Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 19. марта 2009. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба чл. 5. и 6. Закона о порезима на имовину ("Службени гласник РС", бр. 26/01, 45/02, 80/02, 135/04 и 61/07).
2. Одбацује се захтев за обуставу извршења појединачних аката, односно радњи предузетих на основу одредаба чл. 5. и 6. Закона из тачке 1.
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета је иницијатива за оцену уставности одредаба чл. 5. и 6. Закона наведеног у изреци. Од Суда је затражено и доношење мере обуставе извршења појединачних аката, односно радњи донетих на основу оспорених одредаба Закона. Иницијатор је оспорио наведене одредбе Закона о порезима на имовину са становишта одредаба чл. 1, 3, 18, 19, 21, 36, 58, 82, 84, 86. и 91. Устава Републике Србије. У иницијативи се истиче да се према оспореним одредбама Закона порез на имовину плаћа на Законом прописану вредност имовине, а не на вредност имовине која се постиже на тржишту, на основу њене стварне цене. Иницијатор сматра да се економска моћ пореских обвезника једино може одредити тржишном ценом непокретности коју обвезници поседују и да су само на тај износ дужни да плаћају порез. Наводи да се оспореним одредбама члана 5. Закона пореска основица дефинише као тржишна вредност непокретности на дан 31. децембра године која претходи години за коју се утврђује и плаћа порез на имовину (став 1.), као и одређује да ову тржишну вредност утврђује надлежни порески орган, уз ограничење да се висина те тржишне вредности сваке године умањује за амортизацију од 1,5% применом пропорционалне методе, а највише до 70% (став 2.). Према наводима иницијатора "није јасно, нити је наведено у Закону због чега се основица умањује за 1,5% годишње, а највише до 70%", с обзиром на то да сваки грађевински објекат има различити век трајања, па би и амортизација требало да буде различита. Оваквим прописивањем, по мишљењу иницијатора, порески обвезници се доводе у положај да плаћају порез у односу на "неку замишљену непокретност" чији је век трајања одређен амортизационом стопом од 1,5% годишње. У вези прописивања максималног умањења вредности непокретности по основу амортизације - до 70%, иницијатор изражава мишљење да то не одражава увек право стање непокретности, јер је тржишна вредност различита за различите врсте непокретности, при чему на вредност посебно утиче врста материјала од кога је изграђена. Стога, сматра да се стварна вредност непокретности може утврдити једино "изласком на лице места", а не путем неког замишљеног модела и математичке формуле које се примењују на цену која је била 31. децембра претходне године у односу на годину за коју се утврђује порез на имовину. На основу изнетог, иницијатор је мишљења да је прописивање обавезе плаћања пореза на Законом прописану, а не на тржишну цену непокретности неуставно и пореске обвезнике доводи у неравноправан положај.
Чланом 112. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) прописано је да ће се поступци пред Уставним судом започети пре дана ступања на снагу овог закона, окончати по одредбама овог закона.
Уставни суд је, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије надлежан да одлучује о сагласности закона и других општих аката са важећим Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима.
У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио да је оспореним одредбама члана 5. Закона о порезима на имовину прописано: да је основица пореза на имовину код непокретности, осим пољопривредног и шумског земљишта, где порески обвезник не води пословне књиге, тржишна вредност непокретности на дан 31. децембра године која претходи години за коју се утврђује и плаћа порез на имовину, ако овим законом није друкчије уређено (став 1.); да висину тржишне вредности непокретности утврђује надлежни порески орган, с тим што се она сваке године умањује за амортизацију по стопи од 1,5%, применом пропорционалне методе, а највише до 70%; да за непокретност изграђену, односно стечену у току године за коју се утврђује и плаћа порез на имовину, основица пореза је тржишна вредност одговарајуће непокретности на дан 31. децембра године која претходи години за коју се утврђује порез на имовину. Одредбама члана 6. Закона прописано је да се тржишна вредност непокретности утврђује применом основних и корективних елемената; основни елементи су: 1) корисна површина и 2) просечна тржишна цена квадратног метра одговарајућих непокретности на територији општине; корективни елементи су: 1) локација непокретности, 2) квалитет непокретности и 3) други елементи који утичу на тржишну вредност непокретности.
Одредбама Устава у односу на које иницијатор оспорава одредбе чл. 5 и 6. Закона о порезима на имовину утврђено је: да је Република Србија држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима (члан 1.); да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима и да се остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3.).
Члан 18. Устава утврђује: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују (став 1.); да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима; те да се Законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (став 2.); да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење (став 3.).
Одредбом члана 19. Устава одређено је да јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права, а одредбама члана 21. Устава утврђено је да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.).
Чланом 36. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.), и утврђује да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
Одредбама члана 58. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.) и утврђује да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.), да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.), те да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (став 4.).
Према одредбама члана 82. Устава економско уређење у Републици Србији почива на тржишној привреди, отвореном и слободном тржишту, слободи предузетништва, самосталности привредних субјеката и равноправности приватне и других облика својине (став 1), Република Србија је јединствено привредно подручје са јединственим тржиштем роба, рада, капитала и услуга (став 2.), а утицај тржишне привреде на социјални и економски положај запослених усклађује се кроз социјални дијалог између синдиката и послодаваца (став 3.).
Чланом 84. Устава утврђено је: да сви имају једнак правни положај на тржишту (став 1.); да су забрањени акти којима се, супротно закону, ограничава слободна конкуренција, стварањем или злоупотребом монополског или доминантног положаја (став 2.); да права стечена улагањем капитала на основу закона, не могу законом бити умањена (став 3.); да су страна лица изједначена на тржишту са домаћим (став 4.).
Одредбом члана 86. став 1. Устава јемче се приватна, задружна и јавна својина и утврђује се да је јавна својина - државна својина, својина аутономне покрајине и својина јединице локалне самоуправе, као и да сви облици својине имају једнаку правну заштиту.
Према члану 91. Устава средства из којих се финансирају надлежности Републике Србије, аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе обезбеђују се из пореза и других прихода утврђених законом (став 1.), а обавеза плаћања пореза и других дажбина је општа и заснива се на економској моћи обвезника (став 2.).
У погледу оспоравања уставности одредаба чл. 5 и 6. Закона о порезима на имовину, са становишта уставних решења која иницијатор наводи, Суд је оценио да нису наведени разлози и објашњења у чему би се састојала евентуална повреда уставности оспорених законских одредаба.
По оцени Суда за оцену уставности оспорених одредаба Закона меродавне су одредба члана 97. Устава (на које се иницијатор није позвао), које утврђују да Република Србија, у оквиру своје надлежности, уређује и обезбеђује, поред осталог, порески систем (тачка 6.), као и финансирање остваривања права и дужности Републике утврђених Уставом и законом (тачка 15.).
Из одредаба Устава, према оцени Суда, произлази да је обавеза плаћања пореза конституисана као уставна обавеза и да је општег карактера, што значи да је свако дужан да плаћа порезе утврђене законом. Такође, Устав утврђује принцип да се обавеза плаћања пореза заснива на економској моћи обвезника, али ближе не дефинише начин, нити одређује критеријуме за одређивање нивоа економске моћи обвезника, већ уређивање тих питања у целини препушта законодавцу. На основу и у оквиру уставних овлашћења, Законом о порезима на имовину уређени су сви битни сегменти ове врсте пореза (предмет опорезивања, порески обвезник, пореска основица, настанак пореске обавезе, пореске стопе, рокови плаћања, доношење решења о утврђивању обавезе, аконтативно плаћање и др.). Према оцени Суда, у домену је законодавне политике у области пореског система питање на који ће се начин уредити елементи ове врсте пореза. Како висина пореске обавезе зависи од два елемента - пореске стопе и пореске основице на коју се пореска стопа примењује, битно је да су оба ова елемента уређена законом, што значи да је пореска основица одређена непосредно законом или да је одредива на основу законом прописаних критеријума. Оспореним одредбама чл. 5 и 6. Закона о порезима на имовину дефинисана је основица пореза на имовину као тржишна вредност непокретности на дан 31. децембра године која претходи години за коју се утврђује порез, а ова основица се умањује, у суштини применом критеријума старости објекта, на основу унапред прописане законске методологије умањења, и то 1,5% за сваку годину, применом пропорционалне методе, а највише до 70%. Са уставноправног становишта, по оцени Суда, овакво прописивање не би се могло доводити у сумњу, будући да су наведена питања уређена законом, а Устав не поставља ограничења законодавцу у погледу њиховог уређивања. Стога, Суд сматра да се оспореним одредбама Закона не мењају уставна решења, нити дира у суштину Уставном зајемчених права и слобода. Пошто тржишну вредност непокретности није могуће унапред одредити на егзактан начин за све врсте непокретности, већ је то, по правилу, само одредива, односно променљива величина која се код сваког конкретног случаја индивидуализује применом Законом прописаних критеријума, по мишљењу Суда, оспореним одредбама члана 6. Закона прецизно су дефинисани елементи (основни и корективни) чијом применом се одређује тржишна вредност непокретности као пореска основица. Сваки прописани елеменат, посматран појединачно, не обезбеђује реалну процену тржишне вредности непокретности, али се њиховом комбинацијом и степеном утицаја на висину пореске обавезе обезбеђује да у сваком конкретном случају тржишна вредност непокретности буде што реалније утврђена. Одабир елемената, као и мера њиховог утицаја на одређивање висине пореске обавезе су питања целисходности, за чију оцену Уставни суд није надлежан, у смислу одредаба члана 167. Устава. Према оцени Суда, оспореним одредбама Закона не повређује се уставно начело једнакости грађана пред законом, имајући у виду да се ове одредбе, под једнаким и Законом утврђеним условима, односе на све субјекте (тј. правна и физичка лица која су имаоци права на непокретности), која се нађу у идентичним правним ситуацијама прописаним оспореним одредбама Закона.
Имајући у виду изнето, Суд је оценио да наводи иницијатора нису основани и да нема повреде Уставном зајемченог права на имовину и других права на која указује иницијатор, нити се уставне одредбе на чију повреду указује иницијатор могу довести у правну и логичку везу са садржином оспорених одредаба Закона, па није прихватио поднету иницијативу, сагласно одредби члана 57. став 3. Закона о Уставном суду.
С обзиром на то да је донео коначну одлуку, захтев за обуставу извршења појединачних аката, односно радњи предузетих на основу оспорених одредаба Закона, Суд је одбацио, сагласно одредби члана 56. став 3. Закона о Уставном суду.
На основу изнетог и одредаба члана 46. тач. 3) и 5) Закона о Уставном суду, Суд је решио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић, с.р.