Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби И . М . из Ваљева , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. јануара 2022. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба И. М . изјављена против решења Вишег суда у Београду К. 60/17 – Кв. 2102/18 од 21. јуна 2018. године и решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 1010/18 од 4. јула 2018. године у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. И. М . из Ваљева поднео је Уставном суду, 1. августа 2018. године, преко пуномоћника З. Д . Н, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду К. 60/17 – Кв. 2102/18 од 21. јуна 2018. године и решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 1010/18 од 4. јула 2018. године, због повреде права из члана 27. ст. 1. и 3, члана 30. став 1, члана 31. ст. 2. и 3, члана 32. став 1, члана 33. став 6. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како се право гарантовано означеном одредбом наведене Европске конвенције садржински не разликује од права зајемченог Уставом, то Уставни суд постојање његове повреде цени у односу на одговарајућу одредбу Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено:
- да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року из члана 33. став 6. Устава;
- да је „другостепени суд у оспореном решењу на груб начин повредио претпоставку невиности подносиоца тврдњом да „ранија осуђиваност окривљеног свакако указује на континуитет противправног понашања“,…, на овај начин је другостепени суд у побијаном решењу већ заузео став о кривици подносиоца за кривично дело за које се тек води кривични поступак, чиме је несумњиво нарушена претпоставка невиности“;
- да је окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, повређено право на непристрасно суђење;
- да је „притвор у конкретном случају, незаконит, произвољан, да није сведен на најкраће могуће време, да надлежни органи нису били посебно ревносни, јер нису исказали посебну хитност у вођењу поступка“;
- да су оспорена решења недовољно и контрадикторно образложена;
- да „оног момента када необразложену тврдњу о „тежини кривичног дела за које су окривљени оправдано сумњиви“, Суд уврсти у одлучне чињенице које утичу на продужење притвора по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3. Законика о кривичном поступку – чини повреду претпоставке невиности“.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права, да поништи оспорена решења и утврди право подносиоца на накнаду нематеријалне штете. Такође је предложио да се одлука Уставног суда објави у „Службеном гласнику“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку , из достављене документације уз уставну жалбу између осталог, утврдио:
- да је решењем Вишег суда у Београду Кпп. 306/16 од 20. октобра 2016. године према окривљеном И. М . (овде подносиоцу уставне жалбе), одређен притвор по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3. Законика о кривичном поступку, а окривљенима М.Н. и М.С. по законском основу из члана 211. став 1. тач. 1. и 3. Законика о кривичном поступку, a који им се рачуна од 19. октобра 2016. године када су лишени слободе;
- да је оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Београду Кто. 72/17 од 14. фебруара 2017. године, измењеном 28. јуна 2017. године, између осталог, окривљенима стављено на терет кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога у саизвршилаштву из члана 246. став 1. Кривичног законика у вези члана 33. Кривичног законика;
- да је оспореним решењем Вишег суда у Београду К. 60/17 – Кв. 2102/18 од 21. јуна 2018. године окривљенима продужен притвор и то окривљеном И. М . (подносиоцу) и М.Н. по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3. Законика о кривичном поступку, а окривљеном М.С. по законском основу из члана 211. став 1. тач. 1. и 3. Законика; у образложењу решења је, између осталог, наведено да „по налажењу већа, стоји законски разлог за даље задржавање окривљеног М . И, окривљеног М.Н. и окривљеног М.С. у притвору прописан одредбом члана 211. став 1. тачка 3. Законика о кривичном поступку. Наиме, имајући у виду да из списа предмета произлази постојање оправдане сумње да су окривљени извршили кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога у саизвршилаштву из члана 246. став 1. Кривичног законика у вези члана 33. Кривичног законика, на начин ближе описан у диспозитиву оптужног акта, те разноврсност, количину пронађене опојне дроге и начин паковања исте, као и чињеницу да су у становима које користе окривљени пронађене и две електронске вагице са траговима више врсте опојних дрога, затим да су окривљени М. И . и окривљени М.