Преглед документа Уж-35/2008

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Душана Болића из Панчева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 10. септембра 2009. године, донео је

О Д Л У К У

            Одбија се као неоснована уставна жалба Душана Болића  изјављена против пресуде Врховног суда Србије У-В 817/06 од 11. јула 2007. године.

О б р а з л о ж е њ е

            1. Душан Болић из Панчева је 4. јануара 2008. године, преко пуномоћника Арсенија Катанића, адвоката из Новог Сада, Уставном суду поднео благовремену и допуштену уставну жалбу изјављену против пресуде Врховног суда Србије У-В 817/06 од 11. јула 2007. године, због повреде права зајемчених одредбама чл. 24, 60, 68, 69. и 70 Устава Републике Србије. Подносилац уставне жалбе такође сматра да је доношењем оспорене пресуде пет година по подношењу захтева за признање права на инвалидску пензију повређено и његово право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
             У уставној жалби се наводи да је подносиоцу уставне жалбе Наредбом Војне поште 5842 од 20. маја 1998. године престала професионална војна служба, због истека уговореног рока. Сматра да му је незаконито ускраћено право на инвалидску пензију, јер је погрешно као разлог престанка професионалне војне службе наведен истек уговореног рока, иако је прави разлог престанка службе била болест коју је добио у току рада.  Наводи да је његову неспособност за професионалну војну службу утврдила и надлежна лекарска комисија, али да због каснијег временског заседања те комисије, решење о утврђеној неспособности није узето у обзир. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи првостепено и другостепено решење Фонда за социјално осигурање војних осигураника. 
              2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
              У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
               3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Врховног суда Србије У-В 817/06 и целокупну документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
              Подносилац уставне жалбе је 19. новембра 2002. године Фонду за социјално осигурање војних осигураника (у даљем тексту: Фонд) поднео захтев за признавање права на инвалидску пензију. Решењем директора Фонда ИП број 592853-39 УП-1 број 3896-1/02 од 28. октобра 2003. године одбијен је наведени захтев као неоснован. У првостепеном управном поступку је утврђено да је подносилац уставне жалбе решењем надлежног старешине Пов. 254-2 од 28. маја 1998. године разрешен од активне војне службе дана 4. јуна 1998. године, а на основу Наредбе команданта ВП 5842 Београд, Пов. број 14-25 од 20. маја 1998. године о престанку професионалне војне службе, због истека уговореног рока, те да инвалидност није наступила у смислу одредаба Закона о Војсци Југославије, јер му је служба престала због истека уговореног рока, а не због утврђене неспособности за професионалну војну службу услед болести, повреде ван рада, повреде на раду или професионалне болести.
            Подносилац уставне жалбе је поднео жалбу на наведено првостепено решење, а другостепени орган, Комисија Фонда, је донела решење УП-2 број 154/03 ИП број 592853 од 29. децембра 2003. године којим је жалбу одбила као неосновану.
            Против овог решења подносилац уставне жалбе је 5. фебруара 2004. године поднео тужбу Врховном војном суду. Врховни војни суд је истог дана доставио тужбу на одговор Фонду, као туженом. Врховни војни суд није предузимао друге радње у овом управном спору.
            Врховни суд Србије је дописом Ув. број 817/06 од 24. јануара 2007. године обавестио пуномоћника тужиоца да је 21. новембра 2006. године преузео нерешене предмете управних спорова покренутих пред Врховним војним судом до 31. децембра 2004. године и позвао га да се у року од 10 дана, од дана достављања обавештења, изјасни о томе да ли остаје код поднете тужбе.
            Врховни суд Србије је 11. јула 2007. године донео оспорену пресуду У-В 817/06 којом је тужба одбијена као неоснована, са образложењем да је према одредбама Закона о Војсци Југославије предвиђено да инвалидност наступа када професионалном војнику престане служба због утврђене трајне неспособности за професионалну војну службу услед болести, повреде ван рада, повреде на раду или професионалне болести, услед чега војни осигураник код кога наступи инвалидност по наведеним основима стиче право на инвалидску пензију, а да подносилац уставне жалбе у тренутку престанка професионалне војне службе није био војни осигураник, те да нису ни испуњени услови прописани законом за признавање права на инвалидску пензију.
             4. Одредбама Устава на чију повреду подносилац уставне жалбе указује, утврђено је: да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да свако има право на независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, те да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа (члан 60. ст. 1. и 4.); да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља и да се здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених финдова уређују законом (члан 68. ст. 1. и 3.); да се права запослених и њихових породица на социјално обезбеђење и осигурање уређују законом (члан 69. став 2.); да се пензијско осигурање уређује законом (члан 70. став 1.).
              За оцену основаности уставне жалбе, у конкретном случају, од значаја су одредбе Закона о Војсци Југославије (''Службени лист СРЈ'', број 43/94) и одредбе Закона о општем управном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 33/97 и 31/01).
             Одредбама Закона о Војсци Југославије било је прописано: да војни осигураник код кога наступи инвалидност по овом закону стиче право на инвалидску пензију (члан 254); да инвалидност по овом закону наступа кад професионалном војнику престане служба због утврђене трајне неспособности за професионалну војну службу услед болести, повреде ван рада, повреде на раду или професионалне болести (члан 246. став 3.).
             Одредбама Закона о општем управном поступку прописано је: да када се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок, а да у осталим случајевима, када се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најдоцније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237.).
            5. Оцењујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта одредаба чл. 24, 60, 68, 69. и 70. Устава, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Врховног суда Србије нису повређена уставна права подносиоца уставне жалбе гарантована наведеним одредбама.
            Наиме, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе за признавање права на инвалидску пензију одлучивали законом установљени органи, који су у поступку спроведеном у складу са одредбама важећег процесног закона утврдили чињенично стање од значаја за доношење оспорене одлуке и одлучили о праву подносиоца уставне жалбе применом материјалних прописа којима су та права уређена. Имајући у виду наведене одредбе Закона о Војсци Југославије, Уставни суд је утврдио да је захтев подносиоца уставне жалбе правоснажно одбијен из разлога што није имао упориште у материјалном праву, те је оценио да утврђено чињенично стање, примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става представљају правно утемељен основ за доношење оспорене пресуде. У том смислу, Суд је оценио да нису повређена Уставом гарантована права подносиоца уставне жалбе на рад, на здравствену заштиту, на социјалну заштиту и на пензијско осигурање, а наводе подносиоца да му је као разлог престанка професионалне војне службе морала бити утврђена болест, а не истек уговореног рока није прихватио као основане из разлога што предмет оспореног поступка није била законитост Наредбе о престанку професионалне војне службе, већ право на признавање инвалидске пензије. Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да нема основа ни за тврдње подносиоца уставне жалбе да му је оспореним актом Врховног суда Србије повређено право на живот, јер се овом пресудом ни на који начин не повређује нити угрожава неприкосновеност живота подносиоца уставне жалбе.
           6. У вези навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на суђење у разумном року гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да је период за оцену разумности дужине трајања судског поступка, који спада у надлежност Уставног суда, почео да тече од 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак правноснажно окончава, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока узме у обзир целокупан период трајања предметног управног поступка и спора.
           Анализирајући дужину трајања оспореног поступка који се водио пред органима управе и надлежним судовима, Уставни суд је утврдио да је поступак по захтеву подносиоца уставне жалбе пред Фондом за социјално осигурање војних осигураника почео 19. новембра 2002. године, а окончан доношењем оспорене пресуде Врховног суда Србије 11. јула 2007. године, дакле да је трајао 4 године 7 месеци и 22 дана.
           Суд је код оцене подносиочевих навода пошао од чињенице да је разумна дужина трајања поступка пред судовима и органима управе релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Сложеност чињеничних и правних пи­та­ња у конкрет­ном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, понашање надлежних органа власти који воде поступак, као и природа постављеног захтева, односно значај повређеног пра­ва за под­но­сио­ца уставне жалбе су основни чи­ни­оци који ути­чу и на оцену дужине предметног поступка који се водио пред органима управе, Врховним војним судом и Врховним судом Србије и одређују да ли је тај поступак окон­чан у оквиру разумног рока или не.
           Испитујући наведене критеријуме за утврђивање евентуалне повреде права на суђење у ра­зум­ном ро­ку у конкретном случају, Уставни суд је мишљења да у овом предмету није било сложених правних и чињеничних питања. Утврђено је да је првостепени орган донео решење којим је одлучио о захтеву подносиоца уставне жалбе након 11 месеци и 9 дана од дана подношења захтева, а другостепени орган одлучио након месец дана, те да је у првостепеном поступку рок за доношење решења, прописан одредбама члана 208. Закона о управном поступку прекорачен, али да ово прекорачење не може да има значај повреде Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, јер се рок од 11 месеци у коме је окончан првостепени поступак објективно не може сматрати неразумним.
          Уставни суд је такође утврдио да Врховни војни суд након пријема тужбе 5. фебруара 2004. године, није предузимао друге радње по поднетој тужби, јер је 18. новембра 2004. године Скупштина Србије и Црне Горе донела Закон о преношењу надлежности војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва на органе држава чланица (''Службени лист СЦГ'', број 55/04), којим је прописано да се надлежност војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва даном ступања на снагу овог закона преноси - за територију Републике Србије на органе Републике Србије, а за територију Републике Црне Горе на органе Републике Црне Горе, које те државе чланице одреде (члан 2.). Доношењем тог закона, у складу са чланом 66. Уставне повеље, надлежност војних судова пренета је на органе држава чланица, па и надлежност Врховног војног суда да одлучује о управним споровима. У спровођењу члана 2. наведеног Закона, Република Србија је донела Закон о преузимању надлежности војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва (''Службени гласник РС'', број 137/04). Како тим Законом нису изричито одређени судови или суд који ће преузети надлежност Врховног војног суда за одлучивање у управним споровима, Врховни суд Србије је преузео управне предмете Врховног војног суда, па и предмет по тужби подносиоца уставне жалбе, након престанка државне заједнице Србија и Црна Гора 21. новембра 2006. године. Врховни суд Србије је оспорену пресуду донео 7. јула 2007. године, односно у року од 8 месеци од преузимања предмета Врховног војног суда.
          Имајући у виду наведено, као и чињеницу да због застоја у поступку насталог због престанка рада Врховног војног суда нису настале штетне последице за подносиоца, јер његов захтев није био утемељен на одредбама материјалног права, те да је поступак пред првостепеним и другостепеним управним органом, Врховним војним судом и Врховним судом Србије укупно трајао мање од 5 година од дана подношења захтева, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио.
           7. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.