Преглед документа Уж-965/2018 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Татјана Ђуркић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. Г . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 10. марта 2022. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба З. Г . и утврђује да је пресудом Управног суда У. 2134/14 од 28. децембра 201 7. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Поништава се пресуда Управног суда У. 2134/14 од 28. децембра 201 7. године и одређује се да исти суд донесе нову одлуку о тужби подноси оца уставне жалбе поднетој против решења Секретаријата за имовинско-правне послове, грађевинску и урбанистичку инспекцију града Београда – Сектор за другостепени управни поступак XXI-05 број 351.1-330/2013 од 9. децембра 2013. године .

3. Усваја се уставна жалба З. Г . и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Одељењем за грађевинске и комуналне послове Управе градске општине Нови Београд у предмету број VIII-351-302/13 (раније предмет број III-351-84/03) повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

4. Утврђује се право подноси оца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде и државне управе .

 1. З. Г . из Београда поднео је Уставном суду, 26. јануара 2018. године, преко пуномоћника З. Л, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 2134/14 од 28. децембра 201 7. године, због повреде права на правично суђење и права на имовину , зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије. Уставна жалба је допуњена поднеском од 30. новембра 2018. године.

У уставној жалб и се најпре наводи: да се захтев подносиоца за издавање грађевинске дозволе несумњиво односи на заједничке просторије, из чега следи да је приложени уговор закључен са скупштином стамбене зграде доказ о праву коришћења тих просторија; да се из извода из пројекта наведене стамбене зграде може утврдити да сваки од станова у тој згради има посебну оставу у свом стану, те да се оставе које су предмет уговора о откупу станова не односе на спорну заједничку просторију, већ искључиво на оставе унутар станова.

У уставној жалби се, такође, наводи да оспо рена пресуда не садржи разлоге за оцену Управног суда да подносилац није доставио комплетну техничку документацију, односно урбанистичку сагласност. Подносилац, с тим у вези, истиче да је доставио исправу „која замењује ту сагласност“, будући да због промене прописа иста више није потребна.

Према наводима уставне жалбе, подносиоцу је незаконитим поступањем управних органа и Управног суда ускраћена могућност да оствари своја права у предметном поступку издавања грађевинске дозволе, који траје 17 година, а „последице оспорене пресуде“ су и трошкови којима је изложен услед таквог поступања, као и штета коју за то време трпи због немогућности реализације уговора закљученог са стамбеном зградом.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије , уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена дру га правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , увидом у оспорени акт , списе предмета Одељења за грађевинске и комуналне послове Управе градске општине Нови Београд број VIII-351-302/13 (раније предмет број III-351-84/03) и приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:

3. 1. Подносилац уставне жалбе је 12. фебруара 2003. године поднео захтев за издавање грађевинске дозволе за претварање заједничке просторије – таванског простора у стан.

Закључком Одељења за грађевинске и комуналне послове општине Нови Београд број III-351-84/03 од 22. фебруара 2005. године одбачен је предметни захтев као непотпун.

Решењем другостепеног органа од 23. маја 2005. године поништен је наведени закључак, са образложењем да је требало донети мериторну одлуку о захтеву.

Подносилац је 1. октобра 2007. године поднео жалбу због „ћутања администрације“.

Првостепени орган је решењем од 19. октобра 2007. године одбио захтев као неоснован, јер подносилац није доставио сагласност свих власника станова којима служе оставе које су предмет претварања. По оцени тог органа, предметне просторије не представљају заједничке делове зграде који служе свим станарима, већ само власницима станова којима те оставе припадају. Решењем другостепеног органа од 26. марта 2008. године одбијена је жалба подносиоца изјављена против решења о предметном захтеву . Пресудом Окружног суда у Београду У. 747/08 од 8. јула 2008. године уважена је тужба подносиоца уставне жалбе и поништено побијано другостепено решење, јер у поступку није утврђено да ли су предметне просторије саставни део станова или се ради о заједничким просторијама. Другостепени орган је у извршењу судске пресуде решењем од 13. августа 2008. године поништио решење првостепеног органа од 19. октобра 2007. године.

Првостепени орган је у поновном поступку решењем од 11. н овембра 2010. године поново одбио захтев подносиоца као неоснован, а другостепени рган је решењем од 21. јануара 2011. године поништио новодонето решење првостепеног органа, како би се у поновном поступку утврдило да ли су оставе саставни део стана и „образложио захтев инвеститора у односу на ходник“.

Закључком првостепеног органа од 5. маја 2011. године прекинут је предметни поступак до правноснажног окончања парничног поступка који се води пред Првим основним судом у Београду по тужби Стамбене зграде у улици Омладинских бригада број 50, ради поништаја уговора Ов. број 879/2001 од 2. фебруара 2001. године и анекса тог уговора од 30. јула 2001. године. Другостепени орган је решењем од 23. јуна 2011. године поништио наведени закључак, јер је оценио да поступак ради поништаја предметног уговора није претходно питање у поступку издавања грађевинске дозволе, у коме се утврђује да ли је инвеститор поднео сву документацију, у складу са законом, при чему уговор који је закључио инвеститор са стамбеном зградом представља ваљан правни основ док правноснажном судском пресудом не буде поништен.

Решењем првостепеног органа број VIII -351-302/13 од 19. септембра 2013. године поново је одбијен захтев подносиоца као неоснован, а у образложењу је најпре констатовано: да је подносилац уз захтев, поред осталог, доставио – писмену сагласност власника станова стамбене зграде у улици Омладинских бригада број 50 у Београду, из које се утврђује да сагласност за претварање није дало седам власника станова; одлуку скупштине предметне стамбене зграде о пренамени заједничког таванског простора у стамбени простор, уговор о уређењу међусобних односа у вези са претварањем заједничких просторија у стамбени простор, закључен између скупштине предметне стамбене зграде и подносиоца уставне жалбе као инвеститора, оверен од стране Четвртог општинског суда у Београду 20. фебруара 2001. го дине, Ов. број 879/2001, као и анекс тог уговора оверен 30. јула исте године, Ов. број 9443/2001. Првостепени орган је, на основу приложене техничке и правне документације, из исказа власника станова предметне стамбене зграде и увидом у уговоре о откупу станова утврдио: да су власници станова од броја 8 до броја 24 уједно и власници станарских остава које су добили заједно са становима и откупили их, односно да је у откупну цену стана урачуната и површина станарских остава-шупа; да из наведеног произлази да предметне просторије не представљају заједничке просторије којима би Скупштина зграде могла да располаже у смислу одредаба члана 21. Закона о одржавању стамбених зграда , „због специфичности остава као саставних делова стана“; да станарске оставе представљају делове зграде који служе само неким, а не свим власницима зграде и на њима право коришћења имају власници тих посебних делова, односно сваки власник располаже и конкретно одређеном оставом која представља припадак стана у смислу одредаба Закона о основама својинскоправних односа; да писмену сагласност није потписал о 7 власника станова у згради, међу којима и власници станова бр. 12, 14 и 18, па како ту сагласност нису потписали сви власници станова од броја 8 до броја 24, није прихваћена спорна одлука скупштине стамбене зграде, нити уговор који је на основу те одлуке закључен. Првостепени орган је, полазећи од наведеног, оценио да п односилац није испунио услове из члана 27. Закона о изградњи објеката, који се примењивао на дан подношења предметног захтева, јер није доставио урбанистичку сагласност, ни доказ о праву коришћења предметних просторија.

Решењем Секретаријата за имовинско-правне послове, грађевинску и урбанистичку инспекцију града Београда – Сектор за другостепени управни поступак XXI-05 број 351.1-330/2013 од 9. децембра 2013. године одбијена је жалба подносиоца уставне жалбе изјављена против наведеног решења, са образложењем да је подносилац, према раније важећим прописима био у обавези да уз захтев достави урбанистичку сагласност, што није учинио ни у току поступка, али да због измене прописа, може поднети захтев за издавање решења на основу члана 145. Закона о планирању и изградњи из 2009. године, према коме му није потребна ни локацијска дозвола, ни информација о локацији. У вези са наводима жалбе који се односе на прибављену сагласност већине власника станова, другостепени орган је оценио да одлука скупштине предметне стамбене зграде не може бити основ за пренос права коришћења на станарским оставама власника станова, јер оне представљају заједничке делове зграде који служе само неким, а не свим посебним деловима, те на њима трајно право коришћења имају власници тих посебних делова, који су једини овлашћен и да располажу тим просторијама,

Оспореном пресудом Управног суда У. 2134/14 од 28. децембра 2017. године одбијена је као неоснована тужба подносиоца уставне жалбе, поднета 10. фебруара 2014. године, против наведеног коначног решења. Управни суд је своју одлуку засновао на разлозима који су наведени у побијаном решењу туженог органа и истакао да спорне просторије не представљају заједничке просторије стамбене зграде које служе свим станарима и корисницима зграде, при чему сагласност за претварање у стамбени простор нису дали сви власници станова чије се оставе налазе у просторији планираној за адаптацију.

3.2. Поступајући по захтеву подносиоца уставне жалбе за издавање урбанистичке сагласности, Секретаријат за урбанизам и грађевинске послове је дописом од 22. октобра 2010. године обавестио подносиоца да нема услова за поступање по одредбама Закона о изградњи објеката , којим је та сагласност била предвиђена и да се по важећем Закону о планирању и изградњи издаје локацијска дозвола. У допису је, такође, наведено да је предмет захтева пренамена заједничких просторија стамбене зграде, а да се радови на промени намене и адаптацији постојећег простора у оквиру габарита и волумена изводе на основу одобрења за извођење радова у смислу члана 145. Закона о планирању и изградњи, као и да са становишта урбанизма нема сметњи за извођење предметних радова.

3.3. Подносилац уставне жалбе је 24. априла 2014. године поднео Одељењу за грађевинске и комуналне послове и инвестиционо пројектовање Управе градске општине Нови Београд захтев за издавање решења којим се одобрава извођење радова за које се не издаје грађевинска дозвола, који је заведен под бројем VIII 351-277/14, а односи се на адаптацију и претварање предметне заједничке просторије у стан у поткровљу стамбене зграде у улици Омладинских бригада број 50 у Београду .

4. Одредбама Устава, на чију повреду се, између осталог, указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).

За одлучивање Уставног суда о предметној уставној жалби од значаја су и следеће одредбе закона:

Одредбама Закона о одржавању стамбених зграда („Службени гласник РС“, бр. 44/95…88/11) било је прописано: да управљање стамбеном зградом, у смислу тог закона, јесте старање о одржавању стамбене зграде као целине и заједничких делова у згради, одлучивање о обезбеђивању и коришћењу финансијских средстава за одржавање, о начину коришћења заједничких делова зграде и о другим питањима од значаја за одржавање стамбене зграде (члан 10.); да скупштина зграде, поред осталог, уређује начин коришћења заједничких делова зграде (члан 14. став 1. тачка 8)); да скупштина зграде већином од укупног броја чланова може донети одлуку о извођењу радова на санацији равног крова односно кровне конструкције којом се, сагласно прописима о планирању и уређењу простора и изградњи објеката, може изградити, односно адаптирати нови стан (члан 18. став 1.); да инвеститор радова и стамбена зграда своје међусобне односе уређују уговором, који се закључује у писменој форми и оверава у суду (члан 18. став 3.); да уговор из става 3. овог члана садржи, између осталог, услове под којима се даје на коришћење заједнички део зграде (члан 18. став 4.); да уговор из става 3. овог члана служи као доказ о праву извођења радова у смислу прописа о планирању и уређењу простора и изградњи објекта (члан 18. став 5.); да лице које сматра да му је одлуком скупштине зграде повређено неко право или правни интерес на закону заснован, може ту одлуку побијати пред надлежним судом (члан 20.); да с купштина зграде може донети одлуку да се заједничке просторије претворе у стан или пословни простор, ако су за то испуњени услови по прописима о планирању и уређењу простора и изградњи објеката (члан 21. став 1.); да се о длука из става 1. овог члана доноси већином од укупног броја чланова скупштине зграде (члан 21. став 3.); да се н а закључивање уговора о уређивању међусобних односа зграде и инвеститора претварања сходно примењују одредбе члана 18. ст. 3, 4. и 5. овог закона (члан 21. став 4.) .

Одредбом члана 19. став 2. Закона о основама својинскоправних односа („Службени лист СФРЈ“, бр. 6/80 и 36/90, „Службени лист СРЈ“, број 29/96 и „Службени гласник РС“, број 115/05) прописано је да на заједничким деловима зграде и уређајима у згради власници посебних делова зграде имају право заједничке недељиве својине.

Одредбама члана 27. став 1. Закона о изградњи објеката („Службени гласник СРС“, бр. 10/84, 24/85, 35/86, 37/88, 41/88 и 6/89), који се примењивао на дан подношења предметног захтева подносиоца уставне жалбе, било је прописано да уз захтев за издавање грађевинске дозволе инвеститор подноси, између осталог, доказ о праву својине, односно праву коришћења грађевинског земљишта ради изградње, односно доказ о праву својине, односно праву коришћења објекта ради реконструкције објекта (тачка 2)) ; сагласности, мишљења и друге доказе утврђене посебним прописима (тачка 4)) .

Одредбом члана 46. став 1. Закона о планирању и уређењу простора и насеља („ Службени гласник РС“, бр. 44/95, 23/96, 16/97 и 46/98 ) било је прописано да се урбанистичком сагласношћу на техничкој документацији потврђује да је техничка документација израђена у складу са урбанистичком дозволом.

Чланом 171. Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 47/03 и 34/06) било је прописано да ће се решавање захтева за издавање грађевинске дозволе, употребне дозволе и других захтева за решавање о појединачним правима и обавезама, поднетих до дана ступања на снагу овог закона, наставити по прописима који су важили до дана ступања на снагу овог закона.

Одредбама Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 72/09, 81/09 , 64/10, 24/11 и 121/12 ), у тексту који је био на снази на дан доношења решења првостепеног органа о предметном захтеву подносиоца уставне жалбе, било је прописано: да се уз захтев за издавање грађевинске дозволе прилаже доказ о праву својине, односно закупа на грађевинском земљишту, односно доказ о праву својине на објекту ако се изводе радови на надзиђивању објекта (члан 135. став 1. тачка 3)); да се извођење радова који се односе, између осталог, на адаптацију и промену намене уз извођење грађевинских радова врши на основу решења којим се одобрава извођење тих радова, које издаје орган надлежан за издавање грађевинске дозволе (члан 145. став 1.); да се уз захтев за издавање решења из става 1. овог члана подноси доказ о праву својине у складу са чланом 135. овог закона (члан 145. став 2. тачка 1)).

Одредбама раније важећег Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) било је прописано: да се поступак има водити брзо и са што мање трошкова и губитка времена за странку и друга лица која учествују у поступку, али тако да се прибави све што је потребно за правилно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад другостепени орган утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он ће допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, да ако другостепени орган нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар (члан 232. став 1. ); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од дана пријема предмета, донесе ново решење, те да против новог решења странка има право на жалбу (члан 232. став 2. ).

Одредбама Закона о управним споровима ( „Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је: да се управни спор може покренути и када надлежни орган о захтеву, односно жалби странке није донео управни акт, под условима предвиђеним овим законом (члан 15.); да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта (члан 19. став 1.).

5. Подносилац уставне жалбе сматра да из доказа који се налазе у списима предмета несумњиво произлази да је у конкретном случају предмет адаптације и промене намене заједничка просторија стамбене зграде, у којој се налазе станарске оставе и да етажни власници нису откупили те оставе, већ оне које се налазе унутар сваког стана у предметној згради. Подносилац, такође, истиче да се из оспорене пресуде не може утврдити због чега Управни суд сматра да није достављена комплетн а техничка документација, односно урбанистичка сагласност, имајући у виду допис надлежног органа у коме се наводи да због промене прописа није потребна сагласност органа надлежног за послове урбанизма за извођење спорних радова.

Испитујући ове наводе уставне жалбе са становишта права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да уставна гаранција означеног права подразумева, поред осталог, да судска одлука о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом меродавног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у супротном могла сматрати резултатом арбитрaрног поступања и одлучивања надлежног суда.

По оцени Уставног суда, у управном поступку који је окончан оспореном пресудом Управног суда била су спорна следећа правна питања:

- да ли станарска остава која се налази у таванском простору стамбене зграде може бити откупљена заједно са станом у тој згради,

- да ли одлука о уступању права трајног коришћења просторије у којој се налазе станарске оставе мора бити донета сагласношћу свих власника станова који имају оставе у тој просторији,

- да ли је након ступања на снагу Закона о планирању и изградњи из 2009. године инвеститор био у обавези да достави урбанистичку сагласност, ради одлучивања о захтеву за издавање грађевинске дозволе поднетом 2003. године, ако за извођење радова који су предмет захтева више није потребна грађевинска дозвола.

Уставни суд је, полазећи од наведених одредаба закона, констатовао: да скупштина зграде уређује начин коришћења заједничких делова зграде већином од укупног броја чланова и може донети одлуку да се заједничке просторије претворе у стан; да инвеститор радова и стамбена зграда своје међусобне односе уређују уговором, који се закључује у писменој форми, оверава у суду и служи као доказ о праву извођења радова у смислу одредаба Закона о планирању и изгра дњи објеката; да на заједничким деловима зграде и уређајима у згради власници посебних делова зграде имају право заједничке недељиве својине; да се поступак по захтеву за издавање грађевинске дозволе поднетом пре ступања Закона о планирању и изградњи из 2003. године настављао по одредбама Закона о изградњи објеката; да се, према одредбама Закона о планирању и изградњи из 2009. године, радови који се односе на адаптацију и промену намене уз извођење грађевинских радова врше на основу решења којим се одобрава извођење тих радова, а не на основу грађевинске дозволе; да за извођење тих радова није потребно прибавити акте органа надлежног за послове урбанизма – локацијску дозволу, нити информацију о локацији.

По оцени Уставног суда, у оспореној пресуди је дат уставноправно прихватљив од говор на прво спорно правно питање, имајући у виду да Управни суд није прихватио закључак првостепеног органа да су поједини власници посебних делова предметне стамбене зграде стекли право својине на оставама које се налазе у просторији планираној за адаптацију , већ је оценио да те оставе представљају заједничке делове зграде који служе само неким посебним деловима зграде .

Разматрајући како је решено друго спорно правно питање, Уставни суд је имао у виду да одредбама раније важећег Зако на о одржавању стамбених зграда није био посебно уређен поступак одлучивања о уступању права коришћења заједничког дела зграде који користе само неки власници посебних делова зграде. По налажењу Уставног суда, уколико заједнички део зграде користе само поједини власници посебних делова зграде, одлуку о уступању права коришћења тог дела зграде не може донети већина од укупног броја чланова скупштине зграде, ако међу њима нису власници посебних делова зграде који користе тај део зграде. Уставни суд констатује да из оспорене пресуде, такође, произлази наведени закључак, при чему је Управни суд на становишту да сагласност за претварање станарских остава у стамбени простор морају дати сви власници станова чије се оставе налазе у просторији планираној за адаптацију.

У вези са одлукама о питањима која се односе на промену намене заједничке недељиве својине , Уставни суд указује на становиште које је изразио у Одлуци IУ-95/2006 од 17. марта 2011. године, према коме се такве одлуке могу доносити под условом да сви етажни власници имају право једнаког одлучивања о начину коришћења заједничких делова зграде, али да т акав правни став не подразумева да је за одлуку о начину коришћења заједничких делова зграде неопходна сагласност свих етажних власника. Суд је Решењем IУз-729/2011 од 3. јула 2014. године одбацио иницијативе за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговором одредаба чл. 1. до 3. Закона о допунама Закона о одржавању стамбених зграда („Службени гласник РС“ број 88/11), којима је предвиђено да се већином од укупног броја чланова скупштине зграде доносе одлуке о извођењу радова на санацији крова, претварању заједничких просторија у стан или пословни простор и припајању заједничких просторија суседном стану или пословној просторији. Бавећи се питањем сагласности нових законских решења са ранијим ставовима и оценама изнетим у O длуци од 17. марта 2011. године, Суд је нашао да право једнаког одлучивања етажних власника о начину коришћења заједничких делова зграде значи да глас сваког појединог етажног власника има једнаку вредност, независно од површине стана које ово лице поседује или неког другог критеријума, а не и да се овакве одлуке могу донети искључиво једногласно, односно сагласношћу свих етажних власника.

Полазећи од изложеног, а имајући у виду да оспорена пресуда не садржи одредбе материјалног права чијом применом је оцењено да је за одлуку о уступању права коришћења на предметним станарским оставама потребна сагласност свих власника станова који имају оставе у тој просторији, Уставни суд сматра произвољним наведено становишт е Управног суда.

У вези са трећим спорним правним питање м, Уставни суд је констатовао да је Секретаријат за урбанизам и грађевинске послове дописом од 22. октобра 2010. године обавестио подносиоца уставне жалбе да нема услова за поступање по одредбама Закона о планирању и уређењу простора и насеља, којим је била превиђена урбанистичка сагласност, као и да се радови на промени намене и адаптацији постојећег простора у оквиру габарита и волумена изводе на основу одобрења за извођење радова у смислу члана 145. Закона о планирању и изградњи, те да са становишта урбанизма нема сметњи за извођење предметних радова. Уставни суд стога налази да оспорена пресуда не садржи уставноправно прихватљив е разлоге за оцену да недостављање урбанистичке сагласности, у конкретном случају, значи да подносилац уставне жалбе није доставио комплетну техничку документацију .

Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је нашао да је у оспореној пресуд и произвољном применом материјалног права оцењено да је предметни захтев подносиоца уставне жалбе требало одбити као неоснован. Уставни суд је , стога , не прејудицирајући одлуку у предметној управној ствари, утврдио повреду права на правично суђење, заје мченог чланом 32. став 1. Устава и , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.

6. Уставни суд је , имајући у виду природу утврђене повреде права у конкретном случају, сагласно одредб и члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио пресуду Управног суда У. 2134/14 од 28. децембра 201 7. године и одредио да исти суд донесе нову одлуку о тужби подноси оца уставне жалбе поднетој против решења Секретаријата за имовинско-правне послове, грађевинску и урбанистичку инспекцију града Београда – Сектор за другостепени управни поступак XXI-05 број 351.1-330/2013 од 9. децембра 2013. године , одлучујући као у тачки 2. изреке.

7. Уставни суд је оценио преурањеним захтев уставне жалбе да се утврди повреда права на имовину, гарантованог чланом 58. Устава, имајући у виду да ће, након поништавања оспорене пресуде Управног суда, бити поново испитана законитост решења другостепеног органа којим је окончан предметни управни поступак.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио, због непостојања претпоставки утврђених Уставом и Законом за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 3. изреке.

8. Из садржине уставне жалбе произлази да подносилац указује и на повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у управном поступку који је вођен пред Одељењем за грађевинске и комуналне послове Управе градске општине Нови Београд у предмету број VIII-351-302/13 (раније предмет број III-351-84/03), те је Суд оцењивао основаност уставне жалбе и са становишта означеног уставног права. Уставни суд, с тим у вези, указује на то да је „везан“ разлозима и захтевом из уставне жалбе, што је констатовао и Европски суд за људска права у предмету Шаћировић и други против Србије. Упркос томе, Европски суд је сматрао да је, када је у питању притужба о повреди права на суђењу у разумном року која не захтева много испитивања, довољно да се она изнесе на сажет начин, што су подносиоци и учинили , корист ећи речи: „у разумном року“, „поступак је трајао више од десет година“, „прекомерна дужина“. Такође, Европски суд је у наведеној пресуди истакао да уколико би, у изузетном случају, Уставном суду биле неопходне додатне информације или документација, исти би од подносилаца представки могао затражити да их доставе ( представке бр. 54001/15 и др, пресуда од 20. фебруара 2018. године, ст. 11. и 12.).

Уставни суд је најпре констатовао да је оспорени поступак започео 12. фебруара 2003. године подношењем захтева подносиоца за издавање грађевинске дозволе за претварање заједничке просторије у стан и да је правноснажно окончан доношењем оспорене пресуде Управног суда У. 2134/14 од 28. децембра 2017. године, дакле, да је трајао 14 година и десет месеци , што само по себи, указује на повреду права на суђење у разумном року. Међутим, и мајући у виду да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа који воде поступак, односно суда у управном спору, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.

Уставни суд је оценио да у овом управном поступку чињенично стање није било сложено, нити су се поставила сложена правна питања. Такође, Уставни суд је оценио да је подносилац имао легитиман интерес да се о његовом захтеву ефикасно одлучи.

Испитујући поступање управних органа и Управног суда у овој правној ствари, Уставни суд је оценио да је њихова неактивност и неделотворност превасходно довела до дугог трајања оспореног поступка, у коме су донета три решења и два зак ључка првостепеног органа, четири другостепена решења и две пресуде суда у управном спору . Уставни суд посебно указује на то да је првостепени орган две године након подношења предметног захтева оценио да се по њему не може поступати, након чега је донео закључак о одбацивању захтева као непотпуног , као и да је у поновном поступку одлучио после две године и пет месеци. Суд, такође, примећује да је и у даљем току поступка првостепени орган неефикасно поступао, јер је три пута одлучивао у поновном поступку дуже од две године након поништавања раније донетих аката од стране другостепеног органа. Уставни суд налази да је другостепени орган, у конкретном случају, пропустио да користи овлашћења из члана 232. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку да сам или преко првостепеног или замољеног органа допуни поступак и отклони недостатке које је уочио у поступању првостепеног органа. Овај суд, такође, оцењује да је Управни суд оспорену пресуду донео непуне четири године након подношења тужбе, што се никако не може сматрати ефикасним поступањем.

Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је из списа предмета и приложене документације утврдио да подносилац уставне жалбе у периоду који је укупно трајао дуже од осам година није користи о процесноправна средства против „ћутања администрације“, предвиђена одредбама Закона о општем управном поступку и Закона о управним споровима – најпре жалбу, а потом, евентуално, тужбу надлежном суду , како би допринео скраћењу поступка у коме се одлучује о ње говом захтеву.

Уставни суд је, међутим, оценио да у поступку у коме је нешто краће од 15 година одлучивано о захтеву за издавање грађевинске дозволе, наведени допринос подносиоца уставне жалбе не може утицати на оцену о томе да је повређено његово прав о на суђење у разумном року , зајемчено чланом 32. став 1. Устава .

Имајући у виду наведено, Уставни суд је и у овом делу усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у првом делу тачке 3. изреке.

9. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности значајне у овом уставносудском спору и нашао да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је подноси лац претрпе о. Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.

Уставни суд је, поред тога, имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године (представкe бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16 ) и више других пресуда, које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.

10. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.