Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец (Korhecz Tam ás), др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Јован Ћирић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. М . и В . М, обоје из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. фебруара 202 2. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. М . и В . М . и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности Вождовац у предмету број 952-02-4-722/2014 подноси оцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 700 евра , у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству .
О б р а з л о ж е њ е
1. М. М . и В . М, обоје из Београда, поднели су Уставном суду, преко пуномоћника С. Г . Б, адвоката из Београда, 14. јула 2018. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку који је вођен пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности Вождовац у предмету број 952-02-4-722/2014.
У уставној жалби је детаљно изложен ток предметног управног поступка који је започео 12. јула 2013. године, подношењем захтева подносилаца за упис права својине на стану, а који није био правноснажно окончан у време подношења уставне жалбе.
Уставном жалбом се тражи да Уставни суд утврди повреду означених права зајемчених Уставом и наложи надлежним органима да поступак окончају у унајкраћем року, као и да утврди подносиоц има „солидарно право“ на накнаду материјалне штете у износу од 2.000 евра у динарској противвредности и нематеријалне штете у износу од 4.000 евра у динарској противвредности. Такође се предлаже да Уставни суд објави Одлуку у „Службеном гласнику Републике Србије“ и листу „Политика“ .
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увид ом у скениране списе предмета Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Вождовац у предмету број 952-02-4-722/2014, као и достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносиоци уставне жалбе су 12. јула 2013. године поднели Служби за катастар непокретности Београд 2 захтев за доношење допунског решења којим ће се у потпуности извршити упис права сусвојине на стану од јед не собе у приземљу зграде број … у М . улици у Београду, са уделима од по 9/48, на к.п. број … КО Вождовац, на основу уговора о доживотном издржавању закљученог 30. септембра 1988. године.
Решењем првостепеног органа од 25. децембра 2013. одбијен је предметни захтев подносилаца уставне жалбе, а другостепени орган је ре шењем од 7. марта 2014. године одбио њихову жалб у изјављену против т ог решења. Подносиоци уставне жалбе су 22. априла 2014. поднели тужбу Управном суду против наведеног коначног решења, која је заведена под бројем У. 5886/14.
Другостепени орган је решењем од 7. јула 2014. године , донетим сагласно одредби члана 251. раније важећег Закона о општем управном поступку, поништио своје решење од 7. марта 2014 и решење првостепеног органа од 25. децембра 2013. године . У образложењу решења је наведено да ће у поновном поступку првостепени орган имати у виду да је закључен уговор о доживотном издржавању 30. септембра 1988. године, да је решењем Четвртог општинског суда у Београду од 10. децембра 1984. године расправљена заоставштина иза пок. З . М . и да је за наследника на непокретностима на к.п. број … оглашена Р. М; да је поступак заоставштине иза њене смрти обустављен, јер није оставила другу имовину осим оне која је предмет уговора о до животном издржавању, те да треба утврдити да ли су све непокретности које се налазе на тој парцели обухваћене наведеним уговором.
Решењем првостепеног органа број 952-02-4-722/2014 од 6. јула 2015. године поново је одбијен предметни захтев подносилаца уставне жалбе, са образложењем да се из приложених исправа не може утврдити да ли је уговором располагано и дворишном зградом од једне собе површине 20 м2, „што и није у надлежности тог органа, већ у надлежности суда“. Другостепени орган је решењем од 29. децембра 2015. године уважио жалбу подносилаца и поништио побијано решење, а М. С . је 17. фебруара 2016. године поднео тужбу Управном суду против наведеног коначног решења .
Првостепени орган је у поновном поступку донео решење од 8. маја 2017. године , којим је дозвољен упис права својине на предметном стану. Против наведеног решења М.С. је изјавио жалбу 10. јула 2017. године.
Првостепени орган је 20. јуна 2017. године донео з акључак о понављању поступка по службеној дужности у предмету број 952-02-4-722/2014, у делу који се односи на доставу решења од 8. маја 2017. године .
Решењем другостепеног органа од 23. априла 2019. поништено је решење првостепеног органа од 8. маја 2017. године .
Пресудом Управног суда У. 2321/16 од 13. јуна 2019. године уважена је тужба М.С, поништено решење другостепеног органа од 29. децембра 2015. године и предмет враћен том органу на поновно одлучивање.
У службеној белешци сачињеној 19. фебруара 2020. године констатовано је да је грешком о глашена правноснажном промена по решењу од 8. маја 2017. године.
Решењем првостепеног органа број 952-02-4-722/2014 од 19. фебруара 2020. године дозвољено је провођење промене у бази података катастра непокретности – упис права својине у корист подносилаца уставне жалбе на стану који се састоји од једне собе, уписан као посебни део зграде број .. , изграђене на к.п. број …, са делом поседа 9/48. Против наведеног решења М.С. је 10. марта 2020. године изјавио жалбу.
Другостепени орган је, у извршењу пресуде Управног суда У. 2321/16 од 13. јуна 2019. године, решењем од 5. августа 2020. године одбио као неосновану жалбу подносилаца уставне жалбе изјављену против решења првостепеног органа од 6. јула 2015. године.
У допису првостепеног органа од 23. новембра 2021. године, достављеном на захтев Уставног суда, наведено је да је решење Републичког геодетског завода број 952-02-23-5904/2019 од 5. августа 2020. године постало правноснажно 26. новембра 2020. године и да је предмет архивиран 4. фебруара 2021. године.
4. Одредбама Устава , на чију повреду подносиоци указуј у у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.) ; да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, (члан 58. став 1. ).
За одлучивање о основаности уставне жалбе у овом делу од значаја су и одредбе следећих закона:
Одредбама Закона о општем управном поступку ( „Службени лист СРЈ “, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС “, број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења ( члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања ( решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најкасније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок; да у осталим случајевима, кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најкасније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок ( члан 208. став 1.) ; да ако другостепени орган својим решењем поништи првостепено решење и врати предмет првостепеном органу на поновни поступак, првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од дана пријема предмета, донесе ново решење, против кога странка има право на жалбу (ч лан 232. став 2.).
Одредбом члана 9. став 2. важећег Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18) прописано је да се п оступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања.
Сагласно члану 15. Закона о управним споровима („ Службени гласник РС“, број 119/09) , управни спор се може покренути и када надлежни орган о захтеву, односно жалби странке није донео управни акт, под условима предвиђеним овим законом. Одредбом члана 19. став 1. тог закона је прописано да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта.
5. Подносиоци уставне жалбе сматра ју да им је у управном поступку који је вођен пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности Вождовац у предмету број 952-02-4-722/2014 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава .
Испитујући основаност уставне жалбе са становишта означеног права, Уставни суд је најпре констатовао да је оспорени поступак започео 12. јула 2013. године, подношењем захтева подносилаца уставне жалбе за доношење допунског решења о упису права својине и трајао до 26. новембра 2020. године, када је постало правноснажно решење Републичког геодетског завода број 952-02-23-5904/2019 од 5. августа 2020. године.
Уставни суд констатује да сама чињеница да је оспорени поступак трајао седам година и четири месеца може указивати на то да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да се у предметном поступку нису постављала сложена чињенична, нити правна питања, јер је требало утврдити да ли су, на основу приложених исправ а, испуњени услови за упис права својине на спорној непокретности у корист подносилаца уставне жалбе.
Уставни суд налази да су подносиоци уставне жалбе имали значајан правни и материјални интерес да се у разумном року одлучи о њих овом захтеву.
Уставни суд је из достављених списа предмета утврдио да је првостепени орган први пут одлучио о захтеву у року од пет месеци, да је о жалби против тог решења одлучено у року прописаном законом, а да је у наредном року од три месеца другостепени орган поништио своје решење против кога је поднета тужба Управном суду, као и решење првостепеног органа. Р ешење првостепеног органа у поновном поступку донето је после годину дана, а након поништавања тог решења у поступку по жалби, одлучивање првостепеног органа је трајало годину дана и четири месеца, чиме је тај орган значајно допринео продужењу предметног поступка. Овај суд је утврдио да је одлучивање другостепеног органа о жалби противне странке изјављеној против новодонетог решења трајало непуне две године, али да тиме другостепени орган није допринео трајању оспореног поступка, будући да је у истом периоду Управни суд одлучивао о тужби противне странке поднетој против раније донетог решења другостепеног органа. С обзиром на то да је предметни управни спор трајао три године и четири месеца, Уставни суд налази да се такво поступање Управн ог суд а не може оценити ефикасним.
Испитујући да ли су подносиоци уставне жалбе својим радњама доприне ли дугом трајању предметног поступка, Уставни суд је констатовао да подносиоци у периоду који је укупно трајао две и по године, нису подносили жалбу због пропуштања првостепеног органа да донесе одлуку у поновном поступку, након поништавања раније донетих решења. Овај суд, с тим у вези, оцењује да наведеним правним средством подносиоци нису могли да исходују краће трајање оспореног поступка, будући да је у том периоду Управни суд одлучивао о тужби противне странке. Уставни суд је, међутим, утврдио да су подносиоци уставне жалбе пропустили да у периоду од 11 месеци поднесу тужбу због „ћутања администрације“, којом су могли да утичу на брже доношење одлуке другостепеног органа у извршењу пресуде Управног суда У. 2321/16 од 13. јуна 2019. године.
Уставни суд је, полазећи од свега наведеног, оценио да наведени допринос подносилаца уставне жалбе не може утицати на оцену Суда о томе да је у управном поступку који је вођен пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности Вождовац у предмету број 952-02-4-722/2014 , повређено право подносилаца на суђење у разумном року. Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) , у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке, као вид правичног задовољења подносиоц има уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, утврдио прав о на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 700 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности значајне у овом уставносудском спору и нашао да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју су подносиоци претрпели. Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
Уставни суд је, поред тога, имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије од 9. јануара 2018. године (представкe бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16 ) и више других пресуда, које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.
7. Уставни суд је оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге за тврдњу да је подносиоцима, дугим трајањем оспореног поступка, повређено право на имовину из члана 58. Устава.
Оцењујући захтев подносилаца за накнаду материјалне штете , Уставни суд констатује да подносиоци нису доставили доказе о постојању јасне узрочне везе између штете и радње државног органа којом је та штета проузрокована.
У вези са захтевом уставне жалбе да Уставни суд објави ову одлуку у „Службеном гласнику Републике Србије“ и листу „Политика“, Суд налази да је утврђивање права на накнаду нематеријалне штете адекватан вид правичног задовољења подносилаца уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року.
Уставни суд је, стога, у преосталом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, због непостојања Уставом и Законом утврђених претпоставки за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.