Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Јован Ћирић и Весна Илић Прелић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. С . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. фебруара 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. С . и утврђује да је у управним поступцима који се воде пред Агенцијом за реституцију – Подручна јединица Крагујевац у предметима бр. 46-008603/2013 и 46-013227/2013, подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Налаже се надлежним органима да преду зму све мере како би се поступци из тачке 1. окончали у најкраћем року.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. С . из Београда је , 12. марта 2019. године, преко пуномоћника Г. В, адвоката из Београда , Уставном суду изјавио уставну жалбу због повреде права на правично суђење и суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и права зајемчених одредбама чл. 36, 58. и 59. Устава у управним поступцима који се воде пред Агенцијом за реституцију – Подручна јединица Крагујевац у предметима бр. 46-008603/2013 и 46-013227/2013.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да поступци по захтевима подносиоца од 18. јуна 2013. године и 4. октобра 2013. године нису окончан и, због чега подносилац трпи материјалну штету у виду изгубљене добити на име закупнине, и то на месечном нивоу у износу од најмање 10.000 евра, односно за пет година у износу од најмање 500.000 евра.
Подносилац уставне жалбе је тражио да Уставни суд наложи првостепеном органу управе да одлучи у предметима бр. 46-008603/2013 и 46-013227/2013, као и да Република Србија надокнади подносиоцу штету у износу од 500.000 евра и трошкове састава уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалб у, као и у списе предмета првостепеног органа управе, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе и др. су 18. јуна 2013. године поднели Агенцији за реституцију захтев за враћање одузете имовине, односно обештећење иза пок. И.Ј. и захтев је заведен под бројем 46-008603/2013. Такође, подносилац уставне жалбе и др. су 4. октобра 2013. године поднели Агенцији за реституцију захтев за враћање одузете имовине, односно обештећење и захтев је заведен под бројем 46-013219/2013.
Закључком Агенције за реституцију – Подручна јединица Крагујевац број 46-008603/2013 од 9. јануара 2014. године одређено је да се спајају поступи по наведеним захтевима, те одређено да ће се водити јединствени поступак у овој управној ствари под бројем 46-008603/2013.
Подносилац уставне жалбе и др. су 4. октобра 2013. године поднели Агенцији за реституцију захтев за враћање одузете имовине, односно обештећење иза пок. Ц.Ј. и захтев је заведен под бројем 46-013227/2013.
Усмена јавна расправа у предметима бр. 46-008603/2013 и 46-013227/2013 одржана је 1. јула 2015. године.
Дописом од 26. октобра 2015. године наложено је подносиоцу и др. да прецизирају предметни захтев тако што ће доставити прецизну идентификацију непокретности чији повраћај траже, а коју је потребно идентификовати преко стручног лица геодетске струке, са извршеним преклопом старог и новог стања.
У извршењу налога, подносилац и др. су првостепеном органу управе доставили поднеске са прилозима од 6. новембра 2015. године, 20. новембра 2015. године и 12. фебруара 2016. године.
Подносилац и др. су 9. јуна 2015. године и 15. септембра 2015. године поднели другостепеном органу управе жалбу због „ћутања управе“.
Решењем Министарства финансија – Сектор за имовинскоправне послове број 46-00-00901/2015-13 од 13. октобра 2015. године наложено је првостепеном органу управе да одлучи о предметном захтеву у року од 30 дана од дана пријема другостепеног решења.
На предлог подносилаца захтева, првостепени орган је закључком од 20. новембра 2015. године одредио извођење доказа вештачењем од стране вештака из области геодетске струке – Х.М. из Тутина, на околност идентификације непокретности које су предмет поступка.
Подносилац и др. су 14. априла 2016. године поднели првостепеном органу ургенцију за доношење делимичног решења.
Подносилац и др. су 9. јуна 2016. године поново поднели другостепеном органу управе жалбу због „ћутања управе“.
Решењем Министарства финансија – Сектор за имовинскоправне послове број 46-00-00901/2015-13 од 26. септембра 2016. године наложено је првостепеном органу управе да одлучи о предметном захтеву у року од 30 дана од дана пријема другостепеног решења.
Усмена расправа је одржана 30. новембра 2016. године.
Подносиоци захтева су предложили првостепеном органу д а се изврши промена личности вештака, па је закључком од 24. марта 2016. године стављен ван снаге претходни закључак о извођењу доказа вештачењем.
Закључком Агенције за реституцију – Подручна јединица Крагујевац број 46-008603/2013, 46-013227/2013 од 23. августа 2017. године одређено је извођење доказа вештачењем од стране новог вештака из области геодетске струке на околност прецизне и тачне идентификације непокретности које су предмет захтева за враћање у катастарској општини Нови Пазар, са утврђеним обликом и положајем одузетих непокретности, као и евентуалног степена изграђености истих, са приближних подацима о времену градње и то: к.п. 337, 338, 339, 340, 445, 528, 535, 536, 541, 546, 578, 580, 584, 641, 646, 647, 761, 834, 837, 874, 952, 954, 955, 976, 1014, 1127, 1128, 1181, 1184, 1185, 1186, 1206, 1256, 1262, 1268, 2291, 3472, 3476, 3479, 4243, 4244, 4245, 4440, 4441,4442, 4443, 4858, 10780, 10783, 10788, 10797, 10892/2 и 10892/6 и друге новонастале парцеле од земљишта које је предмет захтева. Као конкретни задаци вештаку су одређени да тачно идентификује непокретности које су предмет захтева и да исте повеже са одговарајућим актом о подржављењу, да утврди фактичко стање одузетих непокретности на терену, ко их користи и на основу чега, да, уколико је могуће, утврди степен евентуалне изграђености, са временом градње и да изврши преклоп старог и новог стања како би се евентуално могле утврдити промене настале од времена одузимања до данас.
Усмена расправа је одржана 29. августа 2019. године.
Подносилац уставне жалбе и др. су 15. марта 2019. године поднели жалбу због „ћутања управе“, а потом 22. маја 2020. године и ургенцију. Другостепени орган управе је дописом од 3. септембра 2020. године затражио изјашњење од првостепеног органа управе. У изјашњењу од 11. септембра 2020. године је наведено: да су на усменој расправи одржаној 29. августа 2019. године подносиоци захтева упознати са налазима и допунама налаза вештака геодетске струке, те да су се изјаснили да ће накнадно доставити шта је све конкретно предмет захтева, као и изјашњење на околност у вези намене за коју се користи део објекта Службе за запошљавање Града Новог Пазара, али да се исти нису изјаснили о наведеном, због чега, према наводима првостепеног органа управе, мериторна одлука у овој управној ствари још није донета. Наведено је да ће након прецизирања захтева и изјашњења свих подносилаца захтева, а након утврђивања испуњености услова за сваку појединачну непокретност која буде означена као предмет захтева поступак бити настављен и одлука донета у најкраћем могућем року.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац, поред осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок; да у осталим случајевима, кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најдоцније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.).
Одредбама сада важећег Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС", бр. 18/16 и 95/18) прописано је: да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 30 дана од покретања поступка; да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари не одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 60 дана од покретања поступка (члан 145. ст. 2. и 3.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак; у том случају, другостепени орган је дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од пријема предмета, донесе ново решење; да против новог решења странка има право на жалбу(члан 171. став 3); да се решење којим се одлучује о жалби издаје без одлагања, а најкасније у року од 60 дана од када је предата уредна жалба, изузев ако законом није прописан краћи рок (члан 174.).
Законом о управним споровима ("Службени гласник РС", број 111/09) прописано је: да се управни спор може покренути и када надлежни орган о захтеву, односно жалби странке није донео управни акт, под условима предвиђеним овим законом (члан 15.); да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта (члан 19. став 1.).
5. Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе да му је у управним поступцима који се воде пред Агенцијом за реституцију – Подручна јединица Крагујевац у предметима бр. 46-008603/2013 и 46-013227/2013 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује на то да су предметни управни поступци покренути 18. јун а 2013. године, односно 4. октобра 2013. године захтевима подносиоца, те да поступци нису правноснажно окончан и. Из наведеног произлази да поступци трају преко осам година.
Поред саме дужине трајања поступака, Уставни суд је, при оцењивању да ли је период одлучивања надлежних органа о захтевима подносиоца уставне жалбе био разуман, узео у разматрање и следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносиоца као странке, поступање надлежних органа пред којима су вођени поступци, број донетих одлука, као и то о ком праву подносиоца је одлучивано.
Примењујући наведене критеријуме на конкретан случај, Уставни суд констатује да је чињенично стање у предметним поступцима било сложено, али да се нису поставила сложена правна питања. У конкретном случају је требало утврдити које тачно непокретности су предмет захтева, те сваку од њих повезати са одговарајућим актом о подржављењу, затим утврдити фактичко стање одузетих непокретности на терену, ко их користи и на основу чега, степен евентуалне изграђености, са временом градње и промене настале од времена одузимања до данас.
Везано за поступање органа управе у овој правној ствари, Уставни суд констатује да предметни поступци нису правноснажно окончани. Међутим, Суд констатује да, иако је чињенично стање заиста било сложено, јер је предмет захтева за враћање био већи број непокретности, исто не може оправдати чињеницу да у овим поступцима након више од осам година није донета н и првостепена одлука.
Уставни суд констатује да је одлука о захтевима подносиоца за њега од значаја. Међутим, што се тиче понашања самог подносиоца, Суд је, увидом у списе предмета првостепеног органа управе, закључио да подносилац уставне жалбе и други подносиоци захтева нису увек благовремено поступали по свим налозима првостепеног органа, нити су благовремено користили процесноправна средства против „ћутања управе“.
Уставноправна оцена поступка у овој управноправној ствари, заснована на досадашњој пракси Уставног суда, потврђује да је у конкретном случају повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио повреду наведеног уставног права и усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), док је у тачки 2 . изреке, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, наложио надлежним органима да предузму све мере како би се поступак из тачке 1. изреке окончао у најкраћем року.
6. Уставни суд констатује да је подносилац у уставној жалби навео да трпи материјалну штету у виду изгубљене добити на име закупнине, и то на месечном нивоу у износу од најмање 10.000 евра, односно за пет година у износу од најмање 500.000 евра, те да је у захтеву тражио да Уставни суд наложи првостепеном органу управе да одлучи у предметима бр. 46-008603/2013 и 46-013227/2013, као и да Република Србија надокнади подносиоцу штету у износу од 500.000 евра и трошкове састава уставне жалбе.
Како подносилац уставне жалбе није истакао захтев за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд констатује да је само доношење ове одлуке вид правичног задовољења подносиоцу уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
7. Имајући у виду да поступак није правноснажно окончан, то је Уставни суд захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете, као и захтев којим је тражено да Уставни суд утврди повреду осталих права означених у уставној жалби, одбацио као преурањен, решавајући као у тачки 3. изреке ове одлуке, односно као у другом делу тачке 1. изреке, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.
8. Што се тиче захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (с тим у вези видети, поред многих других, Одлуку Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године, на интернет страници: www.ustavni.sud.rs).
9. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.