Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 16. априла 2009. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Не прихватају се иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 1, чл. 5. до 9. и члана 14. став 1. Закона о регулисању јавног дуга Савезне Републике Југославије по основу девизне штедње грађана („Службени лист СРЈ“, број 36/02 и „Службени гласник РС“, бр. 80/04 и 101/05).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднете су иницијативе за покретање поступка за оцену уставности одредаба Закона о регулисању јавног дуга Савезне Републике Југославије по основу девизне штедње грађана наведених у изреци.
Иницијативу за оцену уставности одредбе члана 1. оспореног Закона Уставни суд је 7. априла 2004. године доставио Народној скупштини на мишљење, које у остављеном року, нити касније, није добијено.
Уставни суд је иницијативу за оцену уставности одредаба чл. 5. до 9. оспореног Закона из предмета IУ-224/04, на основу члана 42. став 2. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), спојио са овим предметом ради даљег вођења јединственог поступка.
Закон о регулисању јавног дуга Савезне Републике Југославије по основу девизне штедње грађана донет је као закон Савезне Републике Југославије и од дана ступања на снагу Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора („Службени лист СЦГ“, број 1/03), на основу одредбе члана 64. став 2. Уставне повеље и члана 20. Закона за спровођење Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора („Службени лист СЦГ“, број 1/03), наставио је да се примењује као републички закон, у делу у коме је дуг Савезне Републике Југославије по основу девизне штедње грађана утврђен као дуг Републике Србије. Уставни суд је констатовао да је Устав Републике Србије од 1990. године, у односу на који се вршила оцена уставности раније донетих савезних закона који су на основу члана 64. став 2. Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора наставили да се примењују као републички прописи, престао да важи даном ступања на снагу Устава Републике Србије од 2006. године. Стога је оцена уставности оспорених одредаба Закона извршена у односу на Устав који је на снази, на основу одредаба члана 167. Устава.
Одредбом члана 112. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) прописано је да ће се поступци пред Уставним судом започети пре дана ступања на снагу овог закона, окончати по одребама овог закона.
Уставом Републике Србије је утврђено: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују и да се Уставом јемче и као таква примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима (члан 18. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан и непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштите права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на законом заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 58. ст. 1. и 2.); да Република Србија, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе могу да се задужују и да се услови и поступак задуживања уређују законом (члан 93.); да Република Србија, поред осталог, уређује и обезбеђује остваривање и заштиту слобода и права грађана, уставност и законитост, поступак пред судовима и другим државним органима, монетарни, банкарски, девизни и царински систем, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, друге економске односе од општег интереса и друге односе од интереса за Републику Србију, у складу с Уставом (члан 97. тач. 2, 6, 7, 8. и 17.).
Одредба члана 1. Закона о регулисању јавног дуга Савезне Републике Југославије по основу девизне штедње грађана оспорена је из разлога што је девизни улог подносиоца иницијативе претворен у јавни дуг државе, иако за „активирање јемства“, како сматра подносилац, није постојао правни основ, јер банка са којом је закључио уговор о девизној штедњи није престајала са радом. Подносилац иницијативе није навео одредбе Устава са којима оспорени члан, по његовом мишљењу, није у сагласности. Оспореном одредбом члана 1. Закона прописано је да се овим законом уређују услови и начин регулисања обавеза по основу девизне штедње грађана из члана 2. Закона о измирењу обавеза по основу девизне штедње грађана („Службени лист СРЈ“, бр. 59/98, 44/99 и 53/01), која је, у складу са чланом 4. тог закона, претворена у орочени депозит код овлашћених банака и постала јавни дуг Савезне Републике Југославије. Оцењујући основаност навода подносиоца иницијативе, Уставни суд је утврдио да је девизна штедња грађана положена код овлашћених банака претворена у јавни дуг Савезне Републике Југославије ранијим Законом о измирењу обавеза по основу девизне штедње грађана, да је тај закон престао да важи даном ступања на снагу оспореног Закона о регулисању јавног дуга Савезне Републике Југославије по основу девизне штедње грађана и да се у време важења није примењивао као републички закон. Полазећи од наведеног и садржине члана 1. Закона који се иницијативом оспорава, Уставни суд је оценио да оспореном одредбом Закона није извршено претварање девизних улога код овлашћених банака у јавни дуг државе, како то наводи подносилац иницијативе, већ је одређена садржина односа који се уређују овим законом, тако што је прописано да се Законом уређују услови и начин измирења обавеза по основу девизне штедње грађана код овлашћених банака која је ранијим законом већ претворена у јавни дуг Савезне Републике Југославије, а чије је извршавање оспореним Законом утврђено као обавеза Републике Србије и Републике Црне Горе. Како се оспореном одредбом Закона, по оцени Суда, не уређују односи због којих подносилац иницијативе доводи у питање сагласност оспорене одредбе Закона с Уставом, Уставни суд, сагласно одредби члана 53. став 3. Закона о Уставном суду, није прихватио иницијативу.
Подносиоци иницијатива који су оспорили одредбе чл. 5. до 9. Закона наводе да су девизну штедњу код банака положили у УСА доларима и швајцарским францима и да ове валуте и даље постоје као средство плаћања. Стога је претварање девизне штедње положене у овим валутама у евро, против воље штедиша, по њиховом мишљењу, супротно одредбама Устава којима се јемчи право својине, јер право својине подразумева и право да девизну штедњу држе у било којој од постојећих валута. Такође, издавањем обвезница државе по основу дуга за девизну штедњу, поништене су штедне књижице са овим улозима, што је, по мишљењу иницијатора, супротно „међународним прописима“. Оспореним одредбама Закона, поред осталог, прописано је да ће ради регулисања јавног дуга Савезне Републике Југославије, за део тог дуга који је постао обавеза Републике Србије, Република емитовати обвезнице које гласе на евро, да се обавезе према девизним штедишама регулишу конверзијом штедних улога грађана у обвезнице, да се вредност извршене конверзије штедних улога грађана у обвезнице евидентира у штедним књижицама и да девизна књижица служи власнику као доказ да је његов штедни улог конвертован у обвезнице. У вези са оспоравањем наведених одредаба Закона, Уставни суд је утврдио да је девизна штедња грађана код овлашћених банака претворена у јавни дуг Савезне Републике Југославије Законом о измирењу обавеза по основу девизне штедње грађана („Службени лист СРЈ“, бр. 59/98, 44/99 и 53/01) и да је тим Законом било прописано да на основу преузетих обавеза по основу девизне штедње депоноване код овлашћених банака Савезна Република Југославија издаје обвезнице које гласе на ДЕМ (члан 4. став 3.), као и да овлашћена банка обвезнице предаје девизном штедиши (члан 13. став 2) на име измирења утврђене обавезе Савезне Републике Југославије по основу девизне штедње у складу са тим законом. Наведени закон престао је да важи даном ступања на снагу оспореног Закона и у време важења није се примењивао као републички пропис. И оспорени Закон донет је као закон Савезне Републике Југославије, а у делу којим је јавни дуг Савезне Републике Југославије пренет на Републику Србију примењује се као републички закон од дана ступања на снагу Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора, односно од 4. фебруара 2003. године. Оспореним Законом раније утврђени дуг СРЈ у немачким маркама изражен је у еврима, јер је немачка марка у међувремену престала да постоји као средство плаћања. Такође, јавни дуг Републике Србије, на основу оспореног Закона, настао је преносом дела јавног дуга СРЈ који је утврђен у еврима, а висина обавезе Републике по основу тог дуга одређена је сразмерно висини девизне штедње грађана чије је пребивалиште на њеној територији. Из наведеног, по оцени Суда, следи да је на основу ранијег и оспореног Закона, дужник по основу девизне штедње депоноване код овлашћених банака, уместо првобитног дужника банке, постала држава, прво Савезна Република Југославија, а потом за део тог дуга и Република Србија, те да је по том основу и престао непосредан (уговорни) однос банке и девизног штедише. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да је оспореним одредбама чл. 5. до 9. Закона којима је прописано да Република Србија за утврђени дуг у еврима емитује обвезнице и одређен начин конверзије штедних улога у обвезнице, уређен начин извршавања обавезе по основу дела пренетог дуга Савезне Републике Југославије, који је постао обавеза, односно дуг Републике Србије, сагласно уставном овлашћењу садржаном у одредби члана 93. став 2. Устава којим је утврђено да се услови и поступак задуживања Републике уређују законом. Стога је Уставни суд оценио да нису основане иницијативе којима се оспоравају наведене одредбе Закона.
Одредба члана 14. став 1. Закона оспорена је из разлога што не предвиђа право жалбе кад банка одбије захтев имаоца обвезнице за превремену исплату девизне штедње за покривање трошкова лечења у иностранству. Ова одредба Закона, по мишљењу подносиоца иницијативе, супротна је одредби члана 22. Устава од 1990. године. Оспореном одредбом Закона прописано је да иницијални власник обвезнице по основу старе девизне штедње може те обвезнице користити и пре рока доспећа, и то: за плаћање трошкова лечења, за набавку лекова, за плаћање трошкова сахране и у другим случајевима - до износа стварних трошкова, под условима и до износа које пропишу републичке владе. Оцењујући основаност навода подносиоца иницијативе, Уставни суд је утврдио да је, на основу овлашћења садржаног у оспореној одредби Закона, Влада донела Одлуку о коришћењу обвезница Републике Србије по основу девизне штедње грађана пре рока доспећа ради плаћања одређених трошкова („Службени гласник РС“, бр. 50/02 и 56/02) којим је уредила услове коришћења обвезница за ове намене и да је Правилником о начину поступања банака у поступку коришћења обвезница Републике Србије по основу девизне штедње грађана пре рока доспећа ради плаћања одређених трошкова („Службени гласник РС“, бр. 60/02 и 6/03) уређен начин поступања банке по овим захтевима. С обзиром на то да је превремено коришћење обвезница старе девизне штедње за одређене намене и поступање банака по захтевима власника обвезница ближе уређено наведеним прописима, да се оспореном одредбом члана 14. став 1. Закона не искључује могућност вођења судског поступка против акта, односно радње банке којима се супротно оспореној одредби Закона и прописима донетим на основу ове одредбе Закона одбија превремено коришћење обвезница за те намене, Уставни суд је оценио да наводи иницијатора нису основани. Такође, имајући у виду да, сагласно одредбама члана 63. Закона о Народној банци Србије („Службени гласник РС“, бр. 72/03, 55/04 и 85/05), Народна банка Србије врши контролу законитости пословања банака и других финансијских организација, као и да се против појединачних аката Народне банке Србије (начелно) може водити управни спор, Уставни суд је оценио да је контрола законитости пословања банака обезбеђена и у оквиру Законом утврђене надлежности Народне банке Србије. Полазећи од наведеног, као и да се уставност оспорене одредбе Закона доводи у питање из разлога што „том одредбом није предвиђено право жалбе“ , а да Уставни суд, на основу члана 167. Устава, оцењује уставност општег акта са становишта постојеће садржине оспорене норме, односно да не оцењује уставност општег акта из разлога што одређени односи нису уређени тим актом („тзв. правне празнине“), Уставни суд је, сагласно одредби члана 53. став 3. Закона о Уставном суду, оценио да нема основа за прихватање иницијативе.
Полазећи од изложеног, а на основу одредбе члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић