим актима одлучује о њиховима правима и правним интересима ( видети Одлуку Уставног суда Уж-5973/2015 од 27. априла 2017. године).
У конкретном случају, подносилац уставне жалбе је у предм етном извршном поступку имао својство трећег лица и он је поднео јавном извршитељу приговор трећег лица из члана 108. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године , ради утврђења недозвољености извршења на предмету извршења, а који је одбијен као неоснован решењем јавног извршитеља. Подносилац је п ротив наведеног решења јавног извршитеља поднео приговор , који је одбачен као недозвољен оспореним решењем О сновног суда у Књажевцу ИПВ(И). 8/18 од 6. децембра 2018. године, и по оцени Уставног суда , тим актом извршног суда је непосредно одлучивано о њеним имовинским правима и правним интересима.
Уставни суд затим указује на став Европског суда за људска права, који је прихватио и Уставни суд, да се правичност суђења остварује кроз искључење произвољности у поступању и одлучивању од стране редовних судова, што подразумева обавезу тих судова да се придржавају утврђених процесних правила током поступка. Наиме, Европски суд за људска права је у пресуди Sotiris and Nikos Koutras Attee против Грчке, број представке 39442/98, од 16. новембра 2000. године, поред осталог, истакао да странке увек имају право да очекују да ће се постојећа правила применити на њихов случај (видети став 20. наведене пресуде). Уставни суд сматра да је изнети став од изузетне важности, јер странкама у поступку омогућава да своје понашање ускладе са постојећим правилима, у ком случају на њиховој страни постоји и легитимно очекивање да се на њихов случај та постојећа, предвидљива правила заиста и примене.
Уставни суд утврђује да су у извршном поступку правни лекови приговор и жалба (члан 24. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године) . Приговор је правни лек којим се побијају решење донето у првом степену у поступку на основу веродостојне исправе и друга решења за које је законом прописан овај правни лек. Жалба је правни лек којим се побија решење донето у првом степену у поступку на основу извршне исправе, односно у поступку обезбеђења.
Када је реч приговору трећег лица из члана 108. наведеног Закона (приговор ради утврђења недозвољености извршења на предмету извршења), Уставни суд оцењује да наведени приговор није правни лек, већ представља посебно правно средство трећег лица о коме одлучују суд или јавни извршитељ у зависности од тога ко спроводи извршење. Суд или јавни извршитељ одлучују у форми решења којим се приговор трећег лица одбацује, одбија или усваја. Одредбом члана 110. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године изричито је било прописано да против решења о одбијању приговора трећег лица није дозвољена жалба. Стога је , по оцени Уставног суда, правни лек против овог решења пригов ор, сагласно члану 24. став 4. Закона којим је прописано да је против решења донетог о приговору дозвољен приговор само код приговора трећег лица (Билтен Привредног апелационог суда број 3/17). Из члана 24. став 4. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године може се закључити да се против решења о одбијању приговора трећег лица може изјавити приговор, јер се у том члану говори о праву на изјављивање приговора против решења којим је одлучено о приговору трећег лица, а у загради се упућује на члан 110. став 2. Закона којим се уређује побијање решења којим је одбијен приговор трећег лица.
Такође, Решењем Уставног суда Уж-6573/2017 од 4. априла 2019. године о дбачена је уставна жалба изјављена против решења јавног извршитеља којим је одбијен као неоснован подноситељкин приговор трећег лица, јер подноситељка уставне жалбе против наведе ног решења није поднела приговор, у смислу одредбе члана 24. став 4. Закона о извршењу и обезбеђењу.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд оцењује да је уставноправно неприхватљива правна оцена већа извршног суда о недозвољености приговора подносиоца уставне жалбе против решења јавног извршитеља којим је одбијен његов приговор као трећег лица (приговор ради утврђења недозвољености извршења на предмету извршења).
Овакво правно становиште Уставни суд је већ заузео у Одлуци Уж– 5343/2017 од 13. фебруара 2020. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
Полазећи од изложеног, сагласно одредби члана 89. став. 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) , Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те је утврдио да је оспореним решењем Основног суда у Књажевцу ИПВ(И). 8/18 од 6. децембра 2018. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правно средство , зајемчено одредбом члана 36. став 2 . Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повре де наведеног уставног права могу отклонити само поништајем оспореног решења Основног суда у Књажевцу ИПВ(И). 8/18 од 6. децембра 2018. године и одређењем да тај суд донесе нову одлуку о приговору подносиоца уставне жалбе који је поднет против решења јавног извршитеља Н . Ц . ИИ . 425/17 од 13. јуна 2017. године . Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. С обзиром на то да је Уставни суд мериторно одлучио о уставној жалби, то је предлог подноси оца уставне жалбе за одлагање извршења решења Основног суда у Књажевцу ИПВ(И). 8/18 од 6. децембра 2018. године одбацио, у складу са одредбама члана 56. став 3. и члана 86. Закона о Уставном суду, и решио као у тачки 3. изреке.
8. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж -633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
9. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тач ка 3) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.