Преглед документа Уж-6955/2018 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. O. из Стефа , Народна Демократска Република Алжир, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. јануара 2022. године, донео је

Одбија се као неоснована уставна жалба А. O. изјављена против решења Вишег суда у Београду К. 235/18 – Кв. 1330/18 од 17. априла 2018. године и решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 669/18 од 7. маја 2018. године у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

1. А. O. из Стефа, Народна Демократска Република Алжир, поднео је Уставном суду, 11. јуна 201 8. године, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду К. 235/18 – Кв. 1330/18 од 17. априла 2018. године и решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 669/18 од 7. маја 2018. године, због повреде начела и права из чл. 21, 31. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

У уставној жалби је, између осталог, наведено:

- да првостепени суд у оспореном решењу понавља исте разлоге, а који не задовољавају стандарде права на правично суђење;

- да је „јасно да се суд не упушта у разматрање оправданости даљег трајања мере притвора, већ да само по службеној дужности преписује претходна решења и продужава даље трајање притвора“;

- да суд не образлаже зашто чињенице да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, мигрант, држављанин Алжира, као и да нема пријављено боравиште у Београду, представљају особите околности које указују на опасност од бекства;

- да је „суд продужио притвор подносиоцу и под изговором да у конкретном случају постоје особите околности да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело, а да при том не наводи нити једну околност која на то указује“;

- да другостепени суд суштински није размотрио жалбене наводе;

- да је „јасно да разлози који се по аутоматизму понављају у свим првостепеним и другостепеним решењима нису нити релевантни нити довољни да бу оправдали даље трајање притвора“.

Предложено је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означених права и поништи оспорена решења, те да утврди право на накнаду штете подносиоцу уставне жалбе.

2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из достављене документације, утврдио:

- да је решењем Вишег суда у Београду Кпп. 40/18 од 27. јануара 2018. године, на основу члана 211. став 1. тач. 1. и 3. Законика о кривичном поступку, према окривљенима A. O . и M. A . одређен притвор који им се има рачунати од 25. јануара 2018. године од 22,00 часова када су лишени слободе;

- да је наредбом о спровођењу истраге Вишег јавног тужилаштва у Београду Кти. 54/18 од 27. јануара 2018. године одређено да се спроведе истрага против напред наведених окривљених, због постојања основа сумње да су извршили кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика у вези члана 33. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09);

- да је решењем Вишег суда у Београду Кпп. 40/18 – Кв. 449/18 од 6. фебруара 2018. године одбијена као неоснована жалба изјављена против решења Вишег суда у Београду Кпп. 40/18 од 27. јануара 2018. године;

- да је решењем Вишег суда у Београду Кпп. 40/18 од 23. фебруара 2018. године према окривљеном A. O . продужен притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тач. 1. и 3. Законика о кривичном поступку;

- да је решењем Вишег суда у Београду Кпп. 40/18 – Кв. 950/18 од 15. марта 2018. године одбијена као неоснована жалба изјављена против решења истог суда Кпп. 40/18 од 23. фебруара 2018. године;

- да је решењем Вишег суда у Београду Кпп. 40/18 од 23. марта 2018. године, а које је потврђено решењем истог суда Кпп. 40/18 – Кв. 1278/18 од 12. априла 2018. године, продужен притвор подносиоцу;

- да је оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Београду Кто. 210/18 од 16. априла 2018. године подносиоцу уставне жалбе стављено на терет да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика у вези члана 33. Кривичног законика;

- да је оспореним решењем Вишег суда у Београду К. 235/18 – Кв. 1330/18 од 17. априла 2018. године према окривљеном продужен притвор по законском основу из члана 211. став 1. тач. 1. и 3. Законика о кривичном поступку, а који му по овом решењу може трајати најдуже 30 дана; у образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да „по налажењу већа стоје законски разлози за даље задржавање окривљеног А. О . по законском основу из члана 211. став 1. тачка 1. ЗКП, имајући у виду да из списа предмета произлази постојање основане сумње да је окривљени извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика у вези члана 33. Кривичног законика, те да је окривљени држављанин Алжира, са пребивалиштем у тој земљи у граду Стеф, а при чему је окривљени мигрант са непријављеним боравиштем у Београду, дакле лице без намере да се дуже задржава на територији Републике Србије , чије личне и породичне прилике ничим нису трајније везане за територију Републике Србије, то по ставу овог већа, наведене околности у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указују на опасност да ће се окривљени уколико буде пуштен на слободу дати у бекство и тако постати недоступан правосудним органима, због чега се његово даље задржавање у притвору по овом законском основу показује као нужна и неопходна мера за несметано вођење кривичног поступка. Такође, по налажењу већа стоје законски разлози за даље задржавање окривљеног А. О . у притвору прописани и одредбом члана 211. став 1. тачка 3. ЗКП, имајући у виду да из списа предмета произлази постојање основане сумње да је окривљени заједно са К . Н . А, према коме је поступак раздвојен извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. КЗ у вези члана 33. КЗ, на тај начин што је у изнајмљеном стану који су заједно користили неовлашћено држао ради продаје супстанце које су проглашене за опојну дрогу и то канабис у укупној количини од 498,19 грама и амфетамин у укупној количини од 928,54 грама, те да је критичном приликом пронађена и једна електронска вагица сиве боје са траговима опојне дроге амфетамина, кокаина и кофеина, дакле да је критичном приликом код окривљеног поред предметне опојне дроге пронађено и средство за размеравање исте, а при опште познатој околности да се продајом опојне дроге стиче велика материјална добит, то све напред наведене околности и по оцени већа, у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указују на опасност да ће окривљени, уколико буде пуштен на слободу поновити кривично дело због чега се његово задржавање у притвору и по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3. ЗКП, показује дао нужна и неопходна мера за несм етано вођење кривичног поступка…“;

- да је оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. 669/18 од 7. маја 2018. године одбијена као неоснована жалба изјављена против решења Вишег суда у Београду К. 235/18 – Кв. 1330/18 од 17. априла 2018. године.

4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета, да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21. ст. 1. до 4. ); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом, да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст. 1. до 3. ); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).

Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 и 45/13) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства, да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (члан 211. став 1. тач. 1) и 3)); да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа, да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца, да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (члан 216. ст. 1. до 3.).

5. Подносилац сматра да су му оспореним решењима повређена права из члана 31. и члана 32. став 1. Устава. Уставни суд је повреду права на правично суђење ценио кроз истакнуту повреду права из члана 31. Устава, будући да су наводи којима се образлаже повреда наведених права идентични.

Уставни суд истиче да постојање основане сумње на којој се заснива лишење слободе, утемељене на релевантним доказима, представља суштински део гаранција против произвољног хапшења и представља conditio sine qua non како за одређивање, тако и за продужење мере притвора. Истовремено, Уставни суд наглашава да се не може упуштати у инстанционо одлучивање/резоновање, као и да није у његовој надлежности да цени да ли на основу доказа на којима се заснива решење о одређивању или продужењу мере притвора, произлази основана сумња да је неко лице извршило кривично дело.

Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.

Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.

Уставни суд констатује да трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка кривичног поступка Уставом и Закоником о кривичном поступку није ограничено, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. став 2. Устава и члана 210. ст. 2. и 3. и члана 216. Законика о кривичном поступку, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом, и да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, односно да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја и подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико такви разлози и даље постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда, а најдуже док не истекне казна затвора изречена првостепеном пресудом. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима. Иначе, подносилац се у притвору налази почев од 25. јануара 201 8. године, тако да је закључно са продужењем притвора оспореним решењима до 17. маја 2018. године, у притвору боравио скоро четири месеца.

Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемченог права из члана 31 . Устава, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да је продужење притвора оправдано . Надлежни суд је на уставноправно прихватљив начин утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору. Такође, Уставни суд налази да су надлежни судови за своју одлуку да према подносиоцу уставне жалбе продуже притвор дали релевантне и довољне разлоге. Тачније, надлежни судови су оправданост и законитост продужења мере притвора образложили на уставноправно прихватљив начин, који, по оцени Уставног суда, није последица арбитрерног и произвољног поступања, при чему су јасно и детаљно образложили постојање притворских разлога из члана 211. став 1. тач. 1. и 3. Законика о кривичном поступку.

Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да се конкретно трајање притвора објективно не може сматрати неразумно дугим. Стога се ни наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди зајемченог права.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да су неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе да му је оспореним решењима Вишег суда у Београду К. 235/18 – Кв. 1330/18 од 17. априла 2018. године и Апелационог суда у Београду Кж.2. 669/18 од 7. маја 2018. године повређено право зајемчено одредбама члана 31 . Устава.

На основу свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15 ), у овом делу уставну жалбу одбио и одлучио као у првом делу изреке.

6. Уставни суд указује да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено право или слобода, већ се утврђује начело забране дискриминације у складу са којим се остварују сва зајемчена права и слободе, те је његова повреда акцесорне природе, што значи да до ње може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем неког одређеног права, односно слободе, а до чега у конкретном случају није дошло, као што је то већ детаљно објашњено у претходном делу образложења.

Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у другом делу изреке.

7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ( „Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић