Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Јован Ћирић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. С . из Калуђерице код Београда , С. В . из Малог Пожаревца код Београда , С. М . из Лештана код Београда , Ш. Б . из Крагујевца, М . П . из Јагодине, И . М . и М . С, обојице из Београда, Р . Р . из Баточине, М . Ј . из Велике Плане и Б . Ђ . из Пирота , на основу члана 167. став 4. у вези са члан ом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. фебруара 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба З. С, С. В, С . М, Ш . Б, М . П, И . М, М. С, Р . Р, М . Ј . и Б . Ђ . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд у предмету број 120-831/2008 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије .
2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 1.300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћуј е на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. С . из Калуђерице код Београда и остала лица наведен а у уводу и тачки 1. изреке поднели су Уставном суду, 27. јуна 2018. године, преко пуномоћника Ј . М, адвоката из Ваљева, уставну жалбу , допуњену поднесцима од 19. јуна 2019. године , 28. јануара, 26. јуна 2020. године и 23. јуна 2021. године , због повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, „у поступцима који су вођени пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд у предмету број 120-831/2008, Жалбеном комисијом Владе у предмету бр ој 130-03-1/2009-01, и Управним судом у предметима У. 7644/10 (2009), У 4251/12 и У. 15837/14, као и у поступку који је у време изјављивања ове уставне жалбе вођен пред Жалбеном комисијом Владе Републике Србије “. Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање јединственог поступка који се води поводом захтева подносилаца од 23. јула 2008. године.
У уставној жалби и њеним допун ама је детаљно описан ток наведеног управног поступка, уз навођење разлога који се односе на сложеност предмета поступка, поступање надлежних управних органа и судова, као и на понашање подносилаца. Истакнуто је да првостепени орган не поступа по налозима другостепеног органа, да другостепени орган неће сам да спроведе поступак и реши ствар, иако је по закону то морао да уради, као и да Управни суд одбија да сам реши ствар у спору пуне јурисдикције и враћа предмет на управни поступак.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду права на суђење у разумном року, наложи окончање поступка и утврди право подносилаца на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року сваком у износу од по 2.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је , у спроведеном поступку из списа предмета Ми нистарства унутрашњих послова –Дирекција полиције – Полицијске управе за град Београд број 120-831/2008 и целокупне документације приложене уз уставну жалбу и њене допуне , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари :
Подносиоци уставне жалбе су 23. јула 2008. године Министарству унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд (у даљем тексту: првостепени орган) поднели захтев за исплату накнаде за исхрану, регреса за годишњи одмор и додатака на плату по основу прековременог рада, рада на дане државних и верских празника и рада ноћу, који нису исплаћени у последње три године до подношења захтева.
Како првостепени орган није донео решење у законском року, подносиоци су 30. септембра 2008. године, поднели жалбу због недоношења решења.
Првостепени орган је решењем број 120-831 од 25. јула 2008. године одбио као неоснован захтев подносилаца. Подносиоци су против тог решења изјавили жалбу, а затим и допуну жалбе.
Првостепени орган је донео допунско решење бр ој 120-1181 од 4. новембра 200 8. године којим је њихов захтев одб ио као неоснован .
Решењем Жалбене комисије Владе (у даљем тексту: другостепени орган) број 130-03-1/2009-01 од 26. јануара 2009. године одбијена је као неоснована жалба подносилац а изјављена против наведеног допунског решења .
Пресудом Управног суда У. 7644/10 (2009) од 21. априла 2011. године уважена је тужба подносилаца и пониште но наведено другостепено решење, јер у списима предмета нема захтева тужилаца, овде подносилаца, нити појединачних решења из којих би се могло утврдити да су подносиоци остварили право на коефицијенте за обрачун плате који су од 30 до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, због чега није могуће оценити законитост побијаног решења.
Након што је другостепени орган, у извршењу наведене пресуде Управног суда, решењем број 130-01-1/2011-01 од 21. јуна 20 11. године поништио првостепено решење од 4. новембра 2008. године, донето је ново негативно првостепено решење број 120- 2801 од 29. јула 201 1. године.
Другостепеним решењем број 120-01-1374/2011-01 од 17. октобра 201 1. године усвојена је жалба подносилаца, поништено првостепено решење од 29. јула 2011. године и предмет враћен Министарству унутрашњих послова на поновни поступак.
Првостепени орган је донео решење број 120-2801/2011-01 од 29. новембра 2011. године, којим је одбио као неоснован захтев подносилаца. Против наведеног реше ња подносиоци су изјавили жалбу, која је решењем другостепеног органа број 120-01-111/2012-01 од 2. марта 2012. године одбијена.
Управни суд је пресудом У. 4251/12 од 3. априла 2014. године утврдио да је оспорено решење донето уз повреду правила поступка прописаних одредбом члана 199. став 2. Закона о општем управном поступку, па је тужбу подносилаца уважио, поништио наведено другостепено решење и предмет вратио надлежном органу на поновно одлучивање .
Поступајући у извршењу наведене пресуде Управног суда, другостепени орган је донео решење број 120-01- 198/2014-01 од 30. маја 2014. године, којим је усвојио жалбу подносилаца и поништио решење првостепеног органа од 29. новембра 2011. године.
У поновном поступку првостепени орган је донео решење број 120-3880/2014-1 од 5. августа 2014. године којим је одбио захтев подносилаца као неоснован.
Против наведеног решења подносиоци су поднели жалбу која је решењем другостепеног органа број 120-01-354/2014-01 од 15. октобра 2014. године одбијена као неоснована.
Пресудом Управног суда У. 15837/14 од 28. октобра 2016. године уважена је тужба подносилаца, поништено наведено другостепено решење и предмет враћен надлежном органу на поновно одлучивање. Ово из разлога што је Управни суд утврдио да је оспорено решење донето уз битну повреду правила поступка прописаних одредбом члана 199. став 2. и члан 235. став 2. Закона о општем управном поступку.
У даљем току поступка донето је другостепено решење број 120-01-1416/2016-01 од 20. децембра 201 6. године којим је усвојена жалба подносилаца, поништено решење првостепеног органа од 5. августа 2014. године и предмет враћен Министарству унутрашњих послова на поновни поступак, а потом је донето првостепено решењ е број 120-2332/17 од 20. априла 2017. године којим је одбијен захтев подносилаца.
Другостепеним решењем број 120-01-487/2017-01 од 24. јула 2017. године усвојена је жалба подносилаца, поништено решење од 20. априла 2017. године и предмет враћен на поновни поступак.
Првостепеним решењем број 120-2332/17-1 од 5. септембра 2017. године одбијен је као неоснован захтев подносилаца . Подносиоци су против наведеног решења поднели жалбу, као и ургенцију другостепеном органу, због недоношења решења по жалби на решење првостепеног органа од 5. септембра 2017. године, на коју је другостепени орган закључком број 120-01-808/2017-01 од 28. децембра 2017. године наложио првостепеном органу да другостепеном органу достави решење од 5. септембра 2017. године, са списима предмета.
Другостепени орган је након тога донео решење број 120-01-13/2018-01 од 19. јануара 2018. године, којим је жалбу подносилаца усвојио, поништио решење првостепеног органа од 5. септембра 2017. године и предмет вратио Министарству унутрашњих послова на поновни поступак.
Првостепени орган је донео ново решење број 120-2332/17-2 од 1. марта 2018. године којим одбија као неоснован захтев подносилаца.
Подносиоци уставне жалбе су изјавили жалбу против наведеног решења, која је решењем другостепеног органа број 120-01-913/2018-01 од 23. априла 2018. године усвојена, поништено наведено решење првостепеног органа од 1. марта 2018. године и предмет враћен надлежном органу на поновно одлучивање.
Првостепени орган, је потом донео решење број 120-2332/17-3 од 14. маја 2018. године којим је одбио као неоснован захтев подносилаца. Против наведеног решења, подносиоци су изјавили жалбу , која је решењем другостепеног органа број 120-01-1114/2018-01 од 29. јуна 2018. године усвојена, поништено решење првостепеног органа од 14. маја 2018. године и предмет враћен Министарству унутрашњих послова на поновни поступак.
Након тога, првостепени орган је донео решење број 120-2332/17-3 од 15. октобра 2018. године којим је захтев подносилаца одби о као неоснован. Против наведеног решења, подносиоци су изјавили жалбу, а како другостепени орган није донео одлуку у законском року, подносиоци су поднели ургенцију за доношење другостепене одлуке по жалби.
На наведену ургенцију другостепени орган је дописом број 120-01-01368/2018-01 од 1. фебруара 2019. године обавестио подносиоце да је донео решење број 120-01-1368/2018-01 од 28. децембра 2018. године, које је 31. децембра 2018. године достављено првостепеном органу.
Подносиоци су 20. фебруара 2019. године поднели захтев првостепеном органу за достављање траженог решења.
Другостепени орган је решењем број 120-01-1368/2018-01 од 28. децембра 2018. године усвојио жалбу подносилаца, поништио решење првостепеног органа од 15. октобра 2018. године и предмет вратио Министарству унутрашњих послова на поновни поступак.
Првостепени орган је донео решење број 120-2332/17-4 од 19. фебруара 2019. године којим захтев подносилаца одбија као неоснован.
Против наведеног решења подносиоци су изјавили жалбу, о којој је другостепени орган одлучио решењем број 120-01-1923/2019-01 од 5. априла 2019. године којим је жалбу подносилаца усвојио, поништио решење првостепеног органа од 19. фебруара 2019. године и предмет врат ио Министарству унутрашњих послова на поновни поступак.
Првостепени орган, је потом, дон ео ново решење број 120-2332/17-5 од 17. маја 2019. године , којим је за хтев подносилаца одбио као неоснован.
Против наведеног решења, подносиоци су изјавили жалбу, која је решењем другостепеног органа број 120-01-2307/2019-01 од 26. јула 2019. године усвојена, и поништено решење првостепеног органа од 17. маја 2019. године и предмет враћен на поновни поступак.
Након тога, првостепени орган је донео решење број 120-2332/17-6 од 30. августа 2019. године којим је одбио захтев подносилаца . Против наведеног решења, подносиоци су изјавили жалбу, која је решењем другостепеног органа број 120-01-2640/2019-01 од 28. октобра 2019. године усвојена, решење од 30. августа 2019. године поништено и предмет враћен на поновни поступак.
Након тога, је првостепени орган дон ео решење број 120-2332/17-7 од 28. новембра 2019. године којим је одбио захтев подносилаца. Подносиоци су против наведеног решења изјавили жалбу, о којој је другостепени орган одлучио решењем број 120-01-79/2020-01 од 31. јануара 2020. године којим је усвој ио жалбу, поништио решење од 28. новембра 2019. године и предмет вратио на поновни поступак.
Потом, је првостепени орган донео решење број 120-2332/17-8 од 21. фебруара 2020. године којим је захтев подносилаца одбио . Против наведеног решења, подносиоци су изјавили жалбу, о којој је одлучено решењем другостепеног органа број 120-01-199/2020-01 од 4. маја 2020. године, тако што је усвојио жалбу, поништио решење од 21. фебруара 2020. године и предмет вратио на поновни поступак.
Првостепени орган је донео решење број 120-2332/17-9 од 25. маја 2020. године којим је одбацио као недозвољен захтев подносилаца . Против наведеног решења подносиоци су 5. јуна 2020. године изјавили жалбу.
Другостепени орган је решењем број 120-01-314/2020-01 од 10. јула 2020. године усв ојио жалбу подносилаца и пониш тио решење М инистарства унутрашњих послова - Полицијске управе за град Београд број 120-2332/17-9 од 25. маја 2020. године.
Након тога, првостепени орган је донео решење број 120-2332/17-10 од 21. августа 2020. године којим је захтев подносилаца одбацио као недозвољен.
Подносиоци су 4. септембра 2020. године против наведеног решења поднели жалбу, о којој је одлучено решењем другостепеног органа број 120-01-651/2020-01 од 10. новембра 2020. године, тако што је жалба усвојена, поништено решење од 21. августа 2020. године и предмет враћен надлежном органу на поновни поступак.
Првостепени орган је донео решење број 120-2332/17-11 од 30. новембра 2020. године којим је одбацио као недозвољен захтев подносилаца за накнаду тражене штете за период од 23. јула 2005. године до 25. јуна 2006. године и период од 26. јуна 2006. године до 16. априла 2008. године .
Против наведеног решења подносиоци су 11. децембра 2020. године изјавили жалбу, која је решењем другостепеног органа број 120-01-30/2021-01 од 22. јануара 2021. године усвојена, поништено решење првостепеног органа од 30. новембра 2020. године и предмет враћен на поновни поступак.
Првостепени орган је решењем број 120-2332/17-12 од 25. фебруара 2021. године одбио захтев подносилаца за исплату тражене накнаде за период од 27. јуна 2006. год ине до 16. априла 2008. године, док ће о захтеву подносилаца за период од 23. јула 2005. године до 26. јуна 2006. године, одлучити накнадно, јер се нису стекли сви услови од значаја за одлучивање.
Подносиоци су поднели жалбу 10. марта 2021. године, о којој је другостепени орган одлучио решењем број 120-01-214/2021-01 од 23. априла 2021. године којим је захтев подносиоца одбијен као неоснован.
Против наведеног решења подносиоци су 21. маја 2021. године поднели тужбу Управном суду поводом које је формиран предмет У. 10905/21, и о којој, према стању у списима предмета који су Уставном суду достављени 9. и 22. јула 2021. године, није одлучено.
Допунским решењем првостепеног органа број 120-2332/17-13 од 21. маја 2021. године допуњено је решење истог органа од 25. фебруара 2021. године, у делу одлучивања о захтеву подносилаца за утврђивање права на додатак на плату по основу прековременог рада, рада у дане државног и верског празника и рада ноћу , за период од 23. јула 2005. године до 26. јуна 2006. године, тако што је одбијен захтев подносилаца.
Подносиоци су 3. јуна 2021. године против наведеног решења поднели жалбу, о којој , према стању у списима предмета, није донето другостепено решење.
4. Одредбом члан 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“ , број 30/10), које су се примењивале до 31. маја 2017. године, било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да ако орган против чијег је решења допуштена жалба не донесе решење и не достави га странци у прописаном року, странка има право на жалбу као да је њен захтев одбијен, да ако жалба није допуштена, странка може непосредно покренути управни спор ( члан 208. став 2.); да кад другостепени орган утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он ће допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, да ако другостепени орган нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар (члан 232. став 1.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најдоцније у року од 30 дана од дана пријема предмета, донесе ново решење, те да против новог решења странка има право на жалбу (став 2.).
У основи истоветне одредбе садржане су у члану 9. став 2, члану 151. став 3. и члану 171. ст. 2. и 3. Закона о општем управном поступку ( „Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18 – аутентично тумачење) , које се примењују од 1. јуна 2017. године , а одредбом члана 213. став 2. наведеног закона је прописано да ако после почетка примене овог закона решење првостепеног органа буде поништено или укинуто, даљи поступак се спроводи према одредбама овог закона.
Одредбом члана 31. став 3. Закона о управним споровима („Службени лист СРЈ“, број 46/96 ), који је био на снази до 29. децембра 2009. године, било је прописано да је тужени дужан да у остављеном року достави суду све списе који се односе на предмет и да ако тужени и после другог захтева не достави списе предмета или ако изјави да их не може доставити, суд може решити ствар и без списа. У основи истоветнa одредбa садржанa je у члану 30. став 3. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09 ), који је ступио на снагу 30. децембра 2009. године.
5. Испитујући истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од тога да управни поступак и управни спор представљају јединствену целину, те је период меродаван за оцену о повреди означеног права почео да тече 23. јула 2008. године, када је поднет захтев за исплату додатака на плату по наведеним основима, и још није окончан , и то је више од 13 година.
Уставни суд је оценио да наведено трајање поступка, само по себи, указује да он није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
У погледу значаја предмета поступка, Уставни суд налази да подносиоци уставне жалбе имају легитиман интерес да надлежни органи о њиховом захтеву који се односи на потраживања из радног односа одлуче у оквиру стандарда разумног рока .
Уставни суд је оценио да овај предмет није чињенично и правно сложен, посебно ако се има у виду да су правна питања која се постављају у току поступка већ у довољној мери разјашњена у раније донетим одлукама Уставног суда, као што је нпр. Одлука Уж-2188/2013 од 26. фебруара 2016. године. Из наведене Одлуке Уставног суда произлази да подносиоцима уставне жалбе за обављени рад на извршењу задатака дужи од пуног радног времена, рад ноћу и током државног или верског празника, у периоду од 21. августа 2004. до 30. јуна 2006. године, не може бити ускраћено право на увећану зараду која им је у том случају припадала у складу са Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), док би подносиоцима за период од 1. јула 2006. до 21. августа 2007. године припадало право на увећање плате у складу са Законом о платама у државним органима и јавним службама, уколико би се утврдило да им коефицијент за обрачун плате није увећан за 30 до 50% у односу на друге државне службенике.
Испитујући поступање надлежних управних органа, Уставни суд је констатовао да је у досадашњем току поступка донето 19 првостепених решења, која су била оспорена жалбама подносилаца , поводом којих су доне та 22 другостепена решења , са готово идентичним образложењима. Из тога се јасно може уочити да посматрани поступак обележава континуирано враћање предмета на поновно решавање првостепеном органу, који не поступа по примедбама из другостепеног решења. У таквим околностима, другостепени орган је пропустио да допуни поступак и отклони недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, те да ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, својим решењем поништи првостепено решење и сам реши управну ствар, у смислу одред аба члана 232. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку и члана 171. став 2. важећег Закона о општем управном поступку. С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) , да понављање истих налога нижестепеном органу у оквиру једног поступка указује на недостатке у процесном систему (ЕСЉП, пресуда Wierciszewska против Пољске, представка број 41431/98, од 25. новембра 2003. године, став 46.). При томе, жалба и тужба због „ћутања управе“ које стоје на располагању странци нису намењене за исправљање тог недостатка управног поступка, те их подносиоци уставне жалбе у највећем делу оспореног поступка нису могли користити. Подносиоци су изјављивали жалбе због „ћутања управе“ у случајевима када је првостепени орган каснио са доношењем решења у поновном поступку, као и накнадне захтеве за доношење решења другостепеног органа о њиховим жалбама.
Када је у питању поступање надлежних судова у управном спору, Уставни суд је констатовао да су тужбе подносилаца сва три пута уважене и коначна решења поништена из разлога што се у достављеним списима предмета није налазила сва документација од значаја за одлучивање. Уставни суд указује на то да су надлежни судови у таквој ситуацији били овлашћени да, у складу са одредба ма члана 31. став 3. раније важећег Закона о управним споровима и члана 30. став 3. важећег Закона о управним споровима , од другостепеног органа траже допуну списа предм ета, али из образложења пресуда Управног суда У. 7644/10 (2009) од 21. априла 2011. године и Управног суда У. 4251/12 од 3. априла 2014. године не произлази да је тако поступљено. Уставни суд, такође, напомиње да је чињеница да су већ вођена два управна спора налагала Управном суду да брже одлучи о трећој по реду тужби подносилаца. Међутим, поступак по тој тужби је трајао непуних годину и по дана, упркос томе што се очекивало да се по њој поступа посебно ажурно и спречи прекомерно одуговлачење поступка.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је оценио да је споро и неефикасно поступање надлежних управних органа и судова у управном спору утицало на неоправдано дуго трајања поступка. Стога је Уставни суд утврдио да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд у предмету број 120-831/2008 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) , одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцима уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 1.300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због утврђене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања управног поступка, неефикасно поступање управних органа и судова у управном спору , животни стандард у држави и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу ЕСЉП изражену у одлукама Синђелић и други против Србије, од 29. августа 2019. године (представка број 7129/15) и Стојановић и други против Србије, од 3. децембра 2020 . године (представка број 19322/18), које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року у управним поступцима који се, као и оспорени поступак, воде поводом захтева полицијских службеника за исплату додатака на плату. Европски суд је одбацио наведене представке, уз оцену да подносиоци представки више немају права да тврде да су жртве у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року и доделио подносиоцима ближе означене новчане износе на име накнаде нематеријалне штете, који су нижи од износа које је додељивао Европски суд, али су ипак разумни услед великог броја подносилаца представки и прилично ограниченог значаја предмета поступка.
7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року .
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.