Н. оправдано сумњиви да су инкриминисане радње предузимали ради стицања материјалне добити, а да се по сопственом казивању ради о лицима без запослења, дакле без редовних извора прихода, те да је према извештајима из казнене евиденције окривљени М . И . осуђиван пресудом Вишег суда у Ваљеву К. 17/16 од 20. маја 2016. године, због извршења кривичног дела из члана 344а став 1. Кривичног законика, којом је изречена условна осуда тако што му је утврђена казна затвора у трајању од шест месеци и одређено време проверавања од једне године, дакле да је оправдано сумњив да је кривично дело које му се у овом поступку ставља на терет извршио у време проверавања по напред наведеној пресуди,…, то по налажењу већа све напред наведене околности у међусобној повезаности представљају особите околности које указују да ће окривљени сваки понаособ, уколико бубу пуштени на слободу, у кратком временском периоду поновити исто или слично кривично дело у односу на кривична дела која им се у овом поступку стављају на терет, због чега притвор по овом законском основу представља нужну и неопходну меру за несметано вођење криви чног поступка… Приликом доношења одлуке, веће је имало у виду све околности конкретног случаја везане за разлоге за даље задржавање окривљеног М . И, окривљеног М.Н. и окривљеном М.С. у притвору по законском основу прописаном одредбом члана 211. став 1. тачка 3. ЗКП, те у вези са наведеним и одредбу члана 189. став 1. ЗКП којом је прописано да ће орган поступка водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером, те одредбу члана 210. ЗКП којом је прописана обавеза суда да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време и да у току целог поступка притвор укине чим престану разлози на основу којих је био одређен, као и да притвор представља најстрожију меру за обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка, потом личност најпре окривљеног М . И, па и окривљеног М.Н. и окривљеног М.С. и време проведено у притвору, али је имајући у виду напред дате околности, тежину кривичног дела за које су окривљени И . М, М.Н. и М.С. оправдано сумњиви, у вези са њиховом ранијом осуђиваношћу, ценећи дату чињеницу у односу на сваког окривљеног посебно, те са тим у вези и протек времена од датих осуда, те је због тога наведеног нашло да је степен опасности да ће окривљени сваки понаособ, уколико буду пуштени на слободу, у кратком временском периоду поновити исто или слично кривично дело у односу на кривична дела која им се у овом поступку стављају на терет и даље таквог интензитета да се може отклонити једино мером притвора, а не и неко м другом блажом мером…“;
- да је оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. 1010/18 од 4. јула 2018. године одбијена као неоснована жалба окривљеног И. М . (овде подносиоцу уставне жалбе), изјављена против решења Вишег суда у Београду К. 60/17 – Кв. 2102/18 од 21. јун а 2018. године; у образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да „супротно ставу браниоца окривљеног, карактер одлучне чињенице нема то што се не може опозвати наведена условна осуда, већ околност што је окривљени кривично дело које му се у овом поступку ставља на терет, извршио у време проверавања по претходној осуди, а ранија осуђиваност окривљеног свакако указује на континуитет противправног понашања, што заједно са другим околностима које је ценио првостепени суд и по налажењу овог већа, указују да постоји опасност да ће окривљени уколико се нађе на слободи у кратком временском периоду поновити кривично дело. Такође, не могу се прихватити наводи браниоца окривљеног да је у побијаном решењу окривљеном „стављено на терет“ више радњи него што је то учињено оптужницом, јер се разлози првостепеног суда у образложењу побијаног решења не тичу само овде окривљеног И. М. По налажењу овог већа, правилно је првостепени суд закључио да је окривљени И . М . лице без редовних извора прихода јер је сам окривљени изјавио да хонорарно ради као фудбалски тренер и остварује просечна месечна примања између 500 о 1.000 евра, с обзиром да се под редовним изворима прихода сматра зарада из радног односа …“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је л ишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. ст. 1. и 3.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног постпка, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом, да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст. 1. до 3.) ; да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3 .).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (члан 211. став 1. тачка 3 )); да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа, да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца, да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде, те да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (члан 216. ст. 1. до 3. и став 6.).
Чланом 246. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09), у вези члана 33. Кривичног законика, прописано је да ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге казниће се затвором од три до дванаест година.
5. Подносилац сматра да су му оспореним решењима повређена права из члана 27. ст. 1. и 3, члана 31. ст. 2. и 3. и члана 32. став 1. Устава. Уставни суд је повреду права на слободу и безбедност и права на правично суђење ценио кроз истакнуту повреду права из члана 31. ст. 2. и 3. Устава, будући да су наводи којима се образлаже повреда наведених права идентични.
Уставни суд истиче да постојање основане сумње на којој се заснива лишење слободе представља суштински део гаранција против произвољног хапшења и представља conditio sine qua non како за одређивање, тако и за продужење мере притвора. Истоверемено, Уставни суд наглашава да није у његовој надлежности да цени да ли на основу доказа на којима се заснива решење о одређивању или продужењу мере притвора произлази основана сумња да је неко лице извршило кривично дело.
Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Уставни суд констатује да трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка кривичног поступка Уставом и Закоником о кривичном поступку није ограничено, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. став 2. Устава и члана 210. ст. 2. и 3. и члана 216. Законика о кривичном поступку, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом, и да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, односно да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја и подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико такви разлози и даље постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда, а најдуже док не истекне казна затвора изречена првостепеном пресудом. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима. Иначе, подносилац се у притвору налази почев од 19. октобра 201 6. године, тако да је закључно са 1. августом 2018. године када је изјавио уставну жалбу, у притвору боравио једну годину и девет месеци.
Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемченог права из члана 31 . Устава, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да је продужење притвора оправдано . Надлежни суд је на уставноправно прихватљив начин утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору. Такође, Уставни суд налази да су надлежни судови за своју одлуку да према подносиоцу уставне жалбе продуже притвор дали релевантне и довољне разлоге, конкретизоване и индивидуализоване. Дакле, надлежни судови су оправданост и законитост продужења мере притвора образложили на уставноправно прихватљив начин, који, по оцени Уставног суда, није последица арбитрерног и произвољног поступања, при чему су јасно образложили постојање притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 3. Законика о кривичном поступку.
Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да се конкретно трајање притвора објективно не може сматрати неразумно дугим. Стога се ни наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди зајемченог права.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да су неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе да му је оспореним решењима Вишег суда у Београду К. 60/17 – Кв. 2102/18 од 21. јуна 2018. године и Апелационог суда у Београду Кж.2. 1010/18 од 4. јула 2018. године повређено право зајемчено одредбама члана 31 . Устава.
На основу свега изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15 ), у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. У погледу осталог дела уставне жалбе, Уставни суд најпре констатује да се, имајући у виду фазу кривичног поступка у којој су донета оспорена решења, у конкретном случају, не може поставити питање повреде права подносиоца уставне жалбе из члана 30. став 1. Устава, с обзиром на то да су том одредбом утврђени услови под којима неком лицу може бити одређен притвор као кривичнопроцесна мера, која се састоји у лишењу слободе, тако да се ова одредба односи на доношење решења о одређивању притвора, а не на решење о продужењу притвора, којим се преиспитује да ли и даље постоје разлози за задржавање окривљеног у притвору (вид ети Одлуку Уставног суда Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године).
Друго, подносилац сматра да му је у конкретном случају повређено право на суђење у разумном року из члана 33. став 6. Устава. Како из навода уставне жалбе и достављене документације несумњиво произлази да је кривични поступак који се води против подносиоца још увек у току, Уставни суд указује да је Законом о изменама и допунама Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 101/13, од 21. маја 2014. године ), у правни систем Републике Србије уведено ново правно средство – захтев за заштиту права на суђење у разумном року о коме одлучују надлежни редовни судови, а да је од 1. јануара 2016. године ступио на снагу Закон о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), којим је такође предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни редовни суд, а не Уставни суд.
Треће, подносилац сматра да му је повређено и право на непристрасан суд као елемент права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. При томе наводи да се „кривични поступак против окривљеног води пред судијом Н. А . која је председник првостепеног судећег/претресног већа у овом предмету, док у другом степену, по жалби на решења о продужењу притвора, већ пети пут поступа њен супруг судија Д . А . који је одлучивао и о жалби на решење о потврђивању оптужнице у овом поступку“. Уставни суд је утврдио да је уставна жалба у овом делу преурањена, будући да из саме жалбе и достављене документације произлази да је кривични поступак и даље у току.
Четврто, по оцени Уставног суда, очигледно нису основани наводи уставне жалбе којима се образлаже повреда права на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава. Увидом у оспорена решења, Уставни суд је утврдио да су Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду, образлажући постојање притворског разлога, користили термине које је прописао законодавац, а којима се по дефиницији, не повређује претпоставка невиности, те у оспореним решењима нису изнете тврдње да је подносилац крив за извршење кривичног дела које му је стављено на терет, из чега произлази и да суд није прејудицирао постојање кривичног дела, које већ самим тим што представља предмет кривичног поступка (causa criminalis), егзистира само на нивоу одређеног процесно релевантног степена сумње.
Пето, у односу на истакнуту повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да се означеним правом јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, што не подразумева и право на позитиван исход другостепеног поступка за лице које је изјавило правно средство, ако за то није било основа.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 36. став 1. тач. 5) и 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у преосталом делу, одлучујући као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.