Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Драгослава Настасића из Сомбора, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 1. октобра 2009. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Драгослава Настасића изјављена против пресуде Врховног суда Србије У-В 483/06 од 27. септембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драгослав Настасић из Сомбора је 8. јануара 2008. године, преко пуномоћника Арсенија Катанића, адвоката из Новог Сада, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије У-В 483/06 од 27. септембра 2007. године.
Подносилац уставне жалбе сматра да су му оспореном пресудом Врховног суда Србије, којом је одбијен његов захтев за признавање права на инвалидску пензију, повређена права зајемчена одредбама чл. 24, 60, 68, 69. и 70. Устава Републике Србије, а да му је доношењем пресуде пет година по подношењу захтева повређено и право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби, поред осталог, утврђено је: да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом (члан 60. став 1.); да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља и да се здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређују законом (члан 68. ст. 1. и 3.); да се права запослених и њихових породица на социјално обезбеђење и осигурање уређују законом и да се инвалидима, ратним ветеранима и жртвама рата пружа посебна заштита, у складу са законом (члан 69. ст. 2. и 4.); да се пензијско осигурање уређује законом (члан 70. став 1.).
Законом о Војсци Југославије («Службени лист СРЈ», бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и «Службени лист СЦГ», бр. 7/05 и 44/05) било је прописано: да професионалном војнику примљеном у службу у Војсци на одређено време служба престаје истеком уговореног рока, као и пре истека уговореног рока, ако је на основу оцене и мишљења надлежног органа здравствене службе утврђено да је трајно неспособан за службу у Војсци или да је неспособан за дужност за коју је примљен у службу по уговору (члан 108. став 1. и став 2. тачка 1)); да су основи за стицање права из инвалидског осигурања инвалидност и телесно оштећење, те да инвалидност по овом закону наступа кад професионалном војнику престане служба због утврђене трајне неспособности за професионалну војну службу услед болести, повреде ван рада, повреде на раду или професионалне болести (члан 246. ст. 1. и 3.).
У поступку пружањa уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију која је приложена уз уставну жалбу, као и списе Врховног суда Србије У-В 483/06, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 1. новембра 2002. године поднео Фонду за социјално осигурање војних осигураника захтев за признавање права на инвалидску пензију. Решењем Н број 520/02 од 3. марта 2003. године његов захтев је одбијен као неоснован. У првостепеном управном поступку је утврђено: да је подносилац разрешен од активне војне службе решењем надлежног старешине, на основу Наредбе о престанку професионалне војне службе због истека уговореног рока; да је у часу престанка професионалне војне службе имао чин десетара по уговору; да је у часу престанка професионалне војне службе навршио укупно 15 година 7 месеци и 1 дан пензијског стажа.
Подносилац уставне жалбе је против наведеног првостепеног решења 29. марта 2003. године поднео жалбу Комисији скупштине Фонда за социјално осигурање војних осигураника за ревизију и решавање у другом степену о правима из пензијског и инвалидског осигурања војних осигураника. Другостепени орган је решењем УП-2 41/03 од 30. маја 2003. године одбио жалбу, са образложењем да је жалиоцу престала професионална војна служба због истека уговореног рока, па му се не може признати право на инвалидску пензију. Поред тога, другостепени орган је био мишљења да неспособност жалиоца за дужност на коју је примљен као војник по уговору не подразумева инвалидност, те није основ за остваривања права на инвалидску пензију.
Против другостепеног решења Комисије УП-2 41/03 од 30. маја 2003. године подносилац уставне жалбе поднео је 24. јуна 2003. године Врховном војном суду тужбу због неправилно утврђеног чињеничног стања и повреде материјалног права. Комисија скупштине Фонда за социјално осигурање војних осигураника, као другостепени орган, доставила је 31. јула 2003. године одговор на тужбу и списе предмета, који су у Врховном војном суду примљени 6. августа 2003. године. Врховни војни суд није предузимао друге радње у овом управном спору.
Врховни суд Србије је дописом У-В 483/06 од 5. јануара 2007. године обавестио пуномоћника тужиоца да је 21. новембра 2006. године преузео нерешене предмете у управним споровима покренутим пред Врховним војним судом до 31. децембра 2004. године и позвао га да се у року од десет дана изјасни да ли остаје при поднетој тужби. Дописом који је примљен у Врховном суду Србије 15. јануара 2007. године, пуномоћник тужиоца обавестио је суд да тужилац остаје при поднетој тужби.
