Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец (Korhecz Tam ás), др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Јован Ћирић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. П . и Р . П, обоје из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. фебруара 202 2. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба В. П . и Р . П . и утврђује да је у поступку административног извршења који се води пред Одељењем за инспекцијске послове и извршења Управе градске општине Савски венац у Београду у предмету број 356-79/2018-VI-3 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све мере како би се поступак административног извршења из тачке 1. окончао у најкраћем року.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. П . и Р . П, обоје из Београда, поднели су Уставном суду, 4. маја 2018. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 11954/16 од 22. фебруара 2018. године, због повреде начела и права из чл. 21, 25, 32, 36. и 58. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбама члана 32. став 1. Устава, у поступку административног извршења наведеном у изреци.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је оспорена пресуда у свему супротна Уставу, Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода и ставовима Управног суда израженим у раније донетим одлукама у тој правној ствари; да је Управни суд после 13 година арбитрерним поступањем онемогућио подносиоце да уживају своју имовину и исту практично одузео; да су подносиоци „годинама“ заинтересована лица у предметном поступку, а да се Управни суд у оспореној пресуди „чуди“ због чега је обавеза уклањања спорне бетонске стазе наложена само власницима посебних делова зграде у улици А. број …, иако се налази на две катастарске парцеле.
У уставној жалби се, такође, указује на то да се оспореном пресудом одуговлачи поступак, иако „неосновано“ траје већ 13 година.
Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд утврди повреду означених начела и права и поништи оспорени акт, као и да утврди право подносиоцима уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од по 1.000 евра , у динарској противвредности . Такође се предлаже да Уставни суд одложи извршење оспореног акта и „забрани поступање по предметној пресуди, односно извршење свих других аката“…до доношења одлуке по овој уставној жалби.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорени акт, списе предмета Одељења за инспекцијске послове и извршења Управе градске општине Савски венац у Београду број 356-79/2018-VI-3, као и достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Подносилац уставне жалбе В. П . обратио се 13. јуна 2005. године Одељењу за инспекцијске послове општине Савски венац захтевом за предузимање мера из надлежности грађевинске инспекције на уклањању колско-пешачке стазе између пр едгаражног простора зграда бр. … и … у улици А . у Београду . Захтевом је тражено да се та обавеза наложи власницима гаража лево од улаза у зграду број …, јер коришћење те стазе „угрожава безбедност и озбиљно доводи у питање коришћење гараже“ подносиоца и предгаражног простора, који по грађевинској дозволи припада његовој гаражи, тим пре што се у једној од гаража врши поправка возила, а на згради број 6 се врши надзиђивање, што ће додатно повећати број потенцијалних корисника приступног пута искључиво одобреног за зграде бр. … и ... .
Грађевински инспектор Одељења за инспекцијске послове и извршења Управе градске општине Савски венац у Београду (даље у тексту: првостепени орган) донео је решење број 356-94/2005 од 22. фебруара 2006. године, којим је наређено Републичкој дирекцији за имовину Републике Србије, као инвеститору радова на изградњи спорне бетонске стазе, да исту поруши у остављеном року, под претњом принудног извршења. Решењем Секретаријата за имовинско-правне послове и грађевинску инспекцију града Београда – Сектор за другостепени поступак и управно-правне послове за грађевинску и урбанистичку инспекцију (даље у тексту: другостепени орган) од 30. јуна 2006. године поништен је наведени закључак и предмет враћен истом органу на поновно одлучивање.
Закључком првостепеног органа од 14. септембра 2006. године прекинут је предметни поступак инспекцијског надзора до правноснажног окончања поступка по пријави Стамбене зграде у улици А. број … у Београду за легализацију спорне бетонске стазе. Решењем другостепеног органа од 14. децембра 2006. године уважена је жалба подносиоца уставне жалбе В . П . и поништен је побијани закључак.
Закључком првостепеног органа од 7. маја 2007. године обустављен је поступак предметног инспекцијског надзора покренут против Републике Србије као инвеститора радова. Решењем другостепеног органа од 20. септембра 2007. године поништен је наведени закључак, због оцене тог органа да је нејасно на основу којих доказа је првостепени орган утврдио да је спорна стаза изграђена у складу са издатим одобрењем за изградњу.
Решењем првостепеног органа од 24. октобра 2007. године, донетим на основу одредбе члана 141. став 1. тачка 1) Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 47/03 и 34/06) наређено је Републици Србији, као инвеститору радова на изградњи спорне бетонске стазе, да исту поруши у остављеном року, јер су радови изведени без одобрења за њихово извођење. Решење је достављено подносиоцима уставне жалбе. Исти орган је 3. децембра 2007. године донео закључак о дозволи извршења наведеног решења.
Решењем другостепеног органа од 28. јануара 2008. године поништено је решење првостепеног органа од 24. октобра 2007. године. Пресудом Окружног суда у Београду У. 315/08 од 22. маја 2008. године одбијена је тужба подносилаца уставне жалбе поднета против коначног решења од 28. јануара 2008. године.
Закључком првостепеног органа од 4. марта 2008. године поново је прекинут предметни поступак инспекцијског надзора до правноснажног окончања поступка по пријави Стамбене зграде за легализацију спорне бетонске стазе.
Закључком првостепеног органа од 26. августа 2008. године поново је обустављен предметни поступак инспекцијског надзора покренут против Републике Србије као инвеститора радова, а другостепени орган је решењем од 25. новембра 2008. године поништио наведени закључак.
Закључком првостепеног органа од 4. новембра 2009. године трећи пут је прекинут поступак инспекцијског надзора до правноснажног окончања поступка по захтеву за легализацију спорне бетонске стазе. Решењем другостепеног органа од 28. јануара 2010. године одбијена је жалба подносилаца уставне жалбе изјављена против наведеног закључка, али је Управни суд пресудом У. 20480/10 од 24. фебруара 2012. године уважио тужбу подносилаца, поништио коначно решење од 28. јануара 2010. године и предмет вратио истом органу на поновно одлучивање.
Закључком првостепеног органа од 20. новембра 2014. године трећи пут је обустављен поступак предметног инспекцијског надзора. Другостепени орган је решењем од 22. јуна 2015. године поништио наведени закључак, поред осталог, због тога што није сматрао прихватљивим закључак првостепеног органа да је инвеститор спорних радова Република Србија.
Решењем првостепеног органа број 356-205/2015-VI-03 од 19. јануара 2016. године наложено је власницима посебних делова зграде у улици А. број … и носиоцима права својине на к.п. …/5 КО Савски венац, означеним у решењу, да у остављеном року уклоне бетонску стазу изграђену на к.п. бр. …/5 и …/7 КО Савски венац. У образложењу решења је наведено да је решењем Одељења за грађевинске и комуналне послове градске општине Савски Венац број 351-91/2008-III-01 од 17. марта 2010. године одбијен захт ев за легализацију спорне стазе и да је то решење постало правноснажно 30. новембра 2012. године. Решењем другостепеног органа од 18. јула 2016. године одбијена је жалба инвеститора изјављена против решења од 19. јануара 2016. године.
Првостепени орган је 22. августа 2016. године донео закључак о дозволи извршења решења о извршењу тог органа од 19. јануара 2016. године.
Оспореном пресудом Управног суда У. 11954/16 од 22. фебруара 2018. године уважена је тужба инвеститора и поништено коначно решење од 18. јула 2016. године, а предмет враћен другостепеном органу на поновно одлучивање. Управни суд је оценио да у побијаном решењу недостају разлози о томе због чега је само појединим власницима посебних делова зграде наложено да уклоне спорну стазу. Такође је оцењено да се из утврђеног чињеничног стања не може закључити да је дошло до нарушавања мирног уживања имовине подносилаца уставне жалбе и да је угрожено редовно коришћење суседних објеката.
Другостепени орган је решењем од 17. априла 2018. године поништио решење првостепеног органа од 19. јануара 2016. године и предмет вратио том органу на поновно одлучивање.
Решењем првостепеног органа број 356-79/2018-VI-3 од 10. августа 2018. године наложено је власницима посебних делова зграде у улици А. број … и носиоцима права својине на к.п. …/5 КО Савски венац, као и власницима посебних делова зграде у улици А. број … и носиоцима права својине на к.п. …/7 КО Савски венац, међу којима су и подносиоци уставне жалбе, да у остављеном року уклоне бетонску стазу изграђену на к.п. бр. …/5 и …/7 КО Савски венац.
Решењем првостепеног органа од 17. септембра 2018. године усвојена је жалба коју су изјавили обавезани власници посебних делова зграде, осим подносилаца уставне жалбе и поништено решење тог органа од 10. августа 2018. године (тач. 1. и 2. диспозитива), јер је у поступку одлучивања о жалби утврђено да побијано решење не садржи поуку о правном средству. Тачком 3. диспозитива новодонетог решења наложено је лицима означеним у решењу које је поништено да у остављеном року уклоне спорну бетонску стазу.
Решењем о извршењу првостепеног органа од 15. октобра 2018. године утврђено је да је решење тог органа од 17. септембра 2018. године постало извршно 25. септембра 2018. године и дозвољено је његово извршење.
Решењем другостепеног органа од 4. марта 2021. године усвојена је жалба власника посебних делова зграде у улици А. број …, као и два власника посебних делова зграде у улици А. број … и поништено је решење првостепеног органа од 17. септембра 2018. године (тачка 1. диспозитива). Истим решењем поништено је решење првостепеног органа од 10. августа 2018. године и предмет враћен истом органу на поновно одлучивање (тачка 2. диспозитива). Другостепени орган је утврдио да је првостепени орган „истовремено одлучио о редовном и о ванредном правном средству – поништавање коначног решења“.
Другостепени орган је решењем од 5. марта 2021. године поништио решење о извршењу од 15. октобра 2018. године, јер је прегледом списа предмета утврдио да је решењем од 4. марта 2021. године поништено решење првостепеног органа од 17. септембра 2018. године, чије извршење је дозвољено побијаним решењем.
3.2. Решењем Одељења за грађевинске и комуналне послове градске општине Савски Венац број 351-91/2008-III-01 од 17. марта 2010. године одбијен је захтев Л . Ђ, М . Г . и А . З . за накнадно издавање одобрења за изградњу и употребну дозволу за радове изведене на изградњи бетонске стазе за потребе објекта ширине 3м, дужине 15м. У образложењу решења је наведено да се спорна стаза простире са своје две трећине на к.п. број …/7, а да подносиоци захтева немају право коришћења на истој, нити поседују оверене писмене сагласности сукорисника наведене парцеле. Решењем Секретаријата за имовинско-правне послове, грађевинску и урбанистичку инспекцију града Београда од 11. октобра 2010. године одбијена је жалба тих лица изјављена против наведеног решења. Пресудом Управног суда У. 30202/10 од 30. новембра 2012. године одбијена је као неоснована тужба М. Г . и А . З . поднета против коначног решења од 11. октобра 2010. године.
3.3. Према препису листа непокретности за к.п. број …/7 КО Савски венац, на тој парцели се налази објекат преузет из земљишне књиге – стамбена зграда за колективно становање у улици А. број … у Београду, а подносиоци уставне жалбе су власници по једног стана и једне гараже у тој згради. Предметно земљиште је у државној својини, а право коришћења имају власници посебних делова зграде.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносиоци указују у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе следећих закона:
Одредбама Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 47/03, 34/06 и 39/09), који је био на снази на дан доношења решења првостепеног органа од 24. октобра 2007. године, било је прописано: да је грађевински инспектор овлашћен да врши надзор над коришћењем објеката и да предузима мере ако утврди да се коришћењем објекта доводе у опасност живот и здравље људи, безбедност околине, угрожава животна средина и ако се ненаменским коришћењем утиче на стабилност и сигурност објекта (члан 140. став 2.); да је грађевински инспектор у вршењу инспекцијског надзора овлашћен да нареди решењем рушење објекта, ако се објекат гради или је његово грађење завршено без одобрења за изградњу и пријаве почетка изградње објекта, односно извођења радова, односно главног пројекта (члан 141. став 1. тачка 1)); да је власник објекта изграђеног, односно реконструисаног без грађевинске дозволе дужан да у року од шест месеци од дана ступања на снагу овог закона пријави општинској, односно градској управи објекат чије је грађење, односно реконструкција завршена без грађевинске дозволе, а по истеку рока из става 1. овог члана, општинска, односно градска управа у року који не може бити дужи од 60 дана обавештава власника, односно инвеститора објекта о условима за издавање одобрења за изградњу, односно о документацији коју је дужан да приложи уз захтев (члан 160. ст. 1. и 3.); да ће, ако власник објекта изграђеног, односно реконструисаног без грађевинске дозволе не пријави објекат у року из члана 160. овог закона, односно не поднесе захтев за издавање одобрења за изградњу у року из члана 161. овог закона, општинска, односно градска управа донети решење о рушењу објекта, односно дела објекта (члан 162.).
Одредбама Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 72/09, 81/09-исправка, 64/10-Одлука УС и 24/11), који је ступио на снагу 11. септембра 2009. године, било је прописано: да легализација, у смислу овог закона, јесте накнадно издавање грађевинске и употребне дозволе за објекат, односно делове објекта изграђене или реконструисане без грађевинске дозволе, а да ће се грађевинска дозвола из става 1. овог члана издати за све објекте изграђене, односно реконструисане или дограђене без грађевинске дозволе, односно одобрења за изградњу до дана ступања на снагу овог закона (члан 185. ст. 1. и 2.); да се поступак легализације покреће по захтеву власника бесправно изграђеног објекта, односно његовог дела, а да се захтев за легализацију подноси у року од шест месеци од дана ступања на снагу овог закона (члан 186. ст. 1. и 2.); да се рушење објекта, који су изграђени, односно реконструисани или дограђени без грађевинске дозволе, односно одобрења за изградњу до дана ступања на снагу овог закона, неће извршавати нити ће се за те објекте доносити решење о уклањању до правноснажно окончаног поступка легализације (члан 197. став 1.); да се правноснажним окончањем поступка којим се одбацује или одбија захтев за легализацију, стичу услови за уклањање објекта, односно његовог дела (члан 198. став 1.); да ће се решавање захтева за издавање одобрења за изградњу, употребне дозволе и других захтева за решавање о појединачним правима и обавезама, поднетих до дана ступања на снагу овог закона, наставити по прописима који су важили до дана ступања на снагу овог закона (члан 218.).
Сагласно одредбама члана 18. Закона о инспекцијском надзору („Службени гласник РС“, бр. 36/15, 44/18 и 95/18), поступак инспекцијског надзора покреће се и води по службеној дужности или захтевом надзираног субјекта за вршење инспекцијског надзора, као и захтевом другог лица коме је посебним законом признато својство странке у поступку (став 1.), при чему п редставке имају дејство иницијативе за покретање поступка, а подносиоци тих иницијатива немају својство странке у том поступку ( став 3.).
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ “, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС “, број 30/10) било је прописано: да је странка лице по чијем захтеву је покренут поступак или против кога се води поступак или које, ради заштите својих права или правних интереса, има право да учествује у поступку (члан 39.); да кад другостепени орган утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он ће допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, а ако другостепени орган нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар (члан 232. став 1.); да се извршење ради испуњења неновчаних обавеза извршеника спроводи административним путем (члан 266. став 1.); да орган надлежан за спровођење административног извршења доноси, по службеној дужности или по предлогу тражиоца извршења, закључак о дозволи извршења и да је против тог закључка допуштена жалба надлежном другостепеном органу (члан 268. став 1.); да се у поступку административног извршења може изјавити жалба која се односи само на извршење, а њоме се не може побијати правилност решења које се извршава и да жалба не одлаже започето извршење (члан 270. ст. 1. и 2.); да ће се административно извршење обуставити по службеној дужности и спроведене радње поништити ако се утврди да је обавеза у целини извршена, да извршење није било уопште допуштено, да је било спроведено према лицу које није у обавези, ако тражилац извршења одустане од свог захтева, односно ако је извршна исправа поништена или укинут (члан 271. став 1.); да ће се административно извршење одложити ако се утврди да је у погледу извршења об авезе дозвољен почек, или је уместо привременог решења које се извршава донесено решење о главној ствари које се разликује од привременог решења, као и да одлагање извршења одобрава орган који је донео закључак о дозволи извршења (члан 271. став 2.).
Одредбама важећег Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18) прописано је: да се поступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања (члан 9. став 2.); да је п ротив решења о извршењу у поступку управног извршења дозвољена жалба, која не одлаже извршење решења (члан 202. став 1.); да се извршење може, на предлог извршеника или тражиоца извршења, одложити ако је против решења које се извршава или решења о извршењу изјављена жалба или друго правно средство, а извршење би изазвало ненадокнадиву штету, под условом да одлагање извршења није законом забрањено, нити противно јавном интересу ( члан 202. став 4.).
5. Подносиоци уставне жалбе сматрају да им је повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава , у поступку административног извршења решења надлежног органа којим је наложено уклањање бетонске стазе изграђене на к.п. бр. …/5 и …/7 КО Савски венац.
Испитујући допуштеност уставне жалбе ratione temporis, с обзиром на то да је прво решење којим је наложено уклањање спорне бетонске стазе донето пре проглашења Устава, Уставни суд је утврдио да у време подношења уставне жалбе није био окончан предметни поступак административног извршења. Имајући у виду да је повреда на коју се указује у уставној жалби трајног карактера, Уставни суд је оценио да је уставна жалба ratione temporis допуштена (видети, на пример, пресуде Европског суда за људска права у предметима Илић против Србије, број представке 30132/04, од 9. октобра 2007. године, ст. 52. до 54. и Костић против Србије, број представке 41760/04, од 25. новембра 2008. године, ст. 44. до 46.).
Испитујући допуштеност уставне жалбе ratione personae, Уставни суд је констатовао да је инспекцијски надзор до доношења Закон а о инспекцијском надзору био уређен Законом о државној управи, који није регулисао питање процесне легитимације лица које подноси иницијативу за покретање поступка инспекцијског надзора. Овај суд је, међутим, имао у виду да се током инспекцијског надзора понекад уводе у поступак у својству странке лица којима то право не припада, јер се акт којим се инспекцијски орган обавештава о постојању потребе за вршењем надзора погрешно сматра захтевом , иако он то није по својој правној природи. У тим случајевима инспекцијски орган позива подносиоца иницијативе на усмену расправу, па и доставља првостепену, односно другостепену одлуку и тиме га чини странком у управном поступку , иако је Законом о инспекцијском надзору из 2015. године изричито прописано да подносиоци иницијатива немају својство странке у том поступку ( став 3.).
Уставни суд је, увидом у списе предмета првостепеног органа, утврдио да је тај орган по службеној дужности, а на иницијативу подносиоца уставне жалбе, 22. фебруара 2006. године донео решење број 356-94/2005, којим је наложио уклањање спорне бетонске стазе. Суд је констатовао да је другостепени орган одлучио о жалби коју је п односилац уставне жалбе изјавио против решења од 14. септембра 2006. године, а да је Управни суд одлучио о тужби подноситељке уставне жалбе поднетој против решења другостепеног органа од 28. јануара 2008. године. Имајући то у виду, Уставни суд је утврдио да је предметни поступак инспекцијског надзора започео 2006. године, да у том поступку подносилац уставне жалбе има својство странке од 2006. године, а подноситељка од 2008. године и да предметни поступак још није правноснажно окончан.
Оцењујући основаност уставне жалбе са становишта означеног уставног права из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је имао у виду да је појам разумног трајања управног поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном случају, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа који воде поступак, као и од значаја истакнутог права за подносиоца. Полазећи од наведеног, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
По оцени Уставног суда, превасходну одговорност за наведено трајање овог поступка сноси првостепени орган, који је у периоду од петнаест година донео , поред осталог, четири решења којим а је различитим инвеститорима налагао обавезу уклањања спорне бетонске стазе, при чему је у истом периоду три пута наизменично доносио закључке о прекиду и обустављању предметног поступка. Овај суд, с тим у вези, истиче да је већ 30. новембра 2012. године постало правноснажно решење којим је одбијен захтев за легализацију радова на изградњи спорне бетонске стазе.
Уставни суд, такође, оцењује да је трајању поступка допринео и другостепени орган, тиме што је поништио девет одлука првостепеног органа, пропуштајући да користи овлашћења из члана 232. раније важећег Закона о општем управном поступку. Према становишту које је изразио и Европски суд за људска права, чињеница да се више пута налаже понављање разматрања једног предмета пред нижом инстанцом може, сама по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему државе (видети пресуде Европског суда за људска права у предмету Pavlyulynets против Украјине, представка број 70767/01, став 51, од 6. септембра 2005. године и предмету Цветковић против Србије, представка број 17271/04, став 51, од 10. јуна 2008. године).
По оцени Уставног суда, одлучивање Управног суда у управним споровима вођеним у току оспореног поступка административног извршења није изашло изван оквира поступања у разумном року.
Уставни суд указује на то да поступак административног извршења по својој природи не спада у сложене поступке, посебно стога што се извршење спроводи на основу извршног решења, чија се правилност не може оспоравати жалбом. Такође, у Закону о општем управном поступку су таксативно наведени разлози и случајеви у којима се може обуставити, односно одложити извршење, што умногоме олакшава поступање надлежног органа у том поступку.
Испитујући од каквог је значаја за подносиоце уставне жалбе одлука у оспореном поступку, Уставни суд је констатовао да су они носиоци права коришћења на катастарској парцели на којој се, у већем делу, налази спорна бетонска стаза, што указује на њихов интерес да се ефикасно спроведе поступак уклањања те стазе. Овај суд, међутим, констатује да је у оспореној пресуди доведен у сумњу закључак управних органа да спорна стаза отежава редовн о коришћење суседних објеката. Такође, решењем првостепеног органа донетим у извршењу наведене пресуде обавеза уклањања те стазе наложена је свим власницима посебних делова зграда бр. … и …, па и подносиоцима уставне жалбе. Суд, с тим у вези, наглашава да предметни поступак инспекцијског надзора није покренут због тога што су коришћењем спорне бетонске стазе доведени у опасност живот и здравље људи или безбедност околине, у смислу члана 140. став 2. раније важећег Закона о планирању и изградњи, већ због тога што је та стаза изграђена без одобрења за изградњу, те је њено уклањање наложено на основу одредбе члана 141. став 1. тачка 1) наведеног закона.
Оцењујући понашање подносилаца уставне жалбе у оспореном поступку, Уставни суд налази да они својим радњама нису допринели продужењу предметног поступка. Суд је, наиме, констатовао да извршење решења којима је налагано уклањање спорне бетонске стазе није било одложено на основу одредаба члана 271. став 2. раније важећег Закона о општем управном поступку и ли члана 202. став 4. важећег закона. Полазећи од наведеног, а имајући у виду да жалба против акта којим се дозвољава извршење решења о обавези уклањања објекта изграђеног без грађевинске дозволе не задржава извршење тог решења, Уставни суд налази да нису постојале законске сметње за спровођење решења о дозволи извршења донетих у оспореном поступку због изјављених жалби против тих решења. Овај суд, такође, указује на то да подносиоцима уставне жалбе нису била на располагању средства за убрзање поступка, будући да тужбу Управном суду због „ћутања управе“ може поднети само странка о чијој жалби није одлучено у управном поступку.
Полазећи од тога да предметни поступак административног извршења траје дуже од 15 година и да још није окончан, Уставни суд је оценио да је у поступку административног извршења који се води пред Одељењем за инспекцијске послове и извршења Управе градске општине Савски венац у Београду број 356-79/2018-VI-3 (раније број 356-205/2015-VI-03) подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), у овом делу уставну жалбу усвојио, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцима уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу сваком од по 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју су претрпели подносиоци уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете, посебно дужину трајања предметног поступка, понашање подносилаца и захтев који је постављен у уставној жалби. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овог суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.
7. Полазећи од тога да управни поступак поводом кога је поднета уставна жалба још није окончан, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одредио да се штетне последице утврђене повреде Уставом зајемченог права отклоне налагањем надлежним органима да предузму неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року, па је одлучио као у тачки 3. изреке.
8. Испитујући уставну жалбу у делу којим је оспорена пресуда Управног суда У. 11954/16 од 22. фебруара 2018. године, Уставни суд је најпре констатовао да из наведене одредбе члана 170. Устава Републике Србије произлази да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да су пре њеног подношења искоришћена прописана правна средства за заштиту права подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд је даље констатовао да је оспореном пресудом уважена тужба инвеститора, поништено решење другостепеног органа од 18. јула 2016. године и предмет враћен тужен ом органу на поновно одлучивање. Овај суд истиче да су подносиоци уставне жалбе, након поништавања решења првостепеног органа од 19. јануара 2016. године у извршењу оспорене пресуде, има ли могућност да у поновном поступку пред управним органом истакну све чињенице које су изнели у одговору на тужбу, као и да бране своја права и законом заштићене интересе, из чега следи да доношењем пресуде Управног суда У. 11954/16 од 22. фебруара 2018. године нису исцрпљена правна средства у овој правној ствари.
С обзиром на изложено, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио као преурањену , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
Полазећи од наведеног, Уставни суд није разматрао захтев уставне жалбе да се одложи извршење оспорене пресуде Управног суда У. 11954/16 од 22. фебруара 2018. године.
9. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 4 6. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда ( „Службени гласник РС “, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.