Врховни суд Србије, на седници већа одржаној 27. септембра 2007. године, донео је оспорену пресуду У-В 483/06 којом је тужба одбијена као неоснована, применом одредбе члана 41. став 2. Закона о управним споровима. У образложењу пресуде Врховни суд Србије наводи да је поступајући по поднетој тужби, а након разматрања списа предмета, оцене навода тужбе и одговора на тужбу, као и оцене законитости оспореног решења, нашао да тужба није основана. Ово из разлога што код тужиоца није утврђена трајна неспособност за професионалну војну службу услед болести, повреде ван рада, повреде на раду или професионалне болести, односно није наступила инвалидност у смислу одредбе члана 264. став 3. Закона о Војсци Југославије. Како је тужиоцу професионална војна служба престала због истека уговореног рока, Врховни суд налази да нису испуњени услови да тужилац оствари право на инвалидску пензију, будући да то право, сагласно одредби члана 254. Закона о Војсци Југославије, стиче војни осигураник код кога наступи инвалидност. Пресуда је уручена пуномоћнику подносиоца уставне жалбе 4. децембра 2007. године. Упоредо са поступком који је водио ради признавања права на инвалидску пензију, подносилац уставне жалбе је против Наредбе команданта новосадског корпуса број 15/14-120 од 14. марта 2002. године о престанку професионалне војне службе због истека уговореног рока изјавио жалбу, која је одбијена решењем Војне поште 1195-5 Београд, Уп-2 број 151-2 од 30. маја 2002. године. Тужбу која је поднета против наведеног решења Врховни војни суд је уважио и пресудом Уп. број 1120/02 од 5. јуна 2003. године поништио наведено решење и оспорену наредбу, те наложио команданту Новосадског корпуса да у складу са примедбама тога суда донесе нову наредбу о престанку професионалне војне службе подносиоцу уставне жалбе. Поступајући по пресуди Врховног Војног суда, командант Новосадског корпуса донео је наредбу број 15/2-77 од 23. јуна 2003. године о престанку професионалне војне службе подносиоцу уставне жалбе због неспособности за обављање дужности за коју је примљен као војник по уговору.
4. Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе за утврђивање права на инвалидску пензију одлучивали законом установљени органи, у поступку који је у свему спроведен у складу са одредбама важећих процесних закона. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, те примена одговарајућег материјалног права, као и образложење заузетог правног става у овој управној ствари, представљају правно утемељен основ за доношење оспорене пресуде Врховног суда Србије.
Уставни суд је нашао да наводи подносиоца уставне жалбе који се односе на поништавање наредбе о престанку професионалне војне службе због истека уговореног рока нису од значаја за решавање ове правне ствари. Наиме, према одредби члана 246. став 3. Закона о Војсци Југославије, наступање инвалидности везује се искључиво за престанак војне службе због утврђене трајне неспособности професионалног војника за професионалну војну службу, а не и због утврђене неспособности за обављање дужности за коју је лице примљено као војник по уговору. Стога ни Наредба која је донета у извршавању пресуде Врховног војног суда није могла довести до другачије одлуке о признавању права на инвалидску пензију подносиоца уставне жалбе. Због свега изнетог, по оцени Уставног суда, оспореном пресудом Врховног суда Србије није повређено право подносиоца на социјалну заштиту зајемчено чланом 69. Устава.
Полазећи од тога да је у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе одлучивано о праву подносиоца уставне жалбе на инвалидску пензију, а имајући у виду садржину одредаба чл. 24, 60. и 68. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије та уставна права подносиоцу нису могла бити повређена.
У вези са истакнутом повредом права из члана 70. став 1. Устава, Уставни суд указује да садржина зајемченог права на пензијско осигурање није утврђена Уставом, већ Устав само утврђује да се пензијско осигурање уређује законом.
5. У погледу навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на суђење у разумном року, Уставни суд је констатовао да је управни поступак по захтеву подносиоца уставне жалбе отпочео 1. новембра 2002. године, а да је о захтеву подносиоца правноснажно одлучено доношењем оспорене пресуде Врховног суда Србије по тужби у управном спору, 27. септембра 2007. године.
Уставни суд је оценио да време које треба узети у обзир при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року тече од 8. новембра 2006. године, као дана ступања на снагу Устава Републике Србије којим је установљена уставна жалба и гарантовано право на суђење у разумном року. Међутим, полазећи од тога да управни поступак и управни спор који је из њега проистекао по својој природи представљају јединствену целину, која почиње покретањем управног поступка а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава у управном спору, Уставни суд је закључио да су испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупни период у коме је решавано о овој управној ствари почев од 1. новембра 2002. године, када је подносилац уставне жалбе поднео захтев за признавање права на инвалидску пензију.
Уставни суд сматра да се при оцењивању оправданости времена потребног за одлучивање управних и судских органа о праву или обавези подносиоца уставне жалбе, морају узети у обзир следећи критеријуми: сложеност предмета, понашање подносиоца, поступање управних и судских органа, као и то о ком праву подносиоца уставне жалбе је у конкретном случају одлучивано.
Полазећи од тога да је у управном поступку првостепени орган решио о захтеву подносиоца уставне жалбе у року од четири месеца од дана подношења захтева, а другостепени орган у року од два месеца од дана подношења жалбе на првостепено решење, те да је само у првостепеном управном поступку рок за доношење решења, прописан одредбом члана 208. став 1. Закона о општем управном поступку («Службени лист СРЈ», бр. 33/97 и 31/01), прекорачен за два месеца, док је другостепени орган решење по жалби донео у року прописаном одредбом члана 237. став 1. Закона, Уставни суд је оценио да наведено прекорачење рока нема значај повреде Уставом зајемченог права на суђење у разумном року.
Уставни суд сматра да је непоступање Врховног војног суда у управном спору по тужби подносиоца уставне жалбе проузроковало одређено кашњење у овом предмету. Наиме, Врховни војни суд је примио списе управних органа неопходне за одлучивање о поднетој тужби 6. августа 2003. године, а 18. новембра 2004. године Скупштина Србије и Црне Горе донела је Закон о преношењу надлежности војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва на органе држава чланица («Службени лист СЦГ», број 55/04), којим је прописано да се надлежност војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва даном ступања на снагу овог закона преноси - за територију Републике Србије на органе Републике Србије, а за територију Црне Горе на органе Републике Црне Горе, које те државе чланице одреде (члан 2.). Доношењем тог Закона, у складу с чланом 66. Уставне повеље, комплетна надлежност војних судова пренета је на органе држава чланица, па и надлежност Врховног војног суда да одлучује у управним споровима. У спровођењу члана 2. наведеног Закона, Република Србија је донела Закон о преузимању надлежности војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва («Службени гласник РС», број 137/04). Како тим законом није изричито одређен суд који ће преузети надлежност Врховног војног суда за одлучивање у управним споровима, Врховни суд Србије је преузео управне предмете Врховног војног суда, па и предмет по тужби подносиоца уставне жалбе, након престанка државне заједнице Србија и Црна Гора 21. новембра 2006. године. Врховни суд Србије је по поднетој тужби донео пресуду 27. септембра 2007. године, односно у року краћем од годину дана од преузимања предмета Врховног војног суда.
При оцењивању постојања повреде наведеног уставног права, Уставни суд је имао у виду да је у поступку који је претходио уставној жалби одлучивано о праву које је од егзистенцијалног значаја и изузетне важности за подносиоца уставне жалбе, јер се ради о признавању права на инвалидску пензију. Међутим, полазећи од тога да је захтев подносиоца уставне жалбе правноснажно одбијен зато што није имао упориште у материјалном праву, те да због застоја у поступку проузрокованог непоступањем Врховног Војног суда и престанком његовог рада нису настале штетне последице за подносиоца, а имајући у виду да је поступак пред првостепеним и другостепеним управним органом, Врховним војним судом и Врховним судом Србије трајао укупно четири године, десет месеци и 26 дана од дана подношења захтева до окончања поступка, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
С обзиром на изложено, Уставни суд је одбио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду («Службени гласник РС», број 109/07).
